Konkretan povod za pisanje ovog komentara je „afera“ koja traje poslednjih dana, u vezi nekih žurki. Ovde se neću baviti špekulacijama da li tu ima nečega, ko tu iznosi neistine, time neka se bave nadležni organi. Malo ću se baviti narodnim umotvorinama. Uvek sam smatrao da su izreke i poslovice veliko blago i da kriju dobra uputstva, samo ih treba razumeti na pravi način. Recimo ona: „Ko drugome jamu kopa sam u nju upada.“.
Kao i uvek, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, odnosno neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je negde zapisano, , te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status i sl. a ne konkretno lice). Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su na Pravnom portalu.
1. Kada je izvršena dekriminalizacija klevete?
Pre nekoliko godina napisao sam stručni komentar „Kakve posledice je izazvala dekriminalizacija klevete?“, koji je objavljen u časopisu Advokatska kancelarija. U navedenom tekstu bavio sam se nečime što je u vreme kada je učinjeno prošlo potpuno nezapaženo.
Naime, u Krivičnom zakoniku („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, sve do izmena iz 2012. godine, postojalo je krivično delo „Kleveta“, propisano u Glavi sedamnaest „KRIVIČNA DELA PROTIV ČASTI I UGLEDA“, članom 171.
Po obrazloženju predalagača, navedeni član je brisan da bi se na taj način izvršila dekriminalizacija krivičnog dela klevete, jer je to bio zahtev velikog broja udruženja i stručne javnosti, a naročito novinarskih udruženja!?!? Nikakvo drugo obrazloženje nije dato. Dakle, zakonodavac se nije bavio analizom za i protiv, i time šta ukidanje ovog krivičnog dela može izazvati, te je to pokušala moja malenkost u navedenom tekstu.
2. Šta je predstavljala kleveta?
Detaljnu analizu navedenog dela dao sam u gore navedenim tekstu tako da se ovde neću previše ponavljati. Podsetiću samo na najvažnije.
Kleveta je spadala u krivična dela protiv časti i ugleda za koje se gonjenje preduzimalo po privatnoj tužbi. Ukoliko se kleveta odnosila na umrlo lice, gonjenje su mogla preduzeti bliska lica (supružnik, deca, bliski srodnici,…). Za klevetu su bile predviđene isključivo novčane kazne.
Osnovni oblik klevete činio je onaj ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu. Bili su predviđeni i kvalifikovani (teži) oblici dela, ako je delo učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu ili ako je ono što se neistinito iznosi ili pronosi dovelo do teških posledica za oštećenog.
Dobro koje se štitilo je „čast i ugled“. Iako se čast i ugled pojavljuju u više krivičnih dela, zakonodavac je bio na stanovištu da je reč o opštepoznatim pojmovima i da nije potrebno objašnjavati iste, te u KZ nije data definicija ovih pojmova. Subjekt zaštite takođe nije bio precizno određen. Formulacija „za drugog“ je poprilično neodređena, i nije bilo jasno da li se odnosi samo na fizička lica.
Radnja izvršenja dela sastojala se u iznošenju ili pronošenju nečega što je neistinito. Dakle, da bi delo postojalo, neko je morao da iznosi (prvi put javno saopšti) ili pronosi (širi dalje) neku neistinu. Širenje podrazumeva doprinos u kvantitativnom smislu nečemu što je već nastalo. Kod pronošenja nije nužno da je prenosilac i tvorac informacije. Iznošenje podrazumeva aktivnost u cilju nastanka informacije u smislu njenog prvobitnog saopštavanja, ali onaj ko nešto prvi put iznosi u javnost ne mora biti i tvorac informacije, znači nije nužno da je sam smislio istu. Dakle, klevetnik je onaj ko javno nešto iznosi ili širi, a ne onaj ko je smislio laž.
Ali svakako je bilo potrebno da je reč o lažnim tvrđenjima, što je opet stvar analize. Laž se definiše kao izneta (saopštena) neistina, i podrazumeva neke subjektivne i objektivne elemente. Objektivan element je činjenica da li je nešto tačno ili ne, da li odgovara stvarnosti, a subjektivni element je svest učinioca o tome (da li zna) da li je nešto istina ili ne.
U pogledu ostvarenja zabranjene posledice (kod klevete je ona bila postavljena samo kao mogućnost. Naime, nije bilo neophodno da čast i ugled zaista budu narušeni, već je bilo dovoljno da izneta neistina objektivno stvara takvu mogućnost.
Da bi kleveta bila izvršena nije bilo nužno ni da izvršilac postupa sa umišljajem (da želi ostvarenje, da postoji namera da povredi čast i ugled drugog lica), dovoljan je bio i nehat (da zna da se nešto može destiti, da pristaje na isto ili da ga ne zanima šta će izazvati). O krivici, umišljaju i nehatu sam mnogo pisao, tako da ovde neću objašnjavati te pojmove, kada postoje i sl.
Kod klevete nije bilo predviđeno kažnjavanje za pokušaj. To nije bilo propisano izričito, ali za pokušaj se inače kažnjava samo za dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora, a za klevetu su bile predviđene samo novčane kazne, tako da je to nesporno. Takva postavka odgovara i logici stvari. Pokušaj postoji kada neko sa umišljajem započne izvršenje, ali, iz bilo kog razloga, ne dovrši delo. Kleveta se mogla izvršiti samo iznošenjem ili pronošenjem neke neistine. Nije bitno da li je proizvedena neka posledica, kada je neistina saopštena delo je automatski bilo svršeno, te tako nije mogao postojati pokušaj ovog dela.
3. Odnos klevete i drugih dela protiv časti i ugleda
Ukidanjem klevete ostala je praznina.
Jer, kleveta nije uvreda. Krivično delo „Uvreda“ iz člana 170. KZ postoji kada neko uvredi drugog. U KZ ne postoji ni definicija uvrede, ali reč je o opštepoznatom pojmu. Vređanje se najčešće čini rečima (govorom ili pismeno), ali u širem smislu može se izvršiti i gestom ili nekom radnjom. Bitno je istaći da se za uvredu ne kažnjava ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.
Kako je reč o potpuno drugačijim radnjama izvršenja, dekriminalizacija klevete nije od značaja kod uvrede niti pravi problem.Nije od značaja ni kod krivičnog dela „Povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalneili druge pripadnosti“ iz člana 174. KZ. koje čini onaj ko javno izloži poruzi lice ili grupu zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkog porekla ili nekog drugog ličnog svojstva.
Kleveta nije ni iznošenje ličnih i porodičnih prilika, odnosno bar je tako trebalo biti u veme donošenja KZ. Krivično delo „Iznošenje ličnih i porodičnih prilika“ iz člana 172. KZ. čini onaj ko iznosi ili pronosi štogod iz ličnog ili porodičnog života nekog lica što može škoditi njegovoj časti ili ugledu. Dakle, reč je o činjenicama iz privatnog života nekog lica. Pretpostavka je da su te činjenice istinite ali da predstavljaju neku tajnu. Za postojanje ovog dela potrebno je da iznošenje bude učinjeno trećem licu (licima). Učnilac se neće kazniti ako je iznošenje ili pronošenje učinjeno u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, odbrani nekog prava ili pri zaštiti opravdanih interesa, ako dokaže istinitost svog tvrđenja ili ako dokaže da je imao osnovanog razloga da poveruje u istinitost onog što je iznosio ili pronosio.
Međutim, kod ovog krivičnog dela, zabunu pravi stav 5. člana 172. koji kaže da se istinitost ili neistinitost onog što se iznosi ili pronosi iz ličnog ili porodičnog života nekog lica ne može dokazivati. Ovakva odrednica doprinosi preciziranju dela u jednom smislu, dakle potrebna je samo ocena da se izneto odnosi na lične i porodične prilike. Da li je izneto i istinito, uopšte nije bitno. Ali, po logici stvari, ovo delo može postojati samo ako je ono što je izneto istinito a iznošenje toga može škoditi nekome. Reč je o „delikatnim“ privatnim stvarima. Ako je ono što je izneto neistinito, onda je reč o kleveti. Bar je tako moglo biti u vreme donošenja KZ. Sada nakon brisanja klevete, a uzimajući u obzir citirani stav 5. više ništa nije jasno. Jer ako neko iznosi potpunu izmišljotinu o ličnim i porodičnim prilikama nekog lica, kakvo je to delo? Šta on čini? Objektivno, ako je reč o apsolutnoj neistini koja ne odgovara stvarnosti, to ne mogu biti lične i porodične prilike nekog određenog lica, jer to i nisu ako su izmišljene. Čije su to onda lične i porodične prilike? Ovo je logička besmislica.
4. Koje su posledice dekriminalizacije klevete?
Dekrimininalizacija klevete dovela je do toga da praktično ne postoji krivičnopravna zaštita od iznošenja neistina. Sada svako može da priča i piše šta god mu padne na pamet i da ne odgovora za to.
Šta želim reći?
Jedan od osnovnih postulata u krivičnom pravu je da nema krivičnog dela niti kazne bez zakona (član 1. KZ), odnosno nikome ne može biti izrečena kazna ili druga sankcija za delo koje zakonom nije određeno kao krivično delo u vreme njegovog izvršenja.
Kakvu zaštitu sada ima neko lice (i fizičko i pravno) od laži (od iznošenja tendenciozne neistine)?
To najbolje možemo videti ako pogledamo skupštinske rasprave. Sada onaj ko laže o drugom ne može biti gonjen niti kažnjen a može onaj ko na laži u svojoj nemoći odgovori uvredom. Kakav paradoks.
Oštećenom licu (osoba kojoj je neistinom povređa čast i ugled) ostaje jedino građanskopravna zaštita, odnosno novčana naknada nematerijalne štete predviđena članom 200. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) koji kaže da će sud za pretprljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, ako nađe da okolnosti slučaja to opravdavaju, dosuditi pravičnu novčanu naknadu.
Nekakva vrsta zaštite postoji, odnosno pruža je i Zakon o javnom informisanju i medijima („Sl. glasnik RS“, br. 83/2014, 58/2015 i 12/2016-aut.tumačenje), kada je reč o objavljivanju neistina putem medija. Naime, u članu član 112. ovog zakona predviđeno je pravo na naknadu štete za lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje zabranjeno, a koje zbog toga trpi štetu. Novinar, odnosno odgovorni urednik odgovara za štetu nastalu objavljivanjem sporne informacije, ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom, dok izdavač odgovara za štetu nastalu objavljivanjem informacije bez obzira na krivicu. Ali ovaj zakon ne definište šta je neistinita informacija, niti previše zalazi u okolnosti. Ono što je dobro po oštećenog je da postoji obaveza objavljivanja demantija, ispravke ili informacija kojima se pobijaju netačni navodi.
Međutim, ovaj zakon sve svodi na obavezu novinarske pažnje (član 9.), koja predviđa da su urednik i novinar dužni da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Urednik i novinar dužni su samo da preuzete informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i potpuno, a ako se informacija preuzima iz drugog medija, da navedu i naziv tog medija.
Članom 116. istog zakona propisano je isključenje odgovornosti, pa tako novinar, odgovorni urednik i izdavač ne odgovaraju za štetu ako je informacija verno preneta iz javne rasprave (skupštinske), sudskog postupka, sa javnog skupa, sadržana u dokumentu organa javne vlasti na koji se primenjuje zakon kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, ili objavljena u emisiji koja se emituje uživo, a novinar je postupao s dužnom novinarskom pažnjom. Istim članom propisano je i da za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od organa javne vlasti odgovara RS, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave čiji je to organ, bez obzira na krivicu.
Dakle, ako je preneta neistina izneta u skupštinskoj raspravi, na javnom skupu ili u emisiji koja se emituje uživo, pravna zaštita praktično ne postoji.
5. Umesto zaključka
Rezime, lažovu više niko ništa ne može. Osobu koja tendenciozno iznosi neistine ne smete vređati niti tući jer ćete biti kažnjeni za to, a ne možete ga ni tužiti krivično, a ona svojim lažima, i to sa namerom, može napraviti nekome pakao od života. Možete ga jedino tužiti za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, jer krivičnopravna i građanskopravna zaštita ne isključuju jedna drugu. Jedina, kakva takva i vrlo uslovna zaštita predviđena je u propisima o informisanju, ali odnosi se samo na novinare i medije. Ali, to je sve parnica, nije krivica, na kraju nemate lice koje je oglašeno krivim i kažnjeno za krivično delo. Bez osuđujuće krivične presude teže je dokazati povredu časti i ugleda u postupku za naknadu štete. Drugo, parnični postupci dugo traju, a ne postoji uvek ni obaveza javnog objavljivanja presude, što bi recimo moglo biti od pomoći. Štaviše, iznosi nematerijalnih šteta koje sudovi dosuđuju obesmišljavaju svaki postupak. Dakle, dovoljno je odvojiti malo novca i nekažnjeno možete nekome uništiti posao, karijeru, brak… jednostavno uništiti život. To se slobodno može planirati i ukalkulisati u troškove poslovanja, na konto: troškovi za sudske postupke, naknade štete po tužbama itd..
Međutim, ovakve stvari se uvek vrate. Tako, ako odvoji malo novca za te potrebe, opozicija može da čini istu stvar koju vlast radi njima godinama. Zato sam na početku citirao narodnu izreku o kopanju jame.
Inače, lično mi je bila zanimljiva još jedna stvar. Prema onome što je rečeno u obrazloženju predlagača kada je ukidana kleveta kao delo, za dekriminalizaciju nekog krivičnog dela potrebno je samoda procedura bude ispoštovana, tj. dovoljan je samo zahtev bez posebnog (ili bilo kakvog) argumentovanog obrazloženja. Na primer, zahtev „velikog broja“ udruženja i „stručne“ javnosti, ništa više. Jer, nije bilo navedeno o kojim je udruženjima reč, formalnim ili neformalnim, niti koji su stručnjaci i institucije stali iza predloga. Stručna javnost je nedefinisan pojam ako se ne navode reference, a veliki broj je realtivan pojam i zavisi od subjektivne ocene. Da li sada realno možemo očekivati da kriminalni klanovi, bande i grupe, koji su de facto udruženja osoba koje krše zakon (znači kriminalaca), a i nekakva su stručna javnost (stručni za bavljenje kriminalom) zatraže dekriminalizaciju drugih dela (npr. ubistva ili krađe ili razbojništva), jer ih to ometa u poslovanju?
Još jednom se pokazalo da se brzopleto (ili možda tendenciozno) sprovođenje neutemeljnih ideja, bez analize posledica uvek obije o glavu onome ko iste smišlja.
Kako god, ponoviću lični utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.