Konkretan povod za pisanje ovog komentara su mnogobrojni novinski tekstovi koji su preneli vest da je nekoliko osoba uhapšeno i da im je čak bio određen pritvor zbog „širenja panike putem društvenih mreža“ a u vezi vanredne situacije nastale zbog poplava na terotoriji Republike Srbije. Naravno, ovaj komentar se daje uz ogradu da mediji nisu tačno preneli informacije. Pojedine novine su prenele izjavu tužioca za visokotehnološki kriminal Branka Stamenkovića: “da se osumnjičeni terete za krivično delo širenje panike i nereda upokušajuza koje je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora”.
Iako autor ovog komentara nije stručnjak za krivično pravo niti pokušava to da bude, par stvari u celom slučaju su nelogične i nameću se određena pitanja.
Krivični zakonik (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013) – u daljem tekstu: KZ, u Posebnom delu, Glava 31. KRIVIČNA DELA PROTIV JAVNOG REDA I MIRA, članom 343. propisuje krivično delo „Izazivanje panike i nereda“. Znači ne radi se o “širenju panike i nereda” već o njihovom izazivanju.To delo čini onaj ko iznošenjem ili prenošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujeti ili značajnije omete sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja, a zaprećena je kazna zatvora od tri meseca do tri godine i novčana kazna. Ali ako je to delo učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.
Idemo redom. Širenje podrazumeva doprinos u kvantitativnom smislu nečemu što je već nastalo (panika i nered ovde). Izazivanje podrazumeva aktivnost u cilju nastanka.
Bez dublje analize toga da li su društvene mreže (Facebook, Twitter i sl.) sredstava javnog informisanja ili slična sredstava (uzećemo da jesu), ovde se prvo mora dokazati da je radnjom učinioca izazvana posledica koja se kod ovog dela ogleda u izazivanju panike, ili težem narušavanju javnog reda ili mira ili osujećenju ili značajnijem ometanju sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja. Dakle, da li su te radnje izazvale paniku, nered, ili šta drugo. Koje su to konkretne odluke čije je sprovođenje otežano. Osim naredbi o evakuaciji saopštavanih preko medija, i par odluka koje se odnose na tehničke procedure (recimo odluka NBS da se na iznose uplaćene pomoći ne naplaćuje naknada po tarifi) jedina zvanično objavljena odluka koju je Vlada donela je Odluka o proglašenju vanredne sitacije na teritoriji Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, broj 52/2014), doneta na osnovu člana 32. stav 3. Zakona o vanrednim situacijama(“Sl. glasnik RS”, br. 111/2009, 92/2011 i 93/2012), i glasi doslovce: “Proglašava se vanredna situacija za teritoriju Republike Srbije zbog nastupanja elementarne nepogode – poplave”. Dalje je navedeno samo kada stupa na snagu, datum i potpis. Ništa više. Nisu propisane nikakve posebne mere, obaveze, dužnosti, niti zabrane. O ovome smo detaljnije pisali u tekstu “Povećanje cena u uslovima elementarne nepogode”.
Dalje, treba da se radi o iznošenju ili pronošenju lažnih vesti ili tvrđenja, što je stvar analize. Laž se definiše kao neistina, i podrazumeva neke subjektivne i objektivne elemente. Objektivan element je činjenica da li je nešto istinito ili ne (tačno ili netačno), da li odgovara stvarnosti, a subjektivni element je svest učinioca o tome (da li zna) da li je nešto istina ili ne.
Ovde moramo podsetiti i na neke osnovne postulate u krivičnom pravu.
Prvenstveno, nema krivičnog dela niti kazne bez zakona (član 1. KZ), odnosno nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno. Uzećemo da je delo propisano, iako nije baš najbolje interpretirano šta su učinioci radili. Dalje, nema kazne bez krivice u skladu sa članom 2. KZ, koji kaže da se kazna i mere upozorenja mogu izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo.
Krivično delo prema članu 14. KZ je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Krivica prema članu 22. KZ postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa. Krivično delo je učinjeno sa umišljajem (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao, dok je krivično delo je učinjeno iz nehata (član 26. KZ) kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
Znači potrebno je dokazati krivicu, odnosno postojanje umišljaja ili svesnog nehata.
Ali ono što je najproblematičnije je to što sam tužilac kaže da se se osumnjičeni terete za krivično delo u pokušaju, a ne za svršeno krivično delo, jer očigledno nije nastupila zabranjena posledica odnosno nemoguće je dokazati da su delovanja osumljičenih izazvakla neku od zabranjenih posledica.
Član 30. KZ o pokušaju kaže da ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniće se za pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a za pokušaj drugog krivičnog dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj. Učinilac će se za pokušaj kazniti kaznom propisanom za krivično delo, ili ublaženom kaznom. KZ kaže još u članu 31. da postoji i nepodoban pokušaj, te se učinilac koji pokuša da izvrši krivično delo nepodobnim sredstvom ili prema nepodobnom predmetu može osloboditi od kazne.
Dakle, za pokušaj se kažnjava samo ako se za konkretno krivično delo može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna ili kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj, što je propisano recimo kod krivičnih dela: Protivpravno lišenje slobode (član 132. KZ), Narušavanjanepovredivostistana(član 139. KZ), Krađa (član 203. KZ), Razbojništvo (član 206. KZ) itd.
Da bi u konketniom slučaju moglo da se govori o pokušaju potrebno je da se radi o težem obliku dela iz stava 2. člana 343. KZ kada se delo putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, i gde je zaprećena kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Morala bi dakle da se izrekne maksimalna kazna, uz uslov da se termin „do pet godina“ protumači kao „od pet godina ili teža kazna“, tako da granični slučaj izricanja maksimalne kazne izjednači sa donjom granicom za kažnjavanje za pokušaj. Znači, maksimalna kazna, bez olakšavajućih okolnosti koja po logici podrazumeva direktan umišljaj (da se želi izazvati panika i nered) i svest o protivpravnosti dela.
Da li svega toga ima u prepisci na društvenim mrežama koje su ipak prevashodno sredstva komunikacije određenih lica koja su njihovi članovi a ne sredstva javnog informisanja? Kome idu u prilog ovakvi postupci i da li će ovako senzacionalističko medijsko izveštavanje o stvarima koje najverovatnije neće doživetu sudski epilog učvrstiti poverenje u rad tužilaštva i pravosuđe u Srbiji?
