Povod za ovaj tekst je odluka Ustavnog suda u kojoj je zauzet stav u vezi sa dosuđivanjem troškova na ime sudskih taksi. Tačnije, radi se o dve odluke Ustavnog suda, Už-8719/2012 od 26. februara 2015. god. u kojoj je najpre zauzet stav, a koji je kasnije potvrđen i novom odlukom Už-11065/2013 od 2. jula 2015. god. u kojoj je na nešto precizniji način izložen zauzeti stav u odnosu na odluku od 26. februara 2015. god. Navedene odluke Ustavnog suda nisu, u skladu sa mogućnošću iz člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, objavljene u Službenom glasniku Republike Srbije[1], te i cilj ovog teksta nije kritički osvrt na stavove zauzete u odlukama redovnih sudova, odnosno Ustavnog suda, već pre svega upoznavanje sa stavom Ustavnog suda.
Naime, podnosioci ustavnih žalbi smatrali su da je im presudama Apelacionog suda u Kragujevcu, odnosno Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, obzirom da im kao tužiocima nisu priznati troškovi parničnog postupka na ime sudskih taksi.
Stavovi Apelacionih sudova
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 1093/12 od 18. jula 2012. godine tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Navedenom presudom je navedeno da je na osnovu odredaba čl. 149. i 150. i člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud obavezao tuženog da tužiocu, naknadi troškove koji su bili nužni za vođenje ovog spora, i to: za sastav tužbe, za sastav obrazloženog podneska, za zastupanje od strane punomoćnika advokata, za sastav dve žalbe…, ali tužiocu nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi, s obzirom na to da u spisu predmeta nisu dostavljeni dokazi da su iste plaćene, niti je tužilac dokaz o tome priložio uz žalbu.
Apelacioni sudovi nisu priznali troškove na ime sudskih taksi, jer u spisima predmeta nema dokaza da su tužioci imali troškove na ime taksi
Na sličan način postupio je i Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž 3818/12 od 17. oktobra 2013. godine. U obrazloženju ove presude navedeno da je odlučujući o troškovima parničnog postupka, na osnovu odredaba čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud obavezao tuženog da tužilji naknadi određene troškove, ali tužilji ni ovom presudom nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi, u spisu predmeta nema dokaza da je tužilja imala troškove na ime takse za tužbu, prvostepenu i drugostepenu sudsku odluku i žalbu, shodno čemu joj naknada navedenih troškova nije dosuđena.
Relevantne zakonske odredbe
U navedenim slučajevima sudovi su postupali prema odredbama prethodno važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 125/2004, 111/2009 i 53/2013-OUS) (u daljem tekstu: stari ZPP).
Član 149. starog ZPP propisuje:
“(1) Stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove.
(2) Ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova.
(3) Sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi.
(4) Sud će, prema rezultatu dokazivanja, odlučiti da li će troškove iz člana 148. stav 5. ovog zakona snositi jedna ili obe stranke ili će ti troškovi pasti na teret sredstava suda.
(5) Umešač ima pravo na naknadu troškova od protivne stranke samo za parnične radnje preduzete umesto stranke kojoj se pridružio.”
Član 150. istog zakona kaže:
“(1) Sud će prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.
(2) Ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi.
Članovi 153. i 154. Zakona o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014) (u daljem tekstu: novi ZPP) sadrže ista rešenja kao i članovi 149. i 150. starog ZPP-a.
S druge strane, Ustavni sud je uzeo u obzir i odredbe Zakona o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12 i 93/14) koje propisuju sledeće:
- da takse propisane ovim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, da je za odluku drugostepenog suda, sudsku taksu dužan da plati podnosilac žalbe, da su lica iz st. 1. do 5. člana 2. takseni obveznici u smislu ovog zakona (član 2.);
- da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) – kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik – kada je zapisnik sastavljen, za sudske odluke – kada se objave, a ako stranka nije prisutna objavljivanju ili ako odluka nije javno objavljena – kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke (član 3. stav 1. tač. 1) i 3));
- da se taksa plaća najkasnije u roku od osam dana od dana nastanka taksene obaveze, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4.);
- da ako stranka prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, a ne plati je odmah, sud će je upozoriti da je dužna da taksu plati u roku od osam dana i upozoriće je na posledice neplaćanja takse (član 40.), a na sudskom spisu će se naznačiti da je izvršeno ovo upozorenje; da će se na način iz stava 1. ovog člana postupiti i kada stranka predaje neposredno sudu podnesak koji nije taksiran ili je nedovoljno taksiran, a na podnesku i na sudskom spisu će se naznačiti da je stranka upozorena na posledice neplaćanja takse u roku; da ako stranka ne prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, sud će joj poslati nalog da plati taksu koju duguje u roku od osam dana od dana dostave naloga i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da će za podnesak primljen preko pošte, a za koji taksa nije plaćena ili je plaćena nedovoljno, sud podnosiocu poslati opomenu da plati taksu u roku od osam dana od dana dostave opomene i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku; da će se ukoliko stranka u postupku ima punomoćnika, nalog, odnosno opomena za plaćanje takse iz st. 2, 3. i 4. ovog člana dostaviti njenom punomoćniku (član 37.);
- da će ako takseni obveznik ne plati taksu u roku određenom u članu 37. ovog zakona, sud u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi; uz obaveštenje sud je dužan da priloži dokaz o tome da je obvezniku dostavljen nalog, odnosno opomena o plaćanju takse, po prijemu obaveštenja u smislu st. 1. ili 2. ovog člana nadležni organ će doneti rešenje kojim će taksenom obvezniku naložiti da u roku od osam dana od dana prijema rešenja plati dugovanu taksu kao i iznos od 50% visine te takse na ime kaznene takse, a ako takseni obveznik u datom roku ne plati dugovanu i kaznenu taksu, pristupiće se prinudnoj naplati (član 40. st. 1. i 3.).
Stav Ustavnog suda
Podnosilac ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 1093/12 smatrao je da su mu povređena ustavna prava, budući da mu drugostepeni sud odlučujući o troškovima parničnog postupka nije priznao sudske takse kao izdatak vezan za vođenje tog postupka, jer nije pružio dokaze da ih je uplatio, iako su mu dosuđeni troškovi i nesporno je da će te sudske takse on morati da plati.
U drugom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe istakla je da joj presudom Apelacionog suda u Beogradu, Gž 3818/12 nisu dosuđeni troškovi postupka na ime sudskih taksi, iako je za troškove sudskih taksi propisana tarifa Zakonom o sudskim taksama, shodno čemu je Apelacioni sud u Beogradu trebalo da odmeri navedene troškove i iste joj dosudi. Podnositeljka je istakla i da je nebitno, da li se dokazi o plaćenoj sudskoj taksi nalaze u spisima predmeta, jer je odredbom člana 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku (stari ZPP) jasno propisano da se ti troškovi dosuđuju prema taksenoj tarifi, a ne prema dokazima o plaćanju.
Imajući u vidu navedene odredbe Zakona o parničnom postupku, odnosno Zakona o sudskim taksama Ustavni sud navodi sledeće[2]:
“Iz Zakona o sudskim taksama proizlazi da takse plaća lice po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da obaveza plaćanja takse za tužbu i žalbu nastaje kada se preda sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, a za sudsku odluku kada se objavi, a ako stranka nije prisutna objavljivanju, kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke. Ukoliko takseni obveznik ne plati taksu u trenutku nastanka obaveze, sud će mu naložiti da to uradi u roku od osam dana i upozoriće ga na posledice neplaćanja takse. Pored toga, sud će ako takseni obveznik ne plati taksu ni u navedenom roku od osam dana, u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi….”
“…obveznik plaćanja taksi je podnositeljka ustavne žalbe, jer je ona inicirala parnični postupak, i ona je bila u obavezi da sudu plati sve troškove na ime obračunatih sudskih taksi. Pri tome, odluka o troškovima postupka zasnovana je na odredbi člana 149. Zakona o parničnom postupku, te je drugostepeni sud ceneći uspeh stranaka u postupku obavezao tuženog da podnositeljki naknadi troškove parničnog postupka.”
Konačno, uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, Ustavni sud u odluci broj Už-11065/2013[3] zauzima stav (isti stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-8719/2012[4], usvojenoj na sednici Velikog veća održanoj 26. februara 2015. godine) da nije ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje osporene drugostepene presude u delu u kojem navedeno da je kao razlog zbog kojeg podnositeljki ustavne žalbe nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi, to što „u spisu predmeta nema dokaza da je tužilja imala troškove na ime takse za tužbu, prvostepenu i drugostepenu sudsku odluku i žalbu, te da joj naknada navedenih troškova nije dosuđena“.
Ustavni sud: sudska taksa je zakonska obaveza koja mora da se plati i sud je dužan da do zaključenja glavne rasprave traži uplatu čak i one sudske takse za koju do tog momenta nije ni nastala obaveza plaćanja
Ustavni sud dalje ističe da je sudska taksa zakonska obaveza koja mora da se plati i sud je dužan[5] da do zaključenja glavne rasprave traži uplatu čak i one sudske takse za koju do tog momenta nije ni nastala obaveza plaćanja (npr. za prvostepenu sudsku odluku koja nije doneta ni objavljena), jer se zna da će postojati i da se zbog toga radi o nužnim troškovima. Iz ovih razloga Ustavni sud ocenio da su presude apelacionih sudova u oba navedena slučaja donete proizvoljnom i arbitrernom primenom procesnog prava i da je na taj način podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Umesto zaključka
Na osnovu člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/2007, 99/2011, 18/2013-OUS i 40/2015-dr.zakon) u Službenom glasniku Republike Srbije može se objaviti i odluka po ustavnoj žalbi, kao i rešenja koja su od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Kao što smo već naveli na početku teksta, predmetne odluke Ustavnog suda nisu objavljene u Službenom glasniku.
Po mišljenju autora ovog teksta, iako nijedna od ovih odluka nije objavljena u Službenom glasniku, one imaju širi značaj iz jednog prostog razloga – radi se u postupanju dva Apelaciona suda na isti način, u sličnim situacijama, a naročito uzimajući u obzir uticaj njihovih stavova na nižestepene sudove, te bi stav Ustavnog suda izražen u predmetnim odlukama trebalo da utiče, pre svega, na ujednačavanje sudske prakse, posebno u konktekstu aktuelnih ideja o formiranju jedinstvenog apelacionog suda kao odgovoru na neujednačenu sudsku praksu.
[1] Odluke objavljene na sajtu Ustavnog suda, www.ustavni.sud.rs.
[2] Odluka Ustavnog suda, Už-11065/2013 od 2. jula 2015. god.
[3] Odluka Ustavnog suda, Už-8719/2012, koja se odnosi na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 1093/12.
[4] Odluka Ustavnog suda, Už-11065/2013, koja se odnosi na presudu Apelacionog suda u Beogradu, Gž 3818/12.
[5] Iako se ne odnose na konkretnu situaciju koja je predmet ovog teksta, trebalo bi pomenuti i stavove Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, zauzete kada je u pitanju dužnost suda u vezi sa utvrđivanjem sudske takse na osnovu vrednosti predmeta spora. U presudi Evropskog suda za ljudska prava, predstavka br. 17931/07, „Garzičić protiv Crne Gore“ od 21. septembra 2010. godine, ovaj sud je zauzeo stav da podnosilac ne bi trebalo trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da mu naloži plaćanje iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora. Takođe, u stavu Ustavnog suda, Su broj: I- 400/2/4-11 iz jula 2011. godine, navedeno je da stranka ne može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora.
Ovaj tekst preuzet je iz časopisa “ADVOKATSKA KANCELARIJA” – 16. broj – decembar 2015.
