U ovom tekstu prikazaćemo šta je potrebno za dokazivanje vlasništva na stvari kod derivativnog načina sticanja prava svojine, odnosno šta je važno za ovaj način sticanja svojine i kako je Ustavni sud objasnio navedeno u jednoj od novijih odluka koja je doneta 22. februara 2018. godine.
I. Relevantne odredbe
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Sl. list SFRJ”, br. 6/80 i 36/1990, “Sl. list SRJ”, br. 29/1996 i “Sl. glasnik RS”, br. 115/2005 – dr. zakon) u članu 20. stav 1. propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a stavom 2. da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.
Članom 21. propisano je da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom.
Kada su u pitanju nepokretnosti član 33. određuje da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.
Kod zaštite prava svojine ovaj zakon u članu 37. propisuje da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari. Pri tome, vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Pravo na podnošenje tužbe za povraćaj stvari od držaoca ne zastareva.
Članom 45. određeno je da pravo svojine koje određeno lice ima na stvar prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar.
Zakon o državnom premeru i katastru (“Sl. glasnik RS”, broj 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015-OUS, 96/2015, 47/2017-aut. tumačenje, 113/2017-dr.zakon, 27/2018-dr.zakon) propisivao je u članu 60. stav 1, kojim je definisano načelo upisa u katastar nepokretnosti da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), a prestaju brisanjem upisa. U stavu 2. i 3. ovog člana u slučajevima određenim zakonom, svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima mogu se steći i pre upisa u katastar nepokretnosti, a upisom proizvode pravno dejstvo prema trećim licima (deklarativnost upisa), odnosno da se u katastar nepokretnosti mogu upisati i određena obligaciona prava koja se od trenutka upisa mogu suprotstaviti trećim licima.
Član 60. prestao je da važi 8. juna 2018. godine na osnovu Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova („Sl. glasnik RS“, br. 41/2018). Prema ovom zakonu načelo upisa podrazumeva da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima i vodovima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar, a da prestaju brisanjem tog upisa, te da se samo u slučajevima određenim zakonom, svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima i vodovima mogu steći i pre upisa u katastar, ali da i tada tek upisom proizvode pravno dejstvo prema savesnim trećim licima.
II. Odluka Ustavnog suda
U odluci od 22. februara 2018. godine, Ustavni sud je zauzeo sledeći stav:
Da bi uspeo u svojinskom sporu za povraćaj stvari mora dokazati da je njen vlasnik, a kod derivativnog načina sticanja prava svojine potrebno je da je prenosilac vlasnik stvari, da postoji punovažan pravni posao podoban za sticanje prava svojine (pravni osnov) i da je izvršen upis prava u javne evidencije o nepokretnostima (način sticanja).
Dakle, jedna od tri činjenice koje moraju kumulativno da budu ispunjene za derivativno sticanje prava svojine na nepokretnosti jeste i da je prenosilac vlasnik stvari.
Ukoliko je pravni posao zaključen sa nevlasnikom, do sticanja prava svojine derivativnim putem neće doći, čak i ako je na osnovu takvog pravnog posla izvršen upis u javne evidencije o nepokretnostima, jer takav upis stvara oborivu pretpostavku da je upisano lice zaista i titular tog prava.
Jedan od načina sticanja prava svojine po samom zakonu jeste i održajem, kada sticalac postaje vlasnik ex lege u trenutku nastupanja pravnih činjenica tj. ispunjenja uslova koje zakon propisuje za ovaj način sticanja, pa je presuda kojom se ovo pravo utvrđuje deklaratornog karaktera – deklarativnost upisa iz člana 60. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru.
Polazeći od iznetog, sledi da je podnosilac u postupku koji je prethodio ustavnosudskom morao da dokaže da su na njegovoj strani ispunjeni svi uslovi za sticanje prava svojine derivativnim putem. Kako je u predmetnom postupku utvrđeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Smederevu P. … od … godine utvrđeno da je pravo svojine na spornom delu parcele po osnovu održaja steklo treće lice…, što je za posledicu imalo prestanak prava svojine podnosiočevog oca na tom delu parcele, to je po oceni Ustavnog suda ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da podnosilac ne može tražiti povraćaj tog dela parcele na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer nije vlasnik istog, bez obzira na to što je u katastru nepokretnosti upisan kao vlasnik cele parcele.
III. Praksa redovnih sudova u vezi sa derivatnim sticanjem prava svojine
U presudi Apelacionog suda u Beogradu, Gž 4412/2015 od 2. marta 2016. godine, ovaj sud zauzima sledeći stav:
„…u konkretnom slučaju nisu ispunjeni ni uslovi iz odredbe člana 33 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti na osnovu pravnog posla. Naime, za derivativno sticanje prava svojine potrebno je da na predmetnoj nepokretnosti već postoji pravo svojine nosioca, da to pravo bude preneto, na drugog nosioca pravnim poslom, kao i da se izvrši upis u javnu knjigu. Kako društveno preduzeće “…” nije nosilac prava svojine na predmetnom lokalu, već je bio zakupac navedenog poslovnog prostora, to po oceni ovog suda ugovor o kupoprodaji zaključen sa “…” u stečaju, dana … godine ne može predstavljati pravni osnov, za sticanje prava svojine.“
U presudi istog suda, Gž 1366/2015 od 11. februara 2016. godine ovaj sud navodi sledeće:
„U konkretnom slučaju tuženi je kao pravni sledbenik svog oca u postupku vođenom po tužbi ovde tuženog preinačenoj podneskom od … godine, uručenim istoga dana AA, tražio da raskine. Taj postupak je okončan donošenjem pravnosnažne presude o usvajanju tužbenog zahteva, pa je ugovor o kupoprodaji stana AA raskinut jednostranom izjavom pre nego što je tužilja od AA na osnovu ugovora o kupoprodaji od … godine kupila stan. Kako niko ne može preneti na drugoga više prava nego što ima, što je osnovno pravilo kod derivativnog sticanja, to je navedeni ugovor o kupoprodaji stana ništav u smislu čl. 103 Zakona o obligacionim odnosima. Stoga tužilja nije stekla pravo svojine na osnovu tog ugovora, pa nema pravo da traži od tuženog u smislu čl. 37 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa da joj stan preda u državinu, bez obzira što je u vreme zaključenja ugovora u zemljišnim knjigama bilo upisano pravo svojine u korist AA, a zatim na osnovu ugovora o kupoprodaji koji je sa njim zaključila u njenu korist u vreme podnošenja tužbe. Iz napred navedenih razloga se ne radi o višestrukom otuđenju iste stvari, pa nema mesta ni primeni čl. 460 Zakona o obligacionim odnosima.“
Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi, Gž 1735/2011 od 30. maja 2012. godine, zaključuje:
„…sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev i pored činjenice da je tuženi A.A. … uplatio … DM na ime otkupa stana. Naime, kako A.A…, prema činjeničnom utvrđenju pobijane odluke, u trenutku otkupa stana nije bio vlasnik na predmetnoj nekretnini sud nalazi da isti to pravo nije mogao ni preneti na kupca. Za derivativno sticanje prava svojine potrebno je između ostalog da postoji pravo svojine prenosioca jer se bez toga pravo svojine ne može steći pravnim poslom.“
Isti ili slični stavovi zauzeti su i u brojnim odrugim odlukama sudova, koje možete videti u okviru programa „Propis Soft“.
Izvor: Izvodi iz zakona i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a
