– prikaz odluka i promena stavova Ustavnog suda i prakse Evropskog suda za ljudska prava –
Povod za ovaj tekst su odluke Ustavnog suda, kod kojih možemo videti da se stav ovog suda menja, a da određene sudije daju izdvojena mišljenja, da je rezultat promene sudija ovog suda uzrok promene stava, ali i odluke Evropskog suda za ljudska prava u sličnim situacijama u Hrvatskoj, kod izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta, odnosno oduzimanja novca unetog u Republiku Srbiju preko dozvoljenog iznosa koji se može uneti.
Radi se o zaštitnoj meri koja se izriče uz prekršajnu kaznu, kod ovog vrlo čestog prekršaja.
„U tranzitnom saobraćaju preko Republike Srbije godišnje prolazi više miliona putnika. Ovi ljudi preko naše države najčešće putuju iz zemalja Zapadne Evrope prema Severnoj Makedoniji, Turskoj, Grčkoj, Bugarskoj, Albaniji itd., kao i iz ovih zemalja prema zemljama Zapadne Evrope. Milionski protok ljudi predstavlja dragocen izvor za privredu Srbije, ali sa sobom nosi i značajne opasnosti. Jedan od njih jeste nekontrolisani protok gotovog novca, različitog porekla i namene.“[1]
U ovom tekstu prikazaćemo najvažniju dosadašnju praksu.
1. Relevantne odredbe
Članom 31. Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS“, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012, 139/2014 i 30/2018) propisano je da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva.
Odlukom o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (“Sl. glasnik RS”, broj 67/2006, 52/2008 i 18/2009), tačka 11a, propisano je da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu. (tačka 11a).
Tačka 12. propisuje:
„Nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti. Ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti.
Nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke:
– koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ;
– koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke;
– koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača.
Potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike.“
Članom 47. Zakona o deviznom poslovanju određeno je da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku, efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju.
Članom 63. tačka 14) istog zakona propisano je da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31).
Članom 64. stav 1. propisuje da će se za prekršaj iz čl. 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, a stav 2. da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini.
Dakle, pravilo je da se oduzimaju predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, a u slučaju kojim se bavi ovaj tekst to je strani novac unet u Republiku Srbiju preko dozvoljenog iznosa, a delimično oduzimanje propisano je samo kao izuzetak, i to izuzetak za čiju primenu je potrebno da pobude odgovornog lica ili druge okolnosti ukazuju da oduzimanje celokupnog iznosa (preko dozvoljenog, odnosno propisanog) nije opravdano.
Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS) koji je primenjen u slučajevima koje ćemo kroz sudsku praksu predstaviti, (kasnije izmenjen u „Sl. glasniku RS”, broj 91/2019-dr.zakon i 91/2019, ali relevantne odredbe za ovaj tekst su ostale iste) propisuje: da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4.).
2. Sudska praksa
2.1. Praksa prekršajnih sudova
Najpre ćemo navesti pravno shvatanje Prekršajnog apelacionog suda usvojeno većinom glasova svih sudija na odvojenim sednicama sedišta i odeljenja održanim od 1. januara do 31. decembra 2018. godine, koje glasi:
„Fizičko lice (rezident ili nerezident) koji prilikom izlaska iz Srbije carinskom organu prijavi sredstva plaćanja u iznosu većem od 10.000 evra ili protivvrednost u drugoj valuti, ne čini prekršaj iz čl. 62 st. 1 tač. 18 Zakona o deviznom poslovanju u vezi čl. 31 tog Zakona i tač. 10 Odluke o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (rezident) odnosno čl. 63 st. 1 tač. 14 u vezi čl. 31 Zakona i tač. 12 Odluke (nerezident).“
2.1.1. Prvi slučaj
Presudom Prekršajnog suda u Pirotu – Odeljenje suda u Dimitrovgradu (I-5) Pr. 4118/15 od 17. novembra 2015. godine okrivljeni je oglašen krivim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14) Zakona o deviznom poslovanju i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 30.000 dinara uz izricanje zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 10.000 evra.
Branilac okrivljenog je protiv prvostepene presude izjavio žalbu u kojoj je, pored ostalog, istakao da je u konkretnom slučaju zaštitna mera preterana i prevazilazi kako svrhu primene zaštitnih mera, tako i opštu svrhu prekršajnih sankcija. Dalje je naveo da izrečena zaštitna mera nije u skladu sa članom 58. stav 1. Ustava i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Konačno, naveo je da prvostepeni sud nije izveo, pored ostalog, dokaz o poreklu predmetnog novca, a da je to učinio, mogao bi da primeni institut delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja. Branilac je u prilogu izjavljene žalbe dostavio izvod iz banke, iz koga se vidi da je podnosilac 21. oktobra 2015. godine podigao iznos od 19.245,43 evra.
Presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 21954/15 od 1. decembra 2015. godine je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog.
U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je „prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje u pogledu postojanja prekršaja opisanog u izreci prvostepene presude“; da je „pravilno okrivljeni oglašen odgovornim za učinjeni prekršaj, jer je u postupku utvrđeno da je dana 16. novembra 2015. godine u 16,15 časova doputovao na izlazu iz Republike Srbije na granični prelaz Gradina putničkim vozilom … i u postupku carinske kontrole upitan na turskom jeziku da li ima nešto da prijavi za carisnku kontrolu, odgovorio da nema ništa, te je detaljnom kontrolom u prednjem levom džepu pantalona pronađeno ukupno 20.000,00 evra; da je „okrivljenom vraćen dozvoljeni iznos od 10.000,00 evra, dok je iznos od 10.000,00 evra zadržan potvrdom broj 25 od 16. novembra 2015. godine, jer isti nije imao potvrdu o unosu strane efektivne valute u Republiku Srbiju, kojom bi opravdao posedovanje iznosa većeg od 10.000,00 evra; da se „predlog branioca okrivljenog da se okrivljenom oduzme novac u manjem iznosu ne može prihvatiti iz razloga jer je pravilno prvostepeni sud našao da ne postoje razlozi za delimično oduzimanje novca“.
Protiv ove odluke podneta je ustavna žalba i doneta je Odluka Ustavnog suda broj Už-367/2016 od 7. juna 2018. godine, koju ćemo izložiti kasnije.
2.1.2. Drugi slučaj
Presudom Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu Pr. 4209/15 od 21. decembra 2015. godine okrivljeni je oglašen krivim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14) Zakona o deviznom poslovanju i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 15.000 dinara, te mu je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, i to efektivnog stranog novca u iznosu od 8.900,00 evra.
Branilac okrivljenog je protiv prvostepene presude izjavio žalbu.
Presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 16/16 od 6. januara 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca.
U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno:
– da je „prvostepeni sud u potpunosti i pravilno i u dovoljnoj meri izveo sve potrebne dokaze, koje je pravilno cenio i čiju ocenu i ovaj sud u potpunosti prihvata, pravilno utvrdio odlučne činjenice”;
– da je iz izvedenih dokaza nesumnjivo utvrđeno „da je okrivljeni kao nerezident dana 21. decembra 2015. godine, u 00,10 časova, na ulasku u Republiku Srbiju, na graničnom prelazu Batrovci, uneo efektivni strani novac u iznosu od 18.900,00 evra, a da iznos efektivnog stranog novca veći od 10.000,00 evra nije prijavio nadležnom carinskom organu”, odnosno da se „u radnji okrivljenog stiču sva obeležja prekršaja za koji je oglašen odgovornim”;
– da je prvostepeni sud „bez povrede materijalnog prava na štetu okrivljenog … izrekao odgovarajuću novčanu kaznu”;
– da je prvostepeni sud „pravilno primenjujući odredbu člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju, okrivljenom izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje prekršaja”;
– da se „neosnovano u žalbi branioca okrivljenog navodi da su u konkretnom slučaju imajući u vidu zakonito poreklo novca, ukazivalo da su se ispunili uslovi propisani članom 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, te da okrivljenom nije trebalo izreći zaštitnu meru oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje prekršaja u celini, ovo iz razloga što navedena okolnost ne može dovesti do drugačije odluke u pogledu izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta kojim je prekršaj izvršen, s obzirom da ista ne ukazuje na bilo koju vrstu pobude ili bilo koju posebnu okolnost koja bi ukazivala da nije opravdano da se od okrivljenog predmet kojim je prekršaj izvršen ne oduzme u celini”.
Protiv ove odluke podneta je ustavna žalba i doneta je Odluka Ustavnog suda, broj Už-1202/2016 od 8. novembra 2018. godine, koju ćemo izložiti kasnije.
2.1.3. Treći slučaj
Presudom Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu I-1 Pr. 1318/16 od 13. maja 2016. godine okrivljeni je oglašen krivim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14) Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS”, br. 62/06, 31/11 i 119/12) i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 40.000 dinara i izrečena mu je zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 19.000 evra; u presudi je, između ostalog, navedeno da je „okrivljeni oglašen odgovornim što je kao nerezident 13. maja 2016. godine u 00.30 časova na graničnom prelazu Batrovci u Republiku Srbiju uneo efektivni strani novac u iznosu od 29.000 evra, a iznos efektivnog stranog novca veći od 10.000 evra nije prijavio nadležnom carinskom organu, koji mu o tome nije izdao potvrdu, a koji novac je od strane carinskih službenika pronađen pregledom putničkog vozila marke ‚folksvagen polo’ registarske oznake AC806X (D) u kojem se kao putnik prevozio”;
Branilac okrivljenog 23. maja 2016. godine je izjavio žalbu protiv ove presude uz koju je dostavio slipove I. banke iz Holandije. Navedeni slipovi dokazuju da je okrivljeni 10. maja 2016. godine, dva puta – u 14 h 34 min i 14 h 37 min, podigao novac u ukupnom iznosu od 20.000 evra;
Presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III-308 Prž. 10524/16 od 24. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i prvostepena presuda je potvrđena.
U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je „odredbom člana 94. stav 4. Zakona o prekršajima, propisano da stranke i drugi učesnici u postupku koji nisu državljani Republike Srbije, imaju pravo da tok postupka prate preko prevodioca i da u tom postupku upotrebljavaju svoj jezik, a odredbom stava 6. istog člana Zakona, propisano je da prevođenje obavlja prevodilac koga odredi sud koji vodi prekršajni postupak sa liste sudskih prevodilaca, a ukoliko to nije moguće, prevođenje će izvršiti drugo lice uz pristanak stranke. Prilikom davanja odbrane pred prvostepenim sudom okrivljeni je kazivao da mu je maternji jezik turski, nakon čega je upoznat sa pravom na upotrebu svog jezika u postupku, te je izjavio da će svoju odbranu dati na maternjem turskom jeziku i da pristaje da prevođenje sa njegovog maternjeg turskog jezika obavlja F. M. koji nije na listi sudskih prevodilaca. Dakle, prvostepeni sud je u svemu postupio u skladu sa odredbom člana 94. Zakona o prekršajima, kojom je uređeno pitanje upotrebe jezika u prekršajnom postupku, te stoga nije učinjena bitna povreda odredaba prekršajnog postupka na koju se žalbom ukazuje,…, razmatrajući prvostepenu presudu u pogledu odluke o izrečenoj zaštitnoj meri, Prekršajni apelacioni sud je utvrdio da je pravilno prvostepeni sud doneo odluku o zaštitnoj meri, jer je odredbom člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju propisano, da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, pa kako je okrivljeni proglašen odgovornim za prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju, to je prekršajni sud okrivljenom na osnovu člana 64. stav 1. navedenog zakona, pravilno izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta prekršaja i to efektivnog stranog novca u iznosu od 19.000 evra. Jeste odredbom člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju propisano da se izuzetno od odredbe stava 1. člana 64. može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja, ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini, međutim ova zakonska odredba je samo mogućnost i za njenu primenu, po oceni ovoga suda, je nužno da okrivljeni učini izvesnim da je opravdano samo delimično oduzimanje predmeta prekršaja, a ne u celosti, a to okrivljeni nije učinio, pri čemu ni konkretne okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen ne ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini. Stoga nije uvažen ni žalbeni predlog da se okrivljenom privremeno oduzeti novac vrati u celini ili delimično”.
Protiv ove odluke podneta je ustavna žalba i doneta je Odluka Ustavnog suda, broj Už-5214/2016 od 24. oktobra 2019. godine, koju ćemo takođe izložiti kasnije.
2.1.4. Četvrti slučaj
Presudom Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu Pr. 867/17 od 31. marta 2017. godine okrivljeni je oglašen odgovornim što je „kao nerezident dana 31. marta 2017. godine oko 19.50 časova na CI Batrovci na ulazu u Republiku Srbiju, kao vozač putničkog vozila … švajcarskih registarskih oznaka … nije prijavio carinskom organu strani efektivni novac u iznosu od 73.100 CHF i 5.500 eura koji se nalazio u ženskoj putnoj torbi u više belih koverata kod njegove supruge Y. E. kao saputnika budući da je iznos stranog novca veći od 10.000 eura dužan da prijavi carinskom službeniku prilikom ulaska u zemlju, a da je u carinsko područje unosio efektivni strani novac u ukupnom iznosu od 73.100 CHF i 5.500 eura, čime je učinio prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju”; navedenom presudom okrivljenom je izrečena novčana kazna u iznosu od 20.000 dinara i zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, i to efektivnog stranog novca u iznosu od 57.600 CHF kao predmet prekršaja;
Okrivljeni je preko punomoćnika izjavio žalbu protiv ove presude i akt overen od strane javnog beležnika kantona Lucern, Švajcarska konfederacija, iz koga proističe da su D. G, S. Y. T. i A. F. 29. marta 2017. godine poverile po 25.000 CHF (ukupno 75.000 CHF) njihovom ocu Y. H;
Presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu III – 308 Prž. 7658/17 od 12. aprila 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog, a presuda Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici je potvrđena.
U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da „što se tiče žalbenog navoda branioca okrivljenog da je okrivljeni prekršaj učinio iz nehata, a ne sa umišljajem, imajući u vidu da je okrivljeni celokupan novac koji je imao kod sebe nije sakrio na neko skriveno mesto ili u neku tajnu pregradu u automobilu, već je isti držao u tašni svoje supruge E, ovaj sud ga je smatrao neosnovanim, budući da je okrivljeni prilikom davanja odbrane naveo da je na pitanje carinskog službenika koliko novca ima da prijavi, odgovorio da za prijavu ima samo 1.000 evra i to nešto je bilo u evrima i nešto u francima, a pare je u ukupnoj vrednosti od oko 1.000 evra izvadio iz džepa pantalona i pokazao carinskim službenicima. Dakle, pitanje upućeno okrivljenom bilo je potpuno jasno te je neuverljiva odbrana okrivljenog da nije znao da treba da prijavi sav novac, bez obzira što je to novac koji po njegovom kazivanju pripada njegovoj deci, jer prema utvrđenom činjeničnom stanju okrivljeni je turski državljanin koji ima prebivalište u Švajcarskoj, te očigledno putuje između navedenih zemalja, pa s obzirom na to da je propisima koji važe i u drugim državama, a koji se tiču unošenja i iznošenja efektivnog stranog novca, ograničeno iznošenje i unošenje efektivnih sredstava plaćanjem tako da je okrivljeni mogao biti upoznat sa ovim propisom, te je po oceni drugostepenog suda, okrivljeni mogao znati da je iznošenje i unošenje deviznih sredstava ograničeno, odnosno efektivnog stranog novca i u Srbiju…, Drugostepeni sud ispitao pobijanu presudu i u pogledu odluke o izrečenoj zaštitnoj meri oduzimanja predmeta prekršaja, a u pitanju je iznos efektivnog stranog novca od 57.600 chf, te nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenjujući odredbu člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju, okrivljenom izrekao zaštitnu meru oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje prekršaja, jer je ova zaštitna mera kao obavezna propisana za učinjeni prekršaj iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju, za koji je okrivljeni oglašen odgovornim. Neosnovani su žalbeni navodi branioca okrivljenog da su okolnosti u konkretnom slučaju da novac pripada deci okrivljenog i da isti nije sakrio, okolnosti koje ukazuju da je trebalo primeniti institut delimičnog oduzimanja predmetnog novca iz člana 64. stav 2. Zakona o prekršajima, jer te okolnosti ne mogu dovesti do drugačije odluke u pogledu izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta kojima je prekršaj izvršen budući da ne ukazuju ni na kakvu posebnu okolnost koja bi bila osnov da se okrivljenom predmet kojim je prekršaj izvršen, ne oduzme u celini, zbog čega drugostepeni sud ove navode iznete u žalbi branioca okrivljenog nije prihvatio”; da podnosilac ustavne žalbe kao dokaz o zakonitom poreklu oduzetog novca dostavlja akt overen od strane javnog beležnika kantona Lucern, Švajcarska konfederacija; da iz akta proističe da su D. G, S. Y. T. i A. F. 29. marta 2017. godine poverile po 25.000 CHF (ukupno 75.000 CHF) njihovom ocu Y. H; da je u ovom aktu, na drugoj strani, navedeno: „Overa potpisa – potpisano lice nadležno za dokumente kantona Lucern overava da su tri potpisa sa prednje strane, po jedan od strane gospođe G. D, rođene 15. januara 1973. godine, turske državljanke, sa stanom u … E, A., Švajcarska, gospođe T. S. Y, rođene 14. marta 1972. godine, iz B, sa stanom u … B, Švajcarska, gospođe F. A, rođene 7. marta 1976. godine, turske državljanke, sa stanom u … E, Švajcarska, svojeručno stavljena u njegovom prisustvu”.
Protiv ove odluke podneta je ustavna žalba i doneta je Odluka Ustavnog suda, broj Už-8449/2017 od 18. juna 2020. godine, koju ćemo takođe izložiti kasnije.
3. Praksa Ustavnog suda
3.1. Prvi slučaj – Odluka broj Už-367/2016
U navedenoj odluci Ustavni sud konstatuje sledeće:
„Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava, u suštini, obrazlaže tvrdnjom da je „izrečena zaštitna mera prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 10.000,00 evra u drastičnoj nesrazmeri sa bićem predmetnog prekršaja, odnosno samom radnjom neprijavljivanja predmeta prekršaja“.
Ustavni sud konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, od 23. septembra 1982. godine, stav 61.).
Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima:
1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom;
2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine;
3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ismayilov protiv Rusije, broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, broj 28336/02, od 26. februara 2 009. godine).
Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je nesporno da je podnosilac imao pravo svojine na predmetnom novcu, kao i da mu je u prekršajnom postupku navedeno pravo oduzeto izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 10.000,00 evra, čime je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud dalje konstatuje da pitanje da li ta vrsta oduzimanja prava svojine predstavlja i povredu prava iz člana 58. Ustava, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene Suda da su osporenoj presudi ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno oduzimanje prava svojine.“
1) Ocenjujući postojanje prvog uslova, da li je oduzimanje svojine propisano zakonom, Ustavni sud konstatuje da je zaštitna mera – oduzimanje predmeta prekršaja propisana Zakonom o prekršajima i Zakonom o deviznom poslovanju, koji su i primenjeni u konkretnom slučaju prilikom oduzimanja prava svojine podnosioca ustavne žalbe.
2) Ispitujući postojanje drugog uslova, da li postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je ovo mešanje težilo legitimnom cilju u opštem interesu.
Ovaj sud dalje navodi:
„… materija prometa i prenosa novca nosi posebnu osetljivost, s obzirom na to da može biti skopčana sa kriminalnim aktivnostima, te da poreklo novca može biti nezakonito, pa su utoliko propisi u ovoj oblasti u uskoj povezanosti sa ograničenjem prava na imovinu u svrhu zaštite javnog interesa. Sa druge strane, postoje i one pravne situacije u kojima imovina jeste zakonitog porekla, ali da i pored toga postoji ovlašćenje javnih vlasti da u određenoj meri zadiru u to pravo. Naime, sam čin unošenja, odnosno prenošenja novca preko državne granice i teritorije Republike Srbije nije protivzakonit, pod propisanim uslovima. Zakonito je novac uneti i preneti, bez ograničenja iznosa, uz obavezu koja se sastoji u prijavljivanju i uzimanju potvrde o posedovanju i prenošenju onog novčanog iznosa koji prelazi granicu od 10.000,00 evra, do koje ne postoji obaveza prijavljivanja. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije imao potvrdu o unosu strane efektivne valute u Republiku Srbiju, niti je prilikom izlaska prijavio novac.“
3) Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta, ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret (videti, pored ostalih, presude u predmetima Ismayilov protiv Rusije, od 6. novembra 2008. godine, stav 38; Gabrić protiv Hrvatske, od 5. februara 2009. godine, stav 39; Grifhorst protiv Francuske, od 26. februara 2009. godine, stav 94; Boljević protiv Hrvatske, od 31. januara 2017. godine, stav 41.). Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pri tome sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu.
U konkretnom slučaju, kako bi se ustanovila srazmernost izvršenog prekršaja i izrečene sankcije, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zato što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da prenosi u inostranstvo efektivni strani novac u iznosu od 20.000,00 evra. Za tu vrstu prekršaja, primenom relevantog pravnog okvira, sud može odrediti sankciju koja se sastoji u novčanoj kazni i zaštitnu meru oduzimanja predmeta prekršaja u potpunosti ili delimično, a shodno članu 64. stav 1. i stav 2. Zakona o deviznom poslovanju. Ustavni sud je utvrdio da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), a da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.).
Ocenjujući srazmernost izrečene sankcije, Ustavni sud napominje da je sud izrekao sankciju novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara i zaštitnu meru oduzimanja celokupnog iznosa neprijavljenog novca. Ustavni sud ponavlja i na ovom mestu da Zakonom o deviznom poslovanju nije propisana obaveza potpunog oduzimanja novca koji se neprijavljen prenosi, već da se izuzetno može izvršiti delimično oduzimanje predmeta ukoliko se na osnovu pobuda ili drugih okolnosti pod kojima je prekršaj izveden može zaključiti da nije opravdano da se predmet oduzme u celini.
Ono što je jako važno, Ustavni sud je konstatovao da razmatrajući navode Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Nišu ne uočava se da je sud s dužnom pažnjom pristupio razmatranju pobuda i okolnosti pod kojima je izvršen prekršaj, niti da je primenio i tumačio navedenu odredbu u celini, uz razmatranje da li bi se svrha zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja ispunila i delimičnim oduzimanjem predmeta.
Imajući u vidu napred rečeno, Ustavni sud smatra da je srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa koji se u konkretnom slučaju ogledao u neprijavljivanju prenošenja određenog iznosa novca sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine narušena.
Stoga je Ustavni sud ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u celini, uz izrečenu novčanu kaznu, predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da izrečena zaštitna mera, kao mera u cilju zaštite javnog interesa, nije bila srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine.“
3.2. Drugi slučaj – Odluka broj Už-1202/2016
U ovoj odluci sud je ponovio tri merila Evropskog suda za ljudska prava, navodeći i odluke tog suda, ali povodom trećeg merila, smatra da je srazmerno oduzeti celokupan iznos iznad 10.000 evra.
U ovom slučaju radilo se o ukupnom iznosu od 18.900,00 evra, a podsetimo u slučaju iz odluke, br. Už-367/2016 o iznosu od 20.000 evra. Dakle, vrlo mala razlika je u pitanju.
Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje celokupnog iznosa preko 10.000 evra u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, u ovom slučaju Ustavni sud odgovorio je negativno.
Uz novčanu kaznu u iznosu od 15.000,00 dinara i smatra i da je zaštitna mera oduzimanja celokupnog iznosa neprijavljenog novca, nije opravdana, ali navodi i sledeće:
„Imajući u vidu da je zakonskom odredbom za prekršaje u oblasti deviznog poslovanja (pomenuti stav 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju) propisano da se izuzetno može izvršiti i delimično oduzimanje predmeta, to Ustavni sud ukazuje da nadležni sudovi prilikom izricanja zaštitne mere oduzimanja predmeta i odlučivanja da li će predmet prekršaja oduzeti u potpunosti ili delimično, moraju imati u vidu pobude ili druge okolnosti konkretnog slučaja pod kojima je prekršaj izvršen (da li je novac koji je predmet prekršaja zakonitog porekla, da li je dokaz o poreklu novca dostavljen sudu, gde se novac nalazio, da li je i kako bio sakriven, koji je bio način prenošenja novca i slično), te da svoju odluku u navedenom smislu dodatno obrazlože.“
Ono što je ovde karakteristično jeste da se Ustavni sud ne bavi razmatranjem obrazloženja Prekršajnog apelacionog suda u vezi sa tim da li je s dužnom pažnjom pristupio razmatranju pobuda i okolnosti pod kojima je izvršen prekršaj.
Ustavni sud je ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u celini, uz izrečenu novčanu kaznu, predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da izrečena zaštitna mera kao mera u cilju zaštite javnog interesa, nije bila srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine.
3.3. Treći slučaj – Odluka broj Už-5214/2016
Kao i u prethodna dva slučaja, opet je 3. uslov, odnosno treće merilo – srazmernosti mešanja države u imovinu i ovde najvažniji, s obzirom da prva dva uslova nisu sporna, ali ovde dolazi do zaokreta.
Ocenjujući da li postoji treći uslov srazmernosti, Ustavni sud u ovoj odluci najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen odgovornim zato što je propustio da nadležnim carinskim vlastima prijavi da kao nerezident unosi u Republiku Srbiju efektivni strani novac u iznosu od 29.000,00 evra.
Navodi da je podnosilac (inače iz Haga, Kraljevina Holandija) znao da novac u iznosu većem od 10.000 evra treba da prijavi na ulasku u zemlju, (podnosilac je sam izjavio da je znao za obavezu) a što nije učinio, već je naprotiv (prema izjavi službenog lica koju u tom delu ni podnosilac nije osporio), netačno naveo znatno manji iznos, da je novac bio podeljen na više manjih iznosa i da se nalazio na više mesta u vozilu, što jasno ukazuje na nameru da se neprijavljen novac unese u zemlju, da je kako su ovlašćeni službenici nalazili novac u vozilu, u izjavi povećavao iznos novca koji ima kod sebe, kao i da se izvodi sa bankomata ne mogu smatrati relevantnim dokazima o poreklu novca. Pored navedenog, u toku prvostepenog postupka okrivljeni nije izneo navode i dostavio dokaze o okolnostima koje bi sud cenio u smislu člana 64. stav 2. Zakona, a što je i navedeno u obrazloženju osporene odluke.
Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, izricanjem novčane kazne podnosiocu ustavne žalbe u iznosu od 40.000 dinara ostvarena svrha prekršajnih sankcija, odnosno kazne, a izricanjem oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 19.000 evra, ostvarena je svrha izricanja zaštitne mere. Takođe, Ustavni sud smatra da srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koje se u konkretnom slučaju ogledalo u unošenju neprijavljenog novca u iznosu iznad 10.000 evra, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine, nije narušena, naročito imajući u vidu sve okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju.
Dakle, ovde je oduzet celokupan iznos preko 10.000 evra, ali su posebno obrazložene pobude okrivljenog, odnosno podnosioca ustavne žalbe.
3.4. Četvrti slučaj – Odluka broj Už-8449/2017
I u ovom slučaju Ustavni sud smatra da je oduzimanje celokupnog iznosa bilo opravdano.
Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je podnosilac ustavne žalbe (iz Republike Turske) imao kod sebe novac u ukupnom iznosu od 73.100 CHF i 5.500 evra, za koji je izjavio da je lično njegov, kao i da mu je u prekršajnom postupku oduzet novac izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 57.600 CHF, čime je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da podnosilac kao dokaz o zakonitom poreklu imovine – oduzetog novca dostavio akt overen od strane javnog beležnika kantona Lucern, Švajcarska konfederacija.
Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ponovo, pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava, naročito ukazuje da se obaveza podnosioca (a koja u konkretnom slučaju nije ostvarena) ogledala u tome da novac prijavi na ulasku u Republiku Srbiju, te da bi od nadležnog organa dobio potvrdu na osnovu koje bi novac izneo iz Republike Srbije, da je podnosilac na pitanje carinskog službenika „koliko novca nosite sa sobom”, odgovorio da imaju zajedno (podnosilac i njegova supruga Y. E.) 1.000 evra, a što je i napisao na staklu zadnjeg levog prozora vozila, kao i da je novac (73.100 CHF i 5.500 evra) pronađen pri detaljnoj kontroli vozila i prtljaga u ženskoj putnoj torbi u više belih koverata, a što sve jasno ukazuje na nameru da se neprijavljen novac unese u zemlju. Ustavni sud ukazuje i da je podnosiocu i njegovoj supruzi vraćeno 15.500 CHF (što čini protivvrednost od 14.500 evra) i 5.500 evra, odnosno ukupno im je vraćen dozvoljeni iznos od 20.000 evra (10.000 evra koje podnosilac može da unese bez prijave u Republiku Srbiju i 10.000 evra koje supruga podnosioca može da unese bez prijave), kada bi se švajcarski franci CHF pretvorili u evro.
Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju, izricanjem novčane kazne podnosiocu ustavne žalbe u iznosu od 20.000 dinara ostvarena svrha prekršajnih sankcija, odnosno kazne, a izricanjem oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 57.600 CHF, ostvarena je svrha izricanja zaštitne mere. Takođe, Ustavni sud smatra da nije narušena srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koji se u konkretnom slučaju ogledao u unošenju neprijavljenog novca u iznosu iznad 10.000 evra (kada bi se iznos švajcarskih franaka – CHF koji je podnosilac imao kod sebe, pretvorio u evre) po osobi, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine, naročito imajući u vidu sve okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju.
4. Praksa Evropskog suda za ljudska prava
4.1. Gabrić protiv Hrvatske – predstavka br. 9702/04 (5. februar 2009. godine)
Zakonom o osnovama deviznog sustava, deviznog poslovanja i prometu zlata Republike Hrvatske (“Narodne novine”, br. 91A/93, 36/98, i 32/01), koji je bio na snazi u relevatnom periodu, propisano je:
Članak 72, stavak 1:
„Strane valute i vrijednosni papiri koji glase na stranu valutu unose se u Republiku Hrvatsku slobodno.“
Članak 74a, stavak 1:
„Domaće i strane fizičke osobe dužne su prilikom prelaska državne granice prijaviti ovlaštenom carinskom djelatniku svaki prijenos za sebe ili drugoga gotovine i čekova u domaćoj i stranoj valuti u vrijednosti što je propisana zakonom kojim se utvrđuje sprječavanje pranja novca.“
Članak 97a:
„Novčanom kaznom od najmanje 5.000,00 kuna kaznit će se za prekršaj domaća i strana fizička osoba, domaća i strana pravna osoba, predstavnik, odgovorna osoba ili punomoćnik domaće i strane pravne osobe, obrtnik i trgovac pojedinac te fizička osoba koja samostalnim radom obavlja djelatnost ako pokuša prenijeti ili prenese preko državne granice bez prijave ovlaštenom carinskom djelatniku gotovinu i čekove u vrijednosti utvrđenoj prema odredbama članka 74a. ovoga Zakona.“
Članak 99a:
„(1) Gotovina i čekovi u domaćoj i stranoj valuti koji se prenose preko državne granice suprotno članku 74a. ovoga Zakona ovlašteni carinski djelatnik privremeno će uz izdavanje potvrde oduzeti, kako je to propisano za prekršajni postupak, i uz podnošenje prekršajne prijave bez odgađanja uplatiti na poseban račun Deviznog inspektorata Ministarstva financija Republike Hrvatske.
(2) Gotovina i čekovi što su predmet prekršaja iz članka 97a. ovoga Zakona oduzet će se rješenjem o prekršaju u korist proračuna Republike Hrvatske.
(3)…
(4) Iznimno, prekršajno tijelo u posebno opravdanim slučajevima u kojima postoje posebne olakotne okolnosti može odlučiti da se gotovina i čekovi, što su predmet prekršaja iz stavka 1. i 2. ovoga članka, ne oduzmu ili da se oduzmu samo djelomično.“
Članak 9, stavak 1. Zakona o sprečavanju pranja novca Republike Hrvatske (“Narodne novine”, br. 69/97, 106/97, 67/01, 114/01), koji je bio na snazi u relentnom periodu, glasio je:
„(1) Carinska [uprava]…obvezna je Uredu [za sprečavanje pranja novca] uputiti obavijest o zakonitom prenošenju ili pokušaju nezakonitog prenošenja preko državne granice gotovine ili čekova u domaćoj ili stranoj valuti u vrijednosti od 40.000,00 kuna ili većoj najkasnije u roku od tri dana od trenutka saznanja o prijenosu ili pokušaju nezakonitog prijenosa.“
Dakle, suštinski propisano je vrlo slično kao i kod nas.
ESLJP u ovoj presudi navodi da prekršaj za koji je podnositeljka predstavke proglašena krivom sastojao se od njenoga propuštanja da prijavi carinskim vlastima 20.000 DEM u gotovini, koji je nosila. Sam čin unošenja strane valute u gotovini u Hrvatsku nije bio nezakonit na temelju hrvatskog prava, jer je izričito dozvoljen člankom 72., stavkom 1. deviznog zakona. Ne samo da je bilo zakonito uneti stranu valutu kao takvu, nego i iznos koji se mogao zakonito preneti, ili, kao u ovome slučaju, fizički nositi preko hrvatske carinske granice, u načelu nije bio ograničen.
Podnosteljka je dostavila dokaz da je novac zakonito stečen, ali se domaće vlasti nisu posebno osvrnule na to pitanje, budući da su ga izgleda smatrale nevažnim, barem za izricanje mere oduzimanja. S tog osnova se razlikuje i ovaj predmet od predmeta u kojima se mera oduzimanja protezala na imovinu koja je bila stečena kaznenim delom.
Takođe, ranije nije bila osuđivana, čak ni osumnjičena, optužena za neko kazneno delo.
ESLJP zaključuje da nema ničega što bi upućivalo na zaključak da su oduzimanjem iznosa od 20.000 DEM od podnositeljke vlasti nastojale sprečiti neku kriminalnu aktivnost kao što je pranje novca, trgovina drogom ili izbjegavanje carinskih propisa. Novac koji je ona nosila bio je zakonito pribavljen i bilo je dozvoljeno taj iznos uneti u Hrvatsku s time da ga je trebalo prijaviti carinskim vlastima. Sledi da je nezakonito (ali ne i kriminalno) ponašanje koje joj se može pripisati u odnosu na novac bilo njeno propuštanje prijaviti taj novac na carini.
Sud smatra da mešanje, da bi bilo srazmerno, treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini dela za čije kažnjavanje je predviđena – u ovome predmetu nije poštovana dužnost prijavljivanja – a ne težini neke pretpostavljene povrede, koja nije bila utvrđena. Mera oduzimanja o kojoj se ovdje radi nije bila namenjena kao materijalna naknada štete – budući da država nije pretrpela nikakav gubitak kao rezultat toga što podnositeljka nije prijavila novac – nego je bila odvraćajuća i punitivna u svojoj svrsi. U ovome je predmetu noj je već bila izrečena novčana kazna za prekršaj koji se sastojao od neprijavljivanja novca na carini.
U takvim je okolnostima, po mišljenju Suda, oduzimanje celoga iznosa novca koji je trebalo prijaviti, kao dodatna sankcija uz novčanu kaznu, bilo nesrazmerno.
4.2. Boljević protiv Hrvatske – predstavka br. 43492/11 (31. januara 2017. godine) i Tilocca protiv Hrvatske – predstavka br. 40559/12 (5. aprila 2018. godine)
U ovoj, novijoj presudi, što je važno kako bi imali uvid da li se i stav ESLJP menjao, ovaj sud navodi sledeće.
Protiv podnosioca predstavke pokrenut je prekršajni postupak zbog toga što nije prijavio iznos od 180.000 EUR kada je ulazio u Hrvatsku, što je prekršaj utvrđen u članku 40. stavku 1. Zakona o deviznom poslovanju i članku 74. Zakona o sprječavanju pranja novca i financiranja terorizma. Odredbe ovih zakona nećemo navoditi, jer su suštinski iste kao i odredbe prethodnih zakoni iz predmeta Gabrić protiv Hrvatske (iznos do kojeg se ne mora prijaviti novac je 10.000 evra.)
Vijeće za prekršajni postupak je rješenjem od 19. listopada 2009. godine proglasilo podnositelja krivim za predmetni prekršaj i izreklo mu novčanu kaznu u iznosu od 10.000 hrvatskih kuna (HRK). Istovremeno, Vijeće za prekršajni postupak donijelo je zaštitnu meru i oduzelo 180.000 EUR u skladu s člankom 69. stavkom 2. Zakona o deviznom poslovanju.
Presudom od 23. prosinca 2009. godine Visoki prekršajni sud Republike Hrvatske odbio je žalbu i potvrdio rešenje Vijeća za prekršajni postupak.
I u ovom predmetu ESLJP ponavlja stavove kao i u predmetu Gabrić protiv Hrvatske, i ističe:
Istina je da su Vijeće za prekršajni postupak i Visoki prekršajni sud Republike Hrvatske utvrdili da podnositelj nije dokazao zakonito odredište novca koji je nosio preko granice, ali ništa ne navodi na zaključak da su oduzimanjem iznosa od 180.000 EUR od podnositelja vlasti htele sprečiti kriminalne aktivnosti, kao što je pranje novca. Jedino nezakonito (ali ne i kriminalno) postupanje koje mu je pripisano s obzirom na novac, sastojalo se u njegovom propustu da ga prijavi carinskim vlastima. Štaviše, podnositelj nikada nije bio evidentiran kao učinilac kaznenog dela, niti je bio optuživan.
ESLJP dalje navodi da Vlada nije uverljivo pokazala ili zaista tvrdila da sama novčana kazna nije bila dovoljna da postigne željeni učinak odvraćanja ili kažnjavanja i da spreči buduća kršenja obaveze prijavljivanja. U tim okolnostima Sud zaključuje da oduzimanje celog iznosa novca koji je trebalo prijaviti, kao dodatne sankcije uz novčanu kaznu, nije bilo srazmerno zato što je nametnulo prekomeran teret podnositelju.
U presudi Tilocca protiv Hrvatske – predstavka br. 40559/12 (5. aprila 2018. godine), ESLJP pozivajući se na prethodne dve presude, zauzima isti stav.
5. Izdvojena mišljenja sudija Ustavnog suda
Izdvojena mišljenja protiv Odluka Ustavnog suda dajemo namerno u ovom delu, a ne odmah ispod odluka, zbog uvida u odluke ESLJP.
5.1. Izdvojeno saglasno mišljenje sudije dr Tijane Šurlan u odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-1202/2016 i Už-5214/2016
U izdvojenom mišeljnju sudija ističe da je Odluka Ustavnog suda u predmetu Už-1202/2016 od 8. novembra 2018. godine druga po redu usvajajuća odluka doneta u pogledu povrede ljudskih prava manifestovanih u presudama prekršajnih sudova, a povodom deviznih prekršaja. Prva takva odluka doneta je 7. juna 2018. godine u predmetu Už-367/2016. Pre toga, Ustavni sud je odbacivao ustavne žalbe ovog tipa, zasnivajući argumentaciju na pravilnoj primeni prava i nepostojanju zadiranja u imovinu podnosioca od strane države. Ono što jeste posebno zanimljivo je činjenica da je čitav splet ustavnih žalbi, i onih odbacivanih i ovih usvojenih, podnet od strane istog advokata i da su ustavne žalbe slične, pravne situacije gotovo identične, činjenično neznatno različite.
Odlukom u predmetu Už-367/2016 Ustavni sud je napravio potpuni zaokret u svom rezonovanju. No ipak, i pored toga što su dve navedene usvajajuće odluke donete u vremenski bliskom periodu, od strane istog sudijskog kolegijuma, na ustavne žalbe podnete od strane istog advokata, sastavljene na bitno sličan način, u odnosu na presude prekršajnih apelacionih sudova, sa pozivom na povredu istih ljudskih prava – od strane Ustavnog suda dobile su različit odgovor.
Naime, u odluci u predmetu Už-367/2016 konstatovana je povreda člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1, a u odluci u predmetu Už-1202/2016 konstatovana je povreda člana 58. stav 1, dok je u odnosu na član 32. ustavna žalba odbačena. Obe odluke su kasatorne u odnosu na osporene presude prekršajnih apelacionih sudova.
S pravom se mogu postaviti pitanja – zašto je Ustavni sud u dve navedene usvajajuće odluke rezonovao drugačije i da li je to od esencijalnog značaja. Za podnosioce ustavnih žalbi i pravne posledice koje po njih izazivaju odluke Ustavnog suda zaista nema značaja koja su konkretno prava navedena kao povređena, jer u oba slučaja presude su poništene. No, za prekršajne sudije i te kako je od značaja koje ljudsko pravo su povredili i kako treba da koncipiraju sledeće presude. Najveći značaj ovih odluka svakako je za Republiku Srbiju, za njen pravni sistem i potencijalne izmene koje bi trebalo načiniti u normativnom okviru.
Spuštanjem fokusa razmatranja na pravo na imovinu u kontekstu prekršaja, ne sme se prevideti razlikovanje kazne za učinjeni prekršaj od zaštitne mere. Dejstvo prava na imovinu prostire se samo i isključivo u odnosu na zaštitnu meru, ne i u odnosu na kaznu. Drugim rečima rečeno, državi je ostavljeno na volju da propiše, a sudiji da odmeri kaznu u skladu sa pravom na pravično suđenje. Zaštitna mera pak potpada i pod garancije prava na pravično suđenje i pod garancije prava na imovinu.
Sudija posebno ističe kriterijum iz presude Evropskog suda za ljudska prava Gyrlyan protiv Rusije od 9. oktobra 2018. godine, koja nije uzimana u obzir prilikom izrade odluka Ustavnog suda. To je kriterijum – pitanje kakva šteta nastaje za državu prekršajem i šta je adekvatna mera sankcije i nadoknade štete.
S obzirom na to da u svojim presudama Evropski sud za ljudska prava u potpunosti nalaže vraćanje celokupne imovine oduzete primenom pravnog instituta zaštitne mere, moglo bi se zaključiti da je stav u suštini protiv zaštitne mere kao takve. Ispoljeni rezon u obrazloženju ipak jeste na upućivanju države da kada odmerava zaštitnu meru primeni višestruke kriterijume.
Evropski sud za ljudska prava dosledan je – deviznim prekršajem ne čini se materijalna šteta državi, čini se nematerijalna šteta koja se ogleda u kršenju pravne norme, odnosno počinjenju prekršaja. Stoga, država treba prekršioca da kazni.
Sudija dr Tijana Šurlan daje izdvojeno mišljenje i u odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-5214/2016, ponavljajući razloge i iz prethdonog mišljenja, a pridružuje se i dr Tamaš Korhec, koji ističe da je u potpunosti saglasan:
„… smatram da ustavnosudsko tumačenje ograničenja prava na imovinu zahteva obrazloženje i razloge za potpuno oduzimanje gotovog novca, odnosno da sudovi za prekršaje moraju obrazložiti zašto nisu vratili deo gotovog novca, to jest koji su posebni razlozi i okolnosti opravdali oduzimanje celokupnog iznosa. Kao što se mora opravdati zašto je izrečena novčana kazna u konkretnom iznosu u zakonom propisanom rasponu, tako se mora posebno opravdati zašto nije vraćen deo oduzetog novca, a da pri tome postoji i srazmera i opravdan odnos između izrečene novčane kazne i kaznene mere oduzimanje gotovog novca. Samo u okviru ovakvog tumačenja ustavnih i zakonskih odredbi mogla bi biti opravdana srazmernost.“
5.2. Izdvojeno mišljenje sudije dr Tamaša Korheca u vezi sa Odlukom Ustavnog suda broj Už- 8449/2017
Sudija navodi da Ustavni sud ranije nije razmatrao postojanje ili nepostojanje srazmere između zakonom propisane zaštite javnog interesa i mere mešanja u imovinska prava pojedinca, da se ovakva praksa Ustavnog suda izmenila 2018. godine kao rezultat primene stavova Evropskog suda za ljudska prava.
Primenjujući merila Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je 2018. godine u dva devizna predmeta utvrdio povredu ustavnih prava. Prvo je 7. juna 2018. godine Odlukom Už-367/2016 utvrdio povredu prava na pravično suđenje (član 32. stav 1 Ustava) i prava na imovinu (član 58. stav 1), a 8. novembra 2018. godine Odlukom Už 1202/2016 utvrdio povredu prava na imovinu (člana 58. stav 1. Ustava).
U obe svoje odluke Ustavni sud konstatuje da se opravdanost mešanja države u imovinska prava pojedinca „mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju” proveravajući ispunjenost tri uslova, koja smo ranije naveli.
U obe odluke Ustavni sud je ukazao na sledeće relevantne okolnosti, da li je novac koji je predmet prekršaja zakonitog porekla, da li je dokaz o poreklu novca dostavljen sudu, gde se novac nalazio, da li je i kako bio sakriven, koji je bio način prenošenja novca, da li je okrivljeni bio upoznat sa propisima Republike Srbije i slično. Pored navedenih okolnosti Ustavni sud ukazuje i na pitanje da li je izvršenjem dela nastala kakva šteta za državu, kao i na odnos između visine izrečene novčane kazne i veličine zaštitnom merom oduzetog novca. Iz svih ovim merila moglo bi se zaključiti da ravnoteža između javnog interesa i ograničenja imovinskih prava biće narušena u slučaju ako je u postupku pred prekršajnim sudom dokazano zakonito poreklo novca koji je oduzet, ako novac nije posebno skrivan, ako izvršilac nije bio upoznat sa propisima Srbije, ako je izrečena novčana kazna u nesrazmeri sa imovinskim teretom koji predstavlja suma novca oduzeta primenom zaštitne mere itd. i obrnuto. Činilo se da je Ustavni sud, uspostavljanjem testa opravdanosti i definisanjem relevantnih okolnosti u pogledu postojanja i nepostojanja srazmernosti sankcionisanja dugoročno se opredelio u vezi odlučivanja u deviznim predmetima.
Ipak pravna sigurnost i izvesnost u postupanju Ustavnog suda se promenila u okviru svega godinu dana. Zbog isteka mandata nekim sudijama, izborom novih sudija, tokom 2019. godine značajno je promenjem sastav Ustavnog suda. Ustavni sud u novom sastavu, u kratkom vremenskom periodu značajno je promenio svoju praksu i počev od 2019. godine odbio je sve ustavne žalbe podnosioca u deviznim predmetima.
Zaokret se desio sa odlukom Už-5214/2016 od 24. oktobra 2019. godine. Neslaganje sa ovom odlukom detaljno je obrazložila sudija dr Tijana Šurlan u svom izdvojenom mišljenju. Iako postoje izvesne, možda i relevantne razlike između predmeta u kojima je ustavna žalba odbijena 2019. i 2020.godine, ali ono što svakako predstavlja zajednički nedostatak, da u obrazloženjima ovih odluka, Ustavni sud ne spominje svoje odluke iz 2018. godine, niti ona konkretna merila koja su u njima formulisana i čija primena je trebala olakšati ocenu postojanja ili nepostojanja srazmernosti ograničenja prava, tojest sankcionisanja. Prema tome, Ustavni sud je, sa jedne strane u sličnim situacijama došao do potpuno različite odluke a pri tome je prećutao svoje sopstvene precedente i ranije utvrđena merila za ocenu ustavnosti ograničenja prava.
U narednom delu ukazuje na bitne sličnosti između relevantnih činjenica u predmetu Už-1202/2016 u kojoj je Ustavni sud jednoglasno utvrdio povredu prava na imovinu, i u predmetu Už-5214/2016 gde je većinom glasova, Ustavni sud odbio ustavnu žalbu, a postoji izuzetno velik stepen istovetnosti svih relevantnih činjenica.
1. U oba slučaja devizni prekršaj je učinjen radnjom neprijavljivanja gotovog novca na graničnom prelazu Batrovci, prilikom ulaska u Republiku Srbiju.
2. Okrivljeni su i u jednom, i u drugom slučaju bili državljani Turske, bez znanja srpskog jezika.
3. Okrivljeni su angažovali istog advokata, SM iz Beograda koji je okrivljene branio u žalbenom postupku, i u njihovo ime podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu.
4. Žalbeni navodi u prekršajnom postupku, kao i obrazloženje ustavne žalbe su u najvećoj meri identični.
5. U oba slučaja, prvostepeni postupak je vodio Prekršajni sud u Sremskoj Mitrovici – Odeljenje u Šidu, a u žalbenom postupku odlučivao je Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Novom Sadu.
6. Obrazloženja i rezonovanje u presudama prekršajnih sudova su bitno slična.
7. U oba slučaja prekršajni sudovi su oduzeli neprijavljeni iznos gotovog novca u celini i smatrali da nije bilo okolnosti koje bi opravdale delimično oduzimanje novca.
8. U oba slučaja su prekršajni sudovi utvrdili da se radi o novcu zakonitog porekla, za šta su okrivljeni predali dokaze sudovima
9. U oba slučaja okrivljeni su isticali da nisu znali da je obavezno prijaviti unos gotovog novca u Srbiju iznad 10.000 evra.
10. U oba slučaja, okrivljeni nisu skrivali gotov novac, u jednom slučaju novac je bio u džepu okrivljenog, a u drugom u ručnoj tašni.
11. U oba slučaja, okrivljeni su na pitanje carinika u vezi količine gotovog novca dali neistinit odgovor.
12. U oba slučaja novčane kazne za izvršeni prekršaj su izrečene u iznosu bliže zakonskom minimu. U prvom slučaju izrečena je novčana kazna u iznosu od 15 hiljada dinara, u drugom u iznosu od 20 hiljada dinara (zakon propisuje kaznu u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara).
Na kraju konstatuje, da uz gore navedene sličnosti u vezi bitnih činjenica kao i u načinu postupanja okrivljenih i prekršajnih sudova, uočljive su i neke manje razlike između dva slučaja. Ono u čemu se ova dva slučaja možda najviše razlikuju jeste veličina neprijavljenog i oduzetog gotovog novca. U predmetu Už-1202/2016 u kome je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, primenom zaštitne mere oduzeto je 8900 evra, dok u predmetu Už-8449/2017 oduzet je gotov novac u visini od čak 57.600 CHF. Ako razmotrimo relevantnost ove razlike u svetlu kriterijuma za postojanje srazmernosti, lako možemo zaključiti da veličina oduzetih sredstava, za isto delo (neprijavljivanje gotovog novca prilikom ulaska u Srbiju), učinjeno u bitno sličnim okolnostima predstavlja razlog više za utvrđivanje nesrazmernosti sankcije u odnosu na težinu zabranjenog dela. Teret na imovinu okrivljenog u drugom slučaju bio je znatno veći, što može biti samo dodatan razlog za usvajanje ustavne žalbe a nikako osnov za odbijanje ustavne žalbe. Većina mojih uvaženih kolega nije imao sluha za sve ove argumente koje sam izneo i na sednici suda 18. juna 2020. godine i tako odbio ustavnu žalbu.
Umesto zaključka
Cilj ovog teksta je prikaz najznačajnijih odluka u vezi sa ovom materijom, na čije pisanje, odnosno sakupljanje na jednom mestu su nas naveli advokati koji su nam ove odluke tražili, ali i ukazivanje na nedoslednost u odlučivanju.
Do zaključka do kojeg smo došli, došlo se i u izdvojenim mišljenjima sudija.
Ustavni sud je u roku od dve godine napravio dva velika zaokreta u svojoj sudskoj praksi.
Prvo je 2018. godine, pod uticajem prakse ESLJP, umesto odbacivanja ustavnih žalbi bez meritornog odlučivanja zbog očigledne neosnovanosti odlukama usvajao ustavne žalbe, i definisao konkretne okolnosti i merila.
Nakon promena sastava Ustavnog suda 2019.godine menja svoju praksu i bez osvrta na svoje ranije odluke i kriterijume u više navrata odbija ustavne žalbe u slučaju deviznih predmeta.
Kako
se pred ESLJP nalazi više predstavki protiv Srbije u vezi deviznih predmeta, a
imajući u vidu dosadašnju praksu ESLJP u predmetima gde je pravno i činjenično
stanje slično, desiće se ono što se praktično uvek dešava – doći će do novog
zaokreta i pod uticajem ESLJP utvrđivaće povrede imovinskih prava u ovim
slučajevima, kada je oduzet celokupan iznos novca.
[1] Izdvojeno mišljenje sudije dr Tamaša Korheca (Dr. Korhecz Tamás) u vezi sa Odlukom Ustavnog suda broj Už- 8449/2017, od 18. juna 2020. godine.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 73, septembar 2020. god.
