U 20. broju časopisa “Advokatska kancelarija” – april 2016, objavili smo Odluku Ustavnog suda od 19. novembra 2015. god, u kojoj je ovaj sud zauzeo stav u vezi sa otkaznim razlogom predviđenim kada su u pitanju zaposleni u Ministarstva unutrašnjih poslova, propisanim članom 45. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima (“Sl. glasnik RS”, br. 44/91, 79/91, 54/96 i “Sl. list SRJ”, br. 27/2000 – odluka SUS i 5/2001 – odluka SUS i “Sl. glasnik RS”, br. 106/2003 – odluka USRS i 101/2005 – dr. zakon). Naime, ovim članom je bilo propisano da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2. ovog zakona, odnosno da se protiv njega vodi krivični postupak. Brojni sporovi su vođeni u onim slučajevima kada je kasnije doneta oslobađajuća presuda u odnosu na radnika MUP-a kome je prestao radni odnos.
Ustavni sud u ovoj odluci navodi sledeće:
“Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da redovni sudovi pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu, u konkretnom slučaju, razmotre i pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tih rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa s jedne strane, i zaštite prava podnosioca s druge strane (stav o proporcionalnosti i pravičnoj ravnoteži između zahteva koji su od opšteg interesa za zajednicu i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi Strain i ostali protiv Rumunije, od 21. jula 2005. godine). Ovo stoga što su donošenjem oslobađajuće krivične presude prestali razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, o kojoj činjenici su parnični sudovi imali saznanje pre donošenja osporenih presuda.”
Evropski sud za ljudska prava u presudi po predstavci broj 43519/07, 43524/07 i 45247/07 – Milojević i drugi protiv Srbije, objavljenoj u “Sl. glasniku RS”, br. 53/2016 od 7. juna 2016. god, dao je svoju ocenu o ovom problemu:
“…Sud na početku primećuje da Vlada potvrđuje nepreciznu formulaciju člana 45. Zakona o ministarstvu unutrašnjih poslova. Ova odredba dala je potpuno diskreciono pravo Ministarstvu da odlučuje o otkazu policajaca protiv kojih je u toku krivični postupak. Ona ne daje nikakve smernice kako da se to diskreciono pravo primenjuje. Ona, takođe, ne daje uputstvo u vezi sa posledicama oslobađanja policajaca od krivične optužbe. U nedostatku objašnjenja o upotrebi ovog diskrecionog prava, zakon na osnovu koga su podnosioci predstavki otpušteni nije samo neprecizan, već ga je Ministarstvo unutrašnjih poslova, takođe, proizvoljno primenjivalo…
Sud potvrđuje da su podnosioci predstavki imali pristup parničnom postupku u kome su mogli da ospore zakonitost njihovog otkaza. Međutim, on primećuje da je Vrhovni sud jasno odbio da razmatra način na koji Ministarstvo primenjuje diskreciono pravo, čime su sprečili pokušaj nižestepenih sudova da razmatraju legitimitet i proporcionalnost spornih ovlašćenja. Vrhovni sud, prema tome, nije pružio suštinsko, nezavisno, razmatranje otkaza podnosilaca predstavki. On je primenio formalistički pristup i ostavio Ministarstvu potpuno i nekontrolisano diskreciono pravo. Pošto ovaj parnični postupak nije pružio suštinsko sudsko razmatranje, od proizvoljnosti nije bilo zaštite…
S obzirom na gore navedeno, Sud zaključuje da član 45. Zakona o ministarstvu unutrašnjih poslova iz 1991. godine, na osnovu koga su podnosioci predstavki otpušteni, nije ispunio zahtev predvidljivosti. Shodno tome, otkaz podnosilaca predstavki nije bio „u skladu sa zakonom”, kako se zahteva članom 8. stav 2. Konvencije.
Došlo je do povrede člana 8. Konvencije…”
Opširniji komentar u vezi sa ovom temom biće objavljen u nekom od narednih brojeva časopisa “Advokatska kancelarija“.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
