U nekoliko svojih odluka Ustavni sud zauzeo je stav, odnosno dao viđenje karakteristika preinačujuće presude u parničnom postupku, s obzirom da obrazloženja redovnih sudova, odnosno sudova viših instanci koji su donosili ovakve presude nisu bila u skladu sa pravom na pravično suđenje. Takođe, isti stav ima i Evropski sud za ljudska prava, na čije se odluke i poziva Ustavni sud.
I. Relevantne odredbe
Članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (“Sl. glasniku RS”, br. 98/2006) propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.
Prema članu 394. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014 i 87/2018) drugostepeni sud će presudom da preinači prvostepenu presudu ako:
1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi;
2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima;
3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda;
4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.
II. Praksa Ustavnog suda
U Odluci broj Už-1281/2014 od 6. oktobra 2016. godine, Ustavni sud navodi sledeće:
Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sve iznesene činjenične i pravne tvrdnje stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine).
Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu Helle protiv Finske, po predstavki broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).
Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku.
Naime, kada žalbeni sud svojom odlukom preinačava prvostepenu odluku, on se faktički stavlja u položaj prvostepenog suda, jer tada drugostepeni sud zauzima sasvim drugačije (novo) pravno stanovište u odnosu na prvostepeni sud, a u trenutku donošenja osporene preinačavajuće presude, zakonitost i pravilnost takvog pravnog stanovišta nezadovoljna stranka više nije mogla da osporava (osim ako su bili ispunjeni uslovi za izjavljivanje revizije, s tim što su uslovi za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog sredstva bili mnogo strožiji i restriktivniji u odnosu na žalbu).
Ustavni sud dalje ukazuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj presudi ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene presude moraju da ukažu zašto se drugostepeni sud ne saglašava sa pravnim stanovištem koje je zauzeto u prvostepenoj presudi, odnosno razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće presude moraju na jasan i nedvosmislen način ukazati zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena presuda na njegovu štetu. Inače, prednosti zauzimanja istovetnog pravnog stanovišta u prvostepenoj presudi i u presudi po redovnom odnosno vanrednom pravnom leku ogleda se u tome da razlozi izneti u tim odlukama daju jasniju i precizniju sliku o osnovanosti nečijeg (tužbenog) zahteva, te su stoga jači i razumljiviji. (npr. presuda ESLJP u predmetu Lhermitte protiv Belgije, broj 34238/09, od 26. maja 2015. godine – radilo se o krivičnom slučaju, a strankama nije bilo jasno obrazloženje odluka domaćih redovnih sudova).
Izvor: Izvod iz propisa i sudske prakse preuzet je iz programa “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
