Konkretan povod za pisanje ovog komentara je stav koji je Ustavni sud Srbije (u daljem tekstu: US) zauzeo u svojoj Odluci Už-3446/2015 od 18. maja 2017. god., koji se u najkraćem svodi na to da se kod naknade štete zbog nezakonitog otkaza ne primenjuju opšta pravila o naknadi štete. Iako se radi o jednom slučaju, domašaj ovakvog stava je mnogo veći od poništaja jedne konkretne presude.
Šta je tačno US rekao u svojoj odluci? Navešćemo neke delove:
„ […] Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6547/13 od 2. oktobra 2014. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9844/10 od 17. aprila 2013. godine.
[…] da je osporenom presudom pravnosnažno potvrđena prvostepena presuda, […] tužbeni zahtevi usvojeni samo delimično, sa obrazloženjem da je tužilac doprineo nastanku štete, jer se nije prijavio kod Nacionalne službe za zapošljavanje, niti se obratio tuženom poslodavcu radi preuzimanja radne knjižice, te mu saglasno odredbama Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti, pripada naknada u iznosu od 50%; da propuštanje da se prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje i nepreuzimanje radne knjižice nisu relevantne činjenice sa stanovišta primene odredaba o podeljenoj odgovornosti, te da propuštanje tih radnji nije protivpravno; da je jedini uzrok štete nezakonit raspored i prestanak radnog odnosa;
[…] Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6547/13 od 2. oktobra 2014. godine, […] da je neprijavljivanjem NSZ tužilac smanjio mogućnost zasnivanja radnog odnosa, jer nije preduzimao aktivne radnje u cilju pronalaženja zaposlenja i ostvarivanja prihoda; da mu stoga pripada srazmerno manja naknada štete, u iznosu od 50%, saglasno odredbi člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti; da tužiocu pripada i naknada regresa za iskorišćeni godišnji odmor u spornom periodu, takođe, u iznosu od 50%, imajući u vidu njegov doprinos nastanku štete.
[…] U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje na ranije zauzet stav (videti Odluku Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine) da je namera zakonodavca prilikom propisivanja navedenih odredaba u vezi sa pravom zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza bila da postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, samo po sebi, daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja, kao i da su i ranijim i sada važećim zakonom izričito propisano da se ta naknada može umanjiti za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada nakon prestanka radnog odnosa. Takođe, Ustavni sud ukazuje i na ranije zauzet stav da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o odgovornosti za štetu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje […]“.
U suštini, osporena presuda jeste doneta pogrešnom primenom prava, i trebalo ju je poništiti, ali je zauzet potpuno pogrešan generalni stav. Što je najgore, domaći sudovi inače primenjuju takav pogled na stvari.
1. Odredbe relevantne za ovo tumačenje
Pre upuštanja u bilo kakvu raspravu navešćemo, odredbe relevantne za ovo tumačenje. U fokusu su nam čl. 191. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS i ) u daljem tekstu: ZOR, i stav 1. člana 192. Zakona o obligaciоnim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“ 31/1993), (u daljem tekstu: ZOO).
Čl. 191. ZOR nalazi se u delu „XVI. PRESTANAK RADNOG ODNOSA“, odeljak „8. Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa“ i glasi:
„Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.
Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca.
Naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje se zaposlenom u visini izgubljene zarade, koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju po osnovu zarade u skladu sa zakonom.
Porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava se i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade iz stava 2. ovog člana.
Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice.
Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu, nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa stavom 5. ovog člana.
Ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog.
Pod zaradom iz st. 5. i 7. ovog člana smatra se zarada koju je zaposleni ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos.
Naknada iz st. 1, 5, 6. i 7. ovog člana umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.“.
Član 192. ZOO nalazi se u Odeljku 2. „PROUZROKOVANJE ŠTETE“, Odsek „7. NAKNADA“, deo „II. OBIM NAKNADE MATERIJALNE ŠTETE“, koji govori o podeljenoj odgovornosti i glasi:
„(1) Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.
(2) Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.“.
Da prvo postavimo teze, koje ću obrazlagati i dokazivati u nastavku:
-pravni sistem je jedinstven a tumačenje propisa je zanat koji ima svoja pravila;
-svaka šteta je uvek samo šteta bez obzira iz kog odnosa potiče i na nju se primenjuju pravila obligacionog prava.
U ovom razmatranju neću se baviti ranijim tumačenjima u sudskim presudama (često pogrešnim), o tome šta sve spada u naknadu ove štete, jer je to sam zakonodavac razjasnio poslednjim izmenama ZOR (a što je po meni bilo jasno i ranije, ako se propisi čitaju u potpunosti), tako što je u stavu 2. člana 191. jasno rečeno da naknada štete podrazumeva iznos izgubljene zarade koji u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, a u koji ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca.
2. O jedinstvenosti pravnog poretka i tumačenju propisa
Ovde ponovno moram ukratko podsetiti na osnovne postulate pravnog sistema, ono što se pri pisanju propisa i tumačenju normi stalno zaboravlja (ili se ne zna, svejedno).
Prvo i osnovno, pravni poredak jedinstven što u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), a ponavlja i u članu 194. Dakle, pravni sistem ne čini jedan propis i nikako se ne sme usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom (lex generalis) i posebnom (lex specialis) propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). A ta pravila kažu, da se prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Kažu i da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Dakle, osim pravničkih potrebna su i druga opšta znanja a pre svega stručnost i iskustvo.
Za početak potrebno je razumeti šta koji propis reguliše, te koji propis je lex generalis (opšti) a koji lex specialis (posebni) i kakva je hijerarhija propisa i pravila postavljenih u njima. Drugo, potrebno je shvatiti da ako nešto nije uređeno jednim propisom to ne znači automatski da nije propisano, možda je drugim propisom regulisano.
3. Naknada izgubljene zarade kao naknada štete
Ako pođemo od gore objašnjenih pravila pravnog sistema, doći ćemo do toga da je svaka šteta jedino i uvek samo šteta bez obzira iz kog odnosa potiče i na nju se primenjuju pravila obligacionog prava. Zakonodavac je u ZOR namerno upotrebio izraz šteta, to nije slučajnost. Kako se do toga došlo (prepisivanjem npr.) nije bitno.
Šta je šteta? ZOR ne daje definiciju štete, logično, jer i nije zakon kojim to može biti regulisano. Sva pitanja u vezi naknade štete, kao i njenu definiciju daje ZOO, koji ima poseban odeljak posvećen šteti, Odeljak 2, pod nazivom „PROUZROKOVANJE ŠTETE“.
Definiciju štete ZOO daje u članu 155. koji glasi:
„Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).“.
Navešću još par odrednica iz ZOO, bitnih za ovo razmatranje.
U članu 154. ZOO koji govoti o osnovima odgovornosti, kaže da svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu. Dalje kaže, za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
O naknadi materijalne štete ZOO članu 185. kaže da odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu. Dalje kaže da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. Takođe, sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.
Kad dospeva obaveza naknade ZOO precizira u članu 186., te se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete.
O obimu naknade materijalne štete ZOO u članu 189. kaže da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.
Kako god, ZOO zahteva potpunu naknadu, jer u članu 190. predviđa da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.
U ZOR zakonodavac je jasno i sa razlogom upotrebio izraz šteta kada je u članu 191. rekao: „..da mu se isplati naknada štete…“, te: „Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade…“. To nije bez razloga. Jer definisanje tog gubitka kao štete daje osnov za naknadu. Bez toga osnov za naknadu ne postoji. Ovde je reč zahtevu za potpunu naknadu iz ZOO, odnosno o iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Znači, ovde je reč o izmakloj koristi kao obliku štete, odnosno dobitku koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari.
A taj iznos naknada zarada za vreme koje zaposleni nije radio, zbog štetne radnje poslodavca (nezakonitog otkaza) mora se definisati kao šteta jer je tako jedino moguće naknaditi ih ako se uzme u obzir šta zarada po svojoj biti jeste. Zarada je cena koja se plaća za nečiji rad, odakle logično proizlazi da se zarada isplaćuje samo za obavljeni rad. Sledstveno tome, ako zaposoleni ne radi ne može ni da ostvari zaradu.
Na tom stanovištu je i ZOR koji u članu 104. kaže da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, dok u članu 105. predviđa da se zarada sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Dakle, barata se odrednicom „obavljeni rad“.
Slično definisanje zarade kao naknade za obavljeni rad i naknade izgubljenih zarada kao štete imao je i Zakon o radu („Sl. glasnik RS”, br. 70/2001 i 73/2001). Zanimljivo je da se zakonopisci pri pisanju Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS”, br. 55/96, 28/2001 i 43/2001-dr.zakon) i Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS”, br. 45/1991, 18/1992, 22/1993-odluka SUS-a, 53/1993, 67/1993, 34/1994, 48/1994, 49/1995, 53/1995, 24/1996, 26/1996-ispr. i 39/1996) uopšte nisu bavili ovim temama, a naknade izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza su i tada isplaćivane, što će reći da je tadašnjim zakonopiscima i sudijama bilo jasno da je u pitanju šteta i koja se pravila primenjuju.
Naknadu zarade kao takvu ZOR predviđa za neke druge slučajeve koji nemaju veze sa štetnim radnjama, već su proizvod okolnosti na koje ni zaposleni ni poslodavac nemaju suštinskog uticaja i spadaju u korpus prava radnika (za vreme privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa, kod odsustva sa rada zbog trudnoće i porođaja, radi nege deteta, u slučaju sklapanja braka, porođaja supruge, teže bolesti člana uže porodice i u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu, kod smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, te za vreme prekida rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, i u drugim zakonom propisanim slučajevima).
A od jasnog definisanja naknade izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza kao naknade štete zavisi sve ostalo, recimo stvarna nadležnost u sporovima povodom isplate naknade izgubljene zarade. Obično se to pitanje rešava u radnom sporu u parničnom postupku pred odeljenjima suda zaduženim za rešavanje radnih sporova, izrekom presude u jednom delu, ali moguće je i u posebnom sporu. Da li je i tu u pitanju radni spor?
Zanimljivo, ZOR ne daje definiciju radnog spora. Po logici stvari to je nekakav spor u vezi radnog odnosa, odnosno prava iz radnog odnosa. Definiciju radnog spora ne daje ni Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014) – u daljem tekstu ZPP. Pomenuti zakon daje jedino neke posredne odrednice u delu trećem „POSEBNI POSTUPCI“, u Glavi XXIX „POSTUPAK U PARNICAMA IZ RADNIH ODNOSA“. Tako, ZPP u članu 436. kaže da se ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u parnicama iz radnih odnosa shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona. A ono što je za ovo razmatranje posebno zanimljivo, ZPP u članu 441. kaže da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Da li ZPP onda pod radnim sporom podrazumeva samo sporove o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa ili sporove po svim pitanjima iz radnog odnosa?
Kako definicije radnog spora nema dakle ni u ZPP ni u ZOR, moramo je potražiti u drugim zakonima.
Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova („Sl. glasnik RS“, br. 125/2004 i 104/2009), slučajno ili zbog uočavanja gore navedenog nedostatka daje definicije i kolektivnog i individualnog radnog spora. Prema članu 3. navedenog zakona, individualnim radnim sporom (koji nas ovde zanima), smatra se spor povodom diskriminacije i zlostavljanja na radu, otkaza ugovora o radu i ugovaranja i isplate minimalne zarade, te spor povodom pojedinačnih prava utvrđenih kolektivnim ugovorom, drugim opštim aktom ili ugovorom o radu – naknada troškova za ishranu u toku rada, naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada, isplata jubilarne nagrade, isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Stranom u individualnom sporu, u smislu ovog zakona, smatraju se zaposleni i poslodavac.
U širem smislu znači da bismo mogli da uzmemo je radni spor i svaki spor koji se desio kao posledica otkaza ugovora o radu. Negde i nije bitno previše, svakako nadležan je Osnovni sud. Zakon o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011-dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 40/2015-dr.zakon, 106/2015, 13/2016 i 108/2016) u stavu 3. člana 22. propisuje da Osnovni sud u prvom stepenu sudi u sporovima povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa; o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa; o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom; te sporovima povodom zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada. Čak i da se vodi poseban spor povodom naknade izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza (recimo nakon spora o nezakonitom otkazu ugovora o radu) opet je nadležan Osnovni sud, jer on prema stavu 2. navedenog člana sudi u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud. Ostaje jedino pitanje da li ovaj poseban spor mora da rešava posebno odeljenje za radne sporove? Po mom mišljenju ne, jer je u pitanju potraživanje naknade štete, ali je nebitno u suštini, sud je isti, u pitanju je parnica.
4. Primena pravila obligacionog prava
Ako smo prihvatili da je naknada izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza u suštini naknada štete, time smo definisali i da se u ovom slučaju primenjuju opšta pravila obligacionog prava kao i posebna pravila u vezi naknade štete, jer kao što smo rekli, pravni poredak je jedinstven, što dalje znači:
-ZOO je krovni zakon za naknadu štete te se primenjuju odredbe ovog zakona,
-mora se uzeti u obzir je značaj doprinosa oštećenog nastanku štete.
Jedan napomena. Iako se po ZOO za štetu ne odgovara ako štetnik dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, ovde se za štetu odgovara bez obzira na krivicu. Bitno je reći da je ovde reč o krivici u smislu obligacionog prava koja se ne poistovećuje sa krivicom u smislu kaznenog prava. Prema članu 158. ZOO krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (princip subjektivne odgovornosti). Ali u ovom slučaju to nije bitno. Ovde se radi o objektivnoj odgovornosti zbog nezakonitog otkaza, a da li je do toga došlo s namerom ili slučajno (usled neznanja i drugih propusta poslodavca), uopšte nije bitno. Poslodavac odgovara za ovu štetu po principu objektivne odgovornosti koja postoji nezavisno od krivice štetnika. Kod ove vrste odgovornosti oštećeno lice mora jedino da dokaže da je pretrpelo štetu i da između nastale štete i štetnikove radnje postoji uzročna veza. S te strane US je u pravu kada kaže: „[…] postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, samo po sebi, daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja […]“, ali nastavak zaključka je sporan, jer krivica štetnika nije od uticaja za nastanak same štete u ovom slučaju ali može biti od uticaja na njen ukupan iznos.
Dalje, i kod objektivne odgovornosti, štetnik se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala kao posledica više sile, isključive odgovornosti oštećenog ili nekog trećeg lica, zbog nužne odbrane, stanja nužde, dozvoljene samopomoći ili uz pristanak oštećenika.
Zašto se sve gore navedeno mora uzeti u obzir, pokazaću kasnije na primeru.
Inače, pojedini sudovi uviđali su i sporadično primenjivali pravila obligacionog prava u vezi naknada ovih šteta a da nisu bili svesni šire implikacije toga, te smo u situaciji da su i ti sudovi u drugim presudama zauzimali potpuno drugačije gledište.
Tako npr. Apelacioni sud u Novom Sadu, u presudi Gž 2867/2013 od 6. septembra 2013. god. rezonuje: “ […] Poslodavac odgovara za štetu ako je nezakonitom odlukom ili radnjom povredio zaposlenog. Osnov odgovornosti zbog povrede prava zaposlenog je u odredbi člana 154. ZOO i člana 164. Zakona o radu. Odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Novom Sadu posl. br. P. 9704/07 koja je postala izvršna 05.12.2009. godine kojom je poništen kao nezakonit otkaz ugovora o radu tužilje i naloženo vraćanje tužilje na rad kod tuženog predstavlja neoborivu pretpostavku odgovornosti tuženog za štetu tužilji u smislu odredbe čl 191. stav 1. i 2. Zakona o radu. […] Pošto u periodu od prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad tužilja nije radila, nema pravo na zaradu jer se ona ostvaruje radom, već na naknadu izgubljene zarade u vidu štete koju bi po redovnom toku stvari ostvarila da nezakonite odluke tuženog nije bilo […]
Osnovno načelo odštetnog prava sadržano u odredbi člana 189. ZOO je da oštećeni može imati pravo na štetu koja je za njega stvarno i nastala. […].“.
Apelacioni sud u Beogradu, u presudi Gž1 6885/2012 od 13. juna 2013. god. konstatuje: „[…] Po shvatanju ovog suda zato nema osnova za građansko pravnu odgovornost tuženog poslodavca nezavisno od toga što je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu zbog zastarelosti disciplinske procedure primenom pravila iz člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZOO. Ovo i zato što je tužilja svojim ponašanjem koje nosi atribut protivpravnosti izazvala vođenje procedure otkaza. Nema jer je u ovoj situaciji zaposleni dao odlučujući doprinos nastanku sopstvene štete a primenom pravila iz člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. […]„.
A Okružni sud u Novom Sadu, u presudi Gž. 6530/06 od 24. maja 2007. godine rekao je sledeće: „[…] Ovaj sud nalazi da za odmeravanje visine ove naknade štete ne može biti drugih kriterijuma, sem predviđenih zakonom. […] Ovo sa razloga što je u pitanju naknada štete i sud je dužan da vodi računa o opštim načelima o naknadi štete i kada je u pitanju ova naknada štete pa i o načelu zabrane zaloupotrebe prava sadržanom u članu 13. Zakona o obligacionim odnosima. Dakle, visina ove štete određena je kriterijumima […] Zakona o radu, a njihova primena zavisi od konkretnih okolnosti predmetnog slučaja, a u svakom slučaju i od opštih načela o naknadi štete. […]“.
5. Doprinos oštećenog nastanku štete
Ako primenjujemo pravila obligacionog prava o šteti, veoma bitna postaje ocena, da li ima doprinosa oštećenog nastanku štete?
E tu se vraćamo na početak i odluku US. U slučaju koji je US razmatrao, neprijavljivanje oštećenog Nacionalnoj službi za zapošljavanje – NSZ, nema veze naknadom štete u vidu izgubljenih zarada. Jednostavno, reč je o različitim osnovima, jedno nema veze s drugim. Čak i da mu je isplaćivana ova naknada, u slučaju nezakonitog otkaza poslodavac mora NSZ nadoknaditi isplaćena sredstva (direktno ili posredno), jer je osnov za njihovu isplatu otpao. Tehničko je pitanje da li će sam zaposleni vratiti sredstva NSZ pa od poslodavca dobiti celokupan neto iznos izgubljenih zarada ili će poslodavac odbiti taj deo od neto iznosa koji isplaćuje zaposlenom a direktno NSZ prebaciti razliku. Za poslodavca kao štetnika nema razlike u svoti koju mora naknaditi.
Da se vratimo na pitanje sa početka, da li kod naknade štete u vidu izgubljenih zarada ima značaja doprinos oštećenog nastanku štete? Da ima, pokazaću na jednom slučaju u kome sam imao učešća (saznanja su dakle neposredna). Iako je sporove u ime firme poslodavca vodila eksterna advokatska kancelarija, direktno sam bio uključen u iste kao pravnik grupacije kojoj je pripadala tužena firma poslodavac.
Činjenice (ono što je i presudama utvrđeno) u vezi ovog spora su sledeće. Tužilja je bila zaposlena (i dobila otkaz tu) u društvu koje je u toku spora prestalo da postoji (pripojeno je svom osnivaču – matičnom društvu). Presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena je u delu presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu, i poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji. Obavezano je tuženo društvo (koje više ne postoji) da vrati tužilju na rad te poveže staž tužilji (iako to nije traženo tužbenim zahtevom), i da naknadi troškove postupka a odbijen je zahtev tužilje za naknadu štete kao neuredan (što jeste bilo predmet tužbenog zahteva).
Ovde ću se samo kratko osvrnuti na presudu u tom radnom sporu, bez namere da se raspravlja o tome, daje ocena rada suda i sl. Samo da konstatujem činjenice jer je odluka suda u najmanju ruku protivurečna a svakako neizvršiva. Sud prvo konstatuje u obrazloženju da je procedura bila zakonita, ali da nije postojao dovoljan razlog za otkaz jer su se u toku procedure morale sprovesti određene radnje?!? Ovo je zbunjujuće obrazloženje, postupak otkaza je u suštini procedura (kada postoji otkazni razlog), te ili je zakonit ili nije (što zavisi od toga da li je ukoliko postoji zakonski razlog za otkaz procedura pravilno sprovedena). A procedura je inače bila onakva kakva treba biti prema ZOR, a u skladu sa mišljenjima resornog ministarstva i Vrhovnog kasacionog suda – VKS. Zašto sud nije uzeo stav VKS kao relevantan (iako postoji obaveza o jednakom postupanju sudova u istim ili sličnim pravnim stvarima), to je pitanje za sud i institucije koje kontolišu rad sudija. Kao relevantna uzeta je samo ocena advokata tužilje da je reč o zastarelim shvatanjima VKS?!?! Inače, shvatanja suda ne mogu biti zastarela, čak ni kada je propis nevažeći (a ZOR je i dalje isti, važeći), jer se na pravne odnose primenjuje propis koji je teritorijalno i vremenski važio u trenutku događanja. Shvatanje suda može biti irelevantno samo ako postoji novije shvatanje koje ga pobija ili kojim je isto zamenjeno.
Recimo, sud prihvatio kao bitan navod da tuženi nije dokumentovao kašnjenja karticama za ulazak i izlazak s posla, što je nemoguće, jer u firmi inače nije postojao sistem za prijavu i odjavu dolazaka (ne vodi se evidencija, zaposleni imaju priličnu slobodu i ukazano poverenje, što je i tužilja potvrdila). Takođe, kao propust poslodavca je navedeno da sindikat nije obavešten iako je tužilja sama izjavila da nije član sindikata, a u firmi i nije organizovan nijedan sindikat.
Inače, iako nije bitno za ovo razmatranje moram se osvrnuti i na odredbe ZPP, konkretno na čl. 153. jer se to u presudama parničnih sudova nekako po pravilu zaboravlja. Odredbe navedenog člana kažu da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove ali i da (stav 2.) ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova. Prema stavu 3. sud može da odluči da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala samo ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi. U konkretnom slučaju svi troškovi postupka su bili vezani za angažovanje tužiljinog advokata a tuženo društvo obavezano je da tužilji naknadi sve troškove postupka iako je njen uspeh u sporu sigurno delimičan, ako nije i potpun neuspeh. Naime, sud je odbio primarni tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete kao neuredan a usvojio ono što ona nije ni tražila tužbom (da vrati tužilju na rad te poveže staž tužilji). Kako je ona ovde uspela u sporu?? I to u potpunosti po shvatanju suda?!?! Ko je kriv za neurednost tužbenog zahteva?!? Podsećam da je angažovan profesionalac za pisanje istog. U najmanju ruku diskutabilna odluka suda, da ne upotrebim neku grublju konstataciju.
Dalje, ono što sud nikako nije rešio, mada mu je u toku radnog spora predočeno od obe strane, je činjenica, da tuženi u tom sporu više ne postoji i da je brisan iz Registra Agencije za privredne registre. S tim u vezi, problematično je to što druge organe, kao što je recimo Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, ne zanima kako se i šta tumači statusno, njih zanima samo ono što piše u presudi ili drugom dokumentu. Njihov sistem ne dozvoljava retroaktivnost, ne mogu da upišu staž u brisanom subjektu a neće da upišu staž u subjektu koji se ne pominje u presudi. Dakle, navedena presuda nije podobna za izvršenje.
Kako ta situacija nije rešena presudom, osnivač tuženog društva poslodavca – matično društvo moglo je samo da pokuša da reši nastalu situaciju tako da na sebe preuzme neke obaveze.
Po prijemu presude, osnivač – matično društvo tuženog je tužilji uputilo dopis (na sve poznate adrese) u vezi izvršenja obaveza iz presude u vezi radnog spora (prijem dopisa je potvrđen), u kome su predočene činjenice i predložena rešenja. Tužilja je pozvana da se vrati na rad u matično društvo a troškovi postupka su plaćeni (potvrđen je i prijem uplate). U međuvremenu je i tužilja preko advokata uputila zahtev za vraćanje na rad. Potom je advokat tužilje zakazao sastanak koji je održan a o tome šta je dogovoreno na sastanku sačinjen je zapisnik koji su potpisali svi, tužilja, njen punomoćnik – advokat i moja malenkost kao predstavnik osnivača – matičnog društva tuženog (i overili pečatima). Potom je advokat tužilje zvao telefonom, pretio, stavio u izgled novu tužbu a nakon toga je usledila tužba protiv matičnog društva bivšeg poslodavca za naknadu štete u vidu izgubljenih zarada. I ponovo je spor dospeo pred Odeljenje za radne sporove Prvog osnovnog suda u Beogradu. Jedino što nije sporno u celoj priči je označenje matičnog društva bivšeg poslodavca kao tuženog u novom sporu, jer je reč o pravnom sledbeništvu.
Dakle, tužbeni zahtev u novom sporu je da se isplati naknada štete u vidu izgubljene zarade sa zakonskom zateznom kamatom, te da se uplate doprinosi za obavezno socijalno osiguranje. Prvo i osnovno što je primećeno, tužba je i dalje neuredna, jer je tužbeni zahtev u potpunosti isti kao onaj koji je već odbijen kao neuredan?!?!?
Kako god, tužbeni zahtev u novom sporu osporava se u vezi sa načelom pravičnosti i principom doprinosa oštećenog nastanku štete iz obligacionog prava, a za šta je veoma bitno utvrditi nameru oštećenog.
Ono što je važno za razumeti je sledeće. Ovde se ne daje ocena rada i ponašanja tužilje za vreme zaposlenja u društvu koje više ne postoji. To je trebalo utvrđivati u prethodnom sporu, a nije činjeno. To je završeno. Ovde se samo govori o oceni ponašanja tužilje nakon toga, a što je u direktnoj vezi sa tužbenim zahtevom postavljenim u novom sporu. A da bi se donela ispravna odluka u ovom sporu ceo slučaj se mora sagledati šire, ne može se uzeti samo jedna odredba iz ZOR (i to delimično) i presuditi u nekoj stvari. Mora se voditi računa o celokupnom pravnom poretku.
Ovde je reč o naknadi štete koja je obligaciona kategorija. Već smo rekli zašto ZOR ovo namerno tretira kao štetu a ne kao naknadu zarade kao takvu. Veoma je velika razlika u ovim kategorijama. Namera zakonodavca je jasna u tom pogledu. Jasno je šta je u pitanju. Šteta dakle. A ako je u pitanju šteta mora se primeniti princip o podeli odgovornosti za istu iz člana 192. ZOO a ako to nije moguće doneti odluku vodeći računa o okolnostima slučaja.
A kako ZOO u članu 186. predviđa da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, za utvrđenje obaveze naknade štete, potrebno je utvrditi i kada je šteta dospela.
U navedenom konkretnom slučaju koji smo uzeli za primer, pošto se radi o naknadi štete u vidu izgubljene zarade, mora se utvrditi koji je to trenutak do kog postoji objektivan gubitak tužilje po tom osnovu. Da li je to trenutak do kada je bila bez posla, trenutak do kada je ostvarivala umanjenu zaradu ili neki treći? Po meni, to može biti jedino trenutak u kome je tužilja donela odluku da nema nameru da se vraća na rad. Koji je to tačan datum, to sud treba da utvrdi na osnovu iznetih činjenica i dokaza.
Ono što tuženi u sporu u stvari tvrdi na osnovu ukupnog ponašanja tužilje pre, nakon prestanka radnog odnosa i u toku prethodnog radnog i novog spora je da tužilja nije nikada imala nameru da radi niti da se vraća na rad, već je spor i sve ostale radnje preduzimala samo zbog „iznude“ što većeg iznosa od tuženog. Zahtev za vraćanje na rad je korišćen samo kao sredstvo pritiska u cilju primoravanja na isplatu.
Zašto se tvrdi sve to, odnosno da nije imala nameru da radi? Na osnovu njenog ponašanja, svedočenja i izjava drugih lica, te pre svega onoga što postoji kao pismeni dokaz (što je sama pisala ili potpisala bez prinude i bez zablude). Recimo, kada je ceo problem nastao, ponuđen joj sporazumni raskid radnog odnosa uz otpremninu, da sama izabere datum prestanka radnog odnosa, i sl. Tužilja je pristajala na raskid, ali samo uz proglašenje tehnološkim viškom i isplatu celokupne otrpemnine (trećina bruto 1, tj. zarada sa porezima i doprinosima na teret zaposlenog puta godine staža), koja je u njenom slučaju bila ogromna jer ima preko 20 godina radnog staža upisanog u radnu knjižicu, mada je traženo za više od 30 god. jer njen suprug (koji je u stvari sve vreme pregovarao u njeno ime) tvrdio da ima još 10 god. staža iz Hrvatrske, tj. Republike Srpske Krajine (bez podnošenja ikakvog dokaza na uvid), što je traženo da se uzme u obračun za isplatu. Stav tuženog je bio da je to nepravično (a uzgred i malo nezakonito) jer je kod tuženog do tog trenutka radila oko tri meseca.
Pri zasnivanju radnog odnosa, niko nije prethodno proveravao tužilju (što je zaista propust poslodavca a koji nema veze sa sporom), verovano joj je na reč i reč onih koji su je preporučili. Na razgovoru za posao je izjavila da ima odgovarajuću stručnu spremu (što je utvrđeno da ima – Višu ekonomsku školu), radno iskustvo u struci (što nema, jer je prethodno bilo radno angažova kao prodavac), te da ima licencu za računovođu (pravo da sastavlja i potpisuje finasijske izveštaje), zbog čega je i primljena na rad, a naknadno je utvrđeno da nema istu. Međutim, tada u ZOR nije postojao takav otkazni razlog (dodat je poslednjim novelama), niti je bilo predviđeno u starom Pravilniku o radu tuženog. Niko se nije čak ni obazirao na njene greške u materijalnom knjigovodstvu koje su napravile dosta štete. To nije bilo preovlađujuće kod otkaza, jer ko radi taj i greši, već je zamereno sveukupno ponašanje (sukobi sa ostalim zaposlenima, nespremnost za saradnju i usavršavanje, kašnjenja…). Najneverovatnije je da se tužilja u pisanom odgovoru na upozorenje da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa vrlo precizno branila za konkretne situacije a koje niko nije konketno pominjao u upozorenju (što znači da je znala šta je sve učinila), već joj je zamereno sveukupno ponašanje. A presuda u radnom sporu se zasniva na tome da nije utvrđena konkretna povreda radnih obaveza. Malo je kontradiktorno, ali šta da radimo.
Tužilja je radila do kraja procedure otkaza a sve to je trajalo 6 nedelja, niko je nije maltretirao, nešto zabranjivao i sl. (osim odbijanja direktora da dalje razgovara s njom na tu temu). Znači normalno je komunicirano sa njom, radila je i primala platu, što ni sama nije sporila na sudu.
Kada je tužilja dobila rešenje o otkazu, mogla je npr., da je imala nameru da radi, da se obrati inspekciji rada, koja bi je vratila na rad do okončanja spora ili ukinula rešenje ako je nezakonito. To nije učinila. Sve vreme je stajala ponuda da se spor reši dogovorom.
Posle prvostepene presude, kontaktirana je oko dogovora, ali je razgovor vodio njen suprug (navodno diplomirani pravnik, koji je prema dostupnim informacijama oduvek nezaposleno lice) i zahtevao iznos koji, ne da je neverovatno veliki, već nema osnova ni u kakvom zakonu. Tražio je sve iznose neisplaćenih plata (u celosti, ne razliku) zajedno sa naknadom za prevoz i topli obrok (koje se inače isplaćuju samo kada se radi, čak i dok traje zasposlenje) uz sve kamate (pogrešno obračunate uzgred rečeno), za sve vreme od prestanka radnog odnosa do tog trenutka, dalje iznos od 36 zarada da se ne bi vraćala na rad, sve troškove (naravno preuveličane) kao i da se naknadno proglasi tehnološkim viškom i naravno isplati otpremnina u celosti. Taj traženi iznos u dinarima premašio je 30.000 EVRA (protivvrednost je data čisto radi shvatanja visine iznosa). Znači tražen je iznos po svim osnovima koje ZOR pominje ali koji se nikako ne mogu kumulirati niti isplatiti zajedno u istom slučaju. Ponuda tuženog je bila na stanovištu da se odredi iznos koji sadrži naknadu za vreme dok nije nigde radila (par meseci) sa kamatom i još neki deo na ime razlike u zaradi do određenog datuma (kada je konačno donela odluku da se neće vraćati na rad). Kako god, opšti utisak je da nije postojala zainteresovanost za dogovor, već da vreme iznos učini što većim, jer tužilja sve vreme radi kod drugog poslodavca, a sve što izvuče od tuženog je čist „dobitak“.
Kada se nakon drugostepene presude tužilja pojavila na razgovoru sa svojim advokatom, zahtevi su bili isti. Na tom sastanku je zahtevan novac da se tužilja ne bi vraćala vraćala na posao (a pozvana je dopisom da se vrati na rad i dostavi dokumenta radi prijave). Pri tom, zahtevani iznos nije bio opredeljen, zahtevano je da ga tuženi obračuna a oni će da kažu jesu li zadovoljni. Ponovo je ponuđen dogovor oko iznosa koji bi bio pravičan. O svemu postoji zapisnik koji je potpisan sa obe strane, tako da o tome nema spora.
Rezime je, da je traženo je (uslovljavano) prihvatanje zahteva koga nema niti u tužbi niti u presudi, da bi se potvrdilo izvršenje obaveza po presudi i izbegli dalji sporovi. Doslovce je rečeno (i potpisano u zapisniku da je tako rečeno), da, ako tuženi plati u roku od tri dana, tužilja se neće vraćati na rad i neće dalje tužiti. Sve izneto je dokaz da tužilja nije imala želju ni nameru da se vrati na rad, jer je u međuvremenu zasnovala radni odnos, a pismeni dokaz inače stoji i u novoj tužbi gde advokat tužilje to decidno izjavljuje (boldirao je i podvukao tu izjavu čak), tako da imamo i precizan datum kada je odluka o nevraćanju na rad doneta.
Što se tiče zahteva za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, to se izvršava tehnički ali, to se moralo moralo formulisati u zahtevu i u prvobitnom sporu i ovde. Uplata doprinosa u ovom slučaju je samo uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje (tzv. povezivanje staža). I to za par meseci kada nije radila nigde, jer su doprinosi za zdravstvo i nezaposlenost tekući, i ne uplaćuju se duplo s obzirom da je tužillja radila sve vreme spora kod drugog poslodavca. Ono što je problem, ta uplata mora da se veže za neki radni odnos i jmbg zaposlenog kod konkretnog poslodavca, inače ne može čak ni da se izvrši (zbog provere obračuna od strane Poreske uprave pre uplate). To je problem koji postoji sa označenjem tuženog koji više ne postoji kao tuženog u radnom sporu. Kako povezati taj staž?
Drugo pitanje je, zašto ga povezati s obzirom da tužilja nije to ni tražila ranije u prvobitnom radnom sporu (nije uopšte postavljeno kao tužbeni zahtev)? ZOR u članu 192. st. 1. kaže da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. Znači, na zahtev zaposlenog, a ovde takvog zahteva nema. Nije ga bilo ni u tužbi kojom je osporavano rešenje o otkazu. Zašto ga nije bilo? Možda jer tužilja nije imala nameru da se vrati na rad? Da ne špekulišemo, bitna je samo činjenica da je tražena samo naknada zarade, bez doprinosa, povezivanja staža i sl. Sada se ističe novi tužbeni zahtev koji nije istaknut u radnom sporu, a čija presuda je osnov za zahtev za naknadu štete u ovom sporu?!? Da li je to moguće činiti?
S druge strane, tuženi u novom sporu svakako ne može biti jedini odgovoran (nema krivice) za ukupan iznos niti ovako nastale štete. Radni sporovi su po slovu zakona hitni a ovaj je trajao tri godine, za šta nije odgovoran tuženi, već sud u krajnjoj liniji.
Dakle, da rezimiramo, naknada štete da, ali samo u skladu sa krivicom tuženog u vezi njenog iznosa (ako je ima, što sud treba da utvrdi) i do trenutka dospelosti uz ocenu doprinosa oštećenog nastanku štete. Pravično bi bilo da to bude do datuma do kog je tužilja možda imala nameru da se vrati na rad, odnosno do datuma do kada je poslodavac mogao da učini nešto po pitanju iznosa (što je po onome što je advokat tužilje napisao u novoj tužbi trenutak zasnivanja novog radnog odnosa).
Inače, advokat tužene je predložio i veštačenje, koje je bespredmetno jer nema šta da se veštači, ovde se osporava osnov a ne način na koji je iznos izračunat. Nije toliko bitno koliko i kako se računa, već do kog datuma. A podsetiću da (ono što sudovi stalno i pravilu zaboravljaju) veštaci nisu ovlašćeni da donose odluke o pravnim pitanjima (a pitanje trenutka dospelosti to jeste, kao i pitanje utvrđivanja namera strana u sporu), već da se bave samo tehničkim pitanjima iz svoje struke (ovde izračunavanjem iznosa kamata). Sud u svom nalogu veštaku mora da odredi parametre u kojima se veštačenje kreće (od kog do kog datuma, a ne veštaku da pepusti da procenjuje koji je to datum). Opet se vraćamo na to da je tužbeni zahtev neuredan. Ako je već u tužbenom zahtevu obračunat iznos i postoji krajni datum do kada se traži kamata (po advokatu tužilje dan kad je tužilja trebalo da se vrati na posao), znači i po tvrđenju tužilje šteta je dospela. Ne može se onda tražiti iznos po delovima za svaku neisplaćenu zaradu plus kamata na svaki taj iznos do konačne isplate, već bi trebalo obračunati dospeli iznos kamate na svaki iznos izgubljene zarade do datuma dospelosti, pa utužiti ukupnu cifru (izgubljena zarada plus kamate do datuma dospelosti), a tekuća zatezna kamata može da se traži samo na tu ukupnu cifru za ubuduće od dana utuženja do isplate.
Ono što svakoga zanima (da li neko uopšte vodi računa o tome), kako je i ovaj tužbeni zahtev neuredan, koliko se puta može raspravljati o istoj stvari po istom činjeničnom osnovu? Neka pravila kažu ne više od jednom (presuđena stvar). Ovo je navedeno, jer o tome sud treba da vodi računa, pošto se delovi tužbenog zahteva u ovom naslanjanju na propuste iz prvobitnog spora, a tamo je stvar po tom činjeničnom osnovu već raspravljena.
6. Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub ili pogrešno protumačen? Šta uopšte zaključiti nakon ovakve analize?
Nažalost ovde se još jednom pokazalo, prvo, koliko institucije kod nas svojim nestručnim činjenjem, umesto da grade, urušavaju sistem, koji, kako tako funkcioniše.
Drugo, za spas obraza struke, moram ukazati na neka ponašanja koja urušavaju sistem i ugled profesije.
U nekim ranijim tekstovima sam izneo tezu (koju odgovorno i argumentovano branim) da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje. Zaključci sudova u slučajevima koje prezentujem u svojim tekstovima su dokazi te tvrdnje. Svakako neću komentarisati očiglednu pristrasnost, nadobudno i sujetno ponašanje pojedinih sudija, to je njihov obraz. Ali ponašanje advokata hoću, jednostavno moram, jer ovo je časopis namenjen advokatima. Advokat, šta god ko mislio, nije uterivač dugova. On treba da se bavi pravom i da bude profesionalan i pristojan pre svega.
A u gore opisanom sporu najviše me iznenadilo ponašanje advokata. Neko je nepisano pravilo, da su stariji ljudi obično i pristojni ali… Opolovini izjavljenog sigurno bi trebao da se pozabavi sud časti advokatske komore. Svakako, pežorativna ocena drugih advokata i njihovog rada nije primerena, pogotovo ako isti nisu prisutni. A tek su skandalozne izjave tipa (parafraza): “Da sam vam ja bio advokat dobili bi spor, ovako opet uzmite njih pa ću vam uzeti još para, jer ja sam advokat broj 1 u ovom gradu.”, koje inače impliciraju nešto drugo, da uspeh u sporu ne zavisi od toga ko je u pravu po slovu zakona već od njegovog ličnog uticaja.
Situaciju je tek napravilo komičnom objašnjenje tvrdnje o advokatu broj 1. Isprva sam mislio da možda ima neko priznanje, objavljene radove i sl. što bi imalo značaj jedino kao informacija o ugledu (s obzirom veličinu konkretne područne komore), a nikako u pravcu uspeha u sporu. Ali ne, nije u pitanju ništa takvo. Kako je objasnio, on je u tom trenutku imao legitimaciju sa najmanjim rednim brojem jer je najstariji upisani advokat u imeniku područne komore, i samim time smatra da je broj 1. Šta reći na to? Čovek se može samo nasmejati. Ako sam protek vremena treba da pravi poziciju a ne znanje, e onda …
A da ipak nije dovoljno samo da vreme protekne već i da se nešto nauči u tom periodu, pokazuje činjenica da “advokat broj 1” posle toliko godina rada ne ume da sastavi valjan tužbeni zahtev, već mu je isti odbijen kao neuredan, iako je za uređenje istog imao više od dve godine, koliko je prvobitni spor u prvom stepenu trajao. Kažu, nadobudost i sujeta obično proizlazi iz neznanja, tako da drugi komentar nije potreban. S druge strane, o logičkim sposobnostima nezahvalno je raspravljati, ali čovek ne može a da se ne zapita. U kom je to univerzumu pominjani spor dobijen? Podsetiću, glavni tužbeni zahtev je odbijen kao neuredan, usvojeno je nešto što nije postavljeno ni kao eventualni zahtev.
A ima li u gore opisanim ponašanjima povreda Zakona o advokaturi („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011 i 24/2012-OUS), Kodeksa profesionalne etike advokata („Sl. glasnik RS“, broj 27/2012), te Statuta Advokatske komore Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 85/2011, 78/2012 i 86/2013) i statuta područne komore, ostaviću na procenu svima koji pročitaju ovaj tekst.
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto, čak ni one osobe koje se prepoznaju u ovim navodima. U pitanju su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela i uradila, te postavljanje uopštenih (načelnih) pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri i u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 55, decembar 2018. god.
