Povod za ovaj tekst je novo Rešenje Ustavnog suda, broj Už-7806/2016 od 22. februara 2018. godine, koje je objavljeno u „Sl. glasniku RS“, br. 29/2018 od 13. aprila 2018. godine. U ovom rešenju Ustavni sud zauzima stav u vezi sa dozvoljenošću ustavne žalbe podnete protiv pravnosnažnog rešenja suda kojim se dozvoljava ponavljanje pravnosnažno okončanog sudskog postupka i kojim se ukida presuda kojom je utvrđeno pravo svojine podnosioca. Dakle, postavljeno je pitanje da li je dozvoljeno preispitivanje pojedinačnog pravnog akta procesnog karaktera od strane Ustavnog suda.
Odgovor Ustavnog suda bio je negativan, ali je jedan sudija dao izdvojeno mišljenje.
U ovom tekstu daćemo prikaz ovog rešenja, kao i relevantnih odredbi Ustava, zakona i sudskih odluka na koje se Ustavni sud poziva u ovom rešenju, ali i odluka Evropskog suda na koje se ne poziva, a koje „podržavaju“ izdvojeno mišljenje sudije.
I. Rešenje Ustavnog suda
P. „n.” a.d., Lebane i V. V. iz Lebana podneli su Ustavnom sudu, 15. oktobra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž 4896/2016 od 29. jula 2016. godine i Privrednog suda u Leskovcu P 558/2013 od 16. maja 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom se osporavaju odluke kojima je dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka i ukinuta prethodno doneta prvostepena presuda u korist podnosioca P. „n.” a.d., Lebane, odnosno podnosioci ustavne žalbe izjavili su ustavnu žalbu zbog povrede prava iz člana 32. (pravo na pravično suđenje) i prava iz člana 58. (pravo na imovinu) Ustava Republike Srbije smatrajući da su odluke Privrednog suda u Leskovcu i Privrednog apelacionog suda bile nezakonite, bez valjanog obrazloženja i da je u njima proizvoljno, na štetu podnosilaca ustavne žalbe primenjeno pravo, odnosno da je ukidanjem pravosnažne presude kojom je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo svojine povređeno ustavom zajamčeno pravo na imovinu.
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu, pozivajući se na člana 170. i 32. stav 1. Ustava Republike Srbije
Ovaj sud navodi da kako osporenim pojedinačnim aktima nije konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni procesni uslovi za ponavljanje postupka, ustavna žalba je u odnosu na navodnu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava ratione materiae nedozvoljena.
U vezi sa tim Ustavni sud je imao u vidu svoj stav izražen u Rešenju Už-296/2008 od 26. novembra 2009. godine, kao i stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetima X protiv Austrije (odluka o dopustivosti broj 7761/77, od 8. maja 1978. godine) i Rudan protiv Hrvatske (odluka broj 45943/99, od 13. septembra 2001. godine).
Imajući u vidu ovu, prethodnu ocenu, ističe da nema osnova ni za tvrdnju o posledičnoj povredi prava iz člana 58. Ustava – prava na imovinu.
II. Relevantne odredbe
Član 32. stav 1. Ustava Republike Srbije propisuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Član 58. Ustava glasi:
„Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.
Oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.“
Član 170. koji je, čini se ključni, za stav Ustavnog suda određuje da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/2007, 99/2011, 18/2013-OUS, 40/2015-dr.zakon i 103/2015) potpuno je ista kao i odredba člana 170. Ustava.
Član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda glasi:
„Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.“
III. Izdvojeno mišljenje
Sudija dr Tamaš Korhec (dr Korhecz Tamás) ne slažući se sa stavom ostalih sudija priložio je izdvojeno mišljenje.
Sudija smatra da rešavajući u ovom predmetu Ustavni sud nije razmotrio navode ustavne žalbe, nije cenio da li su označena prava povređena odlukama sudova nego je doneo rešenje sa kojim je odbacio ustavnu žalbu iz formalnih procesnih razloga smatrajući da osporena rešenja nisu pojedinačni akti ili radnje iz člana 170. Ustava Republike Srbije kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.
Prema obrazloženju Ustavnog suda osporenim sudskim odlukama nije konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni procesni uslovi za ponavljanje postupka, tj. ustavna je žalba u odnosu na navodnu povredu prava iz člana 32, stav 1. Ustava ratione materiae nedozvoljena.
Ustavni sud takođe navodi, da pošto nije razmotrio povredu prava iz člana 32, stav 1. Ustava nema osnova ni za tvrdnju o posledičnoj povredi iz člana 58. Ustava., a svoj stav potkrepljuje pozivanjem na svoje ranije rešenje Už-296/2008 od 26. novembra 2009. godine, kao i stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetima X protiv Austrije (7761/77 od 8. maja 1978. godine) i Rudan protiv Hrvatske (broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine).
Sudija ističe da je osnovno pravno pitanje u ovom predmetu sledeće:
„Da li je pravnosnažno rešenje suda kojim se dozvoljava ponavljanje pravnosnažno okončanog sudskog postupka i sa kojom se ukida presuda kojom je utvrđeno pravo svojine podnosioca ustavne žalbe pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, ili pojedinačni pravni akt procesnog karaktera sa kojim se ne odlučuje o pravima i obavezama lica?“
Ustavni sud je u rešenju broj Už-7806/2016 zauzeo nedvosmislen stav da takav akt nije pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, da se takvim aktom ne mogu povrediti Ustavom zajamčena prava, i da kao takav ne podleže preispitivanju pred Ustavnim sudom u postupku po ustavnoj žalbi. Sa ovakvim stavom Ustavnog suda sudije Korhec se ne slaže.
Dalje, sudija navodi da generalno prihvata načelni stav Ustavnog suda, kao i sličan stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome sudska odluka sa kojom se odlučuje o postojanju ili nepostojanju zakonom propisanih uslova za ponavljanje pravnosnažno okončanog sudskog postupka procesni pojedinačni akt sa kojim se ne odlučuje o pravima i obavezama lica, a međutim, smatra da nije svaka sudska odluka kojom se odlučuje o ponavljanju pravnosnažno okončanog sudskog postupka istovetna po pitanju pravnog karaktera, odnosno da u nekim slučajevima takav akt predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava i podleže preispitivanju u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom, odnosno sudska odluka o ponavljanju postupka sa kojom se menja pravni poredak, kojom se menjaju postojeće pravne situacije, stvaraju se nova prava i obaveze, menjaju se postojeća prava i obaveze, odnosno ukidaju postojeća prava i obaveze predstavlja akt iz člana 170. Ustava.
U slučaju takvih akata ustavne žalbe je potrebno meritorno razmotriti i odlučiti da li je takvim aktom povređeno neko ustavno pravo ili sloboda.
Prema tome, ako je povodom zahteva za ponavljanje sudskog postupka odlukom suda ukinuta pravosnažna presuda sa kojom je nekom licu utvrđeno neko pravo, umanjena ili ukinuta neka postojeća obaveza takva sudska odluka menja postojeće pravne situacije i predstavlja pravni akt iz člana 170. Ustava.
Takvom sudskom odlukom se može ograničiti ili povrediti neko ljudsko pravo ili sloboda, pa tako i ustavom zajamčeno pravo na imovinu.
Sa druge strane, sudske odluke povodom zahteva za ponavljanje sudskog postupka sa kojima se odbija zahtev stranke za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka jeste procesni akt i sa takvim aktom se ne odlučuje o pravima i obavezama, nego se odlučuje o ispunjenosti uslova za ponovno razmatranje spornih pravnih pitanja – takvi akti nisu akti iz člana 170. Ustava.
Nadalje, ni mnoge sudske odluke sa kojima se prihvata zahtev stranke za ponavljanje sudskog postupka nisu pojedinačni akti iz člana 170. Ustava, pošto se sa njime ne menjaju postojeće pravne situacije, ne stvaraju se nova prava i obaveze niti se ukidaju i menjaju postojeća prava ili obaveze.
Tako, ponavljanje sudskog postupka koji je završen odbijanjem tužbenog zahteva kao neosnovanog ne stvara nova prava ili obaveze, pošto takvom, eventualno ukinutom sudskom presudom nije utvrđena nikakva obaveza ili pravo za stranku.
Sudija još jednom ističe da je u konkretnom predmetu, sudskom odlukom o ponavljanju pravnosnažno okončanog postupka, ukinuta i presuda kojom je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno stekao pravo svojine na nepokretnosti, i izvodi zaključak da je ovom sudskom odlukom neposredno promenjena imovina i imovinsko stanje podnosioca ustavne žalbe, imovina koju je podnosilac ustavne žalbe imao pre donošenja rešenja o ponavljanju postupka, a nakon pravnosnažnosti tog rešenja ta nepokretnost više nije imovina podnosioca ustavne žalbe. U takvoj situaciji neprihvatljiv je stav Ustavnog suda da bez meritornog razmatranja odbaci ustavnu žalbu kako u pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava tako i u pogledu navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
IV. Odluke na koje se Ustavni sud poziva i „neke druge odluke na koje se ne poziva“
Ustavni sud se u obrazloženju rešenja o odbacivanju Ustavne žalbe poziva na Rešenje Už-296/2008 od 26. novembra 2009. godine, kao i na stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetima X protiv Austrije (7761/77 od 8. maja 1978. godine) i Rudan protiv Hrvatske (broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine).
U rešenju Už-296/2008 stoji:
„Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava pojedinačne akte kojima je odlučeno da se po službenoj dužnosti dozvoli ponavljanje postupka okončanog konačnim rešenjem o utvrđivanju poreske obaveze. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već je o poreskoj obavezi podnosioca ustavne žalbe odlučivano u upravnom postupku koji je okončan rešenjem Republičke uprave javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda P. broj … od … godine. S obzirom na to da osporenim pojedinačnim aktima nije odlučivano o postojanju ili visini poreske obaveze podnosioca ustavne žalbe, nego se samo odlučivalo o tome da li su ispunjeni procesni uslovi da se po službenoj dužnosti ponovi postupak utvrđivanja godišnjeg poreza na dohodak građana za 2000. godinu, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u odnosu na navodne povrede člana 32. stav 1. Ustava ratione materiae nedozvoljena.“
Da li su pitanja o kojima je Ustavni sud odlučivao u ovom slučaju, pravo i činjenično stanje isti ili bar slični kao u Rešenju, broj Už-7806/2016?
Odgovor na ovo pitanje bi takođe, morao biti negativan, kao i odgovor Ustavnog suda na pitanje iz naslova ovog teksta.
Zašto?
Sudija Koherc ističe sledeću relevantnu razliku. U predmetu (Rešenje Už-296/2008) na koji se Ustavni sud poziva ponavljanjem postupka nije ukinuto nikakvo pravnosnažno utvrđeno pravo podnosioca ustavne žalbe, odnosno podnosilac ustavne žalbe se uopšte nije pozvao na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
Odluka Evropske komisije za ljudska prava (X protiv Austrije – 7761/77 od 8. maja 1978. godine) i Evropskog suda za ljudska prava Rudan protiv Hrvatske (broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine) na koje se Ustavni sud poziva, takođe su doneti povodom bitno drugačijih situacija.
U Odluci u predmetu Rudan protiv Hrvatske, Evropski sud za ljudska prava navodi:
„Sud podseća da je postupak za prestanak stanarskog prava prvog podnosioca okončan 9. avgusta 1994. godine, dakle pre stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Hrvatsku… Sud primećuje da su prvi i drugi podnosilac podnijeli svoj predlog za ponavljanje postupka …, dugo vremena nakon što je okončan postupak za prestanak stanarskog prava prvog podnosioca zahteva. Sud nadalje podseća da se prema dobro utvrđenoj sudskoj praksi organa Konvencije, član 6. ne odnosi na postupke za ponavljanje građanskih predmeta…
Sud međutim primećuje da u ovom predmetu podnosioci nisu imali mogućnost sudelovanja u postupku vezanom uz prestanak stanarskog prava prvog podnosioca. U takvim okolnostima predlog prvog i drugog podnosioca za ponavljanje postupka predstavlja njihovu jedinu mogućnost sudelovanja u postupku. Međutim, Sud nadalje primećuje da je postupak vezan uz prestanak stanarskog prava prvog podnosioca okončan pre stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Hrvatsku, i da stoga predlog za ponavljanje tog postupka ne može dovesti do nadležnosti Suda ratione temporis.“
Dakle, Evropski sud za ljudska prava u ovom slučaju je odbio da na osnovu člana 6. Evropske konvencije zaštiti pravo podnosioca na ponavljanje pravnosnažno okončanog sudskog postupka, a ne da zaštiti neko pravo na imovinu u odnosu na odluku suda kojom je dozvoljeno ponavljanje i ukinuto neko pravo.
U slučaju iz Rešenja broj Už-7806/2016, situacija je praktično obrnuta jer je protivnoj strani usvojen predlog za ponavljanje postupka, te je protiv takve odluke podneta ustavna žalba, a u odluci u predmetu Rudan protiv Hrvatske podnosioci su se prituživali zbog toga što ima je odbačen predlog za ponavljanje postupka.
Na ovom mestu, navešćemo i Presudu Evropskog suda u predmetu Bochan protiv Ukrajine (broj 2), (Predstavka broj 22251/08), koja nije navedena ni u rešenju Ustavnog suda, ni u izdvojenom mišljenju, ali može se reći da potkrepljuje stav sudije Koherca.
U pogledu primenjivosti člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Pravo na pravično suđenje) na postupak u vezi s vanrednim pravnim lekovima Konvencija ne garantuje pravo na ponavljanje okončanog postupka. Vanredni pravni lekovi kojima se traži obnova okončanog sudskog postupka obično ne implicira utvrđivanje „građanskih prava i obaveza” ili osnovanosti „bilo kakve krivične optužbe” te je, prema tome, član 6. neprimenjiv na njih.
Ali Evropski sud dalje navodi:
„Međutim, ako bi vanredni pravni lek vodio ka ili stvarno rezultirao ponovnim razmatranjem predmeta, član 6. se primenjuje na uobičajen način na postupak „ponovnog razmatranja“.
Osim toga, ustanovljeno je da je član 6. primenjiv u nekim slučajevima u kojima se postupak, iako klasifikovan kao „vanredan” ili „poseban” u domaćem pravu, smatra sličnim po prirodi i opsegu redovnom žalbenom postupkom budući da se domaća klasifikacija postupka ne smatra odlučujućom za pitanje primenjivosti.“
U presudi San Leonard Band Club protiv Malte (broj 77562/01, st. 41-48, ECHR 2004 IX) Sud smatrao da je član 6. primenjiv na postupak koji je odnosio na zahtev za reviziju postupka. Sud je smatrao da je zahtev sličan žalbi koja se ulaže zbog pogrešne primene prava kasacionom sudu, da vlasti Malte ne uživaju nikakvu diskrecionu vlast, nego da trebaju doneti odluku o zahtevu i da je ishod revizionog postupka odlučujući za „građanska prava i obaveze” kompanije-podnositeljice predstavke. Slično tome, navedeno je i u presudi Maresti protiv Hrvatske (broj 55759/07, od 25. juna 2009).
Dakle, član 6. stav 1. u principu nije primenjiv na vanredne pravne lekove kojima se traži ponavljanje okončanog sudskog postupka, priroda, opseg i specifične karakteristike postupka u vezi s određenim vanrednim pravnim lekom u određenom pravnom sistemu mogu biti takvi da je postupak u vezi s takvom vrstom pravnog leka obuhvaćen opsegom člana 6. stav 1. i garancijama pravičnosti postupka koje on dodeljuje strankama u postupku.
Evropski sud zaključuje upravo ono što ističe sudija u izdvojenom mišljenju, a to je da se mora ispitati priroda, opseg i specifične karakteristike svakog konkretnog vanrednog pravnog leka.
V. Umesto zaključka
S jedne strane imamo jedno ozbiljno pitanje koje se tiče ljudskih prava, u konkretnom slučaju to je bilo pravo svojine podnosioca ustavne žalbe, jer je odlukom redovnog suda dozvoljeno ponavljanje postupka i ukinuta presuda kojom je utvrđeno njegovo pravo svojine. S druge strane imamo ponovo situaciju da sud ili samo delimično citira neki izvor prava ili tumači onako kako, u ovomu slučaju, lakše, jer već postoji stav u nekim sličnim situacijama, ili uopšte ne uzima obzir, kao što je slučaj kod nepriznavanja troškova zastupanja pred Ustavnim sudom, gde recimo ne uzima u obzir praksu Evropskog suda koji je zauzeo suštinski stav da su opravdani troškovi zastupanja od strane punomoćnika advokata pred Ustavnim sudom (Bibić protiv Hrvatske, predstavci, br. 1620/10).[1]
Na kraju, kao što je gore već navedeno, mora se ispitati priroda, opseg i specifične karakteristike svakog konkretnog vanrednog pravnog leka, odnosno nije svaka sudska odluka kojom se odlučuje o ponavljanju pravnosnažno okončanog sudskog postupka istovetna po pitanju pravnog karaktera, a ne donositi odluke po „automatizmu“ i uskim tumačenjem odredaba propisa.
[1] Nepriznavanje troškova zastupanja pred Ustavnim sudom i stav Evropskog suda za ljudska prava, Nikola Aleksić, Časopis „Advokatska kancelarija“, br. 28, Profi Sistem Com d.o.o, 2016.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 45, maj 2018. god.
[button link=”http://www.profisistem.com/propis_soft/akcija/98/advokatska_kancelarija” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
