Konkretan povod za pisanje ovog komentara je stav koji je u svojoj odluci u postupku po žalbi (rešenje Gž 3314/2013 od 14. novembra 2013. god.) zauzeo Apelacioni sud u u Novom Sadu (u daljem tekstu: Sud), a koji se u najkraćem može svesti na sledeće, da se na dosuđene iznose materijalne štete, zakonska zatezna kamata računa počev od dana prvostepenog presuđenja. Inače, isti pogled na stvari imaju i ostali sudovi u Republici Srbiji.
Da prvo citiramo delove obrazloženja navedenog rešenja i vidmo šta je Sud zaključio:
„[…] Pravilno je prvostepeni sud našao da postoji odgovornost tuženih […] za nastalu materijalnu štetu […] Pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu čl. 189. st. 2 ZOO-a, prilikom donošenja odluke o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđene iznose novčane naknade za pretrpljenu materijalnu štetu tužilji. Visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, te od ovog trenutka dospeva i obaveza tuženih za isplatu navedenog iznosa. S obzirom na navedeno pravilno je prvostepeni sud primenom odredbe čl. 277. ZOO-a, na dosuđene iznose materijalne štete tužilji dosudio i zakonsku zateznu kamatu počev od dana prvostepenog presuđenja imajući u vidu da je od ovog dana dospela obaveza tuženih. Zbog navedenog neosnovani su suprotni žalbeni navodi […]“.
Dakle, prema iznetom, Sud je zaključio sledeće:
- naknada štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, te od ovog trenutka dospeva i obaveza za isplatu navedenog iznosa;
- zatezna kamata na dosuđene iznose materijalne štete teče od dana prvostepenog presuđenja imajući u vidu da je od ovog dana dospela obaveza.
Sud je gore navedeno zaključio pozivajući se na stav 2. člana 189. i član 277. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), u daljem tekstu: ZOO.
Član 189. u ZOO nalazi se u delu prvom, Glava II, Odeljak 2. PROUZROKOVANJE ŠTETE, Odsek 7. NAKNADA, u celini „II. OBIM NAKNADE MATERIJALNE ŠTETE“, podcelina „Obična šteta i izmakla korist“, i u celosti glasi:
„(1) Oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi.
(2) Visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo.
(3) Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.
(4) Kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika.“.
Član 277. u ZOO nalazi se u delu prvom, Glava III, Odeljak 1. POVERIOČEVA PRAVA I DUŽNIKOVE OBAVEZE, Odsek 1. PRAVO NA NAKNADU ŠTETE, u celini „III. ZATEZNA KAMATA“, podcelina „Kad se duguje“, i u celosti glasi:
„(1) Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.
(2) Ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje.“.
I sada nakon čitanja navedenih članova, postavlja se kao pitanje, gde je Sud pročitao ono što je interpretirao?
I pored sve dobre volje, te uvažavanja sudija, sa gore iznetim zaključkom Suda ne mogu se nikako složiti. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke). Zato idemo redom i analiziramo zaključke Suda.
Sud je najpre zaključio da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, što je nesporno i nepotrebno tumačiti. Odredba stava 2. člana 189. je decidna. Problematični su ostali zaključci.
1.Tok zatezne kamate
U analizi ići ćemo unazad, od poslednjeg zaključka Suda, da se zakonska zatezna kamatu računa se počev od dana prvostepenog presuđenja, imajući u vidu da je od ovog dana dospela obaveza.
Znači, kao ključno postavlja se pitanje, od kog trenutka se računa (teče) zatezna kamata?
Ranije smo već naveli šta predviđa ZOO u članu 277., koji kaže da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.
Dakle, stopa zatezne kamate (način obračun i druga pitanja) utvrđuje se posebnim zakonom, što su ranije bili:
- Zakon o visini stope zatezne kamate („Sl. list SRJ“, br. 9/2001 i „Sl. glasnik RS“, br. 31/2011 i 73/2012-OUS), pre njega Zakon o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“, br. 32/1993, 24/1994 i 28/1996), te još ranije
- Zakon o visini stope zatezne kamate („Sl. list SFRJ“, br. 57/89). Pre navedenih zakona praksa je bila da se visina stope zatezne kamate odlukama koje je donosilo Savezno izvršno veće (tadašnja Savezna vlada).
Aktuelni Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, broj 119/2012), kaže da se ovim zakonom uređuje visina stope i način obračuna zatezne kamate koju plaća dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze. U članu 2. kaže da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom (što je predvideo i ZOO). Istovetnu odredbu je predviđao imali su prethodni navedeni zakon koji su uređivali stopu zatezne kamate.
Za ovu analizu od značaja je i član 6. navedenog zakona, koji glasi:
„Zatezna kamata, u smislu ovog zakona, obračunava se za kalendarski broj dana perioda docnje u izmirivanju obaveza u odnosu na kalendarski broj dana u godini (365, odnosno 366 dana), primenom prostog interesnog računa od sto i dekurzivnog načina obračuna, bez pripisa obračunate zatezne kamate glavnici istekom obračunskog perioda, prema sledećoj formuli:
gde je:
k – iznos zatezne kamate,
G – iznos duga,
p – propisana godišnja stopa zatezne kamate,
d – kalendarski broj dana docnje u obračunskom periodu,
Gd – kalendarski broj dana u godini (365 – prosta godina, odnosno 366 dana – prestupna godina).
Zatezna kamata, iz stava 1. ovog člana, obračunava se za sve kalendarske dane u obračunskom periodu.
Pod obračunskim periodom podrazumeva se period od prvog dana docnje, odnosno promene iznosa duga i/ili promene stope zatezne kamate u periodu docnje za koji se vrši obračun, zaključno sa danom konačnog izmirenja glavnice, odnosno duga.
U obračunskim periodima iz stava 3. ovog člana, primenjuje se stopa zatezne kamate koja je važila u periodu za koji se vrši obračun.
Ukupan iznos zatezne kamate predstavlja zbir obračunate kamate za svaki pojedinačni obračunski period iz stava 3. ovog člana.“.
Znači, svi navedeni zakoni početak računanja (toka) zatezne kamate vezuju za trenutak padanja dužnika u docnju.
2.Docnja dužnika i dospelost obaveze
Kad dužnik dolazi u docnju ZOO definiše u članu 324. koji glasi:
„(1) Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje.
(2) Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.“.
U vezi padanja dužnika u docnju, zateznu kamatu možemo posmatramo kao kaznu za dužnika koji neuredno izvršava svoje obaveze. Ali, tu se postavlja pitanje, šta sa jednim od osnovnih postulata u pravu, da nema kazne bez krivice (dokazane, namera ili nemar). Na prirodu obaveze morala bi da utiče i krivica dužnika. Možemo da je posmatramo i kao obeštećenje, tj. naknadu štete, a opet, šteta se naknađuje samo ako je štetnik kriv za njen nastanak.
U teoriji postoje dva stanovišta po pitanju odnosa dužnikove krivice za neispunjenje obaveze i nastanka docnje. Prema subjektivnoj teoriji ako dužnik kasni u ispunjenju svoje obaveze bez svoje krivice, ne radi se o docnji i ne može da trpi nepovoljne posledice, što je bilo rešenje prihvaćeno pre donošenja ZOO, s izuzetkom novčanih obaveza za koje je bio dužan da plaća zatetnu kamatu, a ako je postojala krivica plaćala se naknada štete koja je premašivala iznos zatezne kamate. Prema objektivnoj teoriji dužnik pada u docnju čim ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, bez obzira na krivicu, što je stanovište prihvaćeno u pozitivnom pravu Republike Srbije (u ZOO), i nastupanje docnje ne sprečava ni činjenica da dužnik iz opravdanih razloga nije znao za postojanje ili dospelost obaveze, ili što je opravdano sumnjao u osnovanost potraživanja ili što su ga neotklonjive okolnosti sprečile da obavezu ispuni na vreme. Dakle, dužnik dolazi u docnju čim ne ispuni svoju obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako taj rok nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu ili započinjenjem nekog postupka u tom cilju.
Evo prostog primera za dilemu. Recimo, iz tehničkih razloga ne radi platni sistem (ne radi internet veza), ili je banka u kojoj dužnik ima sredstva privremeno zatvorena iz bilo kog razloga. Da li je pravično da dužnik snosi negativne posledice ako nije kriv za nemogućnost da prebaci sredstva koja ima na račun poverioca?
Drugo ključno pitanje je kada dospeva obaveza za koju računamo zateznu kamatu?
Sud je zaključio da se zakonska zatezna kamata računa počev od dana prvostepenog presuđenja, imajući u vidu da je od ovog dana dospela, odnosno da obaveza za isplatu iznosa štete dospeva u trenutku donošenja sudske odluke. Da li je to u potpunosti tačno? Da Sud nije nešto zaboravio?
Vidimo da je Sud apostrofirao dospelost kao bitan element. A šta je dospelost?
U našem pozitivnom zakonodavstvu (poreski i drugi fiskalni propisi, obligacije itd.), nije jasno definisan ovaj pojam, čak možemo reći da je to urađeno na prilično konfuzan način i da se vrši poistovećenje pojma „dospeća“ i „roka za plaćanje“. Recimo, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 84/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 61/2007, 20/2009, 53/2010, 101/2011, 2/2012-ispr., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016 i 108/2016), u članu 65. stav 1., definiše dospelost, pa kaže da utvrđeni porez dospeva za plaćanje u roku propisanom zakonom. Prema izloženom, kako je to malo nespretno formulisno, dospevanje obaveze je „proces“ koji traje do isteka roka za plaćanje.
Dospelost potraživanja određuje se na različite načine, pri čemu ne postoji neko opšte pravilo. Dan u kome je dužnik u obavezi da ispuni svoju obavezu može biti određen pravnim poslom ili propisom, a ako to nije slučaj, dospelost se određuje na sledeći način: kad je dospelost vezana za opomenu ili otkaz, to je dan u kome je opomena, odnosno otkaz, učinjena, odnosno mogla biti učinjena; kad je potraživanje uslovljeno ili oročeno, to je dan u kome je ispunjen uslov, odnosno nastupio rok.
Nesporno je jedino da dospelost neke obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje, i preduzeti prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste. Kako god, to znači da je istekao rok za plaćanje, jer se dok traje taj rok ne može zahtevati ni preduzeti prinudna naplata.
Za analogiju možemo uzeti odredbe o početku toka zastarelosti (kada se obaveza sastoji u pozitivnoj činidbi) koju ZOO vezuje za dospelost potraživanja. Zastarelost za novčane obaveze u skladu sa članom 361. ZOO počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano. Znači, zastarelost počinje teći onda kada obaveza dospe za plaćanje, odnosno narednog dana od dana u kome je potraživanje dospelo. Međutim, kada se obaveza sastoji u pozitivnoj činidbi u članu 361. stav 1. ZOO data je mogućnost da se zakonom odrede izuzetni slučajevi u kojima zastarelost ne teče od narednog dana u kome je potraživanje dospelo kao kod obaveze naknade štete, potraživanja pretplate na publikacije, u slučaju novacije i kod potraživanja ugovarača osiguranja, odnosno trećeg lica iz ugovora o osiguranju života i nekih drugih slučajeva u kojima se odstupa od navednog pravila, o čemu će na odgovarajućem mestu biti reči.
Dakle, ako uzmemo u obzir ono ranije rečeno o padanju dužnika u docnju, te ono rečeno o dospelosti, odnosno da je nesporno da dospelost nastupa istekom roka za plaćanje, ispada da se trenutak dospelosti i trenutak padanja u docnju poklapaju.
Kad šteta dospeva? ZOO navedeno precizira u članu 186., gde se kaže da obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete. I ta odredba je jasna. Ali ovde ne govorimo dospelosti obaveze naknade štete po redovnom toku stvari, odnosno od kada oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete od štetnika. Ovde je reč o dospelosti iznosa štete utvrđenog sudskom odlukom.
I tu dolazimo do pravog problema.
U praksi (a sada i teoriji zbog dešavanja u praksi) je sporno kada dospeva obaveza utvrđena sudskom odlukom. Ranije je u praksi bilo prihvaćemo stanovište (koje je jedino logično) da bi to mogao biti naredni dan po isteku roka za dobrovoljno izvršenje (paricioni rok). U presudama kojima se obavezivao dužnik da izvrši neku činidbu (plati neki iznos), uvek se u izreku unosila odredaba tipa: „Obavezuje se tuženi da plati utvrđeni iznos, kao i sve troškove postupka u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude.“. Nakon skorijih tumačenja i stavova koja u svojim odlukama zauzimaju apelacioni sudovi, Vrhovni kasacioni sud i Ustavni sud, više ništa nije jasno.
Sud sada kaže da je to trenutak prvostepenog presuđenja!?!? Kako? Pa ta obaveza u tom trenutku još uvek nije pravosnažno utvrđena, ne postoji još uvek u smislu prava.
Ako prihvatimo takvo stanovište čak i dužnik koji po presudi plati u roku za dobrovoljno izvršenje mora da plati i zakonsku zateznu kamatu, ukoliko ne plati istog dana kada je presuda doneta. A zašto kad je obavezu ustanovljenu sudskom odlukom izvršio u roku? Bitnije, kako da plati ako ne zna da li i koliko treba da plati (nije primio presudu još uvek)? E to je ono što nije logično (a ni zakonito) u stavu koji je Sud zauzeo.
Taj stav ne možemo braniti čak ni ako prihvatimo konstrukciju da u slučaju drugostepene odluke kojom se potvrđuje prvostepena, dužnik snosi konsekvenvce odlaganja isplate jer nije platio (svesno odlagao plaćanje žalbom) kada je prvostepena presuda doneta, jer on (niko u stvari) ne zna šta će sud odlučiti po žalbi. Ako bi se to znalo unapred, onda imamo problem, zar ne?
3. Rok za dobrovoljno izvršenje obaveze
Da se vratimo na problem nastanka obaveze po presudi. Ta obaveza po logici stvari ne može postojati pre pravosnažnosti presude, jer se pre tog momenta ne zna šta će konačno sud odlučiti. Ne zamerite što upotrebljavam termin „pravosnažnost“ a ne „pravnosnažnost“, kako je moderno poslednjih godina, jer pripadam staroj školi u pogledu terminologije i jezika. Da ne ulazim dalje u pravnu filozofiju i semantiku, ni to kako su izrazi nastajali i zašto su prihvaćeni u kom obliku. Ovo sam naveo jer se može javiti razlika u upotrebljenim terminima kada citiram tekst propisa u odnosu kada pišem svoju interpretaciju.
Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014) – u daljem tekstu: ZPP, o „pravnosnažnost presude“ govori u stavu 1. člana 359. i kaže: „Presuda koja više ne može da se pobija žalbom postaje pravnosnažna.“.
Znači, pravosnažna sudska odluka – presuda je ona sudska odluka protiv koje nije moguće izjaviti redovan pravni lek (žalba). Odluke suda postaju pravnosnažne kada se više ne mogu pobijati žalbom ili ako žalba nije dozvoljena. Pravosnažni akti se mogu pobijati samo vanrednim pravnim lekovima.
ZPP u članu 367. kaže da stranka može da izjavi žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije drugačije propisano te da blagovremeno izjavljena žalba sprečava da presuda postane pravnosnažna u delu koji se pobija žalbom.
Rok se računa i teče odvojeno u odnosu na svakog učesnka u sporu (tužilac, tuženi). Ukoliko na prvostepenu presudu ne bude izjavljena žalba u predviđenom roku ili se učesnici u sporu odreknu prava na žalbu presuda automatski postaje pravosnažna istekom roka za žalbu odnosno danom odricanja od prava na žalbu. Protiv odluke drugostepenog suda nije moguće izjaviti žalbu i ona postaje pravosnažna od dana dostavljanja.
Veoma bitno za ovo razmatranje je ono što ZPP predviđa u članu 361. gde kaže:
„Sud je vezan za svoju presudu čim je objavljena.
Presuda ima dejstvo prema strankama od dana kad im je dostavljena.“.
Smisao navedene odredbe je savršeno jasan, da bi imale obavezu po presudi (i ispunili istu), stranke moraju saznati sadržaj sudske odluke a to mogu samo ako im je ista dostavljena.
Najvažnije za ovo razmatranje su odredbe člana 345. ZPP, koji glasi:
„Kad se stranci u presudi nalaže izvršenje neke činidbe, odrediće se i rok u kome je ovu činidbu dužna da izvrši.
Rok za izvršenje činidbe je 15 dana, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno. Sud može da odredi duži rok za izvršenje činidbe koja se ne sastoji u novčanom davanju. U meničnim i čekovnim sporovima rok za izvršenje činidbe je osam dana.
Rok za izvršenje činidbe počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja prepisa presude stranci kojoj je naloženo izvršenje.“.
A bitne za ovo razmatranje su odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016-aut. tumačenje i 113/2017-aut. tumačenje) – u daljem tekstu: ZIO, od kojih ćemo navesti one koje su interesantne za ovo razmatranje. Na početku ZIO u članu 2. pod pojmom potraživanje označava pravo izvršnog poverioca da zahteva od izvršnog dužnika određeno davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje.
ZIO dalje u članu 40. kaže da se rešenje o izvršenju donosi se na osnovu izvršne ili verodostojne isprave. Ovde nas ne interesuju verodostojne isprave, niti ostale vrste izvrpnih isprava, samo sudske odluke o kojima ZIO u članu 41. kaže da se u izvršne isprave (pored ostalog) ubrajaju i izvršna sudska odluka i sudsko poravnanje koji glase na davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje.
ZIO daje definiciju sudske odluke u članu 42. i kaže, sudskom odlukom smatraju se presuda, rešenje i druga odluka doneta u postupku pred sudom, domaćim arbitražnim sudom i sudom časti pri privrednoj komori.
O izvršnost sudske odluke ZIO u članu 43. st. 1. i 2. kaže sledeće:
„Sudska odluka koja glasi na davanje ili činjenje postaje izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze. Rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze teče od kada je izvršni dužnik primio sudsku odluku, ako zakonom nije drukčije određeno. Sudska odluka u kojoj je određen uslov za ispunjenje obaveze postaje izvršna kad uslov nastupi.
Sudska odluka koja glasi na nečinjenje ili trpljenje postaje izvršna kada postane pravnosnažna, ako u njoj nije drukčije određeno.“.
ZIO takođe u članu 44. predviđa da se potvrdom o izvršnosti utvrđuje da je odluka postala izvršna, te da na predlog stranke, ovu potvrdu izdaje sud ili drugi organ koji je doneo izvršnu ispravu u prvom stepenu.
Dalje, ZIO u članu 47. kaže da je izvršna isprava podobna je da se na osnovu nje donese rešenje o izvršenju ako sadrži podatke o izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku i predmet, vrstu i obim ispunjenja obaveze a da ako u izvršnoj ispravi nije određen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, on iznosi osam dana od dostavljanja izvršne isprave izvršnom dužniku.
Dakle, da bi se sudska odluka – presuda mogla sprovesti u izvršnom postupku postebno je da je ona pravosnažna i izvršna. Izvršnost nekog akta podrazumeva da se on može sprovesti prinudno u izvršnom postupku. Ranije smo već naveli šta podrazumeva pravosnažna sudska odluka. Pravosnažna odluka postaje izvršna od dana dostavljanja, ako za izvršenje ne postoje zakonske smetnje i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze. Ako nije izjavljena žalba ili su se stranke odrekle ili odustale od žalbe, odluka je izvršna protekom roka za žalbu, odnosno od dana odricanja ili odustanka od izjavljene žalbe.
4.Umesto zaključka
Još nam ostaje odgovor na pitanje, od kada se računa zatezna kamata na dosuđeni iznos materijalne štete?
Da sumiramo, prema svemu napred rečenom:
- dospelost neke obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje i preduzeti prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste,
- dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje i zateznu kamatu,
- zatezna kamata se obračunava se za sve kalendarske dane u obračunskom periodu koji počinje od prvog dana kad dužnik pada u docnju,
- dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje,
- presuda ima dejstvo prema strankama od dana kad im je dostavljena,
- presuda koja glasi na davanje postaje izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze,
- u presudi u kojoj se nalaže isplata nekog iznosa odrediće se i rok u kome ova činidba mora biti izvršena,
- rok za dobrovoljno ispunjenje novčane obaveze po presudi je najmanje 15 dana, a sud može da odredi i duži rok i teče od kada je dužnik primio sudsku odluku.
Kako god da tumačimo, jedini ispravan i logičan zaključak je da se na dosuđene iznose materijalne štete, zatezna kamata računa tek od trenutka padanja dužnika u docnju, odnosno počev od prvog narednog dana od dana proteka roka za dobrovoljno ispunjenje obaveze.
I sada, kada pogledamo sve rečeno, pitamo se kako je Sud doneo onakve zaključke? Dobro, možda je pravično da zatezna kamata teče od dana donošenja sudske odluke, odnosno prvostepenog presuđenja u slučaju kada dužnik neće sam da izvrši obavezu, ali nije u drugim slučajevima. Drugo, razlozi pravičnosti uzimaju se u obzir samo ako ne postoje precizne zakonske odredbe.
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da ne ponavljam ono što sam toliko puta napisao o jedinstvenodti pravnog poretka te pravilima tumačenja odredbi propisa. Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje? Ovde je reč o stavu apelacionog suda, u kojem po nekoj logici rade kvalitetnije i iskusnije sudije, koji bi trebali da kontrolišu rad osnovnih sudova, da ispravljaju njihove greške. Ako su oni bolji, kakvi su tek oni drugi?
Razumljivo mi je da Sud želi da nekako „kazni“ dužnika koji nije dobrovoljno izvršio svoju obavezu po presudi, ali sve i da postoji (i da je opravdano) takvo htenje, to se ne sme realizovati slobodnim tumačenjem odredbi propisa.
Moram reći (ovo je lični utisak) da mi se čini da sudovi ovakvim stavom prave sebi alibi za svoju neažurnost. Jer tačno je, između prvostepene i drugostepene odluke može da prođe mnogo vremena i da se novac obezvredi, što pogoduje dužniku koji kalkuliše (i namerno žalbom odlaže izvršenje obaveze), ali kad bi sudovi zasta postupali u razumnim (tačnije zakonskim) rokovima do toga ne bi dolazilo. S druge strane, ako je već tako kako je, zašto sudije ne iniciraju izmenu i preciziranje propisa, ili jednostavno, zašto u svakom konkretnom slučaju to drugostepeni sud ne reši, direktno, svojom odlukom?
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 49, avgust 2018. god.
[button link=”http://www.profisistem.com/propis_soft/akcija/98/advokatska_kancelarija” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
