Konkretan povod za pisanje ovog komentara su ranije izjave (pre uvođenja vanrednog stanja) da će nadležni organi preduzeti mere protiv onih koji šire paniku u vezi korona virusa. Iako sebe ne smatram stručnjakom za krivično pravo niti pokušavam da se predstavim kao takav, moram prokomentarisati par stvari koje nameću određena pitanja.
Pre svega, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Posredi su samo konstatacije i citiranje negde onoga što je negde napisano, što stoji u propisima i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri.
Važno, svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički.
O nečemu sličnom pisao sam davno (relativno, ali ako uzmemo koliko traje kolektivno pamćenje kod nas, 2014. je bila veoma davno) u tekstu „Širenje panike putem društvenih mreža“ koji je objavljen na Pravnom portalu i u časopisu Advokatska kancelarija.
Na početku možda je najbolje reći šta jeste predviđeno kao kažnjivo u redovnim uslovima (van vanrednog stanja i odluka donetim s tim u vezi). Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, kaže u članu 1., da nema krivičnog dela niti kazne bez zakona, odnosno da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno.
KZ, u Posebnom delu, Glava 31. „KRIVIČNA DELA PROTIV JAVNOG REDA I MIRA“, članom 343. propisuje krivično delo „Izazivanje panike i nereda“. Znači nije reč o “širenju panike” već o izazivanju iste. To delo čini onaj ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujeti ili značajnije omete sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja, a zaprećena je kazna zatvora od tri meseca do tri godine i novčana kazna. Ali, ako je to delo učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.
Idemo redom. Širenje podrazumeva doprinos u kvantitativnom smislu nečemu što je već nastalo (panika i nered kod navedenog dela). Izazivanje podrazumeva aktivnost u cilju nastanka. Znači iznošenje je u stvari aktivnost kojom se formira lažna tvrdnja ili vest, pronošenje je aktivnost kojom se ta tvrdnja ili vest prosleđuje dalje.
Neću se baviti analizom da li su društvene mreže (Facebook, Twitter i sl.) sredstava javnog informisanja (uzećemo da jesu), ovde je veći problem sa medijima i novinarima i njihovim radom, te izjavama koje prenose. Kako god, i ko god da je potencijlani učinilac, da bi gore navedeno delo u bilo kom obliku uopšte postojalo, mora se dokazati da je radnjom učinioca izazvana zabranjena posledica, koja se kod konkretnog dela ogleda u izazivanju panike, ili težem narušavanju javnog reda ili mira ili osujećenju ili značajnijem ometanju sprovođenja odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja. Dakle, bitno je da li su te radnje izazvale paniku, nered, ili šta drugo? Drugo, ono što postaje veoma bitno je, koje su to konkretne odluke i njima propisane mere čije je sprovođenje otežano?
U vreme objavljivanja prve verzije ovog teksta, osim konferencija za medije i par uopštenih preporuka, nije bila doneta (i bitnije, objavljena) nikakva konkretna odluka u vezi mera za sprečavanje širenja korina virusa. U vreme pisanja ove verzije teksta, situacija je izmenja iz korena, jer doneta je Odluka o proglašenju vanrednog stanja ( „Sl. glasnik RS“, br. 30/2020), koja ne sadrži ništa konkretno osim da je uvedeno vanredno stanje na teritorji Republike Srbije. Ali, s tim u vezi će biti doneto mnogo propisa, raznih zabrana, obaveza i sl., tako da se situacija mora pratiti konstantno.
Ranije je objavljena Odluka o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću („Sl. glasnik RS”, br. 23/2020, 24/2020, 27/2020, 28/2020 i 30/2020), kojom se „korona“ virus (odnosno bolest izazvana istim) proglašava zaraznom bolešću čije je sprečavanje i suzbijanje od interesa za Republiku Srbiju. Navedenom dolukom je rečeno da se radi zaštite stanovništva primenjuju mere propisane zakonima iz oblasti zdravlja, kao i druge mere u skladu sa epidemiološkom situacijom.
Do trentutka pisanja ovog teksta objavljene su recimo i:
– Odluka o obustavi izvođenja nastave u visokoškolskim ustanovama, srednjim i osnovnim školama i redovnog rada ustanova predškolskog vaspitanja i obrazovanja („Sl. glasnik RS”, br. 30/2020),
– Odluka o ograničenju visine cena osnovnih životnih namirnica i zaštitne opreme („Sl. glasnik RS”, br. 30/2020),
– Naredba o zabrani okupljanja u Republici Srbiji na javnim mestima u zatvorenom prostoru („Sl. glasnik RS”, br. 30/2020), kojom je uvedena (tačnije pooštrena) konkretna mera – zabrana javnih okupljanja na celoj teritoriji Republike Srbije na javnim mestima u zatvorenim prostorima kada se okuplja više od 50 ljudi dok traje opasnost od širenja zarazne,
– Odluka o privremenoj zabrani izvoza osnovnih proizvoda bitnih za stanovništvo („Sl. glasnik RS”, br. 28/2020),
– Naredba o zabrani poseta i ograničenju kretanja u objektima ustanova za smeštaj starih lica („Sl. glasnik RS”, br. 28/2020).
Ali, razne odluke (naredbe, preporuke…) se donose i menjaju konstantno i to ne samo za teritoriju cele zemlje, već to čine i lokalne samouprave, tako da je nemoguće tekstom ispratiti izmene i reći šta konkretno činiti i kako se ponašati. Problem je što navedeni akti važe uglavnom od trenutka objavljivanja, a službena glasila nose datum kada se odluka saopšti, iako se fizički pojavljuju sa zakašnjenjem, što je naravno tehnička neminovnost. Tako da, ono što trenutno nije zabranjeno ili obavezno ne znači da neće biti u toku dana, te planirati aktivnosti (recimo putovanje) u skladu sa tim postaje skoro pa nemoguće.
Znači, jedino je moguće dati uopštenu preporuku da se prate obaveštenja putem medija i poštuju poreporuke stručnjaka. I nikako ne treba smetati s uma da je proglašeno vanredno stanje (ne vanredna situacija), koje se proglašava u naročito opasnim situacijama, a obaveze u njemu i mere koje se preduzimaju su potpuno drugačije, te da je moguće suspendovanje određenih prava i sloboda.
Nepoštovanje navedenih akata, odnosno obaveza i zabrana predviđenih istim, predstavlja posebna kaznena dela, u zavisnosti od propisa na osnovu kog je koja neka mera uvedena. U ovom tekstu se bavim samo gore navedenim konkretnim delom izazivanja panike i nereda. Kako god, šta god bude zabranjeno ili naloženo, da bi navedeno delo postojalo potrebno je da je reč o iznošenju ili pronošenju lažnih vesti ili tvrđenja, što je stvar analize. Laž se definiše kao neistina, i podrazumeva neke subjektivne i objektivne elemente. Objektivan element je činjenica da li je nešto tačno ili netačno, da li odgovara stvarnosti, a subjektivni element je svest učinioca o tome (da li zna, ima li predstavu) da li je nešto istina ili ne.
Ovde moramo podsetiti i na još neke osnovne postulate u krivičnom pravu.
Nema kazne bez krivice (član 2. KZ), jer kazna i mere upozorenja mogu se izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo. Krivično delo prema članu 14. KZ je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Krivica prema članu 22. KZ postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa. Krivično delo je učinjeno sa umišljajem (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao, dok je krivično delo je učinjeno iz nehata (član 26. KZ) kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
Znači potrebno je dokazati krivicu, odnosno postojanje umišljaja ili bar svesnog nehata, a tada postaje važna ona pređašnja priča o istini i lažima.
Do sada očigledno nije nastupila neka od zabranjenih posledica, odnosno nije vidljivo da su delovanja nekih lica izazvala paniku, nered i sl., zato trenutno može biti reči samo o pokušaju, a ne o svršenom delu. Član 30. KZ o pokušaju kaže da ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniće se za pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a za pokušaj drugog krivičnog dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj. Učinilac će se za pokušaj kazniti kaznom propisanom za krivično delo, ili ublaženom kaznom. KZ kaže još u članu 31. da postoji i nepodoban pokušaj, te se učinilac koji pokuša da izvrši krivično delo nepodobnim sredstvom ili prema nepodobnom predmetu može osloboditi od kazne. Dakle, za pokušaj se kažnjava samo ako se za konkretno krivično delo može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna ili kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj, što je propisano recimo kod krivičnih dela: Krađa (član 203. KZ), Razbojništvo (član 206. KZ) itd.
A da bi u nekom konketnom slučaju moglo da se govori o pokušaju izazivanja panike i nereda posredi mora biti teži oblik dela iz stava 2. člana 343. KZ, kada se delo čini putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, za šta je zaprećena kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Morala bi da se izrekne maksimalna kazna, uz uslov da se odrednica „do pet godina“ protumači kao „od pet godina ili teža kazna“, dakle, da se granični slučaj izricanja maksimalne kazne izjednači sa donjom granicom za kažnjavanje za pokušaj. Znači, potrebno je ići na maksimalnu kaznu, bez olakšavajućih okolnosti koja po logici podrazumeva direktan umišljaj (da se želi izazvati panika i nered) i svest o protivpravnosti dela.
Da li svega navdenog ima u prepisci na društvenim mrežama, koje su prevashodno kanali komunikacije lica koje su njihovi članovi a ne sredstva javnog informisanja? I kako ceniti odgovorornost novinara koji idu za time da javnost mora da bude upoznata sa bitnim stvarima? Kako uopšte proceniti koje informacije su važne i šta javnost mora da zna, šta treba hitno preneti ne gubeći vreme na temeljne provere?
Na kraju ostaje pitanje, kome idu u prilog izjave koje su povod za pisanje ovog komentara? Čemu uopšte služe?
Ne znam, najbolje je ne davati komentar i da svako donese sopstveni zaključak. Lično smatram da je senzacionalističko medijsko izveštavanje, uključujući o stvarima koje najverovatnije neće doživetu sudski epilog, samo jedan od načina presumeravanja pažnje javnosti sa onoga što je zaista bitno.
Na kraju daću i odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovog teksta. Ne, paničiti zbog korona virusa ili bilo čega drugog nije kažnjivo. Panika je psihološko stanje pojedinca, a videli smo da postoje uslovi da bi nečije unutrašnje stanje bilo problematično za druge i povuklo kaznenu odgovornost. Dakle, nije sporno bitno uplašen ali nemojte svoje strahove prenositi na druge (pogotovo nemojte to činiti namerno), a pridržavajte se propisanih pravila, poštujte savete struke i ponašajte se odgovorno da bi zaštitili sebe i svoje bližnje pre svega.
Izvor: Izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
