Ocena nepoštene odredbe u ugovorima o kreditu, vreme u kojem se ceni neravnoteža između stranaka, „jasne i razumljive“ odredbe ugovora, nivo informisanja koji mora pružiti banka”
Evropski sud pravde 20. septembra 2017. godine, doneo je presudu u predmetu C-186/16, Ruxandra Paula Andriciuc i dr. protiv Banca Românească SA, povodom zahteva za prethodnu odluku koji je uputio Žalbeni sud u Oradei, Rumunija.
U različitim dnevnim listovima i pojedinim „specijalizovanim“ sajtovima za „obaranje kredita“ osvanuli su naslovi tipa “Pao Švajcarac“, „Evropski sud presudio u korist korisnika kredita“ i sl, a u pojedinim novinama naveden je i pogrešan naziv suda koji je doneo odluku, odnosno naveden je Evropski sud za ljudska prava, te da bi otklonili sve nedoumice ovde ćemo prikazati šta zapravo stoji u ovoj odluci Evropskog suda pravde.
Zahtev za prethodnu odluku odnosio se na tumačenje člana 3. stav 1. i člana 4. stav 2. Direktive 93/13/EEZ od 5. aprila 1993. godine o nepoštenim uslovima u potrošačkim ugovorima.
Zahtev je podnet u okviru spora između, s jedne strane, Ruxandre Paule Andriciuc i 68 drugih osoba i, s druge strane, Banca Românească SA u vezi s navodnom nepoštenosti odredbi iz ugovora o kreditu koje predviđaju, između ostalog, vraćanje kredita u istoj stranoj valuti kao u onoj u kojoj su bili odobreni.
Po zahtevu za prethodnu odluku – Zaštita potrošača, u skladu sa Direktivom 93/13/EEZ (u daljem tekstu: Direktiva), Sud je razmatrao sledeće: nepoštene odredbe u potrošačkim ugovorima, ocena nepoštenosti ugovornih odredbi, ugovor o kreditu sklopljen u stranoj valuti, kursni rizik koji u potpunosti snosi potrošač, znatnija neravnoteža u pravima i obavezama stranaka proizašlima iz ugovora, vreme u koje se mora oceniti neravnoteža, doseg pojma odredbi koje su „jasno i razumljivo sastavljene“ i nivo informisanja koju mora pružiti banka”.
I Relevantne odredbe
Član 3. stav 1. Direktive glasi:
„Ugovorna odredba o kojoj se nisu vodili pojedinačni pregovori smatra se nepoštenom ako u suprotnosti s uslovom o dobroj veri, na štetu potrošača prouzrokuje znatniju neravnotežu u pravima i obvezama stranaka, proizašlih iz ugovora.“
Član 4. stav 2. Direktive glasi:
„Procena o tome jesu li neke odredbe nepoštene ne odnosi se na definiciju glavnog predmeta ugovora ni na primerenost cene i naknade na jednoj strani, i isporučene usluge i robu, na drugoj, sve dok su te odredbe jasno i razumljivo sastavljene.“
Što se tiče rumunskog prava, članom 1578. Građanskog zakonika, u verziji koja je bila na snazi na datum sklapanja ugovora, propisano je:
„Obaveza koja proizlazi iz novčanog zajma uvek je ograničena na isti iznos naveden u ugovoru.
Ako se vrednost valute poveća ili smanji pre roka za otplatu, dužnik mora vratiti pozajmljeni iznos i obavezan je vratiti samo taj iznos u valuti koja se koristila prilikom plaćanja.”
II Okolnosti slučaja
Korisnici kredita su svoj dohodak primali u rumunskim lejima (RON), a s bankom sklopili ugovore o kreditu u švajcarskim francima (CHF) za sticanje nekretnina, refinansiranje drugih kredita ili za lične potrebe.
U skladu s ugovorima o kreditu, korisnici su bili dužni da vraćaju mesečne rate kredita u istoj valuti kao u onoj u kojoj su ugovori o kreditu bili sklopljeni, to jest u švajcarskim francima, uz tu posledicu da su kursni rizik, koji podrazumeva da se rata povećava u slučaju pada kursa rumunskog leja u odnosu na švajcarski franak, u potpunosti snosili oni.
Osim toga, ti ugovori sadrže odredbe kojima se, po dospeću mesečne rate ili u slučaju da korisnik kredita ne poštuje obaveze koje proizlaze iz ugovora, dopuštalo banci da tereti račun korisnika kredita i da, ako je to potrebno, izvrši konverziju sredstava raspoloživih na njegovom računu u valutu ugovora, po deviznom kursu koji je koristila banka na datum navedene transakcije. Na osnovu tih odredbi svaka razlika u visini kursa isključivo je bila na teret korisnika kredita.
Prema mišljenju korisnika kredita, koji su podneli tužbu pred redovnim sudom, banka je mogla predvideti promene i fluktuacije kursa švajcarskog franka. U tom smislu kursni rizik bio je prikazan nepotpuno s obzirom na to da, za razliku od drugih stranih valuta koje su korišćene kao referentne u zajmovima, banka nije objasnila da švajcarski franak znatno fluktuira u odnosu na rumunski lej. Takođe su smtarali da je prezentacija napravljena na pristrasan način, s naglaskom na koristi od te vrste proizvoda i od korišćene valute, pri čemu je zanemaren prikaz potencijalnih rizika kao i verovatnoća njihovog ostvarenja. Dalje, naveli su da je banka, time što ih nije informisala o navedenim fluktuacijama na transparentan način, povredila svoje obaveze informisanja, upozoravanja i savetovanja, kao i svoju obavezu sastavljanja ugovornih odredbi na jasan i razumljiv način kako bi korisnik kredita mogao oceniti opseg obaveza koje proizlaze iz ugovora koji je sklopio, te su iz tih razloga podneli tužbu rumunskom sudu kojom su zatražili poništenje tih odredbi i da banka izradi novi raspored plaćanja koji predviđa konverziju zajmova u rumunske leje, po kursu koji je bio na snazi u vreme sklapanja ugovora o kreditu.
Prvostepeni sud je odbio tužbu jer je smatrao da ugovorna odredba koja predviđa otplatu kredita u istoj valuti kao u onoj u kojoj su sklopljeni ugovori o kreditu nije nepoštena, čak i ako nije bila predmet pregovaranja s korisnicima kredita, na koju odluku su korisnici kredita podneli žalbu.
Kao osnovno pitanje u ovom slučaju o kome se i Evropski sud izjasnio u odluci koja je predmet ovog teksta, a po zahtevu rumunskog žalbenog suda, jeste da je li banka u okviru obaveze informisanja koju je imala u trenutku sklapanja ugovora o kreditu morala informisati klijente o eventualnom budućem padu ili rastu kursa švajcarskog franka i moraju li se u ugovoru navesti sve posledice koje bi ona mogla imati, a koje bi mogle uticati na cenu koju plaća korisnik kredita, poput kursa rizika.
Sledeće pitanje je kako tumačiti član 4. stav 2. Direktive odnosno da li pojmovi „glavni predmet ugovora” i „primerenost cene i naknade na jednoj strani, i isporučene usluge i roba, na drugoj” (član 4. stav 2. Direktive), u smislu te odredbe, obuhvataju odredbu iz ugovora o kreditu u stranoj valuti, sklopljenog između prodavca ili pružaoca usluga i potrošača, o kojoj se nisu vodili pojedinačni pregovori, poput one o kojoj je reč u glavnom postupku, u skladu s kojom se kredit mora vratiti u istoj valuti.
Rumunska vlada i tužena banka smatrale su da je ugovorna odredba o kojoj je reč samo odraz načela monetarnog nominalizma sadržanog u članu 1578. rumunskog Građanskog zakonika, tako da ta odredba ne ulazi u područje primene Direktive.
Za ovo pitanje od ključnog značaja je član 1. Direktive, koji uređuje izuzetke od njene primene i glasi:
„Svrha ove Direktive je uskladiti zakone i druge propise država članica koji se odnose na nepoštene odredbe u ugovorima koji se sklapaju između prodavca robe ili pružalaca usluga i potrošača.
Ugovorne odredbe koje su odraz obaveznih zakonskih ili regulatornih odredaba i odredaba ili načela međunarodnih konvencija u kojima su države članice ili Zajednica stranke, posebno u području prevoza, ne podležu odredbama ove Direktive.“
III. Pojam „predmeta glavnog ugovora“
U pogledu pojma „predmet glavnog ugovora“ i izuzetka propisanog odredbom člana 4. stav 2. Direktive (procena o tome jesu li neke odredbe nepoštene ne odnosi se na definiciju glavnog predmeta ugovora ni na primerenost cene i naknade na jednoj strani, i isporučene usluge i robu, na drugoj, sve dok su te odredbe jasno i razumljivo sastavljene), Evropski sud zauzima stav da se ova odredba mora usko tumačiti i da za izraze „glavni predmet ugovora” i „primerenost cene i naknade na jednoj strani, i isporučene usluge i robe na drugoj” po pravilu treba u celoj Evropskoj uniji postići samostalno i ujednačeno tumačenje.
Dalje, pod pojmom „glavni predmet ugovora” podrazumevaju se one odredbe koje utvrđuju bitne elemente tog ugovora koje ga kao takve određuju, ali odredbe koje su akcesornog značaja u poređenju s onima koje definišu samu bit ugovornog odnosa ne mogu biti obuhvaćene pojmom „glavni predmet ugovora”.
U ovom slučaju Sud smatra da u ugovoru o kreditu sklopljenom u stranoj valuti, odredba o kojoj se nisu vodili pojedinačni pregovori i na osnovu koje se kredit mora vratiti u istoj valuti, je obuhvaćena pojmom „glavni predmet ugovora” jer se ugovorom o kreditu zajmodavac pre svega obavezuje da stavi na raspolaganje zajmoprimcu određeni iznos novca, a zajmoprimac se obavezuje da taj iznos vrati, uglavnom s kamatama, u skladu sa predviđenim rasporedom plaćanja. Bitne obaveze takvog ugovora odnose se, dakle, na novčani iznos koji se mora odrediti u odnosu na ugovorom utvrđenu valutu isplate i otplate. Prema tome, činjenica da se kredit mora vratiti u određenoj valuti načelno je povezana sa samom prirodom obaveze dužnika, a ne sa akcesornim načinom plaćanja, što je čini bitnim elementom ugovora o zajmu (kreditu).
Podsetimo se, naš Zakon o obligacionim odnosima propisuje da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.
III.1. Ugovori o kreditu indeksirani u stranim valutama i ugovori o kreditu u stranim valutama
Dalje, Sud pravi razliku između ugovora o kreditu koji su indeksirani u stranim valutama i ugovora o kreditu u stranim valutama.
Sud je u presudi od 30. aprila 2014. godine, Kásler i Káslerné Rábai (C-26/13, EU:C:2014:282), utvrdio da izraz „glavni predmet ugovora” obuhvata odredbu iz ugovora o kreditu u stranoj valuti o kojoj se nije pojedinačno pregovaralo, a na osnovu koje se prodajni kurs za tu valutu primjenjuje na obračun rata otplate kredita samo ako se utvrdi da ta odredba predstavlja bitnu činidbu tog ugovora koja ga kao takva određuje, što je na nacionalnom sudu da proveri.
Ipak, dok su se u predmetu Kásler i Káslerné Rábai, zajmovi, iako su bili izraženi u stranim valutama, morali vraćati u nacionalnoj valuti na osnovu prodajnog kursa strane valute koji je primenjivala kreditna institucija, u glavnom postupku zajmovi se moraju vraćati u istoj stranoj valuti kao u onoj u kojoj su bili odobreni. Međutim, ugovori o kreditu koji su indeksirani u stranim valutama ne mogu se poistovetiti sa ugovorima o kreditu u stranim valutama, poput onih o kojima je reč u glavnom postupku.
Dakle, odgovor Suda je da pojam „glavni predmet ugovora”, obuhvata odredbu ugovora o zajmu u stranoj valuti, o kojoj se nije pojedinačno pregovaralo i u skladu s kojom se zajam mora vratiti u istoj stranoj valuti kao u onoj u kojoj je ugovor o zajmu sklopljen, jer se odredbom utvrđuje bitna obaveza koja određuje taj ugovor.
Ostaje pitanje da li se i kada se ova odredba može smatrati nepoštenom.
IV Ocena nepoštenosti – jasno i razumljivo sastavljena odredba ugovora o kreditu
Ugovorne odredbe izuzete su iz ocene njihove nepoštenosti (član 4. stav 2. Direktive), ako nadležni nacionalni sud smatra, nakon ispitivanja na pojedinačnoj osnovi, da ih je prodavac robe ili pružalac usluga sastavio jasno i razumljivo.
Kad je reč o obavezi transparentnosti ugovornih odredbi, ona se ne može ograničiti isključivo na razumljivost tih odredbi na formalnom i jezičkom nivou, nego da, naprotiv, s obzirom na to da se sistem zaštite uspostavljen Direktivom temelji na ideji da se potrošač nalazi u slabijem položaju u odnosu na prodavca robe ili pružaoca usluge, naročito u pogledu nivoa obaveštenosti – navedenu obavezu jasnog i razumljivog sastavljanja ugovornih odredbi i transparentnosti treba shvatiti u širem smislu.
Jasno i razumljivo sastavljena ugovorna odredba podrazumeva obavezu da ugovor transparentno izloži konkretno funkcioniranje mehanizma na koji upućuje odredba kao i, ako je to potrebno, odnos između tog mehanizma i mehanizma utvrđenog drugim odredbama, tako da taj potrošač na osnovu tačnih i razumljivih kriterijuma bude u stanju da proceni ekonomske posledice koje iz toga za njega proizlaze.
Na nacionalnom sudu je da gore navedeno ispita s obzirom na sve relevantne elemente činjeničnog stanja, uključujući oglašavanje i obaveštavanje koje je davalac kredita učinio dostupnima u sklopu pregovora o sklapanju ugovora o zajmu.
Konkretnije, na nacionalnom sudu je da proveri jesu li potrošaču bili predočeni svi elementi koji bi mogli imati uticaja na opseg njegove obaveze, a na temelju kojih on može oceniti ukupnu cenu svoga zajma. Odlučujuću ulogu u toj oceni ima, s jedne strane, pitanje jesu li odredbe sastavljene jasno i razumljivo, tako da prosečnom potrošaču odnosno uobičajeno obaveštenom potrošaču koji postupa s dužnom pažnjom i razboritošću omoguće da proceni tu cenu i, s druge strane, okolnost povezana s nenavođenjem u ugovoru o kreditu informacija koje se smatraju bitnima s obzirom na prirodu robe ili usluga koje su predmet tog ugovora.
Osim toga ustaljena je sudska praksa Suda da je informisanje pre sklapanja ugovora o ugovornim uslovima i posledicama sklapanja od temeljne važnosti za potrošača jer na osnovu te informacije donosi odluku o tome želi li biti obavezan uslovima koje su prethodno sastavili prodavac robe ili pružalac usluga.
U predmetnom slučaju, u pogledu zajmova u stranim valutama poput onih o kojima je reč u glavnom postupku, treba istaknuti, kao što je podsetio Evropski odbor za sistemske rizike u svojoj Preporuci CERS/2011/1 od 21. septembra 2011. godine o kreditiranju u stranim valutama (SL 2011., C 342, str. 1.), da finansijske institucije moraju korisnicima kredita pružiti dovoljno informacija kako bi mogli donositi razborite i informisane odluke, pri čemu te informacije moraju barem uključivati uticaj koji na rate ima znatna deprecijacija zakonskog sredstva plaćanja u državi članici u kojoj korisnik kredita ima prebivalište i povećanje strane kamatne stope (Preporuka A – Osvešćivanje korisnika kredita o rizicima, tačka 1.).
Stoga, s jedne strane, Sud zaključuje da zajmoprimac mora biti jasno obavešten o činjenici da se, sklapajući ugovor o zajmu u stranoj valuti, izlaže određenom kursnom riziku koji će ekonomski teško moći da snosi u slučaju pada vrednosti valute u kojoj ostvaruje svoj dohodak.
S druge strane, pružalac usluga, u ovom slučaju kreditna institucija, mora izložiti moguće promene deviznog kursa i rizike svojstvene uzimanju zajma u stranoj valuti, naročito ako potrošač koji je zajmoprimac ne ostvaruje svoj dohodak u toj valuti.
Sledom navedenog, nacionalni sud mora proveriti je li pružalac usluga predmetnim potrošačima predočio sve relevantne informacije.
Pod jasno i razumljivo sastavljenom ugovornom odredbom (u smislu člana 4. stav 2. Direktive), kada su u pitanju ugovori o kreditu, podrazumeva se da finansijske institucije moraju korisnicima kredita pružiti dovoljno informacija kako bi mogli donositi razborite i informisane odluke, a konkretno da ugovornu odredbu prema kojoj se zajam mora vratiti u istoj valuti kao u onoj u kojoj je ugovor o zajmu sklopljen potrošač mora razumeti na formalnom i gramatičkom nivou, i to u pogledu konkretnog dosega ovakve odredbe, u smislu da prosečan potrošač, koji je uredno obavešten i postupa s dužnom pažnjom i razboritošću, može ne samo znati za mogućnost aprecijacije ili deprecijacije strane valute u kojoj je ugovor o zajmu sklopljen, već može i proceniti potencijalno znatne ekonomske posledice koje bi takva odredba mogla imati za njegove finansijske obaveze – na nacionalnom sudu je da izvrši potrebne provere u tom pogledu.
V Relevantan trenutak ocene neravnoteže koju nepoštena odredba prouzrokuje u pravima i obavezama stranaka
Na kraju, Sud daje odgovor na pitanje treba li znatniju neravnotežu koju nepoštena odredba prouzrokuje u pravima i obavezama stranaka, proizašlim iz ugovora, u smislu člana 3. stav 1. Direktive (ugovorna odredba o kojoj se nisu vodili pojedinačni pregovori smatra se nepoštenom ako u suprotnosti s uslovom o dobroj veri, na štetu potrošača prouzrokuje znatniju neravnotežu u pravima i obavezama stranaka, proizašlih iz ugovora), ispitati samo u vreme sklapanja tog ugovora.
Sud smatra da nacionalni sud, kako bi ocenio treba li ugovornu odredbu smatrati nepoštenom, mora uzeti u obzir prirodu robe ili usluga koji su predmet ugovora, oslanjajući se na sve okolnosti povezane sa sklapanjem ugovora „u vreme sklapanja ugovora”, odnosno da bi nepoštenost ugovorne odredbe trebalo oceniti s obzirom na vreme sklapanja ugovora, uzimajući u obzir sve okolnosti za koje je prodavac robe ili pružalac usluga mogao (Sud koristi izraz mogao, a ne „morao“) znati u to vreme i koje su mogle uticati na naknadno izvršenje ugovora, s obzirom na to da ugovorna odredba može unositi neravnotežu između stranaka koja se vidi tek u toku izvršenja ugovora.
U predmetnom slučaju, odredbom ugovora o zajmu, odnosno kreditu u stranoj valuti, određeno je da se mesečne rate zajma moraju plaćati u istoj valuti, što znači da rizik u slučaju pada vrednosti nacionalne valute u odnosu na tu valutu snosi potrošač.
U tom pogledu, na nacionalnom sudu je s obzirom na sve okolnosti slučaja i uzimajući u obzir naročito stručnost i znanja pružaoca usluga, u ovom slučaju banke, u vezi s mogućim promenama kursa i rizicima svojstvenim sklapanju ugovora o zajmu u stranoj valuti, da proceni:
- kao prvo, moguće nepoštovanje zahteva postupanja u dobroj veri, i
- kao drugo, postojanje eventualne znatnije neravnoteže u pravima i obavezama stranaka.
Zatim, nacionalni sud mora proveriti je li prodavac robe ili pružalac usluga, pod uslovom da je na pošten i pravedan način poslovao s potrošačem, mogao razumno očekivati da će potrošač prihvatiti takvu odredbu sledom pojedinačnih pregovora.
Dakle, konačan stav koji Sud izražava jeste da nepoštenost ugovorne odredbe treba ceniti s obzirom na vreme sklapanja ugovora, uzimajući u obzir sve okolnosti za koje je banka mogla znati u to vreme (i naročito stručnost i znanja pružalaca usluga) i koje su mogle uticati na naknadno izvršenje spomenutog ugovora, što je zadatak nacionalnog suda.
Umesto zaključka
Ovaj tekst ima za cilj jedino davanje prave informacije, bez zauzimanja bilo čije strane, s obzirom da novinski naslovi (i specijalizovani sajtovi za „obaranje kredita“) uglavnom daju pogrešnu sliku o ovoj odluci Evropskog suda pravde. Neki zbog neznanja a neki iz sopstvenih interesa (prikrivenih navodnim zalaganjem za rešavanje problema ljudi koji podizali kredite u CHF) i nepostojanja osnovnih moralnih vrednosti.
Dakle, kao što se vidi iz prethodnog teksta, Evropski sud pravde, odlučujući po zahtevu za prethodno odlučivanje postavljenom od strane nacionalnog suda (zahtev – kao deo sistema EU kojem je cilj da omogući da nacionalni sudovi ujednačeno interpretiraju i primenjuju pravo u svim državama članicama), nije doneo odluku u korist korisnika kredita, bar ne u onom smislu u kojem su to objavile novine, niti je utvrdio da je banka namerno iskoristila neznanje korisnika kredita, jer to ovaj sud ne radi, ali je u ovoj odluci dao smernice i istakao važna pitanja na koje bi nacionalni sudovi trebalo da odgovore u svakom pojedinačnom slučaju.
Evropski sud pravde daje interpretaciju prava Europske unije ili odlučuje o njegovoj valjanosti, a ne primenjuje to pravo na konkretnu situaciju predmeta pred nacionalnim sudom, jer je to uloga nacionalnog suda, odnosno ne odlučuje o činjenicama u postupku pred nacionalnim sudom (član 267. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije).
Kada je u pitanju Republika Srbija (koja nije član EU), trebalo bi napomenuti i to da na sajtu Narodne banke Srbije još uvek stoji obaveštenje od 7. juna 2007. godine pod nazivom „Upozorenje MMF-a na zaduživanje u švajcarskim francima“, u kojem je navedeno:
„Međunarodni monetarni fond objavio je početkom ove nedelje saopštenje u kojem upozorava da treba dobro paziti na „carry trade“ u švajcarskim francima, pošto nagla apresijacija ove valute, izazvana iznenadnim razvojem te vrste trgovine, može delovati štetno na ekonomije koje se u velikoj meri zadužuju u francima. U ovom izveštaju, koji je preneo Rojters, MMF navodi da bi pomenuto trgovanje, koje podrazumeva zaduživanje u valutama sa niskim kamatama, kao što je švajcarski franak, a u cilju prikupljanja sredstava za investiranje u valute sa visokim kamatama, moglo privremeno da oslabi franak i dovede do toga da on padne ispod ravnotežnog nivoa.
Ovakav razvoj događaja, takođe, može dovesti do prelivanja rizika na druge zemlje, a naročito zemlje Istočne Evrope, u kojima je švajcarski franak, zahvaljujući malim promenama kursa i niskim kamatnim stopama u Švajcarskoj, postao glavna valuta za kredite koji su uveliko doprineli brzoj kreditnoj ekspanziji, kaže se u saopštenju MMF-a, koje sadrži i preporuku direktora Fonda o pažljivom praćenju ove vrste kreditiranja, kako bi se ograničili rizici koji ga prate.
Na te rizike Narodna banka Srbije je više puta upozoravala naše građane koji se odlučuju, pre svega, za stambene kredite vezane za švajcarski franak, upravo zato jer su trenutno kamatne stope niže, bez obzira na to što neizvesnost u pogledu prave cene ovih kredita obuhvata otplatni period od 20 i više godina…“
Dakle, stvari nisu crno-bele kako se obično u medijima i na navedenim „specijalizovanim“ sajtovima predstavljaju tj. određene banke verovatno nisu, ali druge jesu informisale o mogućnosti promene kursa CHF, a Evropski sud pravde u svojoj odluci je ušao nešto dublje u problematiku savesnosti i poštenja banke kao jače ugovorne strane, od naših sudova, ali je i naglasio i da korisnik kredita mora pri sklapanju ugovora o kreditu postupati s dužnom pažnjom i razboritošću.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 38, oktobar 2017. god.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
