Udruženje sudija i tužilaca Srbije je na svom sajtu (www.ust.rs) objavilo Predlog mera za unapređenje efikasnosti rada sudova i rešavanje problema masovnog priliva tipskih predmeta.
Prema njihovim navodima:
„Nakon promene kursa CHF veliki broj građana došao je u ekonomski neodrživu situaciju u pogledu mogućnosti vraćanja kredita indeksiranih u toj valuti, što je dovelo do iniciranja većeg broja sudskih postupka i konačno rezultiralo donošenjem Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima.
Međutim, osim problematike koja se ticala promene kursa CHF, tokom 2018. godine aktuelizuje se pitanje poslovanja banaka sa pravnog aspekta, u smislu stava da su odredbe ugovora o kreditu ništave i da ne mogu uživati pravnu zaštitu, koje podrazumevaju:
1. pravo banke da menja visinu kamatne stope u skladu sa poslovnom politikom,
2. pravo banke da kredit odobri i anuitete naplaćuje u dinarskoj protvvrednosti po različitom kursu valute,
3. pravo banke da naplaćuje troškove, odnosno naknadu za obradu kredita,
4. pravo banke da na korisnika prevali obavezu plaćanja premije osiguranja stambenog kredita kod NKOSK,
5. pravo banke da naplaćuje troškove administriranja kredita.
Kako se sudksa praksa izjasnila u prilog osnovanosti ovih zahteva, došlo je do masovnog priliva tužbi, naročito sa zahtevom za utvrđenje ništavosti odredbi ugovora o kreditu koje se odnose na troškove obrade i posledičnu isplatu novčanog iznosa naplaćenog po ovom osnovu. Priliv ovih predmeta doveo je do gotovo potpunog paralisanja rada Prvog osnovnog suda u Beogradu, a naročito Trećeg osnovnog suda u Beogradu, kao suda na čijem području nadležnosti većina poslovnih banaka u Republici Srbiji ima sedište. U statističkom smislu, dovoljno je reći da sudije Trećeg osnovnog suda u Beogradu, u proseku, imaju oko 2500 predmeta u radu, sa mesečnim prilivom od preko 200 predmeta. Dalje, s obzirom na to da je za odlučivanje o žalbama u ovim predmetima, u preko 90% slučajeva, nadležan Viši sud u Beogradu, te kako se žalbe redovno izjavljuju, jasno je da će vrlo brzo doći do problema u radu drugostepenog građanskog odeljenja ovod suda.
Treba podsetiti da ovo nije prvi slučaj da se naš pravni sistem suočava sa masovnim prilivom predmeta sa zahtevima koji proizlaze iz istog ili sličnog činjeničnog i pravnog osnova. Primera radi, kada se posmatraju samo sudovi na teritoriji Beograda, možemo pomenuti tužbe protiv grada i predškolksih ustanova radi više plaćene nakande za boravak dece u vrtićima, tužbe vojnih osiguranika protiv fonda SOVO i fonda PIO zbog manje isplaćene penzije, tužbe radi naknade poštanskih usluga prilikom isplate penzija, tužbe protiv Nacionalne službe za zapošljavanje povodom manje isplaćene naknade za slučaj nezaposlenosti i sl.
Dakle, možemo konstatovati da su tzv. masovni sporovi već postali osobenost našeg pravnog sistema. Ne ulazeći u razloge zbog čega je to tako, samo njihovo prisustvo zahteva izmenu određenih zakonskih odredbi i uvođenje novih institua i prilagođavanja druge vrste kako bi sudovi mogli da odgovore zahtevima pravnog sistema čiji su osnovni deo.
Pilot presude
Veliki broj slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava jesu upravo tzv. repetitivni slučajevi. U svrhu suočavanja sa ovim problemom ESLJP je još 2011. godine razvio sistem pilot presuda. Kroz taj sistem se značajno uprošćava mehanizam izrade sudske odluke prostim pozivanjem na prethodno donetu odluku u sličnoj stvari.1 Upravo je pilot presuda, odnosno svakako neka njena varijanta prilagođena našem pravnom sistemu, institut koji je neophodan. Konkretno, bilo bi potrebno razraditi mehanizme i nadležnost za identifikovanje, a potom i za postupanje u jednom od masovnih predmeta. Za to vreme postupak u ostalim predmetima iz te grupe bi mirovao, a nakon pravosnažne odluke isti bi bio nastavljen, dok bi se sama odluka donosila u formi standardizovanog štambilja (slično odluci o izdavanju platnog naloga). Sledstveno vrsti odluke, bilo bi potrebno i prilagođavanje drugostepenog postupka, u smislu, prevashodno, toga što bi žalbeni razlozi bili skromniji. Konkretno, odluku bi bilo moguće pobijati isključivo sa razlogom da se konkretan slučaj ne može upodobiti slučaju u odnosu na koji je doneta pilot odluka.
Dostavljanje i aktivna uloga stranaka u postupku dostavljanja
Postupak dostavljanja je, već tradicionalno, usko grlo parničnog postupka. Jedan od problema koji to uzrokuje jeste izostanak zahteva za aktivnom ulogom samih stranaka u postupku uručenja pismena i poziva, kao i uporno oslanjanje na tradicionalni postupak dostavljanja putem pošte. Tome treba dodati i potpuno bespotrebnu tehničku složenost postojećih povratnica koje zahtevaju od zapisničara i referenata da na istoj povratnici po više puta navode jedne te iste podatke (broj predmeta, imena stranaka i sl.). Nadalje, apsolutno je nužno dozvoliti mogućnost da advokatima sudski pozivi, dopisi i sl. budu dostavljeni elektronskim putem, ali bez potrebe prijema povratne informacije o tome da li je poziv zaista primljen. Svaki advokat bio bi u obavezi da sudu, prilikom preduzimanja prve radnje, dostavi adresu elektronske pošte i njegova aktivna uloga podrazumevala bi obavezu da vrši proveru sopstvene elektronske pošte. Ovde treba razmisliti i o mogućnosti da se određene informacije mogu saopštavati i telefonskim putem uz sačinjenu službenu belešku o razgovoru. Imperativ urednog postupka dostavljanja i njegovog ubrzanja mora se odnositi na sve učesnike postupka, a ne samo na sud. Tehnički troškovi koji prate postupak dostavljanja (papir, štampa, angažovanje pošte, dostavljača i sl.) bili bi znatno smanjeni.
Izmena odredbi o mesnoj nadležnosti sudova
Zakon o parničnom postupku, u osnovi, predstavlja jedan sasvim solidan procesni zakon. Ali, ni kao takav nije bio u stanju da predvidi da će masovne tužbe biti jedna od osobenosti našeg pravnog sistema. Tako, u dosadašnjoj sudskoj praksi, Prvi osnovni sud u Beogradu se izdvojio kao sud koji, praktično, jedini u Republici Srbiji sudi sporove gde je tužena Republika Srbija, odnosno neka od njenih institucija. Slično, Treći osnovni sud u Beogradu (uz Osnovni sud u Novom Sadu, ali u znatno manjem obimu) izdvojio se kao sud pred kojim se, gotovo isključivo, vode svi sporovi protiv komericjalnih banaka, osiguravajućih društava i radi regresa osiguravajućih društava protiv osiguranika. Istovremeno, opštepoznata činjenica je da postoji određen broj sudova u kojima sudije koje se bave istom materijom, zbog manjeg priliva predmeta, zapravo, ne mogu da ostvare ni mesečnu normu. U tom smislu, narednim izmenama ZPP-a, treba razmotriti mogućnost sudova da se oglase mesno nenadležnim po službenoj dužnosti i u situacijama kada nije propisana isključiva mesna nadležnost drugog suda. Naravno, za sud kom bi se predmet ustupio, u konkretnom slučaju, mora postojati određena tačka vezivanja (na pr. prebivalište tužioca). Prilikom normiranja ovih izmena, posebnu pažnju treba posvetiti tome kako bi ovlašćenje suda ove vrste stajalo u odnosu prema situacijama kada se radi o ugovorenoj nadležnosti, odnosno da li bi i tada sudu trebalo priznati mogućnost oglašavanja mesno nenadležnim na isti način. Čini se da nema smetnji za takvo postupanje. Uvek treba imati na umu da se radi o mesnoj nadležnosti, te da pogrešno zasnovana mesna nadležnost nije razlog za ukidanje odluke ni kod trenutnog zakonskog rešenja. Drugim rečima, pitanju koji će mesno nadležan sud, od inače stvarno nadležnih sudova, u krajnjoj liniji rešiti neki spor, sam ZPP ne pridaje naročit značaj, niti ima razloga da bude drugačije.
Kako bi se održao sporazum o mesnoj nadležnosti, kao stvar pravosudne tradicije, a istovremeno omogućilo njegovo “zaobilaženje” u situacijama kada je to neophodno, potrebno je izmeniti Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga na taj način što bi bilo izričito predviđeno da je u sporovima koji proizlaze iz Ugovora o kreditu (ili sličnih bankarskih proizvoda) isključivo nadležan sud prema mestu prebivališta tužioca ili sedištu filijale banke gde je Ugovor zaključen. Time bi se postiglo da sporazum o mesnoj nadležnosti opstane kao institut, a da istovremeno ne bude prepreka za rešavanje problema ove vrste. Konkretna procesna posledica je ta, da bi se sudovi mogli oglasiti mesno nenadležnim po službenoj dužnosti, bez obzira na prorogacioni sporazum, s pozivom na izmenjene odredbe Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
Kolektivne tužbe i kolektivni sporovi
Ovaj institut nije novina za naš pravni sistem. U inicijalnoj verziji Zakona o parničnom postupku, odredbama članova 494-505 bile su propisane odredbe postupka za zaštitu kolektivnih interesa i prava građana. Iako je sam cilj zakonodavca bio legitiman, u normativnom smislu ovo nije bilo urađeno na adekvatan način. Štaviše, moglo bi se pre konstatovati da je Zakon o parničnom postupku, u ovoj oblasti, išao zapravo pre vremena, jer ostali zakonodavni okvir nije davao adekvatnu podlogu odredbama ove glave. To je, sasvim opravdano, prepoznao i Ustavni sud, pa je svojom odlukom IUz-51/2012 od 23.05.2013. godine, utvrdio da odredbe članova 494. do 505. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom. Kao razloge, Ustavni sud, pretežno, navodi nepreciznost zakonskih normi.3 Međutim, ovo ne znači da je institut kolektivne tužbe prevaziđen kao rešenje. Naprotiv, on je imanentan svim modernim pravnim sistemima i ima jako veliki značaj, naročito u oblasti zaštite prava potrošača. Ovo samo znači da normiranju ovog instituta treba pristupiti sa naročitom pažnjom. Konkretno, treba predvideti:
– adekvatan mehanizam i način identifikovanja ugroženosti kolktivnog prava i interesa,
– uslove za sticanje aktivne legitimacije,
– sredstava pravne zaštite i moguće zahteve u procesnom smislu,
– jasna pravila postupka,
– dejstvo odluka donetih u sporovima ove vrste“.
Izvor: Izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
Izvor: Sajt Udruženja sudija i tužilaca Srbije (www.ust.rs).