Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena, svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički. Znači, izraz maloletnik označava sva maloletna lica.
Konkretan povod za pisanje ovog komentara je pravno shvatanje objavljeno na web prezentacji Prekršajnog apelacionog suda (u daljem tekstu: Sud). Konkretno reč je o jednom od pravnih shvatanja zauzetih većinom glasova svih sudija na odvojenim sednicama sedišta i odeljenja Suda održanim od 1. januara do 31. maja 2019. god. Pravno shvatanje o kome je reč, ću preneti u originalu (uključujuću materijalne, slovne i gramatičke greške), doslovno kako stoji na web stranici Suda, na dan pisanja ovog komentara (13. jun 2019. god.), i u celosti glasi:
„Maloletno lice može da odgovara za carinske prekršaje. Uslovi za odgovornost propisani se u članu 71 i dr. Zakona o prekršajima i član 2 i dr. Zakona o maloletnim izvršiocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, a koji propisuju odgovornost maloletnika starosti od navršenih 14 do navršenih 18 godina za prekršaje iz čega proizilazi da nema smetnji da pod utvrđenim uslovima odgovara i maloletni izvršilac prekršaja iz oblasti Carinskog zakona.“.
Ni kraćeg shvatanja, ni više materijala za razmišljanje.
Na prvu, prosto mi je neverovatno da neko dozvoli da se ovakav tekst objavi na zvaničnom kanalu komunikacije Suda sa javnošću. Da li je moguće da ovako kratak tekst sadrži toliko slovnih i gramatičkih grešaka (o materijalnim i logičkim će biti više reči)? Pa čitanje i redakcija istog ne može da traje duže od pola minuta. Ali da zanemarimo odsustvo tačaka i zareza tamo gde bi trebali stajati i nepravilne promene s obzirom na upotrebu predloga (u gramatičkom smislu) i sl. To jeste blamantno, ali…
Značajnije je što Sud izgleda ne zna ni kako se zovu propisi na koje se poziva (a nema ih mnogo). Naime, naziv jednog od pomenutih zakona nije: „Zakon o maloletnim izvršiocima…“, već: „Zakon o maloletnim učiniocima…“. Neko će reći da to u suštini nije bitno, da je reč izvršilac sinonim za reč učinilac. Jeste, tako bi bilo da tekst piše novinar, da to nije stav Suda. A ko bi bolje od sudija i sudova trebalo da zna da se propisi (uključujući članove istih) moraju tačno navesti, sa sve glasilom, pogotovo ako je reč o kaznenoj tematici. Da li je potrebno da objašnjavam da se na neku situaciju uvek primenjuje propis koji važi na određenoj teritoriji u trenutku dešavanja (osim ako je reč o blažem zakonu), da propisi mogu imati i iste nazive i da se nekad razlikuju samo u oznaci glasila… Ali, u redu da ne cepidlačim, zanemarićemo i ovo.
Da se fokusiramo na zaključke Suda iznete u ovom shvatanju.
Sud na početku zaključuje da maloletno lice može da odgovara za carinske prekršaje. U načelu može, i ne samo za carinske već i za sve druge propisane prekršaje, ali samo ako su ispunjeni neki uslovi. Dobro, verovatno je postavljeno pitanje u vezi odgovornosti maloletnika za carinski prekršaj. I još nešto, bitno, pokazaću da ne sme biti reči o maloletnicima u generičkom smislu (dakle, ne svi maloletnici).
Da odmah razjasnimo nešto. Niti stari Carinski zakon („Sl. glasnik RS“, br. 18/2010, 111/2012, 29/2015, 108/2016, 113/2017-dr.zakon), niti novi Carinski zakon („Sl. glasnik RS“, br. 95/2018 i 91/2019-dr.zakon) – u daljem tekstu: Carinski zakon, ne bave se ovim pitanjima. Štaviše, nijedan propis koji reguliše neku posebnu oblast, konkretno ovde carinski postupak, ne bavi se pitanjima prekršajne odgovornosti niti uslovima za istu. To je regulisano Zakonom o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019) – u daljem tekstu: ZoP, koji u članu 1. gde se govori o predmetu tog zakona kaže da se njime uređuju: pojam prekršaja, uslovi za prekršajnu odgovornost, uslovi za propisivanje i primenu prekršajnih sankcija, sistem sankcija, prekršajni postupak, izdavanje prekršajnog naloga, postupak izvršenja odluke, registar sankcija i registar neplaćenih novčanih kazni i drugih novčanih iznosa.
1. Šta je prekršaj?
Ovde moram dati par ključnih napomena, koje će biti od važnosti u daljoj analizi.
Pojam prekršaja dat je u članu 2. ZoP koji kaže, prekršaj je protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija.
Član 3. ZoP kaže da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu predviđeno kao prekršaj i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcije učinilac prekršaja može biti kažnjen.
A član 4. ZoP kaže da se prekršaji mogu propisivati zakonom ili uredbom, odnosno odlukom skupštine autonomne pokrajine, opštine ili grada. Organi ovlašćeni za donošenje propisa o prekršajima mogu propisivati samo sankcije predviđene ZoP i u granicama koje određuje ovaj zakon. Organi ovlašćeni za donošenje propisa kojim se propisuju prekršaji mogu propisivati prekršajne sankcije samo za povrede propisa koje oni donose u okviru svoje nadležnosti utvrđene ustavom i zakonom, pod uslovima određenim ZoP. Organ koji je ovlašćen da propisuje prekršajne sankcije ne može ovo pravo preneti na druge organe.
ZoP predviđa i ono ranje spomenuto (član 6.), da se na učinioca prekršaja primenjuje se zakon, odnosno propis koji je važio u vreme izvršenja prekršaja, a ako je posle učinjenog prekršaja jednom ili više puta izmenjen propis, primenjuje se propis koji je najblaži za učinioca.
A predviđa (član 7.), i da se za prekršaj predviđen propisima Republike Srbije (u daljem tekstu: RS) kažnjava učinilac ako je prekršaj učinjen na teritoriji RS, ili ako je učinjen na domaćem brodu ili vazduhoplovu dok se nalazi van teritorije RS, a da se za prekršaj učinjen u inostranstvu kažnjava učinilac prekršaja samo ako je to određeno zakonom ili uredbom.
Prekršaj može biti izvršen činjenjem ili nečinjenjem (član 10. ZoP), a prekršaj je izvršen nečinjenjem kad je propuštanje da se preduzme određeno činjenje propisom predviđeno kao prekršaj. Prekršaj je izvršen u vreme kada je učinilac radio ili bio dužan da radi (član 11. ZoP), bez obzira kada je posledica nastupila. Prekršaj je izvršen kako u mestu gde je učinilac radio ili bio dužan da radi, tako i u mestu gde je posledica nastupila (član 12. ZoP).
ZoP kaže i danema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjena u nužnoj odbrani (član 13.) ili u krajnjoj nuždi (član 14.), niti ako je učinilac postupao pod dejstvom neodoljive sile (član 15.).
Član 16. ZoP predviđa daće seza pokušaj prekršaja učinilac kazniti samo ako je to posebno propisano.
Zašto je sve ovo bilo potrebno objasniti biće jasno u kasnijem izlaganju.
2. Ko odgovara za prekršaj?
ZoP o odgovornosti za prekršaj govori u Glavi III, čl. 17-31.
Za prekršaj mogu da odgovaraju fizičko lice, preduzetnik, pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu. RS, teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave i njihovi organi ne mogu biti odgovorni za prekršaj, ali zakonom može biti propisano da je za prekršaj pod određenim uslovima odgovorno lice u državnom organu, organu teritorijalne autonomije ili organu jedinice lokalne samouprave.
Fizičko lice odgovara za prekršaj koji mu se može pripisati u krivicu zato što je bilo uračunljivo i učinilo prekršaj sa umišljajem ili iz nehata, a bilo je svesno ili je bilo dužno i moglo biti svesno da je takav postupak zabranjen. Ova odredba primenjuje se i na preduzetnika i odgovorna lica.
Neuračunljiv učinilac nije odgovoran za prekršaj. Neuračunljiv je učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog postupka ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. Učiniocu prekršaja čija je sposobnost da shvati značaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena usled nekog od navedenih stanja (bitno smanjena uračunljivost) može se ublažiti kazna. Ne smatra se neuračunljivim učinilac prekršaja koji upotrebom alkohola ili na drugi način dovede sebe u stanje u kome nije mogao shvatiti značaj svog postupka ili nije mogao upravljati svojim postupcima neuračunjivosti ako je u vreme kad se dovodio u takvo stanje bio svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da u takvom stanju može učiniti prekršaj.
Za postojanje odgovornosti dovoljan je nehat učinioca ako propisom o prekršaju nije određeno da će se kazniti samo ako je prekršaj učinjen sa umišljajem. Prekršaj je učinjen iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Prekršaj je učinjen sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica i pristao je na njeno nastupanje.
Nije odgovoran za prekršaj učinilac koji je u vreme izvršenog prekršaja bio u neotklonjivoj stvarnoj ili pravnoj zabludi. Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje prekršaja ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila postupak učinioca dozvoljenim.Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je takav postupak zabranjen. Ako je zabluda bila otklonjiva, učinilac se za učinjeni prekršaj može blaže kazniti.
Ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja prekršaja zajednički učine prekršaj ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom bitno doprinesu izvršenju prekršaja, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za taj prekršaj.
Ko drugog sa umišljajem podstrekne ili drugome sa umišljajem pomogne da izvrši prekršaj kazniće se kao da ga je sam učinio. Podstrekač i pomagač su odgovorni u granicama svog umišljaja, a saizvršilac je odgovoran za prekršaj u granicama svog umišljaja ili nehata.
Odgovornost pravnog lica nas previše ne zanima, jer ovaj tekst se bavi prekršajnom odgovornošću maloletnih (znači fizičkih) lica. Pravno lice inače je odgovorno za prekršaj učinjen radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica. Maloletnik sigurno ne može biti odgovorno lice u pravnom licu (da sada ne ulazim u ograničenja poslovne sposobnosti maloletnika i širim temu), ali može biti zaposleno lice u istom u skladu sa odredbama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) i izvršiti radnju prekršaja za koju u krajnjem ishodu odgovara pravno lice i odgovorno lice u istom.
Preduzetnik (fizičko lice koje obavlja privrednu aktivnost) odgovara za prekršaj koji učini pri vršenju svoje delatnosti. Strano fizičko lice, strano pravno lice i odgovorno lice odgovaraju za prekršaje jednako kao i domaće fizičko, pravno i odgovorno lice.
3. Odgovornost maloletnika za prekršaj
Pored toga što propisuje opšte uslove za prekršajnu odgovornost, ZoP ima i posebne odredbe o prekršajnoj odgovornosti maloletnih lica, Glava VI, čl. 71-83.
Da prvo definišemo ključne pojmove. ZoP ne daje direktne definicije i podelu maloletnika, već posredne kada se daju objašnjenja. Ali u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica(„Sl. glasnik RS“, br. 85/2005) – u daljem tekstu: Zakon o maloletnim učiniocima, na koji se i Sud poziva, možemo naći veoma precizno i upotrebljivo određenje ovog pojma. Prema članu 3. pomenutog zakona maloletnik je lice koje je navršilo 14, a nije navršilo 18 godina. Mlađi maloletnik je lice koje je navršilo 14, a nije naršilo 16 godina. Stariji maloletnik je lice koje je navršilo 16, a nije navršilo 18 godina.
Inače, lice koje nije navršilo 14 godina smatra se detetom.
Član 71. ZoP izričito propisuje da se prema maloletniku koji u vreme kada je učinio prekršaj nije navršio 14 godina (dete) ne može voditi prekršajni postupak. Pomenuti član dalje kaže da se na maloletnika starosti od navršenih 14 do navršenih 18 godina koji učini prekršaj, primenjuju se odredbe Glave VI, a ostale odredbe ZoP samo ako nisu u suprotnosti sa ovim odredbama.
Član 72. ZoP kaže da se za prekršaj koji učini dete kažnjavaju roditelji, usvojitelj, staratelj odnosno hranitelj deteta ukoliko je prekršaj rezultat propuštanja dužnog nadzora tih lica nad detetom, a ova lica su bila u mogućnosti da takav nadzor vrše.
Navedeni član dalje kaže, zakonom se može propisati da će i za prekršaj koji je učinio maloletnik odgovarati i roditelji, usvojitelj, staratelj, odnosno hranitelj maloletnika, ako je učinjeni prekršaj posledica propuštanja dužnog nadzora nad maloletnikom, a bili su u mogućnosti da takav nadzor vrše. Zakonom se takođe može propisati da će za prekršaj maloletnika pored navedenih odgovarati i druga lica za koja je propisana obaveza vršenja nadzora nad maloletnikom koji je učinio prekršaj.
Prema članu članu 73. ZoP mlađem maloletniku mogu se izreći samo vaspitne mere, a starijem maloletniku može se izreći vaspitna mera, kazneni poeni ili kazna. Ako je zbog prirode prekršaja to neophodno, zaštitna mera se može izreći maloletniku uz vaspitnu meru ili kaznu. Samo sud može maloletniku izreći vaspitnu meru, novčanu kaznu, kaznene poene, kaznu maloletničkog zatvora i zaštitnu meru.
Vaspitne mere koje se mogu izreći maloletnicima su:
1) mere upozorenja i usmeravanja: ukor i posebne obaveze;
2) mere pojačanog nadzora.
Mere upozorenja i usmeravanja se izriču kad je takvim merama potrebno uticati na ličnost maloletnika i njegovo ponašanje i kada su one dovoljne da se postigne svrha ovih mera. Mere pojačanog nadzora izriču se kad za vaspitavanje i razvoj maloletnika treba preduzeti trajnije vaspitne mere uz odgovarajući stručni nadzor i pomoć.
Ukor se izriče maloletniku prema kojem nije potrebno preduzeti trajnije vaspitne mere, a naročito kad se iz njegovog odnosa prema učinjenom prekršaju i njegove spremnosti da ubuduće ne čini prekršaje može zaključiti da će izrečenom vaspitnom merom biti postignuta svrha ove mere. Pri izricanju ukora maloletniku će se ukazati na društvenu neprihvatljivost njegovog postupka i ukoliko ponovo učini prekršaj, mogućnost izricanja i druge vaspitne mere.
Ukoliko sud oceni da je odgovarajućim zahtevima i zabranama potrebno uticati na maloletnika i njegovo ponašanje, može maloletniku odrediti jednu ili više posebnih obaveza i to:
1) da se izvini oštećenom;
2) da u okviru svojih mogućnosti, popravi ili nadoknadi štetu koju je prouzrokovao;
3) da ne posećuje određena mesta i izbegava društvo određenih lica koja na njega negativno utiču;
4) da se podvrgne odvikavanju i lečenju od zavisnosti od alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci;
5) da se radi učenja ili provere znanja saobraćajnih propisa uputi u nadležnu ustanovu za osposobljavanje vozača;
6) da se, bez naknade, uključi u rad humanitarnih organizacija ili u poslove ekološkog, socijalnog ili lokalnog značaja;
7) da se uključi u rad sportskih i drugih sekcija u školi uz pedagoški nadzor nastavnika.
Navedene obaveze ne mogu trajati duže od 6 meseci i ne smeju ometati maloletnikovo školovanje ili zaposlenje. Izvršenje posebnih obaveza sprovodi se uz nadzor organa nadležnog za poslove starateljstva koji o izvršavanju obaveza obaveštava sud.
Vaspitne mere pojačanog nadzora izriču se ako je potrebno da se prema maloletniku izvrši trajnija mera vaspitanja. Mere pojačanog nadzora mogu se sprovoditi od strane roditelja, usvojitelja ili staratelja, ili organa starateljstva.
Pri izricanju vaspitnih mera uzimaju se u obzir starost maloletnika, stepen njegovog duševnog razvoja, psihičke karakteristike i motivi zbog kojih je učinio prekršaj, dosadašnje vaspitanje, okolina i uslovi pod kojima je živeo, težina prekršaja, da li mu je već pre toga bila izrečena vaspitna mera, kao i sve ostale okolnosti koje utiču na izbor vaspitne mere kojom će se najbolje postići svrha vaspitanja. Izvršenje izrečene mere može se obustaviti ili se izrečena mera može zameniti drugom vaspitnom merom u slučaju pojave određenih okolnosti.
Starijem maloletniku može se izreći kazna samo ako je u vreme kada je učinio prekršaj, prema svojoj duševnoj razvijenosti mogao shvatiti značaj svoje radnje i upravljati svojim postupcima i ako zbog težih posledica prekršaja ili većeg stepena krivice ne bi bilo opravdano primeniti vaspitnu meru. Kazna maloletničkog zatvora starijem maloletniku (ne duža od 30 dana) može se izreći izuzetno pri čemu se mora imati u vidu priroda prekršaja, lične osobine i ponašanje maloletnika.
Maloletnom učiniocu prekršaja ne može se izrečena novčana kazna zameniti kaznom maloletničkog zatvora, već će se naplatiti prinudnim putem, u skladu sa zakonom.
Ako je maloletni učinilac prekršaja pre ili u toku prekršajnog postupka postao punoletan, primenjivaće se odredbe o maloletnicima, osim odredaba o vaspitnim merama. Ako je maloletnik postao punoletan posle donošenja odluke kojom je izrečena vaspitna mera, obustavlja se izvršenje te mere.
4. Specifičnosti prekršajnog postupka prema maloletnicima
Inače, maloletnici se u ZoP pominju na više mesta, od kojih ću navesti samo odredbe koje mogu biti od značaja za ovo razmatranje ili ističu posebna svojstva maloletnika. Recimo, propisano je da se zaštitne mere zabrane vršenja određenih delatnosti i javno objavljivanje presude ne mogu se izreći maloletniku (član 52.).
Zamena neplaćene novčane kazne kaznom zatvora ne može se odrediti za novčane kazne izrečene prema maloletnicima (član 41.) već će se prinudno naplatiti na imovini maloletnika, njegovog roditelja ili drugog lica zaduženog da se o njemu stara.
Član 168. ZoP u stavu 1.predviđa da se prekršajni nalog izdaje kada je za prekršaj zakonom ili drugim propisom od prekršajnih sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu, a u stavu 4. decidno kaže, prekršajni nalog ne može se izdati maloletniku.
Mera zadržavanja se maloletniku može izreći samo naredbom suda (član 190.).
Prema članu 211. ZoP maloletno lice koje s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost nije sposobno da shvati značaj prava da ne mora svedočiti ne može se saslušati kao svedok, osim ako to sam okrivljeni zahteva.
Maloletno lice koje nije navršilo 14 godina, a koje se saslušava kao svedok, ne može se suočiti sa okrivljenim i drugim svedokom (član 215. ZoP), a ni ako je starije od 14 godina, koje se saslušava kao svedok, ukoliko je usled prirode prekršaja, posledica i drugih okolnosti ovo lice posebno osetljivo ili se nalazi u posebno teškom duševnom stanju.
Član 261. ZoP decidno kaže da odricanje maloletnika od prava na žalbu nema pravno dejstvo.
Postupak prema maloletnicima uređen je Glavom XXXIII ZoP, čl. 291-300, i u prekršajnom postupku prema maloletniku primenjuju se odredbe ove glave, a ostale odredbe prekršajnog postupka predviđene ovim zakonom samo ako nisu u suprotnosti sa ovim odredbama.
Propisana je hitnost postupka prema maloletniku i obaveza da se, pribavi mišljenje nadležnog organa starateljstva, osim ako u međuvremenu maloletnik postane punoletan.
Pri preduzimanju radnji prema maloletniku u njegovom prisustvu, a naročito pri njegovom saslušanju, lica koja učestvuju u postupku dužna su da postupaju obazrivo, vodeći računa o duševnoj razvijenosti, osetljivosti i ličnim svojstvima maloletnika.
Maloletnik se poziva preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, osim ako to nije moguće zbog potrebe da se hitno postupa ili iz drugih opravdanih razloga. Ako se maloletnik ne poziva preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, sud koji vodi prekršajni postupak će ih obavestiti o pokretanju postupka. Maloletniku se ne mogu dostavljati pismena isticanjem na oglasnu tablu suda.
Kad je maloletnik učestvovao u izvršenju prekršaja zajedno sa punoletnim licima, postupak prema njemu će se razdvojiti osim ako je spajanje postupka neophodno za svestrano razrešenje stvari.
U postupku prema maloletnicima, organ starateljstva, roditelji, odnosno zakonski zastupnik maloletnika imaju pravo da se upoznaju sa tokom postupka, da u toku postupka stavljaju predloge i da ukazuju na činjenice i dokaze koji su važni za donošenje pravilne odluke.
Sud može odlučiti da se ne vodi prekršajni postupak prema maloletniku ako smatra da ne bi bilo celishodno da se postupak vodi s obzirom na prirodu prekršaja i okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen, raniji život maloletnika i njegova lična svojstva.
Protiv odluke donete u postupku kojom je maloletniku izrečena sankcija za prekršaj pored okrivljenog, branioca i podnosioca zahteva, žalbu mogu i staratelj, brat, sestra i hranitelj maloletnika, čak i protiv njegove volje ukoliko je to u korist maloletnika (član 298. ZoP).
U postupku prema maloletniku uvek će se isključiti javnost (čl. 241. i 300. ZoP).
5. Da li maloletnik može da odgovara za carinski prekršaj?
Pitanje iz naslova ovog dela je suštinski povod za usvajanje pravnog shvatanja koje razmatram. Sud je zaključio da maloletno lice može da odgovara za carinske prekršaje a da su uslovi za odgovornost propisani u članu 71. i drugim (neoznačenim) članovima ZoP, i da nema smetnji da pod utvrđenim uslovima odgovara i maloletni izvršilac prekršaja iz oblasti Carinskog zakona. Sud se pozvao i na još nešto ali time ću se kasnije posebno pozabaviti.
Gore izneti zaključak Suda je samo delimično tačan. Vidimo da Sud nije baš precizirao svoje zaključke. Dobro, ako pogledamo odredbe o prekršajima i kaznama u oba carinska zakona, shvatićemo da većinu tih prekršaja i ne može da izvrši maloletnik. Ali ovde je reč o onima koje može (recimo ne prijavi na propisan način robu koju unosi u ili iznosi sa carinskog područja RS).
I stari (koji je važio u vreme usvajanja shvatanja) i novi Carinski zakon (koji se primenjuje od 16. juna 2019. god.), predviđaju carinske prekršaje i sankcije za iste, i to samo novčane kazne, te zaštitne mere u određenim slučajevima (oduzimanje robe i prevoznog sredstva koje se koristi za prevoz robe koja je predmet prekršaja). Oba navedena zakona maloletnike eksplicitno pominju samo na jednom mestu (identična odredba) kada se kaže da se roba koja je predmet carinskog prekršaja, za koju je propisana zaštitna mera, oduzima i u slučaju ako je prekršajni postupak obustavljen (pored ostalog) zato što je učinilac u vreme izvršenja prekršaja bio maloletan, osim u slučaju nastupanja apsolutne zastarelosti.
I druge odredbe u vezi prekršaja su gotovo identične u oba zakona. Recimo, predviđeno je da carinski organ izdaje prekršajni nalog za prekršaje za koje je propisana novčana kazna u fiksnom iznosu u skladu sa odredbama zakona koji uređuje prekršaje, a za prekršaje za koje se ne izdaje prekršajni nalog, carinski organ podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.
Takođe, propisano je da se na postupak u carinskim prekršajima primenjuju odredbe ZoP.
A već smo naveli da se prema članu 73. ZoP, mlađem maloletniku mogu izreći samo vaspitne mere, a starijem maloletniku može se izreći vaspitna mera, kazneni poeni ili kazna, a zaštitna mera se može izreći maloletniku uz vaspitnu meru ili kaznu, i to isključivo od strane suda. A carinski zakoni nisu predvideli vaspitne mere za carinske prekršaje već samo novčane kazne, znači otpadaju mlađi maloletnici. A rekli smo i da član 168. ZoP decidno kaže, da se prekršajni nalog ne može izdati maloletniku, znači u obzir dolaze samo prekršaji za koje je propisana novčana kazna u nekom rasponu, a već smo ponovili da samo sud može kazniti maloletnika.
A videli smo da ZoP takođe kaže, da se kazna može izreći samo starijem maloletniku, koji je prema svojoj duševnoj razvijenosti mogao shvatiti značaj svoje radnje i upravljati svojim postupcima i ako zbog težih posledica prekršaja ili većeg stepena krivice ne bi bilo opravdano primeniti vaspitnu meru. Dakle, potrebno je i proceniti ličnost maloletnika i stepen njegove krivice, tako da mogu otpasti i neki stariji maloletnici.
Pošto to Sud nije učinio, da sumiramo izlaganje i damo tačan odgovor na pitanje iz naslova ovog dela.
Prethodno da bi uopšte razmatrali ovaj odgovor, mora biti ispunjen jedan preduslov, da maloletnik putuje preko državne granice sam, odnosno da sasvim samostalno (što je diskutabilno) preduzima druge radnje kojima se može počiniti carinski prekršaj (recimo, naručuje neku robu iz inostranstva i ne dostavi ispravne podatke o istoj).
Što se putovanja tiče, član 54. Zakona o graničnoj kontroli („Sl. glasnik RS“, br. 24/2018) predviđa da prilikom granične provere maloletnih lica, policijski službenik posebnu pažnju obraća da li maloletno lice putuje samo ili u pratnji drugog lica, te da maloletno lice, državljanin RS do navršene 16. godine života, kada putuje samo ili u pratnji drugog lica koje mu nije roditelj ili zakonski zastupnik, za prelazak državne granice mora posedovati overenu saglasnost oba roditelja, ako zajednički vrše roditeljsko pravo, ili zakonskog zastupnika.
Ako maloletnik putuje u pratnji nekog lica, teško da će carinski organ zaključiti da je maloletnik samostalno odlučio nešto, već će za carinski prekršaj uvek kriviti punoletno lice.
Dakle, samo maloletno lice starije od 16 godina(stariji maloletnik) može da odgovara za carinske prekršaje, ali isključivo za one za koje nije propisana fiksna kazna već kazna u nekom rasponu i pod uslovom da ih potpuno samostalno učini (da putuje sam npr.). A to ne može biti ni svaki stariji maloletnik, već samo onaj koji u potpunosti shvata značaj svoje radnje i upravlja svojim postupcima, kod koga je stepen krivice visok. Znači traži se namera (direktan umišljaj praktično), da taj maloletnik zna da to što radi nije dozvoljeno, da tom radnjom čini prekršaj. I ne za svaki carinski prekršaj, već samo za one sa težim posledicama, gde se primenom analogije može zaključiti da ne bi bilo opravdano primeniti vaspitnu meru da je ista predviđena za prekršaj.
I kad sve ovo zaključimo, postavlja se pitanje da li je ovakva situacija uopšte moguća. Mislim, kako danas maloletnici vole da kažu, da li je realno da neko pusti maloletnika da sam putuje i tom prilikom preko granice prenosi robu velike vrednosti?
6. Šta još nije dobro u pravnom shvatanju Suda?
Nažalost, Sud je izgleda zaboravio na opšta pravila tumačenja propisa (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo), da se kod tumačenja se mora veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova, te da pravni sistem ne čini jedan propis , te da je pravni poredak jedinstven što u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), a ponavlja i u članu 194.
A izgleda da je Sud ponajviše zaboravio na logiku. O logičkim sposobnostima je nezahvalno govoriti, ali ne sme se zaboraviti na elementarnu logiku. Postavljene premise moraju dati konkluziju. Nije dovoljno navesti ili citirati odredbe nekog propisa, potrebno je izvući logičan zaključak koji je moguće obrazložiti. A u konkretnom slučaju nije bilo ni pozivanja na neke konkretne odredbe niti pokušaja tumačenja istih, samo je navedeno pozivanje na članove kojima su uređeni predmeti zakona i pozivanje ne neoznačene odredbe?!?
Ono što najviše zbunjuje je pozivanje suda na član 2. i druge (neoznačene) članove Zakona o maloletnim učiniocima. Kakve veze ima ovaj propis sa prekršajima maloletnika, nije mi jasno.
Možda je Sud zbunilo to što ZoP u stavu 2. člana 291. predviđa da ako nije drugačije propisano ZoP, u prekršajnom postupku prema maloletniku shodno se primenjuju odredbe Zakona o maloletnim učiniocima. Ali ono što je zaboravljeno, rečeno je „shodno primenjuju“ a ne direktno primenjuju.
Ali zašto uopšte pominjati ovaj zakon? Kakve on veze ima s prekršajima? Ovaj zakon sadrži odredbe koje se primenjuju prema maloletnim učiniocima krivičnih dela a odredbe zakona odnose se na materijalno krivično pravo, organe koji ga primenjuju, krivični postupak i izvršenje krivičnih sankcija prema ovim učiniocima krivičnih dela. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na punoletna lica kad im se sudi za krivična dela koja su učinila kao maloletnici, a ispunjeni su uslovi koje predviđa ovaj zakon, kao i na lica koja su krivično delo učinila kao mlađi punoletnici. Zakon sadrži i posebne odredbe o zaštiti dece i maloletnika kao oštećenih u krivičnom postupku. Sve to lepo piše u članu 1. tog zakona.
Dakle, reč je o krivičnim delima, krivičnom postupku i krivičnim sankcijama a ne prekršajima, prekršajnom postupku i prekršajnim sankcijama.
Da li je potrebno da objašnjavam razliku između prekršaja (čiji smo pojam i ostale ključne elemente dali ranije) i krivičnog dela? Da je prekršaj lakši oblik kaznenog dela? Da su ta dela regulisana različitim zakonima? Samo ću reći da član 14. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, kaže da je krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. A već smo rekli da je prekršaj protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija.
Da se vratimo na zaključak Suda, da ga još malo izanaliziramo, konkretno deo: „[…] Uslovi za odgovornost propisani se u članu 71 i dr. Zakona o prekršajima i član 2 i dr. Zakona o maloletnim izvršiocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica […]“.
Već smo videli da član 71. ZoP propisuje da se prema detetu (maloletniku do 14 godina) ne može voditi prekršajni postupak i da se na maloletnika starosti od navršenih 14 do navršenih 18 godina koji učini prekršaj, primenjuju se odredbe Glave VI, a ostale odredbe ZoP samo ako nisu u suprotnosti sa ovim odredbama. Dobro, Sud znači apostrofira da dete ne može odgovarati za prekršaj.
A najviše zbunjuje što se Sud poziva na član 2. Zakona o maloletnim učiniocima, koji inače glasi:
„Licu koje u vreme izvršenja protivpravnog dela, u zakonu predviđenog kao krivično delo, nije navršilo četrnaest godina, ne mogu se izreći krivične sankcije ni primeniti druge mere koje predviđa ovaj zakon.“.
Šta je Sud hteo reći? Da se dete ne može goniti za krivično delo? A to videli smo, decidno određuje i ZoP u materiji prekršaja. Ali kakve veze imaju prekršaji i krivična dela?
Ali ono što još više zbunjuje je nastavak te misli, gde se kaže: „[…] koji propisuju odgovornost maloletnika starosti od navršenih 14 do navršenih 18 godina za prekršaje iz čega proizilazi da nema smetnji da pod utvrđenim uslovima[…]“. Koliko god da razmišljam ne shvatam šta su hteli ovime (u celini) da kažu? Najpre, ako sam shvatio, kažu (parafraza) da dete ne može da odgovara za prekršaj niti krivično delo, a onda da članovi koji govore o tome u stvari propisuju odgovornost maloletnika starosti od navršenih 14 do navršenih 18 godina za prekršaje?!? Ili su hteli da kažu, dete svakako ne odgovara za prekršaje i krivična dela, a da su bitni drugi neoznačeni članovi oba zakona koji propisuju odgovornost maloletnika starosti od navršenih 14 do navršenih 18 godina za prekršaje? Ali, onda opet nešto nije u redu. Jer, Zakon o maloletnim učiniocima ne propisuje odgovornost maloletnika za prekršaje već za krivična dela. O čemu je ovde reč?
A inače, videli smo sve je tako prosto, samo treba pročitati odredbe ZoP o maloletnicima i odredbe o prekršajima iz Carinskog zakona i sklopiti zaključak isključivanjem onoga što nije primenjivo.
7. Umesto zaključka
Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje?
Ovde se još jednom pokazalo, da je za svaki posao je potrebna određena stručnost, teorijsko znanje, ali i iskustvo. Što je najgore, ovde nije reč o toliko loše napisanim propisima, već o lošem tumačenju istih.
Upotreba analogije i izvođenje zaključaka po tom principu jesu dozvoljeni u pravu, ali imaju neka svoja pravila. Dobro, da ne budem prestrog, nekad je potrebno da se uđe u baš ozbiljno tumačenje i pravnu filozofiju, što je možda prekomplikovan poduhvat za Sud. Ali, ovde je bilo potrebno samo pročitati tekst navedenih propisa. Tumačenje i primena pravne analogije je možda složen proces, ali čitanje valjda nije.
A najporaznija je činjenica, da je ovde reč o zaključcima jednog apelacionog suda, gde po logici stvari rade iskusnije i bolje sudije, oni koji treba da kontrolišu rad prvostepenih sudova. Ako su oni bolji, kakvi su tek oni drugi? Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke i sud.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 70, jun 2020. god.
