Šta je problem sa trotinetima na električni pogon?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je nešto o čemu se mnogo diskutuje u poslednje vreme. Naime, svedoci smo da su ulice i pešačke zone velikih gradova (Beograda posebno) preplavljene trotinetima na električni pogon. Pojavile su se i firme koje iznajmljuju ove trotinete, čak jedan mobilni operater reklamira prodaju istih uz pakete svojih usluga. Voze ih i deca i odrasli, i domaći državljani i stranci, po ulicama, pešačkim površinama, parkovima, ukratko, svi i svuda. Kada se kreću među pešacima prebrzi su, dok na kolovozu opet predstavljaju problem za vozače ostalih vozila (relativno su spori i teško uočljivi). Dodatni problem je što su nečujni. Njihovi vozači nemaju nikavu zaštitu i listom ne poštuju pravila saobraćaja. Policija ništa ne preduzima povodom navedenog, komunalna milicija (ranije zvana komunalna policija) se ne uključuje, ukratko vlada haos.

I naravno, razvila se polemika, kakva su to vozila, da li i kuda smeju da se voze, ko sme da ih vozi…? U diskusiju putem medija uključili su se mnogi „stručnjaci“ čak i ugledni profesori, koji su ponajviše učestvovali u pisanju tekstova aktuelnih propisa. I njihov zaključak je, da nijedno od napred postavljenih pitanja nije trenutno rešeno, te da je ponovo potrebno pisati novi zakon. Navode se iskustva drugih zemalja, predlažu rešenja…

Sa jednim iznetim zaključkom ću se složiti, niko ne može unapred da predvidi budućnost, niti šta će doneti nove tehnologije. Ali, pitam se dokle ćemo rešavati stvari kada se dese, a ne gledati da nešto predupredimo?

Drugo, i važnije, i aktuelni propisi daju odgovore na sva pitanja. Samo treba znati i razumeti šta u njima piše.

Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Zato se unapred izvinjavam svima koji se prepoznaju u ovim navodima.  U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama izgovorila, odnosno negde napisala, onoga što stoji u propisima, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju  stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri. Jedino to i ništa drugo.

Važno da napomenom, svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (vozač npr.).

1.Kakvo vozilo je trotinet sa električnim pogonom?

Pitanja vezana za saobraćaj uređena su Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl.  glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS,  4/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018 i 23/2019) – u daljem tekstu: ZOBS.

Da prvo definišemo osnovne pojmove. Kretanje vozila i svih drugih učesnika u saobraćaju spada u oblast saobraćaja na putevima, jer tačka 1) stava 1. člana 7. ZOBS kaže, saobraćaj je kretanje vozila i lica na putevima, čije je ponašanje uređeno u cilju njegovog bezbednog i nesmetanog odvijanja.

Daću još neke odrednice i definicije, radi pojašnenja daljih navoda.

Stav 1. člana 7. ZOBS kaže:

• vozilo je sredstvo koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za kretanje po putu (tačka 31.);
• bicikl je vozilo sa najmanje dva točka koje se pokreće snagom vozača, odnosno putnika, koja se pomoću pedala ili ručica prenosi na točak, odnosno točkove (tačka 32.);
• šta se ubraja u motorna vozila (mopedi, motorcikli, tricikli, četvorocikli, putnička vozila – automobili, autobusi, teretna vozila, motokultivatori, traktori…) i priključna vozila dato je u tač. 34-52, 54-59;
• učesnik u saobraćaju je lice koje na bilo koji način učestvuje u saobraćaju (tačka 67.);
• vozač je lice koje na putu upravlja vozilom (tačka 68.);
• pešak je lice koje se kreće po putu, odnosno koje po putu sopstvenom snagom vuče ili gura vozilo, ručna kolica, dečje prevozno sredstvo, kolica za nemoćna lica ili lice u dečjem prevoznom sredstvu ili lice u kolicima za nemoćna lica koje pokreće sopstvenom snagom ili snagom motora ili lice koje klizi klizaljkama, skijama, sankama ili se vozi na koturaljkama, skejtbordu i sl. (tačka 69.).

Da prvo vidimo šta je trotinet u smislu gore rečenog?

Generalno govoreći, uobičajeni trotinet jeste neka vrsta vozila sa dva točka, koje njegov vozač pokreće odgurivanjem, znači pokreće se fizičkom snagom. Ali, iako se pokreće snagom vozača,  trotinet nikako nije bicikl jer nema prenosni mehanizam kojim se fizička snaga pomoću pedala ili ručica prenosi na točkove. Sada se prave i trotineti koji napred imaju duple točkove a pozadi jedan, pa čak i 4 točka ukupno, ali ni to ne menja njegovu suštinu.

Za razmatranje pitanja, kakvo vozilo je trotinet sa električnim pogonom, važna nam je odrednica iz tačke 33. stava 1. člana 7. ZOBS, koja kaže motorno vozilo je vozilo koje se pokreće snagom sopstvenog motora, koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za prevoz lica, odnosno stvari, za obavljanje radova, odnosno za vuču priključnog vozila, osim šinskih vozila.

Dakle, prema iznetom, trotinet sa električnim pogonom jeste motorno vozilo, pokreće ga sopstveni motor a njime se prevozi neko lice. Ostaje pitanje kakvo je to vozilo? A od odgovora na to pitanje zavise i drugi odgovori, ko i gde sme da vozi isti?

Da dam još neke važne definicije stava 1. člana 7. ZOBS, koje će biti od značaja za temu:

• moped je motorno vozilo sa dva točka čija najveća konstruktivna brzina, bez obzira na način prenosa, ne prelazi 45 km/h, pri čemu radna zapremina motora, kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem ne prelazi 50 cm³, ili sa motorom čija najveća trajna nominalna snaga ne prelazi 4 kW kada vozilo ima električni pogon (tačka 34);
• motocikl je motorno vozilo sa dva točka ili sa tri točka asimetrično raspoređena u odnosu na srednju podužnu ravan vozila (motocikl sa bočnim sedištem), čija najveća konstruktivna brzina, bez obzira na način prenosa, prelazi 45 km/h, ili sa motorom čija radna zapremina motora kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem prelazi 50 cm³, ili sa motorom čija najveća trajna nominalna snaga prelazi 4 kW kada vozilo ima električni pogon (tačka 36).

Još jedna važna odrednica, ZOBS nigde ne kaže da na vozilu sa dva točka, pa ni mopedu mora da se sedi, kao kad definiše putničko vozilo u tački 41) stava 1. člana 7.  te kaže da je to vozilo za prevoz putnika koje ima najviše devet mesta za sedenje uključujući i mesto za sedenje vozača. Recimo, postoji posebna vrsta cross motocikala na kojima se uglavnom stoji, koji praktično i nemaju sedište, a koji su namenjeni ekstremnim avanturama (za savlađivanje nemogućih uspona i sl.) i specijalizovanim takmičenjima.

Dakle, prema navedenom i karakteristikama trotineta sa električnim pogonom (konstruktivnom brzinom i snagom motora), ova vozila ne mogu biti motocikli, već su mopedi.

Situaciju nebi izmenilo ni kada bi se pojavili trotineti sa električnim pogonom koji imaju napred dva točka, pa čak ni 4 točka ukupno jer prema stavu 1. člana 7. ZOBS:

– laki tricikl je motorno vozilo sa tri točka čija najveća konstruktivna brzina, bez obzira na način prenosa, ne prelazi 45 km/h, pri čemu radna zapremina motora, kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem sa pogonom na benzin, ne prelazi 50 cm³, ili čija najveća efektivna snaga motora ne prelazi 4 kW kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem sa drugom vrstom pogonskog goriva ili čija najveća trajna nominalna snaga motora ne prelazi 4 kW kada vozilo ima električni pogon, (tačka 35);

– laki četvorocikl je motorno vozilo sa četiri točka, čija masa praznog vozila ne prelazi 350 kg, što ne uključuje masu baterija vozila sa električnim pogonom, čija najveća konstruktivna brzina, bez obzira na način prenosa, ne prelazi 45 km/h, pri čemu radna zapremina motora, kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem sa pogonom na benzin, ne prelazi 50 cm³, ili čija najveća efektivna snaga motora ne prelazi 4 kW kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem sa drugom vrstom pogonskog goriva ili čija najveća trajna nominalna snaga motora ne prelazi 4 kW kada vozilo ima električni pogon (tačka 38);

Postoje motocikli različitih kategorija, kao i teški trocikli i četvorocikli, ali se njima neću baviti, jer trotineti koje razmatram po svojim karaktristikama sigurno nisu ta vrsta vozila.

Kako god, trotineti sa električnim pogonom se uvek mogu razvrstati u neku od postojećih vrsta vozila.

Dakle, trotineti sa električnim pogonom koje trenutno viđamo na ulicama su mopedi u smislu propisa.

Na osnovu ZOBS donet je Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima („Sl. glasnik RS”, br. 40/2012, 102/2012, 19/2013, 41/2013, 102/2014, 41/2015, 78/2015, 111/2015, 14/2016 i 108/2016 , 7/2017-isp, 63/2017, 45/2018, 70/2018, 95/2018 i 104/2018) – u daljem tektu: Pravilnik. Navedeni pravilnikom propisuje se podela motornih i priključnih vozila, uslovi koje moraju da ispunjavaju vozila u saobraćaju na putu u pogledu dimenzija, tehničkih uslova i uređaja, sklopova i opreme i tehničkih normativa, način, vreme posedovanja i korišćenja zimske opreme na vozilu u saobraćaju na putevima itd.

Pravilnik inače ponavlja odrednice iz ZOBS u smislu definisanja vrsta vozila, a članom 6. određuje  da mopedi zajedno sa motociklima, triciklima i četvorociklima spadaju u vozila vrste L, a da je je sam moped vrsta vozila L1.  Uzgred, laki tricikl je vrsta L2 a laki četvorocikl je vrsta L6.

Navešću i jednu zanimljivost. Pravilnikom je određeno da postoji posebna vrsta vozila K3, sa pogonom na pedale i dodatnim elektromotorom, čija je najveća snaga manja od 0,25 kW i najveća konstruktivna brzina manja od 25 km/h, a koje nije deklarisano ni kao bicikl, a ni kao moped. Iako to nije nigde decidno rečeno, na saobraćaj ovih vozila trebalo bi da se shodno primenjuju pravila  o kretanju bicikala, jer primarni pogon im je  na pedale a  elektromotor je dodat kao pomoć.

2.Gde sme da se vozi trotinet sa električnim pogonom?

 Da bi dali odgovor na pitanje iz naslova ovog dela, prvo moramo da vidimo gde se saobraćaj odvija (na kojim površinama)? A tu se vraćamo opet stav 1. člana 7. ZOBS koji kaže:

• saobraćaj je kretanje vozila i lica na putevima, čije je ponašanje uređeno u cilju njegovog bezbednog i nesmetanog odvijanja (tačka 1.);
• put je izgrađena, odnosno utvrđena površina koju kao saobraćajnu površinu mogu da koriste svi ili određeni učesnici u saobraćaju, pod uslovima određenim zakonom i drugim propisima (tačka 2.);
• ulica je javni put u naselju koji saobraćajno povezuje delove naselja (tačka 7.);
• autoput je državni put namenjen isključivo za saobraćaj motocikala, putničkih vozila, teretnih vozila i autobusa, sa ili bez priključnih vozila, sa fizički odvojenim kolovoznim trakama za saobraćaj iz suprotnih smerova, sa najmanje dve saobraćajne trake po smeru i jednom zaustavnom trakom za svaki smer, bez ukrštanja u nivou sa drugim putevima i železničkim ili tramvajskim prugama, sa potpunom kontrolom pristupa, na koji se može uključiti ili isključiti samo određenim i posebno izgrađenim javnim putem i kao takav obeležen propisanim saobraćajnim znakom (tačka 5.);
• motoput je državni put namenjen isključivo za saobraćaj motocikala, putničkih vozila, teretnih vozila i autobusa, sa ili bez priključnih vozila i kao takav obeležen propisanim saobraćajnim znakom (tačka 6.);
• kolovoz je deo puta namenjen prvenstveno za kretanje vozila (tačka 10.);
• biciklistička traka je saobraćajna traka namenjena isključivo za saobraćaj bicikala, mopeda i lakih tricikala (tačka 13.);
• trotoar je posebno uređen deo puta pored kolovoza namenjen prvenstveno za kretanje pešaka (tačka 21.);
• pešačka staza je put koji je namenjen isključivo za kretanje pešaka (tačka 25.);
• biciklistička staza je put namenjen isključivo za kretanje bicikala (tačka 26.);
• pešačko-biciklistička staza je put namenjen za kretanje pešaka i biciklista (tačka 25.);
• trg je poseban plato namenjen kretanju i okupljanju pešaka koji je definisan urbanističkim planovima i proglašen od strane organa lokalne samouprave (tačka 27.).

Prema članu 160. ZOBS pešačka zona je deo puta, ulice ili deo naselja koji je prvenstveno namenjen saobraćaju pešaka.

Poenta je da su put, ulica, kolovoz, trotoar, pešačka zona, staza … saobraćajne površine, a čim su to na njima se primenjuju pravila saobraćaja iz ZOBS.

Klasične trotinete bez pogona obično voze deca van saobraćajnih površina (po parkovima i sl.). A u smislu svega gore navedenog, lice koje vozi takav trotinet bez motora po saobraćajnoj površini, smatra se pešakom. Dakle, za trotinet bez motora važe pravila o kretanju pešaka u saobraćaju, od kojih ću dati pregled najvažnijih.

Pešak ne sme da se kreće i zadržava na kolovozu, osim u posebnim slučajevima, niti da stupi ili da se kreće po autoputu ili motoputu. Na putu koji ima trotoar ili drugu površinu namenjenu za kretanje pešaka, odnosno površinu pored kolovoza pogodnu za kretanje pešaka, pešak mora da se kreće tim površinama. Na putu koji nema takve površine, pešaci za kretanje mogu koristiti kolovoz u širini od najviše 1 m, računajući od ivice kolovoza.

Po kolovozu na putu van naselja, pešak mora da se kreće:

– što bliže levoj ivici kolovoza u smeru kretanja, tako da  ne ometa saobraćaj vozila;

– uz desnu ivicu kolovoza u smeru kretanja samo  izuzetno, kada je takvo kretanje za njega bezbednije (kada naiđe na nepreglednu krivinu, provaliju, usek, odron i sl.), ili  kada gura ručna kolica, bicikl, moped, motocikl, što važi i za osobe u invalidskim kolicima.

Kada se kreću kolovozom pešaci su dužni da se kreću jedan za drugim, osim pešaka koji vodi dete mlađe od sedam godina starosti, koje se drži za ruku na strani bližoj ivici kolovoza.

Prilikom kretanja noću i u uslovima smanjene vidljivosti pešak koji se kreće po kolovozu na javnom putu van naselja, mora biti osvetljen ili  označen reflektujućom materijom.

Da kažem i ovo, pešak je i lice koje gura pored sebe trotinet sa električnim pogonom,  jer kada neko lice gura moped pored sebe, isto se smatra pešakom. U tom slučaju mora se kretati uz desnu ivicu kolovoza u smeru kretanja.

A kako smo definisali da je trotinet sa električnim pogonom u stvari moped, to vozilo sme da se kreće po svim javnim putevima, osim autoputa i motoputa, i isključivo po kolovozu.

Dakle, ne sme da se kreće po trotoaru, pešačkoj stazi, trgu, biciklističkoj stazi (jer nije bicikl) niti pešačko-biciklističkoj stazi. Ali može da se kreće u biciklističkoj traci (tamo gde postoji) jer je to jedna od saobraćajnih traka gde se pored bicikala mogu kretati i mopedi i laki tricikli. Ovde govorimo samo o saobraćajnim površinama, jer kao motorno vozilo svakako ne sme da se kreće van saobraćajnih površina (parkovi i sl.).

3.Da li trotinet sa električnim pogonom mora biti registrovan?

 Definisanje trotineta sa električnim pogonom kao mopeda, otvara druga pitanja, između ostalih i ovo postavljeno u naslovu ovog dela.

Prema stavu 1. člana 7. ZOBS:

– registrovano vozilo je vozilo koje je upisano u jedinstveni registar vozila i za koje je izdata saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica (tačka 56.);

–  saobraćajna dozvola je javna isprava (rešenje) koja sa registracionom nalepnicom daje pravo na korišćenje vozila u saobraćaju za vreme važenja registracione nalepnice (tačka 93.);

– registarska tablica je oznaka na vozilu kojom se označava da je vozilo upisano u jedinstveni registar vozila (tačka 94.);

– registraciona nalepnica je oznaka – dozvola kojom se određuje da vozilo može da učestvuje u saobraćaju u određenom vremenskom roku (tačka 95.);

Član 268. ZOBS kaže, za registrovano vozilo izdaje se saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica. U saobraćaju na putu mogu da učestvuju samo motorna i priključna vozila za koje je izdata saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica. Motorno i priključno vozilo ne sme da učestvuje u saobraćaju na putu nakon isteka roka važenja registracione nalepnice.

Upis u jedinstveni registar vozila, izdavanje saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice obavlja teritorijalno nadležna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), prema mestu prebivališta, odnosno sedišta vlasnika vozila. Registracionu nalepnicu može izdavati i pravno lice koje je ovlašćeno za vršenje tehničkog pregleda vozila i koje dobije ovlašćenje MUP za vršenje tih poslova.

Na vozilu u saobraćaju na putu, propisane registarske tablice i registraciona nalepnica moraju biti postavljene na propisan način.

Registraciona nalepnica se izdaje sa rokom važenja od jedne godine. Izuzetno, na zahtev vlasnika ili korisnika, registraciona nalepnica za moped može se izdati na kraći vremenski period (ne kraći od jednog meseca).

Član 275. ZOBS poredviđa mopede kao vozila koja se registruju i za koja se izdaje registarska tablica.

U skladu sa članom  270. ZOBS, motorno vozilo upisuje se u jedinstveni registar vozila i izdaje se saobraćajna dozvola i registarske tablice, na zahtev vlasnika ako su ispunjeni sledeći uslovi:

1) da postoje dokazi o poreklu i vlasništvu vozila u pisanoj formi, kao i izmirenim propisanim troškovima za registraciju vozila, kao i poreske i carinske obaveze za to vozilo,

2) da je na tehničkom pregledu utvrđeno da je vozilo tehnički ispravno, odnosno da je izdato uverenje o ispitivanju pojedinačno proizvedenog ili prepravljenog vozila kojim se utvrđuje da vozilo ispunjava propisane uslove.

Za novoproizvedeno motorno, odnosno priključno vozilo, koje se prvi put registruje, umesto dokaza o tehničkoj ispravnosti, prilažu se potvrda o saobraznosti vozila i dokaz koji sadrži tačne tehničke podatke o vozilu, koje obezbeđuju proizvođač vozila ili uvoznik vozila proizvedenih u inostranstvu i koji se unose u saobraćajnu dozvolu i jedinstveni registar vozila.

Za motorno vozilo upisano u jedinstven registar vozila izdaje se, na zahtev vlasnika, odnosno korisnika vozila, registraciona nalepnica ako su ispunjeni sledeći uslovi:

1) da je na tehničkom pregledu utvrđeno da je vozilo tehnički ispravno, odnosno da je izdato uverenje o ispitivanju pojedinačno proizvedenog ili prepravljenog vozila kojim se utvrđuje da vozilo ispunjava propisane uslove,

2) da su priloženi dokazi o obaveznom osiguranju vozila,

3) da su izmireni propisani troškovi za izdavanje registracione nalepnice.

Vozilo se registruje na ime vlasnika vozila.

Postupak registracije vozila detaljno je uređen Pravilnikom o registraciji motornih i priključnih vozila („Sl. glasnik RS“, br. 69/2010, 101/2010, 53/2011, 22/2012, 121/2012, 42/2014, 108/2014, 65/2015, 95/2015, 71/2017, 44/2018-dr.zakon i 63/2018).

Znači, prema svemu gore navedenom, da bi učestvovao u saobraćaju trotinet sa električnim pogonom mora biti registrovan (upisan u registar MUP, da ima registarsku tablicu postavljenu pozadi i registarsku nalepnicu),  što opet znači da mora biti tehnički ispravan (mora proći redovan godišnji tehnički pregled), a vlasnik osiguran od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima prema Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Sl. glasniku RS“, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013-OUS).

4.Koje uređaje i opremu mora da ima trotinet sa električnim pogonom?

Prema Pravilniku i ZOBS, vozilo koje učestvuje u saobraćaju mora imati ispravne sve uređaje i propisanu opremu. Vozilo i svi uređaji i oprema na vozilu moraju biti homologovani, odnosno ugrađeni prema jednoobraznim tehničkim uslovima, i u skladu sa propisanim standardom. Vozila u saobraćaju na putu ne smeju imati uređaje, sklopove i opremu čija upotreba može ugroziti, ometati ili izazvati zabunu drugog učesnika u saobraćaju.

Pod uređajima na motornim i priključnim vozilima,  u smislu propisa, podrazumevaju se:   uređaji za upravljanje i zaustavljanje,  svetlosno i svetlosno-signalni uređaji, uređaji za kontrolu i davanje znakova, uređaji za davanje zvučnih znakova, uređaji koji omogućavaju normalnu vidljivost,  uređaji za spajanje vučnog i priključnog vozila, uređaji za kretanje (točkovi i gusenice), uređaj za kretanje vozila unazad,  uređaji za oslanjanje,  elektro uređaji i instalacija,  pogonski uređaj – motor,  uređaji za prenos snage motora na točkove, uređaji za odvođenje i regulisanje izduvnih gasova. Uređaji koje vozilo mora da ima  zavise od kategorije i vrste  vozila, te se  neću detaljno baviti svim uređajima već smo onim najvažnijim koje mora imati i moped.

Uređaj za zaustavljanje (kočni sistem) mora da omogući vozaču da na bezbedan, brz i efikasan način progresivno smanjuje brzinu kretanja vozila, ili da zaustavi vozilo bez obzira na brzinu kojom se ono kreće i opterećenje vozila ili da zadrži vozilo u mestu ako je ono već zaustavljeno  na putu sa uzdužnim nagibom.

Sistem za kočenje ostvaruje sledeće funkcije:

– radno kočenje koje omogućava vozaču da smanji brzinu kretanja ili da zaustavi vozilo;

– pomoćno kočenje koje omogućava da se vozilo uspori i zaustavi ako radno kočenje otkaže;

– parkirno kočenje koje sprečava pokretanje zaustavljenog vozila;

– dugotrajno usporavanje koje omogućava usporavanje pri kretanju na putu sa uzdužnim padom.

Radno kočenje moraju imati sva motorna i priključna vozila. Pomoćno kočenje moraju imati sve vrste vozila za prevoz lica ako je njihova najveća konstruktivna brzina veća od 30 km/h. Na motornim vozilima koja se pogone akumulisanom električnom energijom, radno ili pomoćno kočenje može biti izvedeno kao elektrootporna ili elektromagnetna kočnica. Za razliku od većine motornih vozila, mopedi i motocikli ne moraju imati parkirno kočenje. Kočnice na mopedima, motociklima, triciklima i četvorociklima moraju biti ugrađene i izvedene za svaki točak. Mopedi o motocikli moraju biti opremljeni sa dva sistema radnog kočenja sa nezavisnim komandama i prenosima, od kojih jedan deluje najmanje na prednji točak, a drugi najmanje na zadnji točak.

Pod svetlosnim i svetlosno-signalnim uređajima, odnosno svetlima, podrazumevaju se  uređaji za osvetljavanje puta,  uređaji za označavanje vozila i  uređaji za davanje svetlosnih znakova.

Na biciklima i mopedima moraju biti izvedena i pričvršćena:

• na prednjoj strani vozila jedno ili više simetrično postavljenih svetala za osvetljavanje puta (farovi),
• na zadnjoj strani vozila jedno ili dva simetrično postavljena zadnja poziciona svetla crvene boje, te jedan ili dva, simetrično raspoređena prema uzdužnoj vertikalnoj ravni vozila, netrouglasta katadioptera crvene boje.

Glavni farovi moraju da imaju dugo i  kratko svetlo koji daju svetlost bele boje. Motorna vozila koja ne mogu razviti brzinu kretanja veću od 30 km/h, ne moraju imati duga svetla. Kratko svetlo na biciklu ili mopedu mora biti u stanju  da osvetli  deo ravnog puta ne duži od 50 m niti kraći od 10 m. Inače, duga svetla, na vozilima koja ih imaju, noću, pri normalnoj vidljivosti, moraju da osvetle najmanje 100 m puta ispred vozila.

Stop svetla se postavljaju na zadnjoj strani vozila i daju svetlost crvene boje. Motorna vozila, koja na ravnom putu ne mogu razviti brzinu kretanja veću od 25 km/h ne moraju imati stop svetlo. Moped mora imati jedno stop svetlo pozadi.

Pokazivači pravca (migavci) mogu biti ugrađeni i na motornom vozilu na dva točka, a obavezno moraju biti ugrađeni na motornom vozilu na tri, četiri ili više točkova, osim motokultivatora. Svetlost pokazivača pravca mora biti žute boje.

Uređaji za davanje zvučnih znakova, kao što su zvonce, truba ili sirena na biciklima i mopedima, moraju biti ugrađeni i izvedeni tako da im jačina zvuka iznosi 75 dB(A).

Da ne širim dalje, trotinet sa električnim pogonom kao moped u smislu propisa, obavezno mora imati kočnice na svakom točku, svetlo za osvetljavanje puta, poziciono svetlo i katadioptere pozadi, sirenu ili zvonce, a može imati i migavce i stop svetlo (ako je brži od 25 km/h).

5.Ko sme da vozi trotinet sa električnim pogonom?

Definisali smo da je trotinet sa električnim pogonom u stvari moped, što nam daje i druge indikacije.

U smislu ZOBS vozač je lice (osoba) koje u saobraćaju na putu upravlja vozilom. Smatra se da vozač upravlja vozilom u saobraćaju kada je pokrenuo vozilo sa mesta na putu. Ode ću navešću samo neka pravila iz ZOBS vezana za vozače, koja su od značaja za ovu temu.

Vozač je dužan da vozilom u saobraćaju upravlja savesno i na propisan način. Vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu kad mu je odlukom nadležnog organa zabranjeno upravljanje i kada je isključen iz saobraćaja.

Motornim vozilom može samostalno da upravlja vozač koji ispunjava propisane uslove (starosne, zdravstvene…) i ima važeću vozačku dozvolu za upravljanje vozilom one kategorije kojim upravlja, izdatu od nadležnog organa Republike Srbije (MUP). Vozačka dozvola je javna isprava koju izdaje nadležni organ, kojom se nekom licu daje pravo da u saobraćaju na putu upravlja vozilom određene kategorije na određeno vreme. Kada upravlja motornim vozilom vozač mora imati kod sebe važeću vozačku dozvolu koju je dužan da pokaže na zahtev ovlašćenog lica. Izdavanje i ostala važna pitanja u vezi vozačkih dozvola uređeni su Pravilnikom o vozačkim dozvolama  („Sl. glasnik RS”, br. 73/2010, 20/2019 i 43/2019).

Stranac, odnosno državljanin druge države, kao i domaći državljanin koji živi u inostranstvu, za vreme privremenog boravka na teritoriji Republike Srbije motornim vozilom može da upravlja i  na osnovu važeće vozačke dozvole izdate u drugoj državi ili međunarodne vozačke dozvole, u zavisnosti od međudržavnog sporazuma, sa ili bez uslova reciprociteta (da ta država priznaje dozvole izdate u Srbiji pod istim uslovima), a najduže šest meseci od dana ulaska u Republiku Srbiju.

Vozačke dozvole se izdaju za upravljanje motornim vozilima, odnosno skupovima vozila prema određenim kategorijama. Prema podeli na kategorije vozila  (član 195. ZOBS) za koje se izdaju vozačke dozvole, mopedi, laki tricikli ili laki četvorocikli, spadaju u kategoriju AM.

Dakle, za upravljanje trotinetom sa električnim pogonom potrebna je vozačka dozvola kategorije AM.

Ali mopedima mogu da upravljaju i vozači drugih kategorija, kojima ZOBS daje ovo pravo. Recimo, vozači vozila kategorija A (motocikli i teški tricikli čija snaga motora prelazi 15 kW), A1 (motocikli radne zapremine motora do 125 cm³ i snage motora do 11 kW, čiji odnos snage motora i mase vozila nije veći od 0,1 kW/kg i teški tricikli čija snaga motora ne prelazi 15 kW) i A2 (motocikli snage motora do 35 kW i čiji odnos snage motora i mase vozila nije veći od 0,2 kW/kg) mogu da upravljaju vozilom kategorije AM.

A po članu 196. ZOBS, licima koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla pravo na upravljanje motornim vozilima (znači pre kraja 2009. god.), izdate su vozačke dozvole koje podrazumevaju da mopedima mogu da upravljaju i vozači koji su ranije imali dozvole sledećih kategorija:

• B (motorna vozila, osim vozila motocikala, mopeda, traktora i motokultivatora, čija najveća dozvoljena masa nije veća od 3,5 t i koja imaju najviše 9 mesta za sedenje: putnički automobili, mini vanovi, kombi vozila, laka teretna vozila i sl.);
• C (teretna motorna vozila – kamioni čija je najveća dozvoljena masa veća od 3,5 t);
• D (motorna vozila za prevoz putnika – autobusi, sa više od 9 mesta za sedenje);
• te lica koja su posedovala tzv. potvrdu o poznavanju saobraćajnih propisa ili dozvolu za vozače traktora.

Starosni uslovi za upravljanje određenom kategorijom propisani  članom 180. ZOBS, pa tako za vozača mopeda donja granica je 16 godina života. Granica od 16 godina važi i za lice koje ima vozačku dozvolu kategorije A1. Ali lice koje u vozačkoj dozvoli nema posebno upisanu kategoriju AM, već neku drugu kategoriju koja mu daje pravo da upravlja mopedom mora imati 18 godina za kategoriju A2, odnosno 24 godine za kategoriju A, osim za lica koja vozačku dozvolu za kategoriju A2 poseduju najmanje dve godine. Podrazumeva se da su ostala lica koja su dobila pravo na kategoriju AM zamenom vozačkih dozvola dobijenih po starom zakonu, već poodavno ispunila sve starosne uslove, tako da ih neću posebno navoditi.

Situacija je malo drugačija i sa licima sa probnim vozačkim dozvolama, koje se izdaju licu koje prvi put položi vozački ispit za upravljanje motornim vozilima kategorije A1, A2, A. Ove dozvole imaju rok važenja od dve godine – licima koja su položila vozački ispit sa navršenih 19 godina života, odnosno do navršene 21. godine života – licima koja su položila vozački ispit pre navršene 19. godine života, što su praktično starosne granice za ta lica.

Dakle, da zaključim trotinet sa električnim pogonom može da vozi samo lice koje poseduje vozačku dozvolu koja mu daje pravo na upravljanje vozilom kategorije AM (što mora biti upisano u samoj dozvoli), pri čemu je nebitno da li je vozač A1, A2 ili A kategorije ili je na neki gore opisani način došao do kategorije AM.

6.Koja su pravila još važna za vožnju trotineta sa električnim pogonom?

 Definicija trotineta sa električnim pogonom kao mopeda, nam dalje ukazuje i na druga pravila u vezi upravljanja ovim vozilima. Ovde ću podsetiti samo na najvažnija pravila u vezi upravljanja mopedima.

Upravljanje vozilom je veoma zahtevna i komplikovana aktivnost, jer vozač mora izvoditi tehničke radnje upravljanja vozilom (polazak, zaustavljanje, usporavanje, skretanje itd.) istovremeno sa osmatranjem puta i praćenjem ponašanja drugih učesnika, uočavanjem opasnosti na putu, te postupati u skladu  sa  saobraćajnom signalizacijom.

Na bezbednost saobraćaja veliki uticaj imaju ispravnost vozila, osobine puta, mikroklimatski uslovi itd. Ali presudnu ulogu imaju karakteristike samog vozača, odnosno njegove psihofizičke sposobnosti, zdravstveno stanje, znanje i iskustvo, navike, temperament, itd. Na psihofizičke sposobnosti vozača najviše utiču upotreba  alkohola i psihoaktivnih supstanci (droge ili lekovi), akutne ili hronične bolesti, zamor, monotonija, nedostatak sna, nepovoljna mikroklima (vrućina, hladnoća, velika vlažnost vazduha), buka, vibracije, nepravilna ishrana, žeđ, zagađenost vazduha, pušenje i sl. Navedeno utiče na koncentraciju vozača, njegovu pažnju i sposobnost rasuđivanja, te odlaže  vreme reakcije odnosno postupanja,  što može dovesti do nezgode. Neki od ovih faktora mogu se otkloniti određenim postupanjem (npr. odmorom).

Vozač generalno ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju, niti da otpočne sa upravljanjem  ako nije sposoban da bezbedno upravlja vozilom (umoran, bolestan,  psihički rastrojen i sl.) ili ako je pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci.

Vozači mopeda u organizmu ne sme uopšte da ima psihoaktivne supstance ili alkohol, ili da pokazuje znake poremećaja, koje su posledica konzumiranja istih. Dakle, za vozače mopeda važi nulta tolerancija na alkohol i narkotike. Po članu 280. ZOBS radi utvrđivanja prisustva alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu, policijski službenik može vozača motornog vozila, što če reći i mopeda, da podvrgne ispitivanju pomoću odgovarajućih sredstava (alkometar, droga test i dr.).

Prema članu 91. ZOBS vozač i putnik mopeda moraju za vreme vožnje nositi na glavi zakopčanu homologovanu zaštitnu kacigu, na način propisan deklaracijom proizvođača kacige, osim ukoliko na vozilu postoji ugrađena kabina (što na trotinetu svakako ne postoji). Znači vozač trotineta sa električnim pogonom mora imati zaštitnu kacigu. Po istom članu vozač mopeda ne sme da prevozi lice koje je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobno da upravlja svojim postupcima.

Kada smo već pomenuli prevoz drugih lica ZOBS u članu 118. decidno kaže  da se dete mlađe od 12 godina ne sme prevoziti na mopedu, triciklu, motociklu i četvorociklu. Znači, dete mlađe od 12 godina ne sme se prevoziti ni na trotinetu sa električnim pogonom (čak i ako je trotinet dovoljno veliki da se može prevoziti drugo lice pored vozača).

Motorno vozilo ne sme da vuče motocikl, moped kao i laki i teški tricikl (član 71. ZOBS), znači vozači trotineta sa električnim pogonom ne smeju da se „kače“ i da ih vuku druga vozila.

Vozač mora da upravlja vozilom na način kojim se ne umanjuje stabilnost vozila i ne gubi upravljivost, pri čemu svi točkovi vozila, u normalnim uslovima, moraju biti u kontaktu sa podlogom (član 32. ZOBS).

Po članu 90. ZOBS), vozač mopeda (ali i bicikla, motocikla, tricikla, četvorocikla) pri upravljanju vozilom naročito, ne sme da:

1) ispušta upravljač iz ruku,

2) sklanja noge sa oslonca za noge, osim u slučaju oslanjanja kada vozilo nije u pokretu,

3) se pridržava za drugo vozilo,

4) vodi, vuče ili potiskuje druga vozila, odnosno životinje,

5) dopusti da vozilo kojim upravlja bude vučeno ili potiskivano,

6) prevozi predmete koji mogu da ga ometaju tokom upravljanja,

7) upotrebljava na oba uva slušalice za audio uređaje.

Vozač je dužan da prilikom upravljanja vozilom na putu koristi pomagala (naočare i sl.) koja su upisana u vozačku dozvolu, na osnovu nalaza i mišljenja o zdravstvenoj sposobnosti.

I naravno, za vozače trotineta sa električnim pogonom kao mopeda važe sva druga saobraćajna pravila (za skretanje, uključvanje, prestrojavanje, prvenstvo prolaza, polukružno okretanje, preticanje i obilaženje,  obaveze prema pešacima…).  Aprostrofiraću poštavanje saobraćajne signalizacije (pogotovo svetlosne – svetla na semaforu), pošto je to  trenutno najproblematičnije (i najopasnije) po mom mišljenju.

7.Ko je nadležan za kontrolu i kažnjavanje  vozača trotineta sa električnim pogonom?

Kontrola vozila i vozača spada u oblast saobraćaja na putevima. A prema članu 2. ZOBS, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja na putevima vrši MUP – Uprava saobraćajne policije i područne policijske uprave (u daljem tekstu: saobraćajna policija). Izuzetno, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja vojnih vozila na putevima mogu da vrše i nadležni vojni organi. Neposredno regulisanje saobraćaja u zoni škole mogu vršiti školske saobraćajne patrole i saobraćajne patrole građana, a na delu puta na kome se izvode radovi neposredno regulisanje saobraćaja mogu vršiti i lica zaposlena kod izvođača radova. Sva druga pobrojana lica koja nisu saobraćajna policija saobraćajne prekršaje jedino mogu da prijave saobraćajnoj policiji a ne i da kažnjavaju za iste.

Komunalna milicija nije nadležna za saobraćaj, što sam detaljno obrazložio u više tekstova objavljenih na Pravnom portalu (Da li će milicija efikasnije održavati komunalni red od policije?, Nadležnost komunalne policije u vezi parkiranja i zaustavljanja vozila, Nadležnost komunalne policije u vezi saobraćajnih prekršaja, Nadležnost lokalne samouprave da propisuje  saobraćajne prekršaje...), tako da se neću baviti ovom službom.

U cilju kontrole i regulisanja saobraćaja na putevima, saobraćajnoj policiji su data posebna ovlašćenja, da preduzimaju posebne mere (član 278. ZOBS), i posebne nadležnosti u prekršajnom postupku (čl. 314, 314a ZOBS), da podnose zahteve za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom organu ili da izriču kazne za prekršaje iz svoje nadležnosti izdavanjem prekršajnog naloga.

 Definicija trotineta sa električnim pogonom kao mopeda, direktno određuje sva pitanja, pa i pitanje nadležnosti.  Ukratko, da zaključim, za kontrolu vozača trotineta sa električnim pogonom i kažnjavanje prekršajnim nalogom, te pokretanje prekršajnih postupaka pred sudom (podnošenje zahteva), nadležna je saobraćajna policija.

 8.Umesto zaključka, nekome će možda i koristiti

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub?  Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje?

Ovde se još jednom pokazalo, da je za svaki posao je potrebna određena stručnost, teorijsko znanje, ali i iskustvo. Ovde je reč i o loše napisanim propisima i o lošem tumačenju (tačnije nepoznavanju ) istih. O problemima loše napisanih i kasnije loše tumačenih propisa vezanih za bezbednost saobraćaja već sam dovoljno pisao u tekstovima objavljenim i na Pravnom portalu (Da li su nam potrebne baš ovakve izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima? „Da li biciklista sme da bude pod uticajem alkohola?“, Da li je zimi obavezno imati „zimske gume“ na vozilu?, Problemi kod zamene saobraćajne dozvole i registraskih tablica, Prekršajni postupak bez osnova i protiv pogrešnih lica…), tako da se ne bih ponavljao.

Samo se pitam, koliko puta ću morati da podsetim na stav Evropskog suda za ljudska prava koji je u svojoj odluci preneo i naš Ustavni sud, a koji glasi: „[…] da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom […] da se izraz „zakon“ ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava […]“

Nije dovoljno nešto prepisati od nekud ili videti kako neko negde to radi, potrebno je to prilagoditi konkretnom sistemu i uskladiti druge propise s tim. A pre svega potrebno je razumeti ono što se propisuje. Mora se dakle povesti računa o onome što se u stručnim krugovima naziva nomotehnikom, jer odgovornost pisaca teksta propisa je ogromna, jer od njihovog delanja (i znanja) zavisi ono što ćemo primenjivati kao pozitivno pravo.  A već sam mnogo puta rekao, tu nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog. U procesu stvaranja propisa moramo se truditi da se pravna norma što preciznije napiše, da bi se kasnije uvek mogao tačno utvrditi njen smisao.

A propusti u pisanju propisa nikako se ne smeju nadomešćivati slobodnim tumačenjem istih (a što se najčešće čini).

Možda su moja očekivanja ipak preterana, jer logično, kako da oni koji napišu loš tekst propisa kasnije daju upotrebljivo i ispravno tumačenje istog? Da su znali bolje, napisali bi to u samom propisu. A nisu ni mogli znati bolje jer nisu ni razumeli ono što su pisali (ili prepisali) te ono na šta se pozivaju. Ili nisu hteli da razumeju?

Šta želim reći? Saobraćajnim inžinjerima i profesorima saobraćajnog fakluteta svakako ne mogu zameriti nedostatak pravničkog znanja. Ali  ako saobraćajni inžinjer ima neku ideju koju želi sprovesti, potrebno je da konsultuje iskusnog i stručnog  pravnika (kome je nomotehnika ekspertsko polje) da bi ta ideja mogla da se pretoči u upotrebljiv tekst nekog propisa ili pak davanje upotrebljivog uputstva. Pisanje i tumačenje propisa je zanat koji ima svoja pravila i zahteva određena znanja i stručnost. Pre svega potrebno je jasno utvrditi svrhu donošenja propisa i šta se njegovom primenom želi postići. Jasno definisan predmet i cilj zakona omogućava njegovu razradu u pojedinostima i kasnije davanje tumačenja. Ovde ne raspravljam o teorijskim i načelnim pitanjima (da li nešto treba da postoji i kako nešto rešiti). Razmatram samo ono što je napisano i što se jedino može tumačiti. Nikad ne možemo znamo šta je neko mislio, šta je bila ideja, vidimo samo šta je napisao. Nije reč o filozofskim gledanjima već isključivo o tumačenju teksta propisa, dakle pravilima struke (i pravne nauke).

A još je čudnije što ovakvi zakoni uopšte prođu mnistarstva i Vladu kao predlog, potom Narodnu skupštinu a pre toga više institucija i odbora, te „javnu raspravu“  i nikome ništa nije bar nelogično. Šta reći na to?

Dodatni problem je prečesto menjanje zakona. Menjati zakon na svakih par godina je besmisleno i kontraproduktivno, jer je procedura izmene zakona složena i dugotrajna. A mora se dati i vreme propisu da „zaživi“, da se ljudi naviknu na ono što on propisuje. Zato zastupam široki pristup kod pisanja zakona (široke i opšte definicije), a da se tehničke stvari propisuju podzakonskim aktima, koji se mogu češće i po potrebi menjati. Ali taj „široki“ pristup krije zamku. Za takav koncept potrebni su stručni kadrovi koji će sprovoditi propise. Kadrovi sa neupitnom stručnošću, pre svega znanjem koje podrazumeva odgovarajuće obrazovanje (zaista stečeno u pravim obrazovnim institucijama, ne „kupljeno“ forme radi), iskustvom i profesionalnim odnosom prema poslu, te neospornim moralnim kavalitetima koje zahtevaju pozicije sa velikim diskrecionim ovlašćenjima.

Evo konkretnog primera za kraj. Aktuelni ZOBS se primenjuje već deceniju, a tek pre par dana (tako je rečeno u popularnoj TV emisiji) konačno je dato tumačenje da mopedi ipak ne moraju obavezno imati migavce, već da je to samo mogućnost, a što pravilo problem u mnogim tehničkim pregledima koji su odbijali da izdaju potvrdu o tehničkoj ispravnosti mopedima bez istih, te otvaralo problem kažnjavanja kada moped nema migavce. A to nije ni bilo potrebno tumačiti, to jasno piše u Pravilniku, jer u srpskom jeziku vrlo je jasno značenje reči „mogu, može“  (mogućnost) u odnosu na „moraju, mora“ (obaveza).

A ono što takođe predstavlja problem (po meni) je što se nekako uobičajilo da se tumačenja saobraćajnih propisa daju u TV emisijama (i časopisima). To jeste dobro i korisno, ali namena takvih TV emisija je zabavnog karaktera prevashodno. Drugo, mora se obratiti pažnja na kvalitet „ekspertata“ koji se u njih pozivaju. Jer, mediji imaju veliki uticaj (retki su oni koji sami čitaju propise), zato se mora paziti šta se u takvim emisijama izgovara. Tako dođemo u situaciju da se nametnu nekakve obaveze (koje nisu propisane nigde, ni u jednom pravilniku ni u zakonu), već nečija TV preporuka (neznano kako) postane propis. A veća je opasnost kada se u jednoj emisiji kaže jedno, a onda se (kada se shvati da je rečeno nešto što je suprotno stavu institucija) u sledećim tvrdi drugo ili se ćuti i nada da će se sve zaboraviti (kada se shvati da je rečeno nešto pogrešno), što je još gore.

Ne znam, možda je najbolje ne davati završni  komentar, te da svako donese sopstveni sud o svemu ovome.

A nadležnima (saobraćajnoj policiji) upućujem apel, počnite konačno da radite svoj posao pre nego što neko bude ozbiljno povređen ili izgubi život. Nije sporno da se trotineti sa električnim pogonom rekreativno voze van urbanih sredina, ili van saobraćajnih  površina gde je to moguće, ali ako se njima želi učestovati u saobraćaju, onda to mora biti u okvirima propisanog. Podsećam, i kretanje pešaka po trotoaru je saobraćaj, i tu važe pravila saobraćaja, te sve zabrane. Ako striktno tumačimo zakon, ni biciklii ne smeju da se voze po trotoaru i pešačkim zonama (mogu da se guraju pored sebe), a ovde smo pričali o motornom vozilu.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz programa “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a