“Pravna država temelji se na poštovanju načela ustavnosti i zakonitosti, i poštovanju ustavnih prava i sloboda. Delovanje vlasti mora biti utemeljeno na pozitivnim pravnim propisima. Odluke državnih organa moraju biti rezultat pravilne primene pozitivnih zakonskih propisa. Da bi se otklonile štetne posledice neadekvatne primene pravnih propisa iz bilo kojih razloga, odluke državnih organa moraju podlegati kontroli. Jedini način da se to ostvari je pravo na delotvoran pravni lek. S obzirom na značaj tog prava, ono je jedno od osnovnih ljudskih prava, zajemčeno međunarodnim pravom, ustavnim i zakonskim propisima.” Sredstvo je kontrole zakonitosti odluka državnih organa. (Dr Đorđe Sarapa, časopis Advokatska kancelarija, br. 80, april 2021, str. 36. do 44, Profi Sistem Com doo, 2021.).
1. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
U ovom tekstu izdvojili smo neke od najznačajnijih odluka, odnosno presuda Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije u vezi sa pravom na delotvorni pravni lek. Ovo pravo garantovano je članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Članom 13. Konvencije propisano je sledeće:
“Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.”
2. Praksa Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije
Odluke, odnosno presude Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije, poređane su hronološki, od najnovijih do najstarijih, a date su u obliku autorskih sentenci sa izdvojenim relevantnim delovima obrazloženja. (Autor sentenci Nikola Aleksić, odluke i presude su preuzete iz programa Propis Soft).
TERET DOKAZIVANJA DELOTVORNOSTI PRAVNOG LEKA (ČL. 13. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
TERET DOKAZIVANJA DELOTVORNOSTI PRAVNOG LEKA JE NA VLADI KOJA TVRDI DA JE NEISCRPLJEN, A DA JE BIO DOSTUPAN, TE ČIM OVAJ USLOV BUDE ZADOVOLJEN, NA PODNOSIOCU PREDSTAVKE JE DA DOKAŽE DA JE PRAVNO SREDSTVO ZAPRAVO BILO ISCRPLJENO, ODNOSNO NEADEKVATNO I NEDELOTVORNO ILI DA POSTOJE POSEBNE OKOLNOSTI KOJE GA IZUZIMAJU OD OVOG ZAHTEVA.
Iz obrazloženja:
Da bi bilo delotvorno, pravno sredstvo mora da bude sposobno da direktno popravi osporeno stanje stvari i mora da pruži razumne izglede za uspeh (videti Balogh protiv Mađarske, br.47940/99, § 30, 20. jul 2004, i Sejdović protiv Italije [VV], br. 56581/00, § 46, ESLJP 2006-VIII). Međutim, postojanje pukih sumnji u pogledu izgleda za uspeh određenog pravnog sredstva, koji očigledno nije uzaludan, nije valjan razlog da se ne iscrpi navedena pravna zaštita (videti Akdivar i drugi, …, stav 71; Scoppola protiv Italije (br. 2) [VV], broj 10249/03, stav 70, 17. septembar 2009. godine; i Vučković i drugi, …, stav 74).
Kada je reč o teretu dokazivanja, dužnost je Vlade koja tvrdi neiscrpljivanje da uveri Sud da je pravni lek bio delotvoran i da je bio dostupan u teoriji i praksi u relevantno vreme. Čim ovaj teret dokazivanja bude zadovoljen, do podnosioca predstavke je da dokaže da je pravno sredstvo koju je ponudila Vlada zapravo bilo iscrpljeno, odnosno da je iz nekog razloga bilo neadekvatno i nedelotvorno u okolnostima datog slučaja ili da postoje posebne okolnosti koje izuzimaju njega ili nju od ovog zahteva (videti, između ostalog, videti Akdivar i drugi, …, § 68; McFarlane protiv Irske [VV], br. 31333/06, § 107, 10. septembar 2010; and Vučković i drugi, …, § 77.
Iz Odluke Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 5158/12 – Janko Jakovljević protiv Srbije, objavljene u „Sl. glasniku RS“, br. 2/2021 od 13. januara 2020. god.
OSPORAVANJE DELOTVORNOSTI PRAVNIH SREDSTAVA IZ ZAKONA O ZAŠTITI PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU (ČL. 13. I 35. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
I KADA SU U PITANJU PRAVNA SREDSTVA KOJE PRUŽA ZAKON O ZAŠTITI PRAVA NA SUĐENJE U RAZUMNOM ROKU, PRE OBRAĆANJA EVROPSKOM SUDU, PODNOSILAC PREDSTAVKE KOJI IZ BILO KOJEG RAZLOGA SMATRA DA SU NEDELOTVORNA, MORA TO PITANJE NAJPRE DA POKRENE U USTAVNOJ ŽALBI.
Iz obrazloženja:
Vlada je tvrdila da podnositeljka predstavke nije iscrpela sva delotvorna pravna sredstva kako se zahteva članom 35. stav 1. Konvencije: naročito pravna sredstva koja su obezbeđena Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, objavljenog u „Službenom glasniku RS”, broj 40/15, i ustavnu žalbu.
Podnositeljka predstavke je izrazila sumnju u pogledu delotvornosti navedenih pravnih lekova.
Sud je u više navrata od 22. juna 2012. godine presudio da je ustavna žalba delotvorno pravno sredstvo kada je u pitanju ova vrsta predmeta (videti Marinković protiv Srbije (odl.), br. 5353/11, stav 59, 29. januar 2013. godine). Nema razloga da se odluči drugačije u ovom slučaju, koji je iniciran pred Sudom u oktobru 2016. godine. Što se tiče pravnih sredstava koje pruža Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ako ih je podnositeljka predstavke iz bilo kojeg razloga smatrala nedelotvornim, ona je trebala to pitanje da pokrene u svojoj ustavnoj žalbi.
S obzirom na gore navedeno, Sud smatra da je konkretna predstavka neprihvatljiva zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava i da mora da bude odbačena u skladu sa članom 35. st. 1. i 4. Konvencije.
Iz Odluke Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 64233/16 – Zlatija Kolašinac protiv Srbije, objavljene u „Sl. glasniku RS“, br. 80/2019 od 8. novembra 2019. god.
SVEST O NEDELOTVORNOSTI PRAVNOG LEKA (ČL. 13. I 35. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
KADA PODNOSILAC PREDSTAVKE IMA NA RASPOLAGANJU OČIGLEDNO POSTOJEĆI PRAVNI LEK I TEK KASNIJE POSTANE SVESTAN OKOLNOSTI ZBOG KOJIH JE TAJ LEK NEDELOTVORAN, MOŽE BITI PRIKLADNO DA ROK OD ŠEST MESECI POČNE OD DATUMA KADA JE PODNOSILAC PREDSTAVKE PRVI PUT SAZNAO ILI JE TREBALO DA SAZNA ZA TE OKOLNOSTI.
Iz obrazloženja:
Prema pravilu, rok od šest meseci teče od datuma pravosnažne odluke u procesu iscrpenosti domaćih pravnih lekova. Gde je, međutim, od početka jasno da podnosiocu predstavke nije dostupno nijedno delotvorno sredstvo, rok teče od datuma postupaka ili mera na koje se pritužuje, ili od datuma saznanja o tom postupku ili njegovom dejstvu ili šteti za podnosioca predstavke (vidi, među mnogim drugim autoritetima, Dennis i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka), broj 76573/01, 2. jul 2002. godine; Sabri Güneş, …, stav 54; i El Masri, …, stav 136.).
Član 35. stav 1. ne može se tumačiti na način koji bi od podnosioca predstavke zahtevao da se obrati Sudu svojom pritužbom pre nego što se njegov položaj u vezi sa predmetnim pitanjem ne reši na domaćem nivou, jer bi inače bilo prekršeno načelo supsidijarnosti. Kada podnosilac predstavke ima na raspolaganju očigledno postojeći pravni lek i tek kasnije postane svestan okolnosti zbog kojih je taj lek nedelotvoran, za potrebe člana 35. stav 1. može biti prikladno da rok od šest meseci počne od datuma kada je podnosilac predstavke prvi put saznao ili je trebalo da sazna za te okolnosti (vidi Paul i Audrey Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka), broj 46477/99, 4. jun 2001. godine, i El Masri, …, stav 136.).
U slučajevima trajne situacije, rok počinje da teče ponovo svakog dana i uglavnom tek kada se situacija završi rok od šest meseci zapravo počinje da teče (vidi Varnava i drugi protiv Turske [VV], br. 16064/90, 16065/90, 16066/90, 16068/90, 16069/90, 16070/90, 16071/90, 16072/90 i 16073/90, stav 159, ECHR-2009, i Sabri Güneş, …, stav 54.).
Međutim, sve trajne situacije nisu iste. Kada je vreme od suštinske važnosti za rešavanje pitanja u nekom slučaju, na podnosiocu predstavke je teret da osigura da će njegovi zahtevi biti izneti pred Sud neophodnom brzinom da bi se obezbedilo njihovo pravilno i pravično rešenje (vidi Varnava i drugi, …, stav 160.). Ovo je posebno tačno u vezi sa pritužbama na obavezu prema Konvenciji da se sprovede istraga određenih događaja. Kako protek vremena vodi slabljenju dokaza, vreme utiče ne samo na ispunjenje obaveze države da sprovede istragu već i na smisao i delotvornost razmatranja predmeta od strane samog Suda. Podnosilac predstavke mora da postane aktivan pošto postane jasno da se neće obezbediti delotvorna istraga, drugim rečima kada postane očigledno da Tužena država neće ispuniti svoju obavezu prema Konvenciji (vidi Chiragov i drugi protiv Jermenije (odluka) [VV], broj 13216/05, stav 136, 14. decembar 2011. godine, i Sargsyan protiv Azerbejdžana (odluka) [VV], broj 40167/06, stav 135, 14. decembar 2011. godine, obe se pozivaju na presudu Varnava i drugi, …, stav 161.).
Iz Odluke Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 4078/15 – Rabija Fejzić i drugi protiv Srbije, objavljene u „Sl. glasniku RS“, br. 4/2018 od 15. januara 2018. god.
USTAVNA ŽALBA KAO DELOTVORAN PRAVNI LEK KOD NEIZVRŠENJA PRESUDA PROTIV DRUŠTVENIH PREDUZEĆA U RESTRUKTURIRANJU (ČL. 13. I 35. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
U VEZI SA NEIZVRŠENJEM PRAVOSNAŽNIH PRESUDA DONETIH PROTIV DRUŠTVENIH PREDUZEĆA U RESTRUKTURIRANJU, USTAVNA ŽALBA SMATRA SE DELOTVORNIM PRAVNIM LEKOM U ODNOSU NA SVE PREDSTAVKE PODNETE OD 4. OKTOBRA 2013. GODINE.
Iz obrazloženja:
U vezi sa rokom šest meseci i pitanjem iscrpenosti, Sud je već presuđivao da u vezi sa neizvršenjem pravosnažnih presuda donetih protiv društvenih preduzeća u stečaju i/ili onih koje su prestale da postoje, ustavnu žalbu treba, u načelu, smatrati delotvornim pravnim lekom u odnosu na sve predstavke podnete počevši od 22. juna 2012. godine nadalje (vidi Marinković, … stav 59). Dalje, u vezi sa neizvršenjem pravosnažnih presuda donetih protiv društvenih preduzeća u restrukturiranju, ustavna žalba smatra se delotvornim pravnim lekom u odnosu na sve predstavke podnete od 4. oktobra 2013. godine nadalje (vidi Ferizović, …, st. 24–25.).
Štaviše, Sud podseća da se pitanje iscrpenosti domaćih pravnih lekova normalno utvrđuje pozivanjem na dan podnošenja predstavke (vidi Baumann protiv Francuske, broj 33592/96, stav 47, ECHR 2001-V i Vinčić i drugi protiv Srbije, br. 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06 i druge, stav 51, 1. decembar 2009. godine). Pošto su sve predstavke podnete 2015. godine i 2016. godine, u roku od šest meseci od datuma kada su im uručene odluke Ustavnog suda …, Sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od ovog pravila i smatra da su podnosioci predstavke bili marljivi za potrebe pravila roka šest meseci i iscrpenosti domaćih pravnih lekova. Sud, prema tome, odbacuje primedbe Vlade s tim u vezi.
Iz Presude Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 2866/16 – Batić i drugi protiv Srbije, objavljene u „Sl. glasniku RS“, br. 108/2017 od 1. decembra 2017. god.
DATUM OD KADA JE USTAVNA ŽALBA DELOTVORNO PRAVNO SREDSTVO (ČL. 13. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
USTAVNU ŽALBU TREBA SMATRATI DELOTVORNIM PRAVNIM SREDSTVOM, ALI SAMO U ODNOSU NA PREDSTAVKE PODNETE PROTIV SRBIJE NAKON 21. JUNA 2012. GODINE, A KAKO SU PODNOSIOCI PREDSTAVKU PODNELI PRE OVOG DATUMA, NISU BILI OBAVEZNI DA KORISTE PRAVNI PUT USTAVNE ŽALBE I SMATRAJU SE ŽRTVAMA U SMISLU KONVENCIJE.
Iz obrazloženja:
U vezi sa sedam podnosilaca predstavke, konkretno gospodinom Zoranom Nikolićem, gospodinom Velimirom Nikolićem, gospođom Snežanom Nikolić, gospođom Marijom Nikolić, gospođom Jelenom Nikolić, gospođom Borkom Milovanović i gospodinom Tomislavom Đorđevićem, Vlada je tvrdila da predstavku treba proglasiti nedopuštenom zbog njihovog propusta da iscrpe delotvorna domaća pravna sredstva. Konkretno, ovi podnosioci predstavke nisu pokrenuli ni izvršni postupak, niti su prijavili svoja potraživanja u stečajnom postupku na osnovu predmetne presude. U vezi sa preostalih sedam podnosilaca predstavke, Vlada je iznela da su oni izgubili status žrtve pošto je Ustavni sud u odnosu na njih potvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud im, međutim, nije mogao dosuditi nikakvu naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu pošto oni nisu podneli zahteve u tom smislu.
U vezi sa statusom žrtve preostalih sedam podnosilaca, konkretno gospodina Dobrivoja Nikolića, gospodina Save Nikolića, gospođe Milice Jajčević Nikolić, gospodina Vujadina Nikolića, gospođe Jovanke Nikolić, gospodina Đorđa Nikolića i gospodina Nikole Nikolića, Sud podseća da je on već utvrdio u predmetima kao što je predmet ovih podnosilaca predstavke da ustavnu žalbu treba smatrati delotvornim pravnim sredstvom u smislu člana 35. stav 1. Konvencije, ali samo u odnosu na predstavke podnete protiv Srbije nakon 21. juna 2012. godine (vidi Marinković protiv Srbije, citirana u gornjem tekstu, stav 59.). Prema tome, ovi podnosioci predstavke, koji su je podneli 15. decembra 2010. godine, nisu bili obavezni da koriste pravni put ustavne žalbe. Ovi podnosioci predstavke se i dalje moraju smatrati žrtvama, u smislu člana 34. Konvencije.
Iz Presude Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 9235/11 – Nikolić i drugi protiv Srbije, objavljene u „Sl. glasniku RS“, br. 33/2017 od 7. aprila 2017. god.
PONOVNO PODNOŠENJE USTAVNE ŽALBE U VREME KADA JE SMATRANA DELOTVORNIM PRAVNIM LEKOM (ČL. 13. I 35. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
KAKO JE PODNOSILAC PREDSTAVKE VEĆ PODNOSIO USTAVNU ŽALBU I PRIMIO ODLUKU USTAVNOG SUDA U VREME KADA JOŠ NIJE SMATRANA DELOTVORNIM PRAVNIM LEKOM, OD NJEGA SE NIJE MOGLO OPRAVDANO OČEKIVATI DA ĆE OPET UPOTREBITI OVAJ PRAVNI LEK, BEZ OBZIRA ŠTO JE U VREME KADA JE PODNEO PREDSTAVKU USTAVNA ŽALBA SMATRANA DELOTVORNIM PRAVNIM LEKOM.
Iz obrazloženja:
Vlada je iznela da je podnosilac predstavke podneo svoju predstavku Sudu van roka od šest meseci. Konkretno, ovaj rok je počeo da teče kada je podnosilac predstavke primio odluku Ustavnog suda od 29. marta 2012. godine.
Podnosilac predstavke je osporio ove argumente.
Član 35. stav 1. Konvencije propisuje da Sud može da se bavi samo pritužbom koja je podneta u roku od šest meseci od pravosnažne odluke donete u postupku iscrpljivanja domaćih pravnih lekova. Kada navodna povreda predstavlja trajnu situaciju protiv koje ne postoji domaći pravni lek, period od šest meseci počinje da teče od kraja trajne situacije (vidi, među mnogim drugim autoritetima, Iatridis protiv Grčke [VV], broj 31107/96, stav 50, ECHR 1999-II i, uz odgovarajuće izmene, Ječius protiv Litvanije, broj 34578/97, stav 44, ECHR 2000-IX).
Sud konstatuje da u vreme kada je podnosilac predstavke primio odluku Ustavnog suda, ona još nije smatrana delotvornim domaćim pravnim lekom (vidi Ferizović protiv Srbije (odluka), broj 65713/13, 26. novembar 2013. godine). Štaviše, odlukom Ustavnog suda trajna situacija se nije završila, pošto izvršni postupak u pitanju još traje. Najzad, iako je ustavna žalba smatrana delotvornim domaćim pravnim lekom u vreme kada je podnosilac predstavke podneo svoju predstavku, Sud smatra da se pošto je ovaj pravni lek jednom iscrpen, od podnosioca predstavke nije moglo opravdano očekivati da će ga opet upotrebiti pošto se razumelo da Vlada nije stavila nikakvu primedbu u vezi sa iscrpenošću domaćih pravnih lekova.
S obzirom na gore navedeno, primedba Vlade mora se odbiti.
Iz Presude Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 14130/14 – Skorić i drugi protiv Srbije, objavljene u „Sl. glasniku RS“, br. 1/2017 od 6. januara 2017. god.
STATUS ŽRTVE I DELOTVORAN PRAVNI LEK U PREDMETIMA U VEZI SA DUŽINOM TRAJANJA POSTUPKA (ČL. 13. I 35. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
PODNOSILAC PREDSTAVKE U PREDMETIMA U VEZI SA DUŽINOM TRAJANJA POSTUPKA NE GUBI STATUS ŽRTVE KADA SE DOSUĐENI IZNOS OD STRANE DOMAĆIH ORGANA ZBOG POVREDE PRAVA PODNOSIOCA NE MOŽE SMATRATI DOVOLJNIM, ODNOSNO NE PREDSTAVLJA ODGOVARAJUĆE OBEŠTEĆENJE ZA PRETRPLJENE POVREDE, A OD KOG IZNOSA ZAVISI I DA LI SE DOMAĆI PRAVNI LEK SMATRA DELOTVORNIM.
Iz obrazloženja:
Sud podseća da status „žrtve” podnosioca predstavke, u smislu člana 34. Konvencije, zavisi od činjenice da li su domaći organi priznali, bilo izričito ili prećutno, navodnu povredu Konvencije i, ako je neophodno, pružili odgovarajuće obeštećenje u vezi s njom. Tek kada se ovi uslovi ispune, supsidijarna priroda zaštitnog mehanizma Konvencije isključuje razmatranje predstavke (vidi Vidaković protiv Srbije (odluka) broj 16231/07, stav 24. maj 2011. godine; Cocchiarella protiv Italije [VV], broj 64886/01, stav 71, ECHR 2006-V; i Cataldo protiv Italije (odluka), broj 45656/99, 3. jun 2004. godine).
S tim u vezi, Sud primećuje da je Ustavni sud našao da je povređeno pravo podnosilaca predstavki na suđenje u razumnom roku …, čime je potvrdio povredu na koju se žale i, delotvorno, zadovoljio prvi uslov utvrđen praksom Suda.
Status žrtve podnosilaca predstavke onda zavisi od toga da li je pruženo obeštećenje bilo adekvatno i dovoljno, s obzirom na pravično zadovoljenje, kako je propisano članom 41. Konvencije (vidi Dubjaková protiv Slovačke (odluka), broj 67299/01, 19. oktobar 2004. godine).
S tim u vezi, Sud podseća da se u predmetima u vezi sa dužinom trajanja postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koja može ukloniti status žrtve tužioca, odnosi na dosuđeni iznos. Ovaj iznos posebno zavisi od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Stoga su, države, kao što je Srbija, koje su usvojile pravni lek osmišljen i za ubrzanje postupka i pružanje naknade, slobodne da dosuđuju iznose koji – iako su niži od onih koje Sud dosuđuje – nisu nerazumni (vidi Cocchiarella protiv Italije [VV],… st. 96, 97.).
U konkretnim predmetima, Ustavni sud je, pored navedenog utvrđivanja povrede, utvrdio da podnosioci predstavki imaju pravo na razne iznose za traženu nematerijalnu štetu.
Ako se vratimo na iznose stvarno dosuđene podnosiocima predstavki, Sud primećuje da su naknade dosuđene u ovim predmetima značajno niže u poređenju sa iznosima dosuđenim za uporediva kašnjenja u praksi Suda. On bi naglasio, s tim u vezi, važnost razumnog iznosa pravičnog zadovoljenja koji se dosuđuje u domaćem sistemu, da bi se pravni lek u pitanju smatrao delotvornim prema Konvenciji. Da li se dosuđeni iznos može smatrati razumnim, mora se, međutim, ceniti u svetlu svih okolnosti predmeta. To uključuje, ne samo trajanje postupka u određenom predmetu, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi o kojoj je reč, i činjenicu da se prema nacionalnom sistemu naknada uglavnom dosuđuje i isplaćuje brže nego što bi bio slučaj da o tom predmetu odlučuje Sud prema članu 41. Konvencije.
U svetlu materijala u spisu i s obzirom na posebne okolnosti predmeta, Sud smatra da se iznosi dosuđeni podnosiocima predstavki ne mogu smatrati dovoljnim, niti da predstavljaju odgovarajuće obeštećenje za pretrpljene povrede.
Sud, prema tome, zaključuje da podnosioci predstavki nisu izgubili status žrtava, u smislu člana 34. Konvencije. Primedba Vlade, s tim u vezi, mora se odbaciti.
Iz Presude Evropskog suda za ljudska prava po predstavkama br. 22080/09… – Savić i drugi protiv Srbije, objavljene u „Sl. glasniku RS“, br. 54/2016 od 10. juna 2016. god.
NEDELOTVORNO PONAVLJANJE PARNIČNOG POSTUPKA (ČL. 13. I 35. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
PONAVLJANJE POSTUPKA, IAKO NIJE BEZ SVIH IZGLEDA ZA USPEH, POSTUPAK POKRENUT NA OSNOVU NJEGA KOJI JE U TOKU VIŠE GODINA, I UZ DVA VRAĆANJA PREDMETA NIŽEM SUDU, UZ MALE ŠANSE DA ĆE U SKORIJE VREME BITI DONETA PRAVOSNAŽNA ODLUKA, A DA NI SAMIM DOMAĆIM SUDOVIMA NIJE JASNO KOJI SE OD DVA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU PRIMENJUJE U KONKRETNOM PREDMETU, NE SMATRA SE ISCRPLJENIM DELOTVORNIM DOMAĆIM SREDSTAVOM.
Iz obrazloženja:
Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine
Član 421.1, tumačen u vezi sa čl. 427. i 428., predviđa da se će se slučaj završen pravosnažnom sudskom odlukom ponoviti, na zahtev jedne od stranaka, ako član 71.5 nije poštovan.
Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, broj 125/04)
Član 422. ZPP iz 2004. godine ne predviđa da će se predmet koji je završen pravosnažnom odlukom ponoviti ako sastav sudova nije u skladu sa članom 66. stav 1 (6), što, kao što je gore konstatovano, u suštini odgovara članu 71. stav 5 ZPP iz 1977. godine.
ZPP iz 2004. godine stupio je na snagu 23. februara 2005. godine, čime je stavljen van snage ZPP iz 1977. godine.
Dalje se podseća da se ponavljanje predmeta koji je završen pravosnažnom sudskom odlukom obično ne može smatrati delotvornim sredstvom u okviru značenja člana 35. stav 1. Konvencije (videti, među mnogim drugim, Josseline Riedl-Riedenstein i drugi protiv Nemačke (odluka), broj 48662/99, 22. januar 2002. godine), ali da situacija može biti drugačija ako može da se utvrdi da se prema domaćem pravu takav zahtev može zaista smatrati delotvornim (videti K.S. i K.S. AG protiv Švajcarske, broj 19117/91, odluka Komisije od 12. januara 1994. godine, Odluke i izveštaji (DR) 76-A, str. 70).
Najzad, više puta je priznato da je brzina domaćeg postupka relevantna da bi se dato pravno sredstvo moglo smatrati delotvornim i da je neophodno da se iscrpi u smislu člana 35. stav 1. Konvencije (videti, na primer, Mitap i Müftüoğlu protiv Turske, broj 15530/89 i 15531/89, odluka Komisije od 10. oktobra 1991. godine, DR 72, str. 169; videti takođe pozivanje na navedenu odluku u predmetu Selmouni protiv Francuske, broj 25803/94, odluka Komisije od 25. novembra 1996. godine, DR 88-3, str. 55). Zaista, prekomerna dužina domaćeg postupka može predstavljati posebnu okolnost koja bi oslobodila podnosioce predstavke obaveze iscrpljivanja domaćih pravnih sredstava koja imaju na raspolaganju (videti X. protiv Savezne Republike Nemačke, broj 6699/74, odluka Komisije od 15. decembra 1977. godine, DR 11, p. 24; i Okpisz protiv Nemačke (odluka), broj 59140/00, 17. jun 2003. godine).
Ako se vratimo na ovaj predmet, Sud primećuje da je odlukom Okružnog suda od 24. marta 2004. godine sporna odluka od 17. juna 2003. godine samo ukinuta, a predmet vraćen Petom opštinskom sudu na ponovno razmatranje. Podnosilac predstavke nije prema tome mogao postaviti pitanje svojih pritužbi u vezi sa prethodnim u reviziji koju je kasnije uložio, pri čemu se podrazumeva da su relevantna pravila parničnog postupka predviđala da se ta žalba mogla uložiti samo protiv pravosnažne presude ili odluke koja ima za rezultat okončanje parnice u drugom stepenu (videti stav 39. u gornjem tekstu). U vezi sa zahtevom podnosioca predstavke za ponavljanje postupka, Sud primećuje da iako u posebnim okolnostima ovog predmeta taj zahtev nije bez svih izgleda za uspeh, postupak pokrenut na osnovu njega je u toku još od 12. jula 2006. godine. Više od pet godina i uz dva vraćanja predmeta nižem sudu, predmet se trenutno ponovo razmatra pred prvostepenim sudom uz male šanse da će u skorije vreme biti doneta pravosnažna odluka … Najzad, izgleda da ni samim domaćim sudovima nije jasno koji se od dva Zakona o parničnom postupku primenjuje u predmetu podnosioca predstavke.
S obzirom na gore navedeno, kao i na citiranu praksu ovog Suda, dvostruka primedba Vlade da delotvorna domaća sredstava nisu iscrpljena mora se odbaciti.
Iz Presude Evropskog suda za ljudska prava po predstavkama br. 34973/06 – Šorgić protiv Srbije, objavljene u “Sl. glasniku RS”, br. 85/2011 od 16. novembra 2011. god.
NEDELOTVORNO PONAVLJANJE UPRAVNOG POSTUPKA (ČL. 13. I 35. EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA)
PRAVILO ISCRPLJENJA PRAVNIH SREDSTAVA NIJE PRIMENJIVO KADA SE POKAŽE DA POSTOJI UPRAVNA PRAKSA KOJA SE SASTOJI OD PONAVLJANJA POSTUPAKA KOJI NISU U SKLADU SA KONVENCIJOM I KADA JE TAKVE PRIRODE DA SU POSTUPCI UZALUDNI ILI NEDELOTVORNI.
Iz obrazloženja:
Podnosioci predstavke branili su stav da su poštovali zahtev iscrpljenja pravnih sredstava. Konkretno, oni su uložili žalbu na rešenje RFPIO od 3. aprila 2008. godine. Međutim, predlog za ponavljanje upravnog postupka, ili zapravo tužba u upravnom sporu, bili bi jasno nedelotvorni.
Pravilo iscrpljenja pravnih sredstava takođe nije primenjivo kada se pokaže da postoji upravna praksa koja se sastoji od ponavljanja postupaka koji nisu u skladu sa Konvencijom i tolerancija državnih organa, i kada je takve prirode da su postupci uzaludni ili nedelotvorni (Aksoy protiv Turske, 18. decembar 1996. godine, stav 52., Izveštaji o presudama i odlukama 1996-VI).
Sud priznaje da se član 35. stav 1 (raniji član 26.) mora primenjivati sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog formalizma (videti, na primer, Cardot protiv Francuske, presuda od 19. marta 1991. godine, stav 34., serija A broj 200). Pravilo iscrpljenja pravnih sredstava nije ni bezuslovno niti se može primenjivati automatski. Kada se razmatra da li se poštuje bitno je da se uzmu u obzir posebne okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (videti, na primer, Van Oosterwijk protiv Belgije, presuda od 6. novembra 1980. godine, stav 35., serija A broj 40). To znači, između ostalog, da ono mora realno uzeti u obzir ne samo postojanje formalnih pravnih sredstava u pravnom sistemu države ugovornice o kojoj je reč već i opšti kontekst kao i lične prilike podnosilaca predstavke (videti Akdivar i drugi protiv Turske [VV], 16. septembar 1996. godine, stav 69., Izveštaji 1996-IV).
Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud primećuje da je RFPIO nedvosmisleno izneo svoj stav da isplata penzija svim licima u situaciji kao što je situacija podnosilaca predstavke treba da bude obustavljena (videti stav 13. u gornjem tekstu). On je to učinio na osnovu Mišljenja Ministarstva za socijalna pitanja od 7. marta 2003. godine, a to je Mišljenje ponovno potvrđeno kasnijim Mišljenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 18. juna 2004. godine … U oba ova mišljenja navodi se, inter alia, da se penzijski sistem u Srbiji zasniva na konceptu „tekućeg finansiranja”. To znači, pošto organi Srbije nisu u mogućnosti da naplate bilo kakve doprinose za penzijsko osiguranje na Kosovu od 1999. godine, lica kojima su RFPIO penzije već priznate na Kosovu ne mogu očekivati da će ih dalje primati. Sud prema tome smatra da nikakvo upravno sredstvo u okviru nadležnosti RFPIO na raznim nivoima, bilo žalba ili predlog za ponovno pokretanje postupka, ili, zapravo, bilo koje drugo pravno sredstvo upućeno navedenim ministarstvima, ne bi moglo da se smatra delotvornim u posebnim okolnostima ovog predmeta. U ovom kontekstu je relevantno da je jedan broj lica u situaciji kao što je situacija podnosilaca predstavke izgleda nastavio da prima penzije RFPIO, s obzirom da se čini da je do toga došlo na netransparentnoj osnovi.
U vezi sa upravnim sporom, sama Vlada je priznala da je pravosuđu u Srbiji „nemoguće” da odlučuje o osnovanosti zahteva u vezi sa penzijom kao što je zahtev podnosilaca predstavke. Sudovi su umesto toga, najvećim delom, potvrđivali sporne upravne akte, usvajajući obrazloženja sadržana u gore navedenim mišljenjima… I opet, u tako veoma specifičnim okolnostima, od podnosilaca predstavke se nije moglo očekivati da upotrebe još jedan pravni put, u najboljem slučaju, teorijske naknade.
S obzirom na gore navedeno, kao i na sudsku praksu ovog suda, primedba Vlade da domaća delotvorna pravna sredstva nisu iscrpljena mora se odbaciti.
Iz Presude Evropskog suda za ljudska prava po predstavkama br. 31925/08 – Grudić protiv Srbije, objavljene u “Sl. glasniku RS”, br. 43/2012 od 30. aprila 2012. god.
Izvor: Sudska praksa preuzeta je iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
