Od donošenja Krivičnog zakonika 2005. godine odredbe čl. 46. Zakona su jedne od odredaba koje su pretrpele najviše izmena, najčešće u pravcu olakšavanja uslova za njihovu primenu.
Navedeno je naročito važno prilikom određivanja relevantnog zakona za odluku o uslovnom otpustu ako uzmemo u obzir činjenicu da se na učinioca krivičnog dela primnjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja dela a posebno da se primena najblažeg zakona za učinioca, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, odnosi na sve materijalno pravne odredbe krivičnog zakonodavstva, pa i na institut uslovnog otpusta.
U vezi navedenog prilažemo deo obrazloženja rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Kž2 Po2 51/2012 od 26. novembra 2012. god:
„Odredbom člana 5 stav 1 i 2 Krivičnog zakonika je propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.
Ova odredba se odnosi na sve materijalno pravne odredbe krivičnog zakonodavstva. Odredbe materijalno pravnog karaktera su one odredbe koje uređuju određene institute koji nisu procesno pravnog karaktera, bez obzira u kom se zakonu nalaze.
Okolnost da je u članu 563 ZKP, kao procesnom zakonu, propisano da se molba za uslovni otpust može podneti kada je osuđeni izdržao dve trećine izrečene kazne, ovoj odredbi ne daje karakter procesno pravne odredbe, jer se njome uređuje institut koji je po svom karakteru materijalno pravna odredba i koji je uređen članom 46 stav 1 Krivičnog zakonika.
Prema tome, i na institut uslovnog otpusta se primenjuje odredba o vremenskom važenju zakona, a to je odredba člana 5 Krivičnog zakonika, koja vremensko važenje krivičnog zakonodavstva vezuje za krivično delo (vreme izvršenja krivičnog dela i eventualne izmene zakona posle toga), a ne za presudu i njeno izvršenje (vreme stupanja na izdržavanje kazne zatvora). U skladu sa tim, za odluku o tome koji zakon treba primeniti prilikom odlučivanja o molbi za uslovni otpust, irelevantna okolnost je vreme kada je učinilac stupio na izdržavanje kazne zatvora, koju je prvostepeni sud pogrešno uzeo kao odlučujuću, već je i u ovom slučaju od značaja jedino vreme kada je krivično delo izvršeno, a ako je posle toga došlo do izmene zakona, da li je izmenjeni zakon blaži od zakona koji je važio u vreme izvršenja dela“
Pogledajmo najpre kako se navedeni član 46. menjao:
U Krivičnom zakoniku (“Sl. glasnik RS”, broj 85/2005) koji je stupio na snagu 1. januara 2006. god. glasi:
(1) Osuđenog koji je izdržao polovinu kazne zatvora sud može uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne, ako se u toku izdržavanja kazne tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Pri oceni da li će se osuđeni uslovno otpustiti uzeće se u obzir njegovo vladanje za vreme izdržavanja kazne, izvršavanje radnih obaveza, s obzirom na njegovu radnu sposobnost, kao i druge okolnosti koje pokazuju da je postignuta svrha kažnjavanja.
(2) U slučaju iz stava 1. ovog člana, ako uslovni otpust ne bude opozvan, smatra se da je osuđeni izdržao kaznu.
Nakon dve Ispravke Krivičnog zakonika objavljene u „Sl. glasniku RS”, broj 88/2005 i “Sl. glasniku RS”, broj 107/2005, Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koji je objavljen u “Sl. glasniku RS”, broj 72/2009, a koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. god. menjan je čl. 46. Zakona, tako da nakon izmene glasi:
(1) Osuđenog koji je izdržao dve trećine kazne zatvora sud može uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne, ako se u toku izdržavanja kazne tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Pri oceni da li će se osuđeni uslovno otpustiti uzeće se u obzir njegovo vladanje za vreme izdržavanja kazne, izvršavanje radnih obaveza, s obzirom na njegovu radnu sposobnost, kao i druge okolnosti koje pokazuju da je postignuta svrha kažnjavanja. Ne može se uslovno otpustiti osuđeni koji je pokušao bekstvo ili je pobegao iz zavoda za izvršenje kazne zatvora u toku izdržavanja kazne.
(2) Sud može u odluci o uslovnom otpustu odrediti da je osuđeni dužan da ispuni obaveze predviđene krivičnopravnim odredbama.
(3) U slučaju iz stava 1. ovog člana, ako uslovni otpust ne bude opozvan, smatra se da je osuđeni izdržao kaznu.
Dakle, navedenim izmenama je sa polovine izdržana kazna povećana na dve trećine, a precizirano je i da se ne može uslovno otpustiti osuđeni koji je pokušao bekstvo ili je pobegao iz zavoda za izvršenje kazne zatvora u toku izdržavanja kazne.
Navedenom izmenom dodat je i novi stav 2 koji propisuje da sud u odluci o uslovnom otpustu može odrediti da je osuđeni dužan da ispuni obaveze predviđene krivičnopravnim odredbama.
Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 111/2009) navedeni član nije menjan.
Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 121/2012) koji se primenjuje od 1. januara 2013. god. član 46. je pretrpeo izmene.
Izmenjen je celokupan stav 1 u okviru koga je neophodno posebno istaći da kod zabrane uslovnog otpuštanja osuđenog nije više relevantno da li je osuđeni pobegao ili pokušao bekstvo iz iz zavoda za izvršenje kazne zatvora u toku izdržavanja kazne, već se nakon navedenih izmena osuđeni nije mogao uslovno otpustiti ukoliko je tokom izdržavanja kazne dva puta disciplinski kažnjavan i kome su oduzete dodeljene pogodnosti.
Stavom 2 je precizirano kod kojih krivičnih dela sud može uslovno otpustiti osuđenog koji ispunjava uslove iz stava 1.
Nakon izmena navedeni član glasi:
(1) Osuđenog koji je izdržao dve trećine kazne zatvora sud će uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne, ako se u toku izdržavanja kazne tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Pri oceni da li će se osuđeni uslovno otpustiti uzeće se u obzir njegovo vladanje za vreme izdržavanja kazne, izvršavanje radnih obaveza, s obzirom na njegovu radnu sposobnost, kao i druge okolnosti koje pokazuju da je u odnosu na njega postignuta svrha kažnjavanja. Ne može se uslovno otpustiti osuđeni koji je tokom izdržavanja kazne dva puta disciplinski kažnjavan i kome su oduzete dodeljene pogodnosti.
(2) Ukoliko ispunjava uslove iz stava 1. ovog člana, sud može uslovno otpustiti osuđenog:
– koji izdržava kaznu zatvora od 30 do 40 godina;
– koji je osuđen za krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (čl. 370. do 393a), krivična dela protiv polne slobode (čl. 178. do 185b), krivično delo nasilje u porodici (član 194. st. 2. do 4), krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga (član 246. stav 4), krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije (čl. 305. do 321), krivično delo primanje mita (član 367) i krivično delo davanje mita (član 368);
– koji je osuđen od strane nadležnih sudova, odnosno njihovih posebnih odeljenja, u postupcima vođenim u skladu sa nadležnošću određenom Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih teških krivičnih dela;
– koji je više od tri puta pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora, a nije izvršeno brisanje ili ne postoje uslovi za brisanje neke od osuda.
(3) Sud može u odluci o uslovnom otpustu odrediti da je osuđeni dužan da ispuni obaveze predviđene krivičnopravnim odredbama.
(4) U slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, ako uslovni otpust ne bude opozvan, smatra se da je osuđeni izdržao kaznu.
Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika objavljenim u Sl. glasniku RS br. 104/2013 i Zakonom o dopunama Krivičnog zakonika objavljenim u “Sl. glasniku RS”, br. 108/2014 član 46. takođe nije menjan.
Novim izmenama Krivičnog zakonika koje su obrazložene potrebom usaglašavanja sa određenim standardima u procesu pridruživanja Republike Srbije Evropskoj uniji član 46 je ponovo pretrpeo izmene. Iako je Krivični zakonik u velikoj meri usaglašen sa standardima i aktima Evropske unije, Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija, određena dokumenta Evropske unije i Saveta Evrope, kao i pravne tekovine zemalja članica Evropske unije zahtevaju njegovo dalje usaglašavanje što je i bio povod za njegovu izmenu.
Što se tiče instituta uslovnog otpusta, članom 8 Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o krvičnom postupku koji je bio objavljen na sajtu Ministarstva pravde, bila je predviđena izmena člana 46. na sledeći način:
„U članu 46. stav 1. menja se i glasi:
(1) Osuđenog koji je izdržao dve trećine kazne zatvora, sud će uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne, ako se u toku izdržavanja kazne tako vladao da se može sa osnovom očekivati da do isteka vremena za koje je izrečena kazna neće učiniti novo krivično delo. Ne može se uslovno otpustiti osuđeni koji je tokom izdržavanja kazne dva puta disciplinski kažnjavan i kome su oduzete dodeljene pogodnosti.”
U stavu 2. alineja prva menja se i glasi:
„- koji je osuđen na kaznu doživotnog zatvora, ako je izdržao dvadeset pet godina;”
U alineji četvrtoj reč: „bezuslovnu” briše se.“
Prema obrazloženju Nacrta ni poslednje izmene Krivičnog zakonika iz 2012. godine, kojima je cilj bio da se kod većine krivičnih dela uvede obavezan uslovni otpust, nisu u tom pogledu ništa promenile. Tome je najviše doprinela važeća odredba koja zahteva ispunjavanje uslova koje je teško utvrditi, da bi se primenio uslovni otpust. Naime, teško je utvrditi da li je u odnosu na uslovno osuđenog postignuta svrha kažnjavanja.
Kada je u pitanju svrha kažnjavanja, koju je reško utvrditi, praksa navodi sledeće:
„Uslovni otpust predstavlja pogodnost koju mogu da koriste osuđena lica koja u penalnim uslovima za vreme izdržavanja kazne na koju su osuđeni ispolje pozitivno ponašanje. Primena ovog instituta iziskuje postizanje tzv. svrhe kažnjavanja u odnosu na osuđenog, tako da sa njim više nije nužno raditi u penalnim uslovima, niti dalje sprovoditi plan i program tretmana, već je dovoljno uslovno ga otpustiti sa izdržavanja kazne zatvora, uz pretnju da će taj uslovni otpust biti opozvan ako prekrši zakonske uslove.“( Iz rešenja Višeg suda u Požarevca, 2Kuo 9/2016 od 12. aprila 2016. god.)
„Shodno navedenom može se izvesti zaključak da proces resocijalizacije osuđenog još uvek nije okončan (konstatovano da isti „napreduje“ u tretmanu“), na koji zaključak upućuje i stav prema izvršenom krivičnom delu, za koje delo očigledno nema objektivan stav, jer u odnosu na delo verbalno nastoji da isključi ili bar umanji svoju krivicu, pa se stoga ne može prihvatiti da su se stekle sve okolnosti koje ukazuju da je u odnosu na osuđenog postignuta svrha kažnjavanja i ciljevi specijalne prevencije. Da bi proces resocijalizacije osuđenog bio adekvatno i u potpunosti okončan, od suštinskog značaja je i činjenica da osuđeni ima objektivan stav prema izvršenom krivičnom delu i da ga prihvata kao svoje, koja okolnost kod osuđenog A.A. evidentno izostaje i zahteva dalje sprovođenje tretmana i programa u penalnim uslovima.“ (Iz rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, Kž2 2694/2013 od 16. septembra 2013 god.)
„Naime, kako se izveštaj zavoda u kome osuđeni izdržava kaznu, kao i iskaz predstavnika tog zavoda … odnosi samo na činjenice vezane za vladanje osuđenog za vreme izdržavanja kazne i izvršenje radnih obaveza (a koje su u konkretnom slučaju pozitivne za osuđenog) i koje sudu daje osnov za ocenu o tome da li je ispunjena svrha kažnjavanja i da li se može očekivti da će se na slobodi dobro vldati i da do isteka kazne neće ponoviti krivično delo, to se ne može, za sada, kao pravilno prihvatiti zaključivanje prvostepenog suda o tome da molbu za uslovni otpust osuđenog P. S. treba odbiti, zato što odgovornost i preciznost prilikom korišćenja dodeljenih posebnih prava – odlazak i dolazak sa vikenda, odsustva i godišnji odmor, ukazuje na prilagođenost penalnim uslovima, ali ne i na to da bi uslovni otpust delovao na osuđenog shodno odredbama člana 46. KZ. Ovo zbog toga što Apelacioni sud iskazuje da ocenu odlučne činjenice – da li su u konkretnom slučaju postignuti ciljevi specijalne prevencije, te da li se može sa osnovom očekivati da će se osuđeni na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna neće učiniti novo krivično delo, može učiniti samo sud koji odlučuje o podnetoj molbi za uslovni otpust, a to dalje znači, polazeći od izveštaja i iskaza predstavnika zavoda, da prvostepeni sud mora svojom diskrecionom odlukom izneti svoj pravni zaključak o tome da li je postignuta svrha kažnjavanja i očekivanje kako će se osuđeni ponašati na slobodi i da li će ili neće izvršiti novo krivično delo do isteka kazne, a osnov za takvo zaključivanje moraju biti činjenice iz izveštaja zavoda i iskaz predstavnika zavoda, ali ne i zaključivanje i predlog zavoda o tome da li osuđenog treba uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne zatvora ili ne, a izneto sve u smislu citirane odredbe člana 46. KZ.” (Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Kž2. Po1 51/2013 od 29. januara 2013. god.)
„Nije dovoljno, a za primenu čl. 522 ZKP i čl. 46 KZ, da je izveštaj o vladanju osuđenog pozitivan. Isti mora da sadrži i podatke za siguran zaključak da je proces resocijalizacije kod osuđenog okončan. Treba imati u vidu i težinu izvršenog krivičnog dela, dužinu izdržanog i dužinu preostalog dela kazne zatvora, a što je sve od značaja za procenu da li je postignuta generalna i specijalna prevencija shodno čl. 4 i 42 KZ.“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž 2340/09 od 2. septembra 2009.)
„Zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti s obzirom da je u izveštaju o vladanju osuđenog navedeno “da se sa osuđenim radi po planu i programu postupanja i proces resocijalizacije karakteriše se pozitivnim promenama u stavovima i ponašanju osuđenog“. Kod takve sadržine izveštaja KPZ, ne može se izvesti nesumnjiv zaključak da je kod osuđenog proces resocijalizacije ostvaren, pa niti da je na opisani način ostvarena svrha kažnjavanja u vidu specijalne prevencije.“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž 2341/09 od 2. septembra 2009.)
„Iz izveštaja KPZ o vladanju osuđenog proizilazi između ostalog da ta ustanova na “dosadašnji proces resocijalizacije gleda sa puno optimizma izražavajući uverenje da osuđeni ubuduće neće vršiti krivična dela”. Iz takve formulacije bi se zaključilo da je proces resocijalizacije u toku, a to znači da nije okončan, dok u pobijanom rešenju prvostepeni sud citirajući sadržinu izveštaja, izvodi zaključak da je proces resocijalizacije završen i postignuta svrha kažnjavanja, pri čemu sud ne daje bliže objašnjenje ni razloge za takav svoj zaključak niti decidno navodi iz kojih je sve to zaključio.“ (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž 2188/09 od 17. avgusta 2009.)
U Nacrtu zakona se zbog pomenute teškoće utvrđivanja postignute svrhe kažnjavanja odustaje od tog uslova i polazi od toga da je za uslovni otpust, pored dve trećine izdržane kazne, dovoljno da se u toku izdržavanja kazne osuđeni tako vladao da se sa osnovnom može očekivati da za vreme dok traje uslovni otpust neće izvršiti novo krivično delo, zaključuje se u obrazloženju Nacrta.
Takođe, navodi se da je neophodno uneti i novu odredbu kojom se propisuje dužina izdržane kazne kao uslov za mogućnost da se uslovno otpusti osuđeni na doživotni zatvor predviđen članom 5. Nacrta, koje je, osim toga što je takvo rešenje uobičajeno u krivičnom zakonodavstvu evropskih zemalja, i eksplicitan stav Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine jeste da se ova mogućnost mora obezbediti onome ko je osuđen na kaznu doživotnog zatvora.
Predlog Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koji se našao u skupštinskoj proceduri je sadržao drugačiju formulaciju člana kojim se menja čl. 46. Krivičnog zakonika, a koji je usvojen 23. novembra 2016. godine i narednog dana i objavljen u Sl. glasniku Republike Srbije.
Pored pomenute teškoće utvrđivanja postignute svrhe kažnjavanja, u Predlogu se za razliku od Nacrta navodi i da je neophodno precizirati koje to obaveze sud može naložiti uslovno otpuštenom a iz razloga što je u Zakonu o izvršenju vanzavodskih mera i sankcija predviđeno da se mogu nalagati obaveze uz zaštitni nadzor predviđene Krivičnim zakonikom, a da sam Krivični zakonik ne predviđa takvu mogućnost.
Članom 3. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasniku RS“, br. 94/2016) izvršena je izmena čl. 46. Krivičnog zakonika na sledeći način:
„U članu 46. stav 1. reči: „pokazuju da je u odnosu na njega postignuta svrha kažnjavanja” zamenjuju se rečima: „ukazuju da osuđeni dok traje uslovni otpust neće izvršiti novo krivično delo”, a reči: „disciplinski kažnjavan” zamenjuju se rečima: „kažnjavan za teže disciplinske prestupe”.
U stavu 2. alineja četvrta reč: „bezuslovnu” briše se.
U stavu 3. reči: „obaveze predviđene krivičnopravnim odredbama” zamenjuju se rečima: „neku od obaveza iz člana 73. ovog zakonika, kao i neku drugu obavezu predviđenu krivičnopravnim odredbama”.“
Prečišćeni tekst čl. 46. Krivičnog zakonika glasi:
„(1) Osuđenog koji je izdržao dve trećine kazne zatvora sud će uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne, ako se u toku izdržavanja kazne tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Pri oceni da li će se osuđeni uslovno otpustiti uzeće se u obzir njegovo vladanje za vreme izdržavanja kazne, izvršavanje radnih obaveza, s obzirom na njegovu radnu sposobnost, kao i druge okolnosti koje ukazuju da osuđeni dok traje uslovni otpust neće izvršiti novo krivično delo. Ne može se uslovno otpustiti osuđeni koji je tokom izdržavanja kazne dva puta kažnjavan za teže disciplinske prestupe i kome su oduzete dodeljene pogodnosti.
(2) Ukoliko ispunjava uslove iz stava 1. ovog člana, sud može uslovno otpustiti osuđenog:
– koji izdržava kaznu zatvora od 30 do 40 godina;
– koji je osuđen za krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (čl. 370. do 393a), krivična dela protiv polne slobode (čl. 178. do 185b), krivično delo nasilje u porodici (član 194. st. 2. do 4), krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga (član 246. stav 4), krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije (čl. 305. do 321), krivično delo primanje mita (član 367) i krivično delo davanje mita (član 368);
– koji je osuđen od strane nadležnih sudova, odnosno njihovih posebnih odeljenja, u postupcima vođenim u skladu sa nadležnošću određenom Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih teških krivičnih dela;
– koji je više od tri puta pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora, a nije izvršeno brisanje ili ne postoje uslovi za brisanje neke od osuda.
(3) Sud može u odluci o uslovnom otpustu odrediti da je osuđeni dužan da ispuni neku od obaveza iz člana 73. ovog zakonika, kao i neku drugu obavezu predviđenu krivičnopravnim odredbama.
(4) U slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, ako uslovni otpust ne bude opozvan, smatra se da je osuđeni izdržao kaznu.“
Navedene izmene čl. 46. Krivičnog zakonika se primenjuju od 1. juna 2017. godine.
Na ovom mestu nećemo se baviti teorijskim razmatranjem samog instituta uslovnog otpusta koji se može posmatrati kao jedna vrsta prelaznog stanja između izvršenja kazne i slobode, kao jedan od koraka resocijalizacije osuđenog lica, kao podstrek za dobro vladanje. Svrha svega napred navedenog je praktična primenljivost posebno iz razloga primene na učinioca krivičnog dela onog zakona, koji je važio u vreme izvršenja dela ili najblažeg zakona u slučaju njegovih izmena. Priloženim relevantnim delovima obrazloženja pojedinih sudskih odluka, želeli smo da istaknemo stavove sudova po pitanju svrhe kažnjavanja, koja je, do poslednjih izmena zakona, ključna za odluku suda o molbi za uslovni otpust, a ujedno i teško odrediva.
Izvor: Izvod iz zakona i sudska praksa preuzeti su iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com-a.
