U prethodnim tekstovima, objavljenim u časopisu Advokatska kancelarija, bavili smo se opštim pitanjima koja su od značaja za materiju zastarelosti potraživanja i tokom vremena potrebnog za nastupanje zastarelosti potraživanja.
Podsećamo da, kako se zastarelost vezuje za protek vremena, od presudnog značaja za tok i nastupanje zastarelosti su:
– Početak toka zastarelosti – trenutak u vremenu od koga rokovi potrebni za zastarelost počinju teći. Obično se vezuju za neki događaj (dan dospelosti obaveze, dan nastanka štete, itd) ili za određeni datum ukoliko su određeni propisom;
– Nastupanje zastarelosti – zastarelost nastupa kad protekne poslednji dan zakonom određenog vremena;
– Uračunavanje vremena prethodnika – kod zastarelosti potraživanja u vreme koje je zakonom određeno za zastarelost računa se i vreme koje je proteklo u korist dužnikovih prethodnika (i kod univerzalne i kod singularne sukcesije);
– Zastoj zastarelosti – vreme kada zastarelost ne teče iz određenih razloga predviđenih propisima (potraživanja prema i između određenih lica, postojanje nesavladivih prepreka itd). Nakon otklanjanja uzroka zastoja vreme počinje teći ponovo, s tim što se do tada proteklo vreme računa u rok. Pravnim poslom se ne može odrediti da zastarelost neće teći neko vreme;
– Prekid zastarelosti – situacija kada se tok zastarelosti prekida iz određenih razloga (recimo u slučaju priznanja duga, podizanja tužbe, prenova i sl.). Nakon prekida rok zastarelosti počinje teći iznova a vreme do tada proteklo se ne računa u zakonom određeni rok za zastarelost. Samo pozivanje dužnika, pismeno ili usmeno, da obavezu ispuni, nije dovoljno za prekid zastarevanja (član 391. ZOO);
– Rok zastarelosti – vremenski period potreban za nastupanje zastarelosti, koji je određen zakonom. Pravnim poslom ne može se odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od vremena određenog zakonom.
Dakle, ovde se bavimo najvažnijim pitanjem u vezi zastarelosti potraživanja, a to je vreme potrebno za njeno nastupanje.
Kao što smo već u prethodnim izlaganjima istakli, pravnim poslom, odnosno voljom poverioca i dužnika se ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je zakonom određeno.
ZOO propisuje opšti i posebne rokove zastarelosti za pojedine vrste potreživanja.
1. Opšti rok zastarelosti
Prema članu 371. ZOO potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.
Opšti rok zastarelosti primenjuje se kod utvrđivanja zastarelosti svih potraživanja, osim onih kod kojih je zakonom (ZOO ili posebnim) određen neki drugi, po pravilu kraći rok zastarelosti. Opšti rok zastarelosti, može biti određen samo jednim zakonom, a to je ZOO. Izuzeci se imaju usko tumačiti, pa će se u slučaju postojanja sumnje da li je određeno potraživanje obuhvaćeno odgovarajućim posebnim rokom zastarelosti uvek primeniti opšti rok zastarelosti.
2. Posebni rokovi zastarelosti
2.1. Povremena potraživanja
Potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dana dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1. ZOO). Isto važi i za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372. stav 2. ZOO).
Da bi došlo do primene odredbe stava 1. navedenog člana, neophodno je, prema tome, da budu ispunjena tri uslova: prvi, da je reč o davanju koje ima karakter povremenog davanja; drugi, da ta davanja dospevaju u određenim razmacima vremena koji nisu duži od jedne godine; i treći da se tim davanjem ne izvršava delimično ispunjenje obaveze. Nije od značaja da li se radi o sporednim povremenim potraživanjima (recimo kamate) ili o povremenim potraživanjima kojima se iscrpljuje samo pravo. Primera radi to su potraživanja po osnovu izdržavanja, potraživanja po osnovu naknade u obliku novčane rente iz člana 188. ZOO u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, potraživanja studenata po osnovu studentskih kredita ili stipendija i sl.
Samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja. U tom slučaju, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. st. 1. i 2. ZOO).
Recimo, potraživanja zaposlenih po osnovu zarada i naknada zarada imaju karakter povremenih potraživanja. Članom 196. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.
2.2. Zastarelost potraživanja naknade prouzrokovane štete
Prema članu 376. ZOO, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U svakom slučaju, ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.
Zastarelost potraživanja naknade prouzrokovane štete je složeno pitanje iz ugla zastarelosti potraživanja. Ovde se, ne primenjuje opšte pravilo da zastarelost počinje da teče prvog narednog dana po dospelosti potraživanja. Naime, prema članu 186. ZOO obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, ali zastarelost potraživanja po ovom osnovu (član 376. stav 1. ZOO) počinje da teče od dana u kome je oštećeni doznao za štetu i za učinioca. Dalje, kod ove vrste zastarelosti potraživanja postoje različiti rokovi, kako po trajanju, tako i po momentu na osnovu koga se određuje početak roka, takođe i rokovi zastarelosti potraživanja po osnovu naknade štete koji nisu određeni u odeljku o zastarelosti, već u drugim odredbama ZOO, ili nekim drugim zakonima.
Subjektivini rok se odnosi na oštećenog, i kako član 376. stav 1. ZOO predviđa, subjektivni rok se računa “od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo”. Kada ovaj rok zaista počinje teći, pitanje je prakse i konkretnog slučaja, ali kao i druge odredbe i ovo bi trebalo usko tumačiti. U pravnoj teoriji ne postoji saglasnost da li je za otpočinjanje ovog roka neophodno da je oštećeni zaista saznao za štetu i učinioca, ili je dovoljno da je bio u situaciji u kojoj je, ulažući potrebnu pažnju, mogao to da sazna. Iz jezičkog tumačenja norme, proizilazi da oštećeni zaista mora da sazna za štetu i učinioca, a takvo tumačenje je, pored toga, povoljnije za oštećenog.
Početak objektivnog roka, čije je trajanje pet godina, računa se od kada je šteta nastala. Dakle, nije od značaja kad je izvršena štetna radnja, već se početak roka vezuje za trenutak nastanka štete, koji je ujedno i trenutak dospelosti obaveze naknade štete (član 186. ZOO). Ovaj rok teče bez obzira da li je oštećeni saznao za štetu i učinioca i njegovim istekom nastupa potpuna zastarelost.
Potraživanje naknade štete prouzrokovane povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376. stav 3. ZOO).
Ovde, dakle, nema mesta primeni navedenog subjektivnog, odnosno objektivnog roka. Tako, ako dođe do prouzrokovanja štete povredom ugovorne obaveze po osnovu međusobnih potraživanja iz ugovora u prometu robe i usluga ili potraživanja zakupnine (čl. 374. i 375. ZOO), potraživanje naknade štete po tom osnovu zastareva za tri godine, itd.
I potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom zastarevaju u rokovima predviđenim u članu 376. ZOO. Međutim, ovo važi samo u slučajevima kad je za krivično gonjenje predviđen rok zastarelosti isti ili kraći od roka zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO. Prema članu 377. ZOO, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti u odnosu na rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.
Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, a isto važi i za zastoj zastarevanja.
U praksi se, kao sporno, može javiti pitanje da li prekid, odnosno zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja u smislu člana 377. st. 2. i 3. ZOO povlači prekid, odnosno zastoj zastarevanja zahteva za naknadu štete samo u slučaju kad je rok zastarelosti krivičnog gonjenja duži od roka zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. ZOO ili i u slučaju kad je rok zastarelosti krivičnog gonjenja isti ili kraći od roka zastarelosti potraživanja u smislu člana 376. ZOO.
Kako se uvek traži šta je povoljnije za za oštećenog, a što proizilazi i iz formulacije navedenih zakonskih odredaba, prekid, odnosno zastoj zastarelosti krivičnog gonjenja povlači prekid, odnosno zastoj zastarelosti potraživanja kako iz člana 377. stav 1. tako i iz člana 376. ZOO.
Kod potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom, da bi se primenila posebna pravila i rokovi u vezi s tim iz člana 377. ZOO, treba obratiti pažnju na još jednu okolnost, da je postojanje konkretnog krivičnog dela utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom. Ako to nije slučaj takvo potraživanje spada u obične štete (primenjuje se čl. 376. ZOO).
U članu 988. ZOO propisano je da potraživanja zalogodavca prema zalogoprimcu za naknadu štete zbog pogoršanja stvari zastarevaju u roku od jedne godine od dana kada je stvar vraćena.
Postoje slučajevi u ZOO koji, strogo formalnopravno uzevši, ne spadaju u domen naknade štete, ali je u njima predviđen rok zastarelosti potraživanja koja imaju određene veze sa naknadom štete.
Prema članu 171. st. 2. i 3. ZOO, lice (misli se na poslodavca) koje je oštećeniku naknadilo štetu koju je zaposleni prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom, ima pravo od tog zaposlenog zahtevati naknadu plaćenog iznosa, s tim što to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete.
U članu 172. st. 2. i 3. ZOO, propisano je da, ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica (misli se na poslovodni organ, odnosno na člana organa pravnog lica koji je prouzrokovao štetu trećem licu) koje je tu štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, s tim što to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete.
Član 180. ZOO predviđa, da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, osim prema licima koja su organizatori, učesnici, podstrekači i pomagači u takvim aktima, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Država ima pravo i obavezu da zahteva naknadu isplaćenog iznosa od lica koje je štetu prouzrokovalo, koje zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete.
2.3. Potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organima
Prema članu 379. ZOO, sva potraživanja koja su utvrđena pravosnažnom sudskom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka i poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja.
U teoriji je sporno od kada se ovaj rok računa. Kod pravosnažne sudske ili odluke drugog nadležnog organa ovde postoje dve mogućnosti – od narednog dana po dospelosti ili od pravnosnažnosti odluke. Kako posebno pravilo ovde nije propisano, početak roka bi trebalo vezati za naredni dan od dana dospelosti (prema opštem pravilu), a to je naredni dan po isteku roka za dobrovoljno izvršenje (paricioni rok). Ovo stanovište je ranije bilo prihvaćeno i u praksi. U presudama kojima se obavezivao dužnik da izvrši neku činidbu (recimo plati dug), uvek se u izreku unosila odredaba tipa: “Obavezuje se tuženi da plati iznos duga, kao i sve troškove postupka u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude.”. Nakon skorijih tumačenja i stavova koja u svojim odlukama zauzimaju apelacioni sudovi, Vrhovni kasacioni sud i Ustavni sud, više ništa nije jasno.
Moramo takođe ukazati i na sledeće. Ona potraživanja koja su utvrđena pravosnažnom sudskom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili pak poravnanjem, više nisu vezana rokovima koji važe za sama potraživanja na osnovu kojih je zatražena sudska zaštita prava. Ti rokovi su bitni samo do momenta podnošenja tužbe sudu ili zahteva drugom organu, od kada važi rok od 10 godina za potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organom.
Kod poravnanja, rok se računa od narednog dana od poslednjeg dana roka utvrđenog u poravnanju, a ako ovaj rok u poravnanju nije utvrđen – od narednog dana po zaključenju poravnanja.
Potraživanje utvrđeno pravosnažnim rešenjem o izvršenju na osnovu verodostojne isprave (ispostavljena faktura, menica u slučaju prinudne naplate preko suda i sl.) takođe spada u ovu grupu gde se primenjuje rok od deset godina.
2.4. Potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga
Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine, s tim što zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu. (čl. 374 ZOO).
Kada poverilac ili dužnik nije pravno lice, već preduzetnik (fizičko lice), a potraživanje proističe iz ugovora o prometu roba i usluga, primenjuje se opšti rok zastarelosti od deset godina a ne rok od tri godine iz čl. 374 ZOO.
Prema članu 375. ZOO, u roku od tri godine zastareva i potraživanje zakupnine, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu.
Ovde imamo dva slučaja, pa kada se zakupnina plaća periodično (recimo mesečno), sitauacija je istovetna kao u gore navedenom primeru sa isporukama robe. Ako je predviđeno da se iznos plati odjednom za svo vreme trjanja zakupa, rok teče od dana kada je trebalo izvršiti plaćanje. Ovaj rok nema veze sa otpočinjanjem zakupa.
Prema članu 378. stav 1. ZOO, zastarevaju za jednu godinu:
1) potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka, odnosno usluga, izvršena za potrebe domaćinstva;
2) potraživanje radio-stanice i radio-televizijske stanice za upotrebu radio-prijemnika, i televizijskog prijemnika;
3) potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima;
4) potraživanje pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena.
Prema stavu 2. člana 378, zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene.
U praksi se mogu javiti nastojanja da se rok zastarelosti iz stava 1. ovog člana analogno primeni i kod drugih sličnih isporuka, odnosno usluga, koje nisu izričito navedene u ovoj odredbi. Međutim, polazeći od pravila da izuzetke treba usko tumačiti, u takvim spornim slučajevima na određeno potraživanje treba primeniti opšti rok zastarelosti, te se iz navedenog roka izuzimaju potraživanja i naknade iz tačke 1. koje se ne vrše za potrebe domaćinstva. Pored toga, tačka 3) isključuje primenu člana 374. ZOO u delu koji ona uređuje.
Dalje treba navesti da svako pojedinačno potraživanje podleže zastarelosti potraživanja samo za sebe, kao i da plaćanje kasnijeg potraživanja nema značaj, odnosno smisao priznanja duga u skladu sa članom 387. stav 2. ZOO.
Međutim, u praksi privredni subjekti koji pružaju gore navedene usluge izbegavaju ove rokove na različite “poluzakonite” načine (o čemu je detaljno pisano u tekstu “Račun za utrošenu električnu energiju kao verodostojna isprava podobna za izvršenje”).
Zastarelost potraživanja ugovarača osiguranja, odnosno trećeg lica (osiguranik, korisnik) iz ugovora o osiguranju uređena je u članu 380. st. 1. i 2. ZOO tako što potraživanja ovih lica iz ugovora o osiguranju života zastarevaju za pet, a iz ostalih ugovora o osiguranju (osiguranje imovine, osiguranje od odgovornosti i osiguranje od nesrećnog slučaja) za tri godine, računajući od prvog dana posle isteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. Ako zainteresovano lice dokaže da do ovog dana nije znalo da se osigurani slučaj dogodio, zastarevanje počinje od dana kada je za to saznalo, s tim da u svakom slučaju potraživanje zastareva kod osiguranja života za deset, a kod ostalih vidova osiguranja za pet godina od prvog dana posle isteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo.
Prema stavu 3. pomenutog člana potraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine.
Kad u slučaju osiguranja odgovornosti za trećeg, oštećeno lice zahteva naknadu od osiguranika, ili je dobije od njega, zastarevanje osiguranikovog zahteva prema osiguravaču počinje od dana kada je oštećeno lice tražilo sudskim putem naknadu od osiguranika, odnosno kada ga je osiguranik obeštetio. Neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu (član 380. st. 4. i 5. ZOO).
U stavu 4. reč je o zastarelosti osiguranikovog potraživanja prema osiguravaču iz ugovora o osiguranju od odgovornosti (čl. 940. i 941. ZOO) u slučaju kad osiguranik isplati naknadu oštećenom, ili kad je ovaj od osiguranika zahteva sudskim putem, a u stavu 5. o zastarevanju zahteva trećeg oštećenog lica prema osiguravaču iz istog ugovora – ovaj rok se određuje na isti način kao kod zastarelosti zahteva trećeg oštećenog lica prema osiguraniku odgovornom za štetu (čl. 376. i 377. ZOO).
Član 380. stav 6. ZOO, kaže da zastarevanje potraživanja osiguravača prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kad i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku. Ovde je reč o subrogaciji (prelasku osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača) iz člana 939. ZOO, pa se zastarelost potraživanja osiguravača prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja određuje na isti način kao i zastarelost potraživanja osiguranika prema trećem licu.
Prema članu 1019. ZOO, kad je rok za zastarevanje obaveza glavnog dužnika duži od dve godine, obaveza jemca zastareva po isteku dve godine od dospelosti obaveze glavnog dužnika, izuzev kad jemac odgovara solidarno sa dužnikom.
Prema članu 1024. ZOO, pravo primaoca uputa da zahteva ispunjenje od upućenika zastareva za godinu dana, s tim što, ako za ispunjenje nije određen rok, zastarelost počinje da teče kad upućenik prihvati uput, a ako ga je on prihvatio pre nego što je dat primaocu uputa, onda kada bude dat ovome.
Prema članu 988. ZOO, potraživanje zalogoprimca prema zalogodavcu za naknadu troškova učinjenih radi poboljšanja stvari, zastareva u roku od jedne godine od dana kada je stvar vraćena.
Zastarelost poraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaja robe regulisana je Konvencijom o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe, koja je usvojena 13. maja 1974. godine u Njujorku, koju je SFRJ ratifikovala Zakonom o ratifikaciji Konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe (“Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori” br. 5/1978). Republika Srbija je nakon osamostaljenja Crne Gore nastavila da primenjuje navedenu konvenciju.
U članu 2. stav a), navedena Konvencija kaže se ugovor o kupoprodaji robe ima međunarodni karakter ako se, u vreme zaključenja ugovora, poslovna sedišta kupca i prodavca nalaze u raznim državama. Konvencija se primenjuje samo u slučajevima ako strane ugovornice, u vreme zaključenja ugovora o međunarodnoj kupoprodaji robe, imaju poslovna sedišta u državama ugovornicama (član 3.). Konvencija se ne primenjuje na kupoprodaju: robe kupljene za ličnu ili porodičnu upotrebu ili za potrebe u domaćinstvu, na javno nadmetanje, u izvršnom postupku ili na neki drugi način po sili zakona, hartija od vrednosti, akcija i novca, brodova i vazduhoplova i električne energije. Takođe od njene primene izuzeta su i potraživanja koja su nastala zbog smrti ili povrede bilo kog lica, nastala iz nuklearne štete koju je prouzrokovala prodata roba, obezbeđena zalogom i hipotekom ili drugim sredstvima obezbeđenja na imovini, utvrđena u presudi ili arbitražnoj odluci donetoj po sprovedenom postupku, utvrđena izvršnim naslovom saglasno zakonu mesta gde se traži izvršenje i nastala iz trasirane menice, čeka ili sopstvene menice.
U oblasti međunarodne kupoprodaje robe, prema članu 8. Konvencije, potraživanja zastarevaju za četiri godine. Ali, bez obzira na odredbe ove konvencije, svako vreme zastarelosti ističe najkasnije deset godina od dana kada je počelo da teče (član 23.). Drugi rok od deset godina je apsolutan, objektivan rok za zastarelost, i primenjuje se u slučajevima kada se početak toka zastarelosti može odložiti, usled nekih okolnosti ili sporazuma strana (shodno odredbama čl. 9, 10, 11. i 12. Konvencije.). To je na primer slučaj ako postoji prevarna radnja, namera da se raskidom ugovora ošteti druga strana, ako se odredbom u arbitražnom sporazumu predviđa da nijedno pravo na potraživanje ne nastaje dok se ne donese arbitražna odluka i sl.
Zastarelost počinje da teče onog dana kada dospe pravo na potraživanje, osim ako pravo na potraživanje proističe iz: povreda ugovora, iz defektnosti ili nedostatka saobraznosti robe, prevare počinjene pre ili za vreme zaključenja ugovora ili za vreme njegovog izvršenja, ako je prodavac za prodatu robu dao izričitu garanciju čiji je rok važenja ograničen izvesno vreme ili na drugi način.
Prekid, zastoj, izmena vremena zastarelosti i ostala pitanja u vezi zastarelosti su takođe precizno definisana.
U smislu ove konvencije, radnje i okolnosti koje su preduzete ili nastale u jednoj državi ugovornici, proizvešće dejstvo u svakoj drugoj državi ugovornici, pod uslovom da je poverilac preduzeo sve logične korake kako bi dužnik što pre bio obavešten o odnosnim radnjama ili okolnostima (međunarodno dejstvo). Prilikom tumačenja i primene odredaba ove Konvencije treba imati se u vidu njen međunarodni karakter i potrebu da se u tome postigne jednoobraznost, kao i to da Konvenciju treba tumačiti u celini. Pravno shvatanje o ovim pitanjima utvrđeno je na zajedničkoj sednici odeljenja za privredne sporove i privredne prestupe Višeg privrednog suda u Beogradu od 9. jula 1998. godine.
NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 26, oktobar 2016. god.
[button link=”http://www.profisistem.com/propis_soft/akcija/98/advokatska_kancelarija” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
