od 2010.

Novi kriterijumi Evropskog suda za ljudska prava kod primene načela ne bis in idem

Ustavni sud u odluci broj Už-3312/2016 od 5. aprila 2018. godine, zauzima stav u skladu sa novim kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa načelom ne bis in idem. U ovom tekstu osim navedene odluke u kojoj su Ustavni sud donosi odluku primenjujući ove nove kriterijume, navešćemo i relevantne odredbe iz Ustava, zakona i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda i kao stavove iz domaće sudske prakse.

I. Relevantne odredbe

Član 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje:

Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, broj 98/2006) u članu 34. stav 4. određuje da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Članom 4. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

II. Sudska praksa – domaći sudovi

U ovom delu navešćemo neke od najznačajnijih sentenci iz odluka u vezi sa načelom ne bis in idem. Odluke su prikazane hronološki.

  1. Kako se jednom radnjom mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra i ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa, to se pitanje utvrđivanja identiteta dela mora analizirati u svim aspektima, tako da neće biti osnova za primenu načela „ne bis in idem“ ukoliko činjenični opis dela za koje je pobijanom presudom oglašen krivim, prevazilazi činjenični opis iz izreke prekršajne presude u delu koji se odnosi na nastupanje zabranjene posledice odnosno na terenu zaštitnog objekta. (Iz presude Višeg suda u Šapcu, br. 2Kž 239/2017 od 13. jula 2017. god.)

 

  1. Parnični postupak u kome je doneta presuda koja se pobija revizijom nije kazneni postupak već imovinskopravni spor za naknadu štete, te se na njega ne može primeniti načelo ne bis in idem. Činjenica da je neko lice pravnosnažnom krivičnom presudom oslobođeno ili da je optužba protiv njega pravnosnažno odbijena ili da je krivični postupak pravnosnažno obustavljen, ne predstavlja smetnju da sud u parničnom postupku utvrđuje građanskopravnu odgovornost tog lica za štetu koju je prouzrokovalo u događaju povodom koga je vođen krivični postupak. (Iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Rev 1091/2017 od 14. juna 2017. god.)

 

  1. Iako je u disciplinskom postupku reč o istom okrivljenom, istom životnom događaju i istom prostornom okviru, činjenični opis disciplinskog prestupa bitno je različit od činjeničnog opisa krivičnog dela, jer ne sadrži činjenice i radnje okrivljenog koje čine bitna obeležja krivičnog dela, niti radnje vezane za vremenski period u kojem je delo izvršeno. (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 127/2017 od 2. marta 2017. god.)

 

  1. Da bi postojala tzv. presuđena stvar, nužno je dokazima utvrditi da se radi o istom životnom i činjenično pravnom događaju opisanog u presudi prekršajnog suda i optužnom aktu javnog tužioca. (Iz presude Višeg suda u Čačku, br. Kž 253/2016 od 8. decembra 2016. god.)

 

  1. Zabrana ponovnog suđenja ne isključuje mogućnost vođenja krivičnog postupka kada mu je prethodio neki drugi postupak za delikt koji potiče iz istog događaja sa različitim opisom izvršenog dela. (Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Kž1 1195/2016 od 18. novembra 2016. god.)

 

  1. Kako su sve radnje preduzimane od strane okrivljenog koje predstavljaju elemente krivičih dela za koja je oglašen krivim, mnogo šire i brojnije od radnji po osnovu kojih je prekršajno kažnjen u prekršajnom postupku koji je vođen pred državnim organom, ne može se govoriti o već presuđenoj stvari. (Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Kž1 Po1 32/2015 od 23. juna 2016. god.)

 

  1. Kada je ranije donesena prvostepena presuda u odnosu na određeno krivično delo, na koju nije bilo žalbi ovlašćenih lica, postala pravnosnažna, prvostepeni sud je u ponovljenom prvostepenom postupku, ponovnim suđenjem i donošenjem presude u odnosu na isto krivično delo, povredio zabranu gonjenja za krivično delo za koje je okrivljeni pravnosnažno oslobođen i time učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, koju je učinio i drugostepeni sud propuštajući da donese odbijajuću presudu usvajanjem žalbe izjavljene iz tog razloga. (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 76/2016 od 4. februara 2016. god.)

 

  1. Osuda za jedno produženo krivično delo ne može predstavljati ”presuđenu stvar” u pogledu inkriminisanih radnji koje se kasnije otkriju, a mogle su da uđu u njegov sastav. (Iz presude Apelacionog suda u Beogradu, Kž1 1609/2014 od 22. januara 2015. god.)

 

  1. Bez uticaja na postojanje presuđene stvari je činjenica da je između okrivljenog kao osnivača i direktora privrednog društva i oštećenog postojao samo jedan poslovni odnos, jer je povodom tog jednog poslovnog odnosa okrivljeni preduzeo različite protivpravne radnje u različitim vremenskim periodima i sa drugačijim štetnim posledicama, odnosno ostvarena su bića više različitih krivičnih dela. (Iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 1026/2014 od 13. novembra 2014. god.)

 

  1. Pojam krivično delo u propisima koji regulišu pitanje pravne sigurnosti u kaznenom pravu, treba tumačiti ne samo kao krivično delo, već se odnosi i na određene privredne prestupe i prekršaje. (Iz rešenja Višeg suda u Novom Sadu, Kž 2 94/2014 od 15. aprila 2014. god.)

III. Sudska praksa – Evropski sud za ljudska praksa

U jedno od značajnih presuda  donetih protiv Srbije, po predstavci broj 50124/13 u predmetu MILENKOVIĆ protiv SRBIJE, Evropski sud za ljudska prava zauzima sledeće stavove (stavovi su prikazani kroz sentence iz ove odluke):

“Kod postojanja prekršajne i krivične osude utvrđivanje da li je kod osude za prekršaj postojala „krivična optužba” ili ne, zavisi od tri kriterijuma: pravne klasifikacije dela prema nacionalnom pravu, same prirode dela, i stepena ozbiljnosti kazne. Drugi i treći kriterijum su alternativni, ali kumulativan pristup nije isključen kada posebna analiza svakog kriterijuma ne omogućava postizanje jasnog zaključka o postojanju krivične optužbe.

Cilj čl. 4. Protokola broj 7 je da se zabrani ponavljanje krivičnih postupaka koji su završeni „pravnosnažnom” odlukom, a odluke protiv kojih postoji redovna žalba izuzete su iz oblasti primene garancije sadržane u ovoj odredbi, sve dok ne istekne rok za podnošenje takve žalbe. Vanredni pravni lekovi ne uzimaju se u obzir za potrebe utvrđivanja da li je postupak okončan, jer iako predstavljaju nastavak prvog postupka, „pravnosnažna” priroda odluke ne zavisi od toga da li su oni upotrebljeni. Važno je istaći da čl. 4. Protokola broj 7 ne dopušta ponavljanje postupka.”

 

IV. Odluka Ustavnog suda broj Už-3312/2016 i nova praksa Evropskog suda za ljudska prava

U navedenoj odluci Ustavni sud kaže sledeće:

„Prilikom primene načela ne bis in idem, Evropski sud za ljudska prava utvrdio je nove kriterijume, odnosno tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu, prema kojem je neophodno ispitati da li različiti postupci koji se vode protiv okrivljenog u suštini predstavljaju usklađenu celinu, između kojih postoji dovoljno bliska veza u sadržini i vremenu, zbog koje njihovo paralelno vođenje i kažnjavanje nije u suprotnosti sa načelom ne bis in idem.

Ustavni sud ukazuje na to da je u više svojih odluka (videti, između ostalih, Odluku Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine), uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava, ukazao da je prilikom ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, potrebno utvrditi: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li su kazne po svojoj prirodi bila kaznenopravne; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Međutima, u novijoj praksi Evropski sud za ljudska prava je detaljno razmotrio pitanje primene načela ne bis in idem kada su protiv podnosioca vođeni različiti postupci koji su tako povezani da mogu predstavljati jednu zaokruženu celinu, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu. U praksi Evropskog suda za ljudska prava nakon presude Sergej Zolotukhin protiv Rusije, prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u određenoj meri dopušteno na osnovu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, te da se kombinacija sankcija u tim predmetima treba razmatrati kao celina. Ovo stoga, jer je zaključak Evropskog suda da treba ostaviti mogućnost državi da legitimno izabere komplementarne odgovore na društveno neprihvatljivo ponašanje putem različitih postupaka koji čine povezanu celinu, kako bi se rešili različiti aspekti određenog društvenog problema, pod uslovom da ukupnost tih pravnih odgovora ne predstavlja prekomeran teret za pojedinca na kojeg se odnose pri tome vodeći računa za uspostavljanje pravične ravnoteže između zaštite interesa pojedinca koji je zaštićen načelom ne bis in idem, sa jedne strane i interesa javnog interesa da se uspostavi potpuni regulatorni pristup u predmetnom području, sa druge strane. Stoga, zaključak je da član 4. Protokola 7 Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.“

 

Izvor: Izvod iz propisa, sentence i izvod iz odluke Ustavnog suda preuzeti su iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com-a.

 

Najnoviji tekstovi