I Pojam
Zakon o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 i 13/2017-OUS) u čl. 76. propisuje pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor na sledeći način:
„8) Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor
U slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.
Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete.“
Podsećanja radi, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 75/2014) od 21. jula 2014. god. izmenjen je naziv pododeljka i čl. 76.
Navedeni član je pre izmena glasio:
„8) Naknada štete
Ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu.“
Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 132 o plaćenom godišnjem odmoru sa kojom je usklađena ova odredba zakona u čl. 11. navodi:
„Zapošljeno lice koje navrši minimalni radni staž koji udovoljava zahtevima iz člana 5 tačka 1 ove konvencije, dobija, po prestanku zapošljenja, plaćeni odmor u srazmeri sa dužinom radnog staža za koji nije dobiven takav odmor ili naknada umesto njega, ili protivuvrednost u formi kredita za odmor.“
Republika Srbija je kao sukcesor nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije obavezana na poštovanje odredaba ove konvencije koja je ratifikovana 4. oktobra 1973. god. Zakonom o ratifikaciji Konvencije broj 132 Međunarodne organizacije rada o plaćenom godišnjem odmoru (Sl. list SFRJ”, br. 52/73)
Čl. 60. Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, broj 98/2006) koji u stavu 4 navodi:
„Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći.“
Dakle, Ustav izričito ne pominje naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor.
Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor je uvedena u naš pravni sistem Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 70/2001) koji je u čl. 60. navodio sledeće:
„Ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini naknade zarade koju bi ostvario da je koristio godišnji odmor.“
Zakon o radnim odnosima (“Sl. glasnik RS”, broj 55/96, 28/2001 i 43/2001-dr.zakon), Zakon o radnim odnosima (“Sl. glasnik RS”, br. 45/91, 18/92, 22/93-odluka SUS-a, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96-ispr. i 39/96) kao ni stariji zakoni je ne pominju.
II Uslovi za ostvarivanje prava na naknadu štete
II.1.Krivica poslodavca
Pre pomenutih izmena zakona poslodavac je odgovarao za štetu samo ukoliko je kriv što zaposlenom nije omogućio korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, ukoliko bi poslodavac dokazao da nije kriv, ne bi bio dužan da nadoknadi štetu.
Usled drugačije formulacije sada važeće odredbe, pojavilo se mišljenje da nije neophodno postojanje krivice na strani poslodavca. Da je poslodavac bez obzira na (ne)postojanje krivice dužan da zaposlenom isplati naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor.
Postavlja se pitanje kako bi npr. postojala krivica na strani poslodavca ukoliko zaposleni sam da otkaz od određenog datuma a fizički do tada ne može da iskoristi odmor jer nema dovoljno dana?
Kako je u pitanju šteta, važe opšta pravila o naknadi štete, tako da krivica poslodavca mora postojati da bi bilo naknade štete.
U skladu sa čl. 154. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89(USJ), 57/89 i “Sl. listu SRJ”, br. 31/93):
„(1) Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.
(2) Za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu.
(3) Za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.“
Ne sme se zaboraviti da je pravni poredak je jedinstven, da nije sve relevantno propisano u jednom zakonu, pravila se prepliću, tako se mora ceniti svaka situacija.
Dolazi do pogrešnog tumačenja navedene odredbe zbog neznanja šta termin šteta u biti predstavlja.
U skladu sa čl. 155. Zakona o obligacionim odnosima šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).
Novčana naknda umesto odmora nije isto što i naknada štete za neiskorišeni odmor, osnovi su različiiti.
II.2. Prestanak radnog odnosa
Ukoliko nema prestanka radnog odnosa nema ni isplate naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor. Drugim rečima, ukoliko zaposleni nije iskoristio godišnji odmor (do 30. juna naredne godine) kod poslodavca kod koga nastavlja da bude u radnom odnosu, nema osnova za isplatu pomenute naknade štete.
Navedeni uslov je postavljen zbog odredbe čl. 68. stav 4 Zakona u kom se navodi:
„Zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom.“
Poslodavac je dužan da zaposlenom omogući korišćenje godišnjeg odmora. Naime, čl. 275. stav 1. tačka 3) Zakona je predviđeno da će se novčanom kaznom od 400.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica ako postupi suprotno odredbama ovog zakona koje uređuju godišnji odmor.
Takođe, za ovaj prekršaj kazniće se preduzetnik novčanom kaznom od 100.000 do 300.000 dinara, a takođe i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 20.000 do 40.000 dinara (član 275. stav 2. i 3 Zakona).
Ali šta ukoliko poslodavac nije uskratio zaposlenom godišnji odmor, odnosno ukoliko nije ispunjen uslov za naknadu štete da radni odnos prestaje?
U tom slučaju zaposleni eventualno može da pokrene postupak za naknadu štete u skladu sa članom 164. Zakona, po opštim pravilima za naknadu štete.
II.3. Uticaj dužine godišnjeg odmora na ostvarivanje prava na naknadu štete
U skladu sa čl. 72. Zakona o radu zaposleni ima pravo na srazmeran godišnji odmor u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos, odnosno u godini u kojoj mu radni odnos prestaje. U skladu sa nevadenom odredbom u svim drugim slučajevima zaposleni ima pravo na pun godišnji odmor.
Naknada štete se isplaćuje za neiskorišćeni godišnji odmor, bez obzira da li je u pitanju pun godišnji odmor ili srazmerni deo godišnjeg odmora. Isplaćuje za sve dane godišnjeg odmora za tekuću godinu koje je ostvario zaposleni, i za preostale dane godišnjeg odmora za prethodnu godinu na koje je imao pravo, ukoliko je prestao radni odnos do 30. juna tekuće godine.
II.4. Uticaj mirovanja radnog odnosa na naknadu štete za nekorišćenje godišnjeg odmora
Sledom navedenog, a po pitanju često postavljanog pitanja u praksi, zaposleni koji usled mirovanja radnog odnosa nije iskoristio godišnji odmor, nema pravo na naknadu štete.
Imajući u vidu da prilikom primene instituta mirovanja radnog odnosa, zaposlenom ne prestaje radni odnos već mu prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada miruju, nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 76. Zakona o radu, odnosno zaposleni nema pravo na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor.
Zaposleni, kome radni odnos miruje zbog izbora na funkciju, će kod poslodavca kod koga obavlja funkciju imati pravo na srazmeran godišnji odmor u kalendarskoj godini u kojoj počinje da obavlja funkciju i u kalendarskoj godini u kojoj prestane da obavlja funkciju. Ukoliko u kalendarskoj godini u kojoj prestane da obavlja funkciju ne iskoristi u celini ili delimično pripadajući godišnji odmor, zaposleni ima pravo na naknadu štete u skladu sa članom 76. Zakona o radu.
II.5. Postojanje efentivnog rada kao nužni uslov
Ovome treba dodati i kontradiktorne stavove sudova zauzete u odlukama o pravu na godišnji odmor zavisno od (ne)postojanja faktičkog rada. Naime, jedni uzimaju u obzir tezu o nužnosti postojanja efektivnog rada u godini u kojoj se ostvaruje pravo na godišnji odmor, a drugi ne, što dovodi do oprečnih stavova, ne samo o pravu na godišnji odmor već i o postojanju prava na novčanu naknadu za nekorišćenje godišnjeg odmora.
Zakon o radu ne koristi termin „efektivni rad“ ali pravni sistem Republike Srbije pored Zakona čine između ostalog i potvrđeni međunarodni ugovori, dakle oni čija je naša zemlja potpisnica,.
Sledom navedenog, uzimajući u obzir tezu o nužnosti postojanja efektivnog rada u godini u kojoj se ostvaruje pravo na godišnji odmor, zaposleni nema pravo ni na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor. Naime, pravo na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor podrazumeva nužan uslov a to je postojanje prava na godišnji odmor. Drugim rečima, ukoliko nema prava na godišnji odmor, logično nema ni prava na naknadu štete za neiskorišćavanje istog.
Sa druge strane, sam Zakon o radu, u čl. 68. koji reguliše sticanje prava na godišnji odmor pod neprekidnim radom podrazumeva i vreme privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju i odsustva sa rada uz naknadu zarade. Te se i u slučaju nepostojanja efektivnog rada ostvaruje pravo na godišnji odmor, a sledstveno tome, ostavrivanjem ostalih uslova i prava na naknadu štete za nekorišćenje istog.
I Konvencija MOR-a br. 132.u čl. 5 tačka 4. navodi:
“Pod uslovima koje odrede nadležne vlasti ili odgovarajući organi u zemlji, odsustvovanje s posla iz razloga koju su van kontrole dotičnog zapošljenog lica, kao što su bolest, povreda ili materinstvo, računaju se u deo radnog staža.”
II.6. Naknada štete u slučaju zasnivanja radnog odnosa kod novog poslodavca
Zaposleni kome prestane radni odnos kod poslodavca ima pravo na naknadu za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora, a ako u toj godini zasnuje radni odnos kod novog poslodavca ima pravo na srazmeran deo godišnjeg odmora računajući od dana zasnivanja radnog odnosa kod tog poslodavca.
Izmenama Zakona o radu brisan je čl. 71. koji je glasio:
„Poslodavac je dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa izda potvrdu o iskorišćenom broju dana godišnjeg odmora.“
Budući da je navedeni član brisan, proizlazi da novi poslodavac nema obavezu da zaposlenom obezbedi korišćenje neiskorišćenog dela godišnjeg odmora u navedenom slučaju.
Međutim, nema smetnji, ukoliko postoji sporazum između dva poslodavca, odnosno saglasnost novog poslodavca, da se zaposlenom omogući korišćenje neiskorišćenog dela godišnjeg odmora koji je stekao kod prethodnog poslodavca. U ovom slučaju, novi poslodavac će zaposlenom, prilikom korišćenja godišnjeg odmora, uračunati i neiskorišćene dane godišnjeg odmora koje je zaposleni stekao kod prethodnog poslodavca.
Obezbeđivanjem prava na korišćenje neiskorišćenog dela godišnjeg odmora kod novog poslodavca, prethodni poslodavac bi se oslobodio obaveze isplate novčane naknade za neiskorišćeni godišnji odmor iz člana 76. Zakona.
Imajući u vidu da se u slučaju prestanka radnog odnosa naknada štete za neiskorišćene dane godišnjeg odmora utvrđuje u visini prosečne zarade zaposlenog u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora kod poslodavca kod koga mu je prestao radni odnos, potrebno je da se u sporazumu koji zaključe poslodavci unese i visina te naknade.
Obavezu naknade štete, u slučaju da se zaposlenom ne omogući korišćenje godišnjeg odmora, ima poslodavac kod koga je zaposlenom prestao radni odnos. Eventualno pitanje preuzimanja duga na ime naknade štete može biti ugovoreno primenom pravila obligacionog prava.
III Naknada štete u zavisnosti od osnova prestanka radnog odnosa
Kako je u članu 76. stav 1. Zakona o radu propisano je da je u slučaju prestanka radnog odnosa poslodavac dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, bez preciziranja o kom osnovu prestanka se radi odn. bez isključenja prava na naknadu štete prestankom radnog odnosa po određenim osnovima, nameće se zaključak da naknada štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora ne zavisi od osnova prestanka radnog odnosa, tj. poslodavac je dužan da zaposlenom za neiskorišćeni godišnji odmor isplati novčanu naknadu, bez obzira na to koji je osnov prestanka radnog odnosa.
Bez ulaženja u pitanje zašto zakonodavac pojedine osnove prestanka radnog odnosa u ovom slučaju nije izuzeo, pozabavićemo se osnovom čijim nastupanjem zaposleni ne bi imao pravo, a poslodavac obavezu na isplatu naknade štete.
Ukoliko bi osnov prestanka radnog odnosa bila smrt zaposlenog, ne postoji obaveza poslodavca da isplati naslednicima zaposlenog naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor. S obzirom na to da su prava iz radnog odnosa lična prava, a imajući u vidu osnov prestanka radnog odnosa, odnosno da je radni odnos prestao smrću zaposlenog, kao i da zaposleni za života nije stekao pravo na isplatu naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor, poslodavac nije u obavezi da isplati naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor njegovim naslednicima.
IV Visina naknade štete
Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor se isplaćuje u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.
Interesantno je pomenuti da u navedenom članu zakonodavac nije precizirao o kojoj prosečnoj zaradi se radi, kao u drugim članovima gde se ista pominje. Da li je u pitanju prosečna zarada zaposlenog, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu ili prosečna zarada u Republici, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, kako to precizira u drugim članovima?
U skladu sa čl. 105. Zakona o radu zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade.
Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona.
V Rok za isplatu
U skladu sa članom 186. Zakona poslodavac je dužan da isplati naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa.
U slučaju, da poslodavac ne postupi u skladu sa navedenim odredbama Zakona, zaposleni se može obratiti Inspekciji rada radi ostvarivanja prava.
Saglasno članu 196. Zakona, sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.
VI Naknada štete poslodavcu
Pomenućemo i obrnutu situaciju, situaciju kada zaposleni iskoristi godišnji odmor a nakon toga mu prestane radni odnos.
Naime, u vezi sticanja prava zaposlenog na pun i srazmeran godišnji odmor, u skladu sa čl. 72. Zakona, zaposleni ima pravo na srazmeran godišnji odmor u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos, odnosno u godini u kojoj mu radni odnos prestaje. U svim drugim slučajevima zaposleni ima pravo na pun godišnji odmor.
Kada zaposleni iskoristi pun godišnji odmor za kalendarsku godinu, na početku godine, a kasnije tokom te godine dođe do prestanka radnog odnosa zaposlenog, poslodavac može da traži naknadu štete od zaposlenog po opštim pravilima o naknadi štete.
VII Poreski tretman
Imajući u vidu da ova novčana naknada, prema samom Zakonu, ima tretman naknade štete, te da se isplaćuje samo u slučaju prestanka radnog odnosa, tj. isplaćuje se licima koja u trenutku isplate nemaju status zaposlenog kod isplatioca jedino logično rešenje je da navedena novčana naknada predstavlja drugi prihod iz člana 85. Zakona o porezu na dohodak građana, te da se doprinosi za obavezno socijalno osiguranje ne obračunavaju i ne plaćaju.
Međutim ima i drugačijih stavova, koji novčanu naknadu koju poslodavac isplaćuje zaposlenom koji u toku radnog odnosa nije iskoristio, u celini ili delimično, godišnji odmor, smatraju primanjem koje ima karakter zarade. U skladu sa tim, na predmetno primenje obračunava se i plaća porez na dohodak građana i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje po osnovu zarade, na osnovicu koju čini iznos novčane naknade.
Može se izvesti zaključak, da iako pomenutim čl. 105. stav 3 Zakona o radu naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor nije izričito izuzeta kao primanje koje ne prredstavlja zaradu, namera zakonodavca je jasno izražena u samom čl. 76. stav 2 Zakona:
„Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete.“
VIII Umesto zaključka
Pozitivno zakonsko rešenje je iako na prvi pogled više u prilog zaposlenima nego pređašnje, mogućnost isplate naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor suzilo samo na one zaposlene kojima prestaje radni odnos, a sve u cilju da se isključi mogućnost zamene godišnjeg odmora novčanim naknadama.
Izmenama naknade štete za nekorišćenje godišnjeg odmora izgubljen je smisao prava na novčanu naknadu kao izuzetnog supstituta korišćenju godišnjeg odmora, a pre svega zbog neusaglašenih stavova po pitanju skoro svih aspekata ove naknade kada do obaveze njene isplate i dođe, što neminovno vodi različitom tumačenju i sporovima.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet je iz programa “Propis Soft” – Redakcija Profi Sistem Com-a.
