U „Sl. glasniku RS“, br. 66/2019 sa primenom od 26. septembra 2019. godine objavljene su izmene zakona u oblasti zaštite intelektulane svojine:
– Zakon o izmenama i dopunama Zakona o patentima,
– Zakon o izmenama i dopunama Zakona o autorskom i srodnim pravima,
– Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda.
U ovom tekstu bavićemo se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o patentima.
1. Cilj izmena i dopuna
Prema obrazloženju predloga ovih izmena i dopuna njihov cilj je da se odredbe koje uređuju zaštitu i korišćenje pronalazaka nastalih u radnim odnosima urede na efikasniji način uzimajući u obzir interese poslodavca i interese zaposlenog koji stvori pronalazak u radnom odnosu. Da li je to baš tako, videćemo u daljem tekstu.
Intelektualna svojina nastala u radnom odnosu utiče na povećanje vrednosti preduzeća, kroz povećanje dobiti ili stvaranje ušteda. U tom smislu od velike je važnosti da se međusobni odnosi poslodavca i zaposlenog urede na efikasan način kako bi poslodavac imao interesa da ulaže u istraživanje i razvoj, a zaposleni bio motivisan da unapređuje proizvodni proces kod poslodavca.
Namera predlagača zakona je bila da se prava i obaveze u radnom odnosu koja su u vezi sa stvaranjem i iskorišćavanjem pronalaska urede ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca. Tek ako međusobni odnosi poslodavca i zaposlenog nisu uređeni na opisan način supsidijarno se primenjuje Zakon o patentima. Takođe, vrši se dodatno usklađivanje sa Zakonom o potvrđivanju Konvencije o priznavanju evropskih patenata (Konvencija o evropskom patentu) od 5. oktobra 1973, sa izmenama člana 63. Konvencije o evropskom patentu od 17. decembra 1991. godine i izmenama od 29. novembra 2000. godine („Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 5/10) (u daljem tekstu: Konvencija o evropskom patentu) i Zakonom o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – aut. tumačenje).
Radi boljeg pregleda izmena predstavićemo izmenjene odredbe onako kako su glasile pre i posle ovih najnovijih izmena.
2. Pojedinačne izmene
2.1. Patentibilni pronalasci
Članom 7. ovog zakona, koji propisuje patentibilne pronalaske, odnosno uređuje koji pronalasci mogu biti patentirani, i šta se smatra pronalazkom, a šta ne, stav 1. i 2, pre izmena iz „Sl. glasnika RS“, br. 66/2019, bilo je propisano:
„Patent je pravo koje se priznaje za pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, koji je nov, koji ima inventivni nivo i koji je industrijski primenljiv.
Predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod, postupak, primena proizvoda i primena postupka.“ (brisan).
Drugi stav ovog člana sada je brisan, jer su odredbe ova dva stava nesaglasne, uzimajući u obzir da je prvi stav sveobuhvatan, a drugi suštinski sužava pravni domet prvog stava.
2.2. Smrt i prestanak postojanja nosioca prava ili podnosioca prijave
Sledeća izmena odnosi se na član 43. koji u okviru glave VI. TRAJANJE I PRESTANAK PRAVA, uređuje smrt i prestanak postojanja nosioca prava ili podnosioca prijave.
Ovim članom pre izmena, koje su predmet ovog teksta, bilo je propisano:
„Danom smrti fizičkog lica ili danom prestanka postojanja pravnog lica koje je nosilac prava, pravo prestaje da postoji, osim ako je prešlo na naslednike ili pravne sledbenike nosioca prava.
U slučaju iz stava 1. ovog člana nadležni organ donosi rešenje o prestanku prava koje je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.
Na podnosioca prijave koji je umro ili prestao da postoji u postupku priznanja patenta shodno se primenjuje odredba stava 1. ovog člana.
U slučaju iz stava 3. ovog člana nadležni organ donosi poseban zaključak o obustavi postupka.“
Stav 3. je izmenjen, a 4. brisan, tako da sada član glasi:
„Danom smrti fizičkog lica ili danom prestanka postojanja pravnog lica koje je nosilac prava, pravo prestaje da postoji, osim ako je prešlo na naslednike ili pravne sledbenike nosioca prava.
U slučaju iz stava 1. ovog člana nadležni organ donosi rešenje o prestanku prava koje je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.
Ako u toku postupka za priznanje patenta podnosilac prijave umre ili prestane da postoji, nadležni organ rešenjem prekida postupak dok pravni sledbenici podnosioca prijave ne stupe u postupak.“ (novi stav 3.).
Razlog ove izmene je sledeći. Pravo iz prijave ili priznato pravo može biti predmet nasleđivanja, te nakon sprovedenog ostavinskog postupka pravni sledbenici podnosioca prijave ili nosioca prava mogu preneti na sebe pravo iz prijave ili priznato pravo, ali prema rešenju pre ovih izmena, nakon što dobije obaveštenje da je podnosilac prijave umro ili prestao da postoji nadležni organ nema saznanja ko su pravni sledbenici i da li su zainteresovani da stupe u postupak. Nadležni organ prema članu 43. nema osnov za prekid postupka dok se ne reše ostavinska pitanja, odnosno dok naslednik ne stupi u postupak pred nadležnim organom. Iz ovog razloga novim stavom 3. ovog člana propisano da nadležni organ postupak po prijavi prekida, dok naslednici po okončanju ostavinske rasprave ne stupe u postupak, što je u skladu i sa članom 100. Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016 i 95/2018-aut.tumačenje) koji propisuje da se upravni postupak prekida u slučajevima propisanim zakonom.
2.3. Pojam pronalaska iz radnog odnosa i pojam zaposlenog
Naziv iznad člana 57. u okviru glave IX. PRONALASCI IZ RADNOG ODNOSA pre ovih izmena glasio je pojam pronalaska iz radnog odnosa, a sada glasi pojam pronalaska iz radnog odnosa i pojam zaposlenog, što ukazuje da je preciznije uređeno pitanje pronalaska iz radnog odnosa, koje se često javlja i u sudskoj praksi.
Ovaj član je zamenjen novim članom 57, a pre predmetnih izmena je glasio:
„Pronalaskom iz radnog odnosa smatra se:
1) pronalazak koji zaposleni stvori izvršavajući svoje redovne radne obaveze ili posebno naložene poslove u vezi sa naučno-tehničkim istraživanjem i razvojem, kao i pronalazak koji nastane u izvršavanju ugovora o istraživačkom radu zaključenog sa poslodavcem;
2) pronalazak koji nije obuhvaćen tačkom 1) ovog člana, a koji zaposleni stvori u vezi sa aktivnostima poslodavca ili korišćenjem materijalno-tehničkih sredstava, informacija i drugih uslova koje je obezbedio poslodavac;
3) pronalazak koji zaposleni stvori u roku od godinu dana od dana prestanka radnog odnosa, a koji bi, da je stvoren u toku radnog odnosa, bio pronalazak iz tačke 1) ili tačke 2) ovog člana.“
Kao što vidimo ovim članom nije bio uređen pojam zaposlenog, u smislu lica koje je stvorilo pronalazak u radnom odnosu.
Sada ovaj član glasi:
„Pronalazak iz radnog odnosa je:
1) pronalazak koji zaposleni stvori izvršavajući poslove koji su utvrđeni ugovorom o radu između zaposlenog i poslodavca ili koji je stvoren u skladu sa posebnim aktom poslodavca kojim su uređeni poslovi istraživanja i razvoja;
2) pronalazak koji je stvoren za vreme trajanja ugovora o radu ili u periodu od godinu dana od dana prestanka ugovora, ako je taj pronalazak stvoren u vezi sa aktivnostima poslodavca ili korišćenjem materijalnotehničkih sredstava, informacija i drugih uslova koje je obezbedio poslodavac ili je stvoren kao posledica profesionalne obuke koju je poslodavac obezbedio zaposlenom.
Zaposleni je fizičko lice koje obavlja rad za poslodavca na osnovu ugovora o radu.“
Prema novim odredbama člana 57. pronalazak iz radnog odnosa je:
1. Pronalazak koji je zaposleni stvori izvršavajući svoje radne obaveze određene u opisu njegovih poslova, navedenim u ugovoru koji je zaposleni potpisao sa poslodavcem ili u opštem aktu poslodavca.
2. Takođe, pronalaskom iz radnog odnosa smatra se i onaj koji je stvoren za vreme trajanja ugovora o radu ili u periodu od godinu dana nakon prestanka ugovora o radu, pod uslovom da je nastao u vezi sa aktivnostima poslodavca ili korišćenjem njegovih materijalno-tehničkih sredstava, informacija i drugih pogodnosti koje je obezbedio zaposlenom.
3. Ako je pronalazak stvoren kao posledica profesionalne obuke koju je poslodavac obezbedio zaposlenom i takav pronalazak smatraće se pronalaskom iz radnog odnosa.
Dakle, pronalazak iz radnog odnosa nije samo onaj pronalazak koji je zaposleni stvorio izvršavajući svoje radne obaveze, već i pronalazak koji je zaposleni stvorio korišćenjem resursa poslodavca ili u vezi sa aktivnostima poslodavca, čak iako takve aktivnosti nisu bile izvršavanje njegovih radnih obaveza. Ako je poslodavac obezbedio zaposlenom obuku na određenim poslovima, te zaposleni koristeći se takvim znanjima stvori pronalazak i takav pronalazak će se smatrati za pronalazak nastao u radnom odnosu.
Što se tiče pojma zaposlenog, to je fizičko lice koje obavlja rad za poslodavca na osnovu ugovora o radu.
Prema članu 5. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) zaposleni jeste fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, a prema članu 30. radni odnos zasniva se ugovorom o radu.
Dakle, umesto propisivanja pojma zaposlenog novim članom 57. moglo se i samo uputiti na pojam zaposlenog u smislu odredaba zakona koji reguliše radne odnose, odnosno Zakona o radu.
Ono što je bitno, jeste da je praktično određivanjem pojma zaposlenog, dodatno precizirano da to mora biti lice koje je u radnom odnosu, a ne lice angažovano po nekom od osnova radnog angažovanja (član 197. do 202. Zakona o radu).
2.4. Pravo poslodavca na zaštitu pronalaska iz radnog odnosa
Članom 58. u okviru iste glave propisano je pravo poslodavca na zaštitu pronalaska iz radnog odnosa. Pravo na zaštitu pronalaska ima poslodavac, ako ugovorom između pronalazača i poslodavca nije drukčije uređeno (stav 1. člana 58.).
Stavom 2. ovog člana bilo je propisano da ako je pronalazak iz radnog odnosa zaštićen na ime poslodavca, pronalazaču pripadaju moralna prava u vezi sa tim pronalaskom, kao i pravo na naknadu zavisno od efekata ekonomskog iskorišćavanja pronalaska.
Dakle, zaposleni – pronalazač je imao pravo na naknadu, ali isključivo ako je to poslodavac ekonomski iskoristio. Reči „zavisno od efekata ekonomskog iskorišćavanja pronalaska“, sada su brisane, čime se poboljšava (na prvi pogled) položaj pronalazača, jer on suštinski i nije odgovoran za umešnost poslodavca u pogledu ekonomskog iskorišćavanja pronalaska. Da li će se ovako primenjivati u praksi, sumnjamo, što se može zaključiti iz narednih izmena.
Stav 3. ovog člana koji je glasio: „Pronalazaču pripada pravo na naknadu iz stava 2. ovog člana i u slučaju kada poslodavac prenese pravo ili ustupi licencu za iskorišćavanje zaštićenog pronalaska na treće lice.“, brisan je.
Član 59. i naziv iznad ovog člana koji je glasio pravo zaposlenog na zaštitu pronalaska iz radnog odnosa, brisani su. Naime, ovim članom bilo je propisano:
„Pravo na zaštitu pronalaska iz člana 57. tačka 2) ovog zakona ima zaposleni, s tim što poslodavac ima pravo ekonomskog iskorišćavanja pronalaska, uz obavezu da zaposlenom isplati naknadu u skladu sa ugovorom koji zaključe povodom konkretnog pronalaska.
Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, ako pronalazak obuhvati neku od proizvodnih tajni poslodavca kod koga je pronalazač zaposlen, poslodavac ima pravo da spreči objavljivanje pronalaska, uz obavezu da zaposlenom isplati naknadu, a zaposleni nema pravo na zaštitu pronalaska.“
Odredbu člana 57. tačka 2)(kako je glasio pre izmena)možete videti u delu 2.3.
Prema predlagaču ovih izmena, ovaj član je brisan jer „destimulativno deluje na razvijanje inovacione delatnosti kako kod domaćih poslodavaca tako i kod stranih investitora koji ulažu u istraživanje i razvoj u Republici Srbiji.“
Naime, u obrazloženju predloga izmena je navedeno da je nakon analize propisa iz uporednog prava kojima se uređuju pronalasci iz radnog odnosa (Nemačka, Rumunija, Danska i Slovenija) utvrđeno je da ovakvo rešenje, prema kojem zaposleni, a ne poslodavac, ima pravo na zaštitu pronalska iz radnog odnosa, nije dominantno u zemljama koje podstiču inovativne aktivnosti. Poslodavac koji želi da investira vidi opisano rešenje kao korporativni rizik za svoju investiciju jer intelektualna svojina uvećava vrednost kompanije. Dalje se navodi, da u tom smislu kompanija nema interes da ulaže u istraživanje i razvoj ako nije sigurna da će njena intelektualna svojina biti zaštićena. Poslodavac koji je uložio sredstva u stvaranje nekog pronalaska, odnosno, koji je obezbedio finansijske, materijalne i ljudske resurse za njegov nastanak, mora da bude u najvećoj mogućoj meri siguran da će mu se ta ulaganja i vratiti.
Zatim, u obrazloženju sledi zaključak, da se brisanjem ove odredbe, koja, kako je navedeno, nije uobičajena u evropskom patentnom pravu, postiže se neophodna pravna sigurnost za poslodavca dok se interesi zaposlenog ne narušavaju. Poslodavac će biti taj na čije ime će patent biti zaštićen, ali će zaposleni imati pravo da bude priznat za stvaraoca tog pronalaska i imaće takođe mogućnost da za to dobije određenu naknadu.
Dakle, izmenama člana 58. povećana su prava zaposlenog- pronalazača, a brisanjem člana 59. smanjena u korist ionako jače strane – poslodavca.
2.5. Naknada zaposlenom
Iz prethodnih odredaba, videli smo da zaposleni ima pravo na naknadu i to sada nezavisno od efekata ekonomskog iskorišćavanja pronalaska. Članom 60. propisana je naknada zaposlenom, odnosno kriterijumi za utvrđivanje visine naknade, način i vreme plaćanja naknade.
Pre izmena, ovaj član je glasio:
„Kriterijumi za utvrđivanje visine naknade, način i vreme plaćanja naknade određuju se opštim aktom, ugovorom kojim se uređuje radnopravni odnos između poslodavca i zaposlenog ili posebnim ugovorom koji poslodavac i pronalazač zaključe povodom konkretnog pronalaska.
U slučaju spora o visini, načinu i vremenu plaćanja naknade, odlučuje sud, na zahtev pronalazača ili poslodavca, uzimajući u obzir doprinos tog pronalaska povećanju dobiti ili stvaranju ušteda poslodavcu.
Zaposleni se ne može unapred odreći svog prava na naknadu.“
Sada su stav 2. i 3. zamenjeni novim stavovima, tako da član 60. glasi:
„Kriterijumi za utvrđivanje visine naknade, način i vreme plaćanja naknade određuju se opštim aktom, ugovorom kojim se uređuje radnopravni odnos između poslodavca i zaposlenog ili posebnim ugovorom koji poslodavac i pronalazač zaključe povodom konkretnog pronalaska.
U slučaju da ne postoji akt iz stava 1. ovog člana kojim se određuje naknada zaposlenom, naknada se određuje u svakom pojedinačnom slučaju uzimajući u obzir:
1) ekonomske i druge doprinose koji proizlaze iz iskorišćavanja pronalaska od strane poslodavca ili trećih lica, uz pristanak zaposlenog;
2) doprinos poslodavca u stvaranju pronalaska, naročito sredstva koja su stavljena na raspolaganje zaposlenom;
3) pojedinačni doprinos svakog pronalazača, u slučaju da je pronalazak stvoren od strane više zaposlenih.
Nadležni sud, na zahtev poslodavca ili zaposlenog, odlučuje o visini i načinu plaćanja naknade u slučaju da ne postoji saglasnost između poslodavca i zaposlenog u vezi sa naknadom.“
Dakle, pravilo je da se kriterijumi za određivanje naknade zaposlenom za ekonomsko iskorišćavanje pronalaska koji je stvorio u radnom odnosu određuju ili ugovorom o radu koji on sa poslodavcem zaključuje ili opštim aktom poslodavca.
Sada je precirano šta u slučaju kada ovo pitanje nije uređeno opštim aktom ili ugovorom o radu, odnosno naknada se određuje u svakom pojedinačnom slučaju uzimajući u obzir propisane kriterijume.
Prvi kriterijum su ekonomski i drugi doprinose koji proizlaze iz iskorišćavanja pronalaska od strane poslodavca ili trećih lica. Ovaj kriterijum je delom u suprotnosti da izmenom člana 58, prema kojem sada, pronalazaču pripada pravo na naknadu nezavisno od efekata ekonomskog iskorišćavanja pronalaska. S druge strane, traži se pristanak zaposlenog, za primenu ovog kriterijuma kod određivanja naknade, što bi trebalo da zaštiti njegove interese, ali deluje da će ovaj kriterijum u praksi izazvati probleme.
S jedne strane, zaposleni ima pravo na naknadu, bez obzira na ekonomsko iskorišćavanja pronalaska, a sama visina može zavisiti od visine ekonomskog iskorišćavanja, ako je zaposleni pristao da se i to uzme kao kriterijum. Ono što, bar autoru ovog teksta, nije jasno, kako se određuje visina naknade, ako zaposleni nije pristao na primenu ovog kriterijuma, a nije ni uređeno opštim aktom, uzimajući u obzir ostala dva kriterijuma. Verovatno sporazmno, jer je propisano da ako ne postignu sporazum o visini odlučuje sud.
Drugi kriterijum određuje da se u proceni naknade za zaposlenog mora se uzeti i stvaran doprinos poslodavca u stvaranju konkretnog pronalaska, odnosno koliki su finansijski, materijalni i ljudski resursi koje je poslodavac uložio.
Krierijumi su propisani kumulativno, odnosno moraju se oba kriterijuma uzeti u obzir prilikom određivanja naknade.
Treći kriterijum odnosi se na situaciju kada je pronalazak stvoren od strane više zaposlenih, gde će se ceniti doprinos svakog od njih. Ovaj kriterijum će se primenjivati kumulativno sa prethodna dva, ako postoji više zaposlenih pronalazača.
Kao što smo već rekli, ukoliko poslodavac i zaposleni ne uspeju da postignu sporazum u vezi sa visinom i načinom plaćanja naknade, o tome odlučuje nadležni sud.
2.6. Postupanje zaposlenog
Izmene člana 61. kojim je uređeno postupanje zaposlenog koji stvori pronalazak u radnom odnosu odnosi se, pre svega, na izveštaj o pronalasku.
Ovaj član, pre izmena, je glasio:
„Zaposleni koji stvori pronalazak u radnom odnosu dužan je da odmah po nastanku pronalaska poslodavcu podnese pismeni izveštaj kojim ga obaveštava o pronalasku.
Ako izveštaj iz stava 1. ovog člana ne sadrži propisane elemente, poslodavac će odrediti primeren rok u kome zaposleni treba da otkloni nedostatke u izveštaju.
Nadležni organ bliže propisuje sadržinu izveštaja iz stava 1. ovog člana.“
Dakle, zaposleni koji stvori pronalazak dužan je da poslodavcu podnese pismeni izveštaj kojim ga obaveštava o pronalasku.
Sadržaj izveštaja je propisan Pravilnikom o sadržini javnih registara, potvrda, prijava i zahteva u postupku zaštite pronalazaka, kao i o vrstama podataka, načinu podnošenja prijave i objavljivanja pronalazaka („Sl. glasnik RS“, br. 113/2012 i 73/2016).
Sada, nakon što su dodati stavovi 2. i 3. ovog člana, raniji stav 2. a raniji stav 3. brisan, ovaj član glasi:
„Zaposleni koji stvori pronalazak u radnom odnosu dužan je da odmah po nastanku pronalaska poslodavcu podnese pismeni izveštaj kojim ga obaveštava o pronalasku.
Izveštaj iz stava 1. ovog člana sadrži:
1) ime i prezime pronalazača;
2) potpun i tačan opis pronalaska, sa posebnim isticanjem novog tehničkog rešenja, kao i nacrt ako je potreban za njegovo razumevanje;
3) najbolji način primene pronalaska;
4) podatke o poslu ili posebnom radnom zadatku na kome je zaposleni radio u trenutku nastanka pronalaska ili o zaključenom istraživačkom ugovoru;
5) način na koji se došlo do pronalaska (eksperimenti i sl.);
6) podatke o sredstvima poslodavca koja je zaposleni koristio u stvaranju pronalaska;
7) imena i stvaralački doprinos saradnika, ako ih je bilo.
Poslodavac potvrđuje na kopiji izveštaja iz stava 1. ovog člana prijem izveštaja, uz navođenje datuma prijema.
Ako izveštaj iz stava 1. ovog člana ne sadrži propisane elemente, poslodavac će odrediti primeren rok u kome zaposleni treba da otkloni nedostatke u izveštaju.“
Sada je sadržaj izveštaja propisan zakonom, a preuzet je iz navedenog pravilnika i potpuno je isti. Dakle, ne radi se novom rešenju, kao što je to predstavljeno u predlogu zakona.
2.7. Postupanje poslodavca
Ranije je bilo propisano da poslodavac u roku od 2 meseca od prijema urednog izveštaja o pronalasku zaposlenog pismeno obavesti da li smatra da pronalazak pripada grupi pronalazaka iz radnog odnosa, u smilsu člana 57.
Sada je, nakon izmena člana 62, taj rok 6 meseci. Dakle, napravljen je još jedan ustupak poslodavcu, pre svega stranom investitoru, pošto je to ideja koja provejava obrazloženjem predloga ovih izmena i dopuna. Razlog je, prema obrazloženju predloga, što se u velikim internacionalnim kompanijama odluka o zaštiti pronalaska donosi uzimajući u obzir interese kompanije na međunarodnom nivou. Zatim se u obrazloženju navodi: „Naravno da poslodavac koji donese odluku ranije u vezi sa prirodom pronalaska koji je zaposleni stvorio, može zaposlenom dostaviti takvo obaveštenje i pre isteka roka od šest meseci.“
Kao i ranije, ako zaposleni propusti da podnese poslodavcu izveštaj, rok za obaveštavanje zaposlenog teče od dana saznanja poslodavca za pronalazak, odnosno subjektivni rok nije menjan.
Dalje je propisano da pravo na zaštitu pronalaska koji stvori zaposleni, a koji ne pripada kategoriji pronalazaka iz radnog odnosa pripada zaposlenom, odnosno ako poslodavac proceni da pronalazak ne spada u kategoriju pronalazaka iz radnog odnosa.
Ipak, predviđeno je da će u slučaju neslaganja između poslodavca i zaposlenog u vezi sa pronalaskom, odnosno prirodom pronalaska, nadležni sud odlučivati o tome da li pronalazak pripada kategoriji pronalazaka iz radnog odnosa.
2.8. Postupanje poslodavca i zaposlenog po obaveštenju
Nakon što poslodavac obavesti zaposlenog da se radi o pronalasku iz radnog odnosa, on obaveštava zaposlenog da li će podneti prijavu za zaštitu pronalaska (član 63.). Kao i ranije, prijava zavisi od volje poslodavca, a ako se odluči da je podnese to bi trebalo da učini u razumnom roku. Pre ovih izmena bilo je propisano da poslodavac dužan da prijavu podnese u roku od šest meseci od dana kada je zaposleni primio obaveštenje da se radi o pronalasku iz radnog odnosa i da pre podnošenja prijave upozna pronalazača sa sadržinom prijave.
Dakle, još jedan ustupak poslodavcu, jer koliko iznosi razumni rok kod podnošenja patentne prijave, koji su kriterijumi za određivanje razumnog roka.
Dalje je propisano da ako poslodavac ne želi da podnese prijavu, a oceni da pronalazak ne obuhvata neku od proizvodnih tajni, mora o tome, u roku od šest meseci od prijema urednog izveštaja o pronalasku, pismeno da obavesti zaposlenog koji ima pravo da navedeni pronalazak zaštiti na svoje ime, ako nije drugačije ugovoreno između poslodavca i zaposlenog.
Zaključak je da ako želi da podnese prijavu poslodavac o tome odlučuje u razumnom roku, a ako ne želi, o tome odlučuje u roku od šest meseci od prijema urednog izveštaja o pronalasku. Smatramo da je ovo moglo i jasnije da se uredi, bez potrebe tumačenja šta se htelo reći, ili potreba da dok čitate zakon izgovarate izreke kao što su … lud zbunjenog.
Novina je i obaveza i poslodavca i zaposlenog da se međusobno obaveštavaju i sarađuju u vezi sa zaštitom predmetnog pronalaska u zemlji i/ili inostranstvu. Takođe, na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da obezbedi tehničku pomoć za dobijanje zaštite i primenu pronalaska stvorenog u radnom odnosu. Ako poslodavac oceni da pronalazak obuhvata neku od proizvodnih tajni poslodavca i odluči da iz tih razloga ne podnese prijavu, zaposleni nema pravo na zaštitu pronalaska, ali ima pravo na naknadu od poslodavca, koja se određuje n aisti način kao i naknada za pronalazak iz radnog odnosa (bez obzira na ekonomsko iskorišćavanja, a uzimajući u obzir ekonomsko iskorišćavanje – i opet imate potrebu da izgovorite onu istu izreku).
2.9. Korišćenje pronalaska iz radnog odnosa
Član 65. koji je uređivao korišćenje pronalaska iz radnog odnosa, brisan je. Njime je, suštinski, bilo propisano da korišćenje pronalaska iz radnog odnosa ne može otpočeti pre regulisanja pitanja naknade zaposlenom ili pre pravnosnažnosti odluke nadležnog suda (ovo je odredba stava 1, a odredba stava 2. nije važna za ovaj tekst, jer je samo upućivala na primenu drugih odredaba zakona kod ekonomskog iskorišćavanja).
Razlog za brisanje ove odredbe, prema predlagaču, je što do korišćenja pronalaska u praksi može doći veoma rano, jer je neophodno je primeniti rezultate istraživanja i razvoja što je pre moguće u proizvodnom procesu. Nuđenje pronalaska poslovnim partnerima se smatra korišćenjem pronalaska, a ova radnja je u pojedinim slučajevima neophodna da bi se došlo do procene ekonomske vrednosti pronalaska. Ispitivanje tržišta i korisnosti pronalaska je važno i kod određivanja naknade zaposlenom, odnosno da bi se utvrdila pravična naknada potrebno je sagledati tržišnu vrednost pronalaska, što nije moguće utvrditi pre otpočinjanja korišćenja pronalaska u praksi, a određivanje visine i načina isplate naknade je teško utvrditi bez ikakvog znanja o rezultatima primene pronalaska u praksi.
2.10. Obaveza čuvanja poslovne tajne
Preciziran je član 66. po kojem su poslodavac i pronalazač dužni da prilikom komunikacije sa trećim licima u vezi sa pronalaskom koji je stvoren u radnom odnosu postupaju u skladu sa zakonom kojim se uređuje poslovna tajna dok prijava patenta ili priznat mali patent ne budu objavljeni ili pronalazak ne postane na drugi način dostupan javnosti. Ovo je važno u slučajevima kada još uvek nije podneta prijava za zaštitu pronalaska patentom, jer je kao jedan od uslova za zaštitu propisan uslov da je pronalazak na dan podnošenja prijave nov, odnosno da nije postao dostupan javnosti. Ako poslodavac istakne opravdan interes da njegov pronalazak ne postane dostupan javnosti, obaveza je zaposlenog da čuva poslovnu tajnu i nakon prestanka radnog odnosa kod tog poslodavca.
3. Umesto zaključka
Da parafraziram kolegu iz redakcije časopisa Nenada Jevtića – ističem da sebe ne smatram stručnjakom za pravo intelektualne svojine, odnosno patentno pravo – ali imam iskustvo i znanje da uvidim problem koji može nastati kod primene, odnosno tumačenja određenih normi, s obzirom da mi je posao već godinama praćenje propisa i sudske prakse, odnosno sprovođenje propisa u praksi, a naročito u praksi sudova.
Nove odredbe kojima je očigledan cilj jačanje položaja poslodavca, pre svega stranog investitora, iako se ističe i jačanje položaja zaposlenog pronalazača, mogu dovesti do zloupotrebe ionako jačeg položaja u odnosu na zaposlenog, a uzimajući u obzir ponašanje, bar nekih, stranih investitora kod nas. Iako je privlačenje stranih investitora, generalno pozitivna stvar za ekonomiju kao što je naša, mora se imati u vidu i položaj lica koji doprinose uspešnom poslovanju tog investitora. U svakom slučaju, u sporovima kojih će verovatno biti, u konkretnom slučaju na primer oko visine naknade, sudovi moraju zanemariti ekonomske ciljeve i strategije privlačenja stranih investitora, koje se pokušavaju sprovesti kroz izmene, i to ne samo ovog zakona.
NAPOMENA: Detaljnije o predmetima intelektualne svojine stvorenim u radnom odnosu možete pročitati u časopisu „Advokatska kancelarija“, broj 6, februar 2015, Dr Slobodan Gavrilović, „Načelno o predmetima intelektualne svojine stvorenim na osnovu ugovora o radu“.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 63, novembar 2019. god.
