Konkretan povod za pisanje ovog komentara je situacija u kojoj sam posredno dobio odgovor na pitanje iz naslova. Naime, pre nekog vremena portal jednog dnevnog lista objavio je moj autorski tekst koji je bio sažetak stručnog komentara „Šta je problem sa „okom sokolovim“?“, ranije objavljenog na Pravnom portalu, u kome sam citirao propise i dao stručno tumačenje o pravnoj upotreblivosti tog sistema. Dakle, samo sam široj čitalačkoj publici približio ono što piše u propisima, bez preteranog ulaženja u stručno tumačenje. Iako sam čovek koga je teško iznenaditi bilo čime, krajnji zaključak iz cele situacije bio je porazan.
Na početku, kao i uvek, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice). I važno, ovo nisu paušalne ocene, ništa ne tvrdim tek onako, za sve o čemu govorim imam pisane dokaze (sve je javno objavljeno).
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. O sposobnosti razumevanja napisanog
I neverovatno, iako se bavi pravom, inije namenjen konzumentima tabloida, koji čitaju samo naslove i gledaju slike (golišavih devojaka po mogućstvu), već ozbiljnoj čitalačkoj publici koja čini većinu (po mom mišljenju) na tom portalu, taj tekst je te nedelje bio “najdeljeniji” i najčitaniji na tom portalu (po podacima samog portala). I to iako je bio u konkurenciji priče o skandalu u koji su upleteni jedna pevačica i general poilicije. Čak je jedna televizija napravila priču o temi.
Iako ne volim da objašnjavam očito, a još manje da ponavljam, nakon nekih nedelju dana po objavljivanju teksta na portalu dnevnog lista, objavio sam i drugi, koji je bio praktično nastavak i „odgovor“ na „pažnju“ koju je izazvao prvi tekst. Toliku, da su oni koji su se osetili prozvanim osetili potrebu da odgovaraju, putem radija npr. (ograda, možda je to bilo slučajno, koincidencija?).
Znam, polemisati sa čitaocima i „komentatorima“ tekstova je besmisleno. Autori sve ono što imaju da kažu već su rekli u tekstu. Pa sad ko razume, razumeo je… A i nikad mi nije bilo jasno zašto svi ti koji potroše mnogo vremena (neki komentari su bili veličine prosečnog novinskog članka), ako su već toliko stručni i imaju svoj pogled na temu, ne urade isto, odnosno napišu svoj autorski tekst. Ali, kako god, to nije bila polemika sa tim komentatorima, već nešto drugo. Naime, mnogo toga mi je zaista bilo neverovatno.
Ovde moram da razjasnim nešto. Nemam ništa protiv komunalne milicije, niti protv bilo koje službe ili institucije. Nisam ni za „ove“ ni za „one“ (od svih mi je…), već sam isključivo za poštovanje zakona i profesionalizam (stručni ljudi, sa znanjem i iskustvom, na odgovarajućim pozicijama). Prvi sam bio za uvođenje neke službe koja bi se ozbiljno bavila komunalnim redom. I nemam ništa protiv da se komunalna milicija ovlasti za dodatne poslove (pa i kontrolu saobraćaja), samo tumačenjem propisa zaključujem da to sada nije slučaj. A upravo da bi pripadnici te službe znali šta, zašto i kako rade, i bili zaštićeni. Jer, zbog loše napisanih propisa oni imaju probleme, čak i fizičke sukobe sa građanima, o čemu sam mnogo pisao. Koga zanima šta je sve problematično u vezi rada ove službe može pročitati „Da li će milicija efikasnije održavati komunalni red od policije?“, koji se uz druge tekstove koje pominjem, takođe može pročitati na Pravnom portalu.
Jedan od komentatora je ustvrdio (citat): „Ovim tekstom podržava se haos, bahato parkiranje i brani pravo bahatog dela građana nasuprot prava onih kulturnih koji poštuju pravila i zakon […]“. Zaista mi je bilo nejasno odakle takav zaključak? Gde je to pročitano?
Ne, ja se borim upravo za poštovanje pravila i uređen sistem (pravnu državu, vladavinu prava…), koji podrzumeva da svako radi svoj posao (uključujući i botove). Tada je svima (a i meni i drugim profesionalcima) bolje i lakše. Lično znam kako izgleda ulica blokirana parkiranim vozilima (na Dorćolu, u kojoj stanujem). Kako široka, uređena, dvosmerna ulica sa trotoarom na obe strane, postane jedva prohodna (vozila se ne mogu mimoići) a trotoar neupotrebljiv (u potpunosti zauzet). I to zato što nadležni, saobraćajna policija (ali i komunalna milicija koja eto tvrdi da je nadležna) ignorišu mnogobrojne prijave u vezi s tim (čak i pisane). A zašto? Možda zato što se tu parkiraju nečiji zaposlenici te „gosti“ (hostela i „stanova na dan“), kojima „domaćini“ nisu obezbedili parking. A osim kazni, ta vozila bi trebalo i „odneti“ (jer blokiraju saobraćaj). A reč je o desetinama vozila (zamislite prihod). A nije da ne znaju za to, prolaze pored njih više puta dnevno, kada uredno kontrolišu i odnose vozila iz ulice pored!?! Inače, samo naš mali deo ulice nije u „mapi“ ulica koju kontroliše sporni sistem, iako ostatak ulice kao i sve ulice okolo, jeste. Neverovatno zar ne? Pitanje je zašto?
A znam i kako je kada zidovi vibriraju zbog „tehno žurke“ (koja počinje tek u ponoć i traje do 10.00 h izjutra). Kada policija i komunalna milicija odbijaju da reaguju, jer zaboga, neko je izdao dozvolu za „javni skup“. Pri čemu recimo zaboravljaju da se po zakonu javna okupljanja mogu održavati samo do 24.00 h, a da u Beogradu ugostiteljski objekti imaju i radno vreme (a taj prostor čak nije ni ugostiteljski objekat, niti su organizatori registrovani kao ugostitelji, sve je „na divlje“). O ovom problemu sam pisao u komentaru „Ko je nadležan za buku u stambenim zonama?“.
A isti komentator reče da se tekstom „nabacuje posao i zarada“ advokatima. Nemojte kuditi profesionalce zato što rade svoj posao, jer od toga žive. A zakon ih obavezuje da pruže najbolju moguću odbranu u skladu sa pravilima struke, šta god lično mislili o krivici klijenata. To što koriste „rupu“ u propisu, nije njihov, već problem onog ko je propis pisao. Mislite da je onom ko ima moralna načela prijatno da brani onog sa čijim se ponašanjem ne slaže?
Neko je rekao da je reč o „navlakuši“ i prenebregao da sam jasno napisao da je (osim što piše u zakonu) sve što tvrdim iz ličnog iskustva, te da za tvrdnje imam dokaze u vidu presuda prekršajnih sudova u kojima je potvrđeno ono o čemu pišem? Da bi se nešto razumelo, prvi preduslov je pažljivo čitati. Znam, razumevanje napisanog (i tumačenje) je ponekad težak proces, ali čitanje valjda nije. A da „struka“ i pisci naših propisa čitaju ono već napisano u postojećim, ne bih imao potrebu da sve ovo pišem.
A neki su mešali poslove parking servisa sa poslovima komunalne milicije. Naplata parkiranja je jedno, a kažnjavanje za nepropisno parkiranje drugo, što sam objašnjavao u stručnom radu „Pravna priroda doplatne karte“.
2. Zašto je važno pratiti stručna izdanja?
Lično, najporaznija mi je bila činjenica što se pokazalo da „eksperti“ (stručnjaci) i „stručne službe“ ne prate stručna izdanja koja su upravo njima namenjena. Jer, napisah, navedeni tekst je sažetak stručnog komentara, objavljenog odavno. I nikome nije smetao taj komentar (detaljan i mnogo brutalniji u stručnom smislu po „prozvane“), i niko nije komentarisao niti davao odgovor, nigde. A nakon pojavljivanja na portalu dnevnog lista i priloga na televiziji, svi su se uzbunili. Zar je moguće da se „struka“ o pravu i propisima obaveštava preko dnevnih novina i televizije?
Odakle takav zaključak? Iako je većina komenatra bila pozitivna, neke „negativne“ komentare davala su lica koja se razumeju u tematiku, što se može zaključiti prema termimnima koje su upotrebljavali i „konstrukcijama“ kojima su pokušavali da opravdaju upotrebu spornog sistema.
Ali, da bi da bi neko doveo do apsurda tuđe zaključke, mora dobro da poznaje materiju o kojoj raspravlja i još ponešto (jezik, metodologiju struke…). Znanje (stručno a i opšte pre svega) je važno.
Inače, koga zanima kako se piše i tumači propis može pročitati „Koliko je važno ono što piše u propisu?“, gde sam govorio o pravilima, logici i problemima u tom procesu, te nomotehnici i jedinstvenosti pravnog poretka.
Neko reče da ovaj sistem funkcioniše u preko 20 zemalja Evrope. Da, funkcioniše (ne baš u toliko zemalja), ali legalno. Jer, prvo su napravili zakonski osnov a potom samo sprovode zakon. Pravo (regulisanje propisima) je osnov za tehnička postupanja, a ne obratno. Kazneno pravo ne poznaje naknadnu legalizaciju. Niko ne sme da sprovodi kažnjavanje ako nema takvo ovlašćenje, niti da kažnjava za radnju koja nije propisana kao kazneno delo u trenutku dešavanja (nešto je zabranjeno ili obavezno činiti). To su osnovna pravila zakonitosti postupka i izricanja kazni.
A osnovni problem komunalne milicije i drugih službi (saobraćajne policije npr.) je to što kad „izgube“ u postupku pred sudom ništa ne nauče iz toga, niti išta urade da poprave to zbog čega su izgubili (recimo iniciraju izmenu propisa ili bar malo bolje nauče postojeće). A ne rade to jer nemaju nikakvu odgovornost. Podnosilac neosnovane prekršajne prijave (ili izdavalac nezakonitog prekršajnog naloga) ne snosi nikakve posledice, jer troškovi postupka kod oslobađajuće presude padaju na teret suda (znači budžeta, svih nas). A neko je potrošio vreme i radio uzaludan posao (i sud i taj podnosilac zahteva), a to košta.
Neko kaza da je sve lepo rečeno, ali da je to mrtvo slovo na papiru jer sudovi ne rade svoj posao.To je delimično tačno. Istine radi, postoji mali broj sudija koji ima hrabrosti da se zameri izvršnoj vlasti i donese oslobađajuću presudu. Ipak, velika većina čim naiđe na takve, „problematične“ predmete, prepuste ih zastarevanju. Za prekršioca je svejedno, nije kažnjen. Ali za sistem je važno, veoma. O tome sam recimo pisao u „Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku“.
Nije sporno upotrebljavati tehnički sistem kao pomoć, ali upotreba „oka sokolovog“ je sporna zbog istih grešaka koje pripadnici komunalne milicije prave i kad „živi ljudi“ sprovode postupak.
Tako recimo, komunalni milicionari moraju da nauče da utvrde činjenično stanje, o čemu sam pisao u „Šta je potrebno dokazati kod nepropisnog parkiranja?“, koji će uskoro biti dostupan na Pravnom portalu. Recimo, ako kažnjavaju nekog za parkiranje na javnoj (dostupna svima) zelenoj površini (za šta jesu nadležni), da najpre utvrde status te površine. Da ne ispadne da ta površina nije javna već privatna (vlasnik parkirao svoje vozilo ili to dozvolio nekome), a ni zelena. To što negde sporadično raste trava i nema ograde, ne definiše površinu kao zelenu ili javnu.
A upoznavanje sa pravilima postupka je krucijalno (gde i kako se sačinjava prekršajni nalog npr.), jer nezakonit postupak ne može dovesti do zakonite kazne, o čemu sam pisao u tekstu „Kako se pravilno izdaje prekršajni nalog?“ koji će uskoro biti dostupan na Pravnom portalu.
I još nešto, moraju da nauče da nešto nije moguće, jer to zakon ne dozvoljava, ma koliko to žarko želeli. Ali, čak i da zaboravim ono što sam pisao u tekstu “Da li je komunalna milicija nadležna za saobraćajne prekršaje?”, postoji još par problema, koje sam razmatrao u „Odgovornost pravnog lica i odgovornog lica u njemu za konkretno izvršeno delo“, te u tekstu „Kakvo parkiranje je problematično?“.
A trebalo bi da malo porade i na procesu logičkog zaključivanja (i tu postoje neka pravila), što sam analizirao u komentaru „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“.
Dakle, da zaključim, važno je pratiti stručna izdanja i stalno učiti, upravo da bi se izbegli svi ovi problemi koje sam naveo.
3. Umesto zaključka, a možda nekome bude od koristi
Kako god okrenemo, uvek ispadne da je problem nečije neznanje, a ovde i odsustvo želje da se nauči, možda čak i lenjost. Jer kako drugačije objasniti sve ovo? Neznanje nije sramota, jer niko se nije naučen rodio. Ali jeste sramota, kada se ne želi učiti (koji god razlog bio), jer pokazuje stepen profesionalizma (predanost poslu).
Moj utisak još odavno je, da ono što se čini kod nas, nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, koji se može videti na Pravnom portalu.
Ostaje nada da će neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima nama želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.
