Razlozi za nezakonitost otkaza mogu biti raznovrsni, ali se svi mogu svrtati u dve grupe: nepostojanje osnova za prestanak radnog odnosa i nepoštovanje odredaba zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa odn. nepoštovanje propisane procedure.
Pozabavićemo se jednim razlogom koji se može svrstati u nepoštovanje procedure davanja otkaza, a tiče se potpisivanja rešenja o otkazu ugovora o radu od strane za to neovlašćenog lica.
U skladu sa čl. 192. Zakona o radu(“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 i 13/2017-OUS):
„O pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje:
1) u pravnom licu – nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste;
2) kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica – preduzetnik ili lice koje on ovlasti.
Ovlašćenje iz stava 1. ovog člana daje se u pisanom obliku.“
Navedeni član je pretrpeo izmene Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 75/2014). Pre navedenih izmena pomenuti član je glasio:
„O pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje:
1) u pravnom licu – direktor ili zaposleni koga on ovlasti;
2) kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica – preduzetnik ili zaposleni koga on ovlasti.
Ovlašćenje iz stava 1. ovog člana daje se u pisanom obliku.“
Pomenutim izmenama zapravo je samo proširen krug lica na koje se pismenim ovlašćenjem može preneti ovlašćenje da odlučuju o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, na način da pored zaposlenih, sada to mogu biti i druga lica.
Ovlašćenje zastupnika društva u postupku odlučivanja o pravima, obavezama ili odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa
Povod za pisanje ovog komentara je presuda Vrhovog kasacionog suda , br. Rev2 2263/2015 od 29. juna 2016. god. koja se tiče ovlašćenja zastupnika društva u postupku odlučivanja o pravima, obavezama ili odgovornostima zaposlenih, tačnije zamenika direktora kao ovlašćenog zastupnika za potpisivanje rešenja o otkazu ugovora o radu.
Što se tiče zastupnika društva, Zakon o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, broj 36/2011, 99/2011, 83/2014-dr.zakon i 5/2015) u čl. 31. i 32. koji nose naziv Zakonski (statutarni) zastupnici društva i Ostali zastupnici društva propisuje ko i na koji način može bizi zastupnik društva, dok čl. 33. reguliše Ograničenja ovlašćenja zastupnika. Pored zastupnika, Zakon o privrednim društvima uređuje i punomoćnike po zaposlenju i prokuriste, čija su ovlašćenja ograničena na zaključivanje određenih pravnih poslova i preduzimanje određenih pravnih radnji.
Zastupnici društva iz čl. 31. i 32. Zakona o privrednim društvima moraju biti registrovani u skladu sa Zakonom o registraciji
Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda iznetom u navedenoj presudi, za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnog odnosa neophodno je postojanje posebnog pismenog ovlašćenja.
Činjenica da je određeno lice, u konkretnom slučaju zamenik direktora, u Agenciji za privredne registre registrovan kao lice koje neograničeno samostalno zastupa društvo, što je navedeno i u Odluci o osnivanju tog društva, ne znači da konkretno lice ima ovlašćenje da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovlašćenje za zastupanje u smislu člana 32. stav 1. Zakona o privrednim društvima, koji propisuje da osim zakonskih zastupnika, zastupnici društva u smislu tog zakona su lica koja su aktom ili odlukom nadležnog organa društva ovlašćena da zastupaju društvo i kao takvi registrovani u skladu sa Zakonom o registraciji, ne podrazumeva i ovlašćenje iz člana 192. Zakona o radu, da o pravima, obavezama ili odgovornostima zaposlenih odlučuje dirktor pravnog lica ili zaposleni koga on ovlasti u pisanom obliku. U skladu sa navedenim, rešenja potpisana od strane navedenog lica, kojima su tužiocima otkazani ugovori o radu, nezakonita su, jer su doneta suprotno odredbi člana 192. Zakona o radu.
Ali, navedeni stav Vrhovnog kasacionog suda odnosi na čl. 192 Zakona o radu pre poslednjih izmena, promena člana menja suštinu. Izmenom člana, koju smo naveli, proširuje se krug lica u pravnom licu koja mogu odlučivati o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa. Navedenom izmenom poslodavcu je omogućeno da odlučivanje o pravima i obavezama zaposlenih prenese ne samo na zaposlene, nego i na druga lica, i to naročito kod poslodavaca koji poslove vezane za regulisanje radno-pravnog statusa zaposlenih poveravaju advokatima i drugim licima koja nisu zaposlena kod njih. Prema renijem rešenju u zakonu to nije bilo moguće, a u praksi je stvaralo probleme koje je trebalo otkloniti, što je sada i učinjeno.[1]
Kako tač. 1) stava sada glasi: „nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste“, to znači da sada, o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa u pravnom licu mogu odlučivati:
- nadležni organ kod poslodavca, što se odnosi na organe uprave i sl;
- lice utvrđeno zakonom, što može biti direktor ilidrugo lice utvrđeno posebnim zakonom (npr. kod ustanova);
- lice utvrđeno opštim aktom poslodavca, što može biti bilo koji zaposlenikome su opštim aktom (Statutom, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, Pravilnikom o radu itd.) data ovlašćenja za to (npr. pravnik u društvu ili drugo lice);
- lice koje ima pisano ovlašćenje (specijalno punomoćje).
Znači, nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ne moraju imati pisano ovlašćenje, oni su za to već ovlašćeni (pismeno) i to samim zakonom ili opštim aktom. Rečenica stava 2: „Ovlašćenje iz stava 1. ovog člana daje se u pisanom obliku“, odnosni se na druga lica, jer deo: „ili lice koje oni ovlaste“, odnosi se na ono rečeno ispred, gde su „oni“, u stvari, nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca.
Ono što i dalje ostaje, a poklapa se sa stavom VKS, je da ovlašćenje za zastupanje u skladu sa Zakonom o privrednim društvima ne podrazumeva automatski i ovlašćenje lica da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa, odn. da potpiše rešenje o otkazu ugovora o radu. Potrebno je da takvo ovlašćenje lica utvrđeno zakonom (opštim ili posebnim) ili opštim aktom poslodavca. U protivnom, navedeno vodi nezakonitosti takvog rešenja i pravnim posledicama koje iz toga proizlaze.
Ovlašćenje za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa iz ugla sudske prakse
Kada je u pitanju ovlašćenje za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa odnosno. formalne ispravnosti akata donetih odnosno potpisanih od strane (ne)ovlašćenih lica, u nastavku ćemo Vam izneti neke interesantne slučajeve iz prakse:
Kada je u pitanju stav zauzet u pomenutoj presudi Vrhovnog kasacionog suda, isti stav zauzima i Apelacioni sud u Kragujevcu, u presudi Gž1 434/2015 od 10.novembra 2015. godine, navodeći:
„ovlašćenja koja A.A., kao vlasnik kapitala tuženog sa 99.95%, ima u smislu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o privrednim društvima, ne podrazumevaju i ovlašćenja iz izričite odredbe člana 192. Zakona o radu.“
Izuzetak od obaveze direktora iz čl. 192. Zakona o radu odnosi se na poslovanje banaka, a tiče se njene specifične organizacije i načina upravljanja bankom. U presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1500/2014 od 28. maja 2015. god. i presudi Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 265/2013 od 21. oktobra 2013. god. zauzet je isti stav povodom ovlašćenja predsednika izvršnog odbora banke da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa odnosno lica koje on pismenim putem ovlasti.
„Rešenje o otkazu ugovora o radu potpisano od strane potpredsednika izvršnog odbora banke doneto je od strane ovlašćenog organa, s obzirom na činjenicu da su izvršnom odboru u banci poverena odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, a koje ovlašćenje u skladu sa zakonom može preneti na drugog.“
„Prema tome, predsednik izvršnog odbora je ono lice koje po članu 192 Zakona o radu odlučuje o pravima i obavezama iz radnog odnosa. Naime, članom 1 Zakona o bankama propisano je da se tim zakonom uređuje osnivanje, poslovanje i organizacija banaka, kao i njihovo upravljanje, ali prema odredbama ovog zakona banke nemaju direktora, već u njima postoje upravni i izvršni odbori banke kao organi upravljanja.“
Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi broj Gž1. 981/2013 od 11. marta 2014. god. zaizima stav po pitanju ovlašćenja direktora pojedinih radnih jedinica da odlučuju o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa:
„Direktor pravnog lica može svoja ovlašćenja o odlučivanju preneti na zaposlenog koga odredi. Direktori radnih jedinica nemaju izvorna ovlašćenja da odlučuju o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih, već je potrebno da su na njih preneta ovlašćenja za odlučivanje od strane direktora pravnog lica.
U presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, broj Gž1 3187/2012 od 14. novembra 2012. god. se navodi da donošenje i potpisivanje rešenja o otkazu ugovora o radu od strane razrešenog direktora, koga je novi imenovani direktor ovlastio da u ime i za račun poslodavca može da potpisuje i izdaje sva dokumenta koja je do tada overavao kao direktor, uključujući i transakcije kod banke, i da isto važi dok se ne stavi van snage, ne čini to rešenje nezakonitim jer ga je potpisalo ovlašćeno lice u skladu sa zakonom.
Kada je u pitanu donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu od strane direktora u praksi je postavljeno pitanje verifikacije u APR-u odluke o imenovanju direktora kao nužne za zakonitost potpisanog rešenja. U presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, broj Gž1 3187/2012 od 14. novembra 2012. god. se navodi da dejstvo odluke o imenovanju direktora počinje danom donošenja, kako je to u odluci i naznačeno, a ne od dana upisa u registar APR, te se potpisivanje rešenja o otkazu ugovora o radu od strane novog direktora u trenutku dok njegovo imenovanje još nije verifikovano u apr, ne tretira kao potpisivanje od strane neovlašćenog lica i ne čini navedeno rešenje nezakonitim.
Pravne posledice nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu
Razlozi za nezakonitost otkaza mogu biti raznovrsni, ali se svi mogu svrtati u dve grupe: nepostojanje osnova za prestanak radnog odnosa i nepoštovanje odredaba zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa odn. nepoštovanje propisane procedure.
Članom 191. Zakona o radu koji nosi naziv Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, propisane su pravne posledice nezakonitog otkaza, kao što su reintegracija zaposlenog i/ili isplata naknade štete, naravno pod pretpostavkom da je sud doneo odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos.
Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisene su istoimenim čl. 191. Zakona o radu, koji je pretrpeo izmene Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 75/2014), svode se na reintegraciju zaposlenog i/ili isplatu naknade štete.
Nakon izmena navedenog člana pravi se razlika između nezakonitog otkaza ugovora o radu zbog nepostojanja pravnog osnova i nezakonitog otkaza zbog nepoštovanja procedure davanja otkaza ugovora o radu. Kada je u pitanju nepoštovanje propisane procedure, nije na odmet navesti da se u praksi pravi razlika između apsolutno i relativno bitnih povreda pravila postupka prestanka radnog odnosa, što je bitno iz razloga izostanka poništaja rešenja o otkazu kada su u pitanju relativno bitne povrede postupka. Donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu od strane za to neovlašćenog lica, svakako predstavlja apsolutno bitnu povredu pravila postupka koja za posledicu ima poništaj takvog rešenja sa svim pravnim posledicama koje iz toga proizlaze.[2]
Umesto zaključka
Istakli smo kroz stav Vrhovnog kasacionog suda nužnost postojanja pismenog ovlašćenja za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih iz radnih odnosa, bez obzira na činjenicu postojanja neograničenog ovlašćenja za zastupanje društva od strane zamenika direktora, predstavili, po našem izboru, interesantne primere iz sudske prakse koji se tiču nezakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu zbog nepoštovanja procedure, tačnije (ne)ovlašćenja za donošenje ovog rešenja.
Uzimajući u obzir činjenicu da donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa od strane za to neovlašćenog lica predstavlja razlog za poništaj navedenog rešenja sa svim pravnim posledicama koje iz toga proističu, želeli smo da ukažemo na nužnost poštovanja procedure odn. pravila postupka prestanka radnog odnosa, kako sa aspekta poslodavaca tako i zaposlenih, kako zbog poštovanja procedure, tako i ukoliko takav prestanak radnog odnosa dobije svoj epilog na sudu.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 34, jun 2017. god.
[1] Vidi Nenad Jevtić i Nikola Aleksić, „Zakon o radu sa kratkim komentarima najnovijih izmena i dopuna i izborom sudske prakse, službenih mišljenja i modela akata”,Profi Sistem Com, 2014
[2] Vidi Borivoje Gajić, „Zakonitost otkaza ugovora o radu i mogućnost vraćanja zaposlenog na rad“, časopis “Advokatska kancelarija”, broj 20, Profi Sistem Com, april 2016.
