O naslovnoj temi već smo pisali, čekajući stav domaćeg Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud, bar prema našem saznanju nije se izjasnio, ali Evropski sud za ljudska prava jeste, u predmetu protiv Bosne i Hercegovine. U ovom tekstu, radi boljeg razumevanja izložićemo veći deo teksta koji je već bio objavljen u broju 26. časopisa “Advokatska kancelarija”, oktobar 2016. Stavovi naših redovnih sudova nisu se promenili, a sada objavljujemo tekst sa prikazom odluke Evropskog suda za ljudska prava, koji s obzirom na praktično iste odredbe našeg i Zakona o parničnom postupku Bosne i Hercegovine, može imati značaj i za kreiranje konačnog stava naših sudova (i pre svega kvalitetnija obrazloženja odluka).
Najpre ćemo ukazati da stav naših sudova nije isti kada su u pitanju troškovi parničnog i krivičnog postupka, u vezi sa naslovnom temom.
-Razlika između krivičnog i parničnog postupka u pogledu dosuđivanja ovih troškova-
Kada su u pitanju troškovi za prevoz i odsustvovanje iz kancelarije punomoćnika-advokata u parničnom postupku, naši sudovi strankama ne priznaju iste kao potrebne, odnosno nužne troškove postupka.
Ovaj stav sudova nije nov, ali u junu 2016. godine na sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove apelacionih sudova, usvojen je zajednički zaključak.
S druge strane, kada je u pitanju krivični postupak okrivljenom se ovi troškovi priznaju.
1. Relevantne odredbe
1.1. Propisi Republike Srbije
Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014 87/2018 i 18/2020) u članu 154. propisuje:
“Sud će prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.
Ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi.”
Iste odredbe sadržao je i prethodni Zakon o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, broj 125/2004, 111/2009 i 53/2013-OUS).
Članom 85. stav 1. istog zakona propisano je da stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku lično ili preko punomoćnika.
U članu 2. stav 2. Zakonom o advokaturi („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011 i 24/2012-OUS) određeno je da se samostalnost i nezavisnost advokature ostvaruje, između ostalog, pravom stranke na slobodan izbor advokata.
Članom 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS“, br. 121/2012, 99/2020 i 37/2021) propisano je:
“Za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije, advokatu pripada naknada za prevoz, naknada za smeštaj, naknada za odsustvovanje iz advokatske kancelarije i dnevnice i to:
– za prevoz u međumesnom saobraćaju – u visini cene prevoza prevoznim sredstvom po izboru advokata;
– za prevoz u mesnom saobraćaju – u visini cene taksi prevoza;
– za prevoz sopstvenim vozilom – u visini od 30% od cene najkvalitetnijeg benzina po pređenom kilometru;
– za smeštaj – u visini cene hotelskog smeštaja, osim hotela sa pet i više zvezdica;
– za odsustvovanje iz kancelarije – u visini od 50 poena za svaki započeti sat, a najviše deset sati dnevno;
– za poštanske, telefonske, bankarske i slične usluge prema plaćenim računima;
– dnevnice – isto kao i zaposlenima u državnim organima i izabranim, odnosno postavljenim licima.”
Važeći Pravilnik o naknadi troškova u sudskim postupcima (“Sl. glasnik RS”, br. 9/2016), koji se primenjuje od 13. februara 2016. god. određuje da nadoknadu putnih troškova, troškova za ishranu i prenoćište i drugih troškova učesnika u postupku (čl. 6. do 13.). U glavi VII. Troškovi i nagrada branioca i punomoćnika i troškovi zakonskog zastupnika, članom 23. propisano je da naknada za nužne izdatke koji pripadaju braniocu, punomoćnicima oštećenih kao tužilaca, postavljenim punomoćnicima posebno osetljivih svedoka u krivičnom postupku, punomoćnicima stranaka u parničnom postupku, punomoćnicima oštećenih u krivičnom postupku i punomoćnicima u parničnom postupku, koji nisu advokati, i naknada za nužne izdatke koja pripadaju zakonskom zastupniku u krivičnom i parničnom postupku, obuhvata naknadu putnih troškova, troškova za ishranu i prenoćište i naknadu izgubljene zarade po odredbama ovog pravilnika (čl. 6-13). Braniocu, punomoćniku koji je advokat i pravobraniocu troškovi i nagrada određuju se po tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata. Braniocu postavljenom po službenoj dužnosti nagrada se isplaćuje po pravnosnažnosti rešenja o njegovom razrešenju iz sredstava organa postupka, koji ih naplaćuje kasnije od lica koje je dužno da ih naknadi u skladu sa odlukom o troškovima krivičnog postupka.
Slične odredbe sadrži i prethodno važeći Pravilnik o naknadi troškova u sudskim postupcima (“Sl. glasnik RS”, br. 57/2003 i 69/2011).
1.2. Propisi Bosne i Hercegovine
S obzirom da odluka Evropskog suda za ljudska prava protiv Bosne i Hercegovine povodm za ovaj tekst, navešćemo samo proprise koje je ovaj sud uzeo u obzir prilikom donošenja odluke, odnosno:
– Zakon o parničnom postupku Bosne i Hercegovine („Sl. glasnik Bosne i Hercegovine“, br. 36/04, 84/07, 58/13 i 94/16),
– Zakon o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine (“Sl. novine Federacije Bosne i Hercegovine“, br. 53/03, 73/05, 19/06 i 98/15), i
– Zakon o parničnom postupku Republike Srpske
– (čl. 324, 387, odnosno 387. navedenih zakona):
„Pri odlučivanju koji će se troškovi stranci nadoknaditi, sud će uzeti u obzir samo troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, te o visini troškova odlučuje sud ocjenjujući brižljivo sve okolnosti.
Ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, odmjeriće se takvi troškovi prema tarifi.“
2. Sudska praksa
2.1. Parnični postupak
Iako se radi o stavu zauzetom pre više decenija, pitanje predmetnih troškova se i danas pojavljuje u praksi, te ćemo u ovom delu navesti nekoliko stavova zauzetih u novijoj sudskoj praksi.
U rešenju Višeg suda u Valjevu, Gž 750/2012 od 28. juna 2012. godine navedeno je:
“Protivnicima predlagača ne pripada pravo na troškove koje je imao njihov punomoćnik kao putne troškove, jer nisu bili nužni za vođenje postupka, budući da na teritoriji Sudske jedinice u Lajkovcu ima advokata koji su mogli zastupati protivnike predlagača, pa je, u tom smislu, neosnovano isticanje u žalbama protivnika predlagača da je na ovaj način uskraćeno pravo protivnika predlagača na zastupanje od strane advokata van teritorije Osnovnog suda u Valjevu. Ovo zbog toga što je odredbom člana 150. Zakona o parničnom postupku predviđeno da će sud, prilikom odlučivanja koji se troškovi naknađuju stranci, uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice, a tu svakako ne spadaju putni troškovi advokata. Ovim se ne dira u pravo protivnika predlagača da angažuju i advokata van teritorije Osnovnog suda u Valjevu, ali, u tom slučaju, oni sami moraju snositi putne troškove advokata.”
U presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 1680/2013 od 22. maja 2013. godine, donetoj po žalbama stranaka protiv odluke Osnovnog suda u Kikindi Sudska jedinica u Novoj Crnji, zauzet je sledeći stav:
“…prvostepeni sud dosuđuje na teret tužene putne troškove punomoćniku tužilaca, tačnije troškove prevoza na relaciji Kikinda Nova Crnja, što ovaj sud smatra neosnovanim. Naime, tužioci su mogli angažovati punomoćnika iz svog mesta prebivališta i time ne bi izazvali putne troškove i samim tim bi omogućili veću ekonomičnost postupka. Neznatan uspeh žalbe tužilaca, ne opravdava dosudu žalbenih troškova na teret tužene.”
U presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 1840/2013 od 26. decembra 2013. godine stoji:
“Naknada troškova za pregled i razmatranje spisa tužiocu ne pripada jer nije bilo potrebno za ovu parnicu, a naknada troškova za odsustvo punomoćnika iz kancelarije jer je tužilac mogao angažovati i punomoćnika iz mesta sedišta nadležnog suda.”
Isti sud zauzima isti stav, ali uz nešto šire obrazloženje, u presudi Gž-3790/2013 od 16. januara 2014. godine:
“U odnosu na troškove prevoza i naknadu za odsustvovanje iz kancelarije punomoćnika tužene 1. reda, ovaj sud nalazi da isti ne pripadaju tuženoj 1. reda. Tačno je da je tužena 1. reda potpuno slobodna u izboru punomoćnika, ali je isto tako tačno da je bilo moguće angažovati stručnu i profesionalnu pomoć u vidu advokatskog zastupanja i na područuju sedišta suda, tačnije sudske jedinice. Svi troškovi koji se prouzrokuju izborom stranke da angažuje punomoćnika sa teritorije van sedišta sudske jedinice, ne mogu pasti na teret protivne stranke, jer se u parničnom postupku nadoknađuju samo nužni i neophodni troškovi, a nije bilo neophodno ni nužno da tužena 1. reda angažuje punomoćnika sa teritorije van sedišta sudske jedinice. Shodno tome, istoj ne pripada tražena naknada za prevoz i odsustvovanje i kancelarije njenog punomoćnika. Ovi troškovi jesu predviđeni advokatskom tarifom, ali ih ovom punomoćniku nadoknađuje sama stranka, a suprotna stranka nema obavezu na ovakvu naknadu.”
Slične stavove zauzima još od ranije i Viši trgovinski sud, npr. u rešenju Pž 5289/2004 od 8. novembra 2004. god.
U Bosni i Hercegovini, Sud Bosne i Hercegovine, Vrhovni sud Federacije BiH, Vrhovni sud Republike Srpske i Apelacioni sud Brčko Distrikta BiH, 30. januara 2014. godine, usvojili su usaglašeno pravno shvatanje:
„Putni troškovi advokata čije je sjedište izvan područja suda pred kojim se vodila parnica priznaju se samo do visine troškova koje bi stranka imala da ju je zastupao advokat čije je sjedište u mjestu suda. Izuzetno, ovi troškovi se mogu dosuditi ukoliko su isti, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, bili opravdani sa stanovišta odredbe člana 387. stav 1. ZPP-a (član 120. stav 1. ZPP-a BD)“.
U susednoj državi pokušano je da se pravo na putne troškove ostvari putem pozivanja na odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i da je nepriznavanje tih troškova stranci u postupku direktno u suprotnosti sa odredbama Tarife o nagradi i naknadi troškova za rad advokata koja istu propisuje, članu 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer se tako onemogućava delotvoran pristup sudu i članu I/4 Ustava Bosne i Hercegovine, s obzirom da se time ograničava i mogućnost prometa usluga na slobodnom tržištu, ali je Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Odluci broj Ap-2757/06 od 14.10.2008. godine zauzeo stav da je pravo na slobodan izbor advokata, determinisano članom 6. stav 3-c) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, zagarantovano samo osobama u postupku utvrđivanja krivične odgovornosti, a da je izbor advokata u postupcima odlučivanja o građanskim pravima i obavezama pred sudom lični izbor stranke, pa stranka u slučaju kada za zastupanje ovlasti advokata čija je kancelarija van sjedišta suda, u pravilu, ima obavezu sama snositi troškove koji su njenom punomoćniku zbog toga prouzrokovani.
Pri tom, navode se i izuzeci:
“…te troškove u parnici, koji u principu nisu nužni (neophodni), stranka koja parnicu izgubi nije dužna da snosi, uz izuzetak kada na području sjedišta suda u datom momentu stranka nije mogla angažovati kvalifikovanog punomoćnika za zastupanje (advokata), a što se cijeni uzimajući u obzir kako objektivne, tako i subjektivne okolnosti (npr. na području suda nema advokata koji vrše ovu samostalnu profesionalnu djelatnost ili su svi već angažovani u postupku na suprotnoj strani ili su odbili da pružaju pravnu pomoć stranci itd….).”
Ustavni sud BiH dakle, navodi stav 3-c) člana 6 Evropske komisije u kome stoji da svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava da se “…brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć…”. Ali se čini da je zaboravljen stav 1. člana 6. koji se odnosi i na građanske postupke. U tumačenju stava 1. ovog člana Evropski sud za ljudska prava, u presudi u slučaju Airey protiv Irske od 9. oktobra 1979, navodi:
“…uprkos tome što u članu 6.1 ne postoji odredba o pravnoj pomoći u građanskim sporovima, ova odredba može ponekad da obaveže državu da obezbedi pomoć advokata ako se dokaže da je ta pomoć neophodna za delotvoran pristup sudu, ili zbog toga što se pravno zastupanje u različitim vrstama parnica smatra obaveznim prema unutrašnjem pravu nekih zemalja potpisnica, ili zbog složenosti postupka ili parnice.“
Član 6. stav 1. ostavlja mogućnost državama da same izaberu sredstva za obezbeđivanje prava zastupanja u građanskim postupcima, odnosno izbora načina na koji će se stranci omogućiti da nastupi u sporu.
U našem Zakon o advokaturi ovo pravo je iskorišćeno tako što je propisano pravo stranke na slobodan izbor advokata, bez pravljenja razlike u vrsti postupka.
U gore navedenoj presudi Gž 3790/2013 se ističe da “ovi troškovi jesu predviđeni advokatskom tarifom, ali ih ovom punomoćniku nadoknađuje sama stranka”.
Ovi troškovi jesu predviđeni advokatskom tarifom koji je donela Advokatska komora, ali Zakon o advokaturi koji daje pravo na slobodan izbor advokata, nije donela AK, već zakonodavno telo, odnosno država.
Svakako da postoje situacije kada putni troškovi advokata ne bi bili potrebni za vođenje postupka, ali da li bi u ovom slučaju trebalo voditi računa o načelu pravičnosti, odnosno u svakom slučaju uzimati u obzir posebne okolnosti.
Prema pravnom zaključku usvojenom na zajedničkom sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove Apelacionih sudova, održanom dana 18. marta 2016. godine u Novom Sadu odgovor je negativan. Naime, navedeni zaključak glasi:
“Prilikom odlučivanja o troškovima postupka, osim u sporovima iz oblasti porodičnih odnosa, sud nije ovlašćen da vodi računa o tzv. razlozima pravičnosti, već prema uspehu stranaka u postupku iz člana 153. ZPP.”
Ukoliko je to tako, onda bi valjalo odgovoriti na pitanje da li se uspeh u postupku ceni prema razlozima pravičnosti. S druge strane, onda je ovaj stav kontradiktoran stavu da se ne dosuđuju putni troškovi punomoćnika angažovanog van sedišta suda, jer je stranka koja traži te troškove uspela u sporu.
Konačno, na zajedničkom sastanku predstavnika Građanskih odeljenja i Odeljenja za radne sporove apelacionih sudova od 10. juna 2016. god. usvojen je zaključak koji glasi:
“Putni i ostali troškovi prevoza punomoćnika-advokata iz čl.9. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata, za obavljanje poslova zastupanja pred sudom izvan sedišta advokatske kancelarije ne spadaju u nužne troškove koji pripadaju advokatu angažovanom van sedišta suda u situaciji kada je stranka mogla da angažuje advokata iz sedišta suda.”
2.2. Krivični postupak
Kada je u pitanju krivični postupak Vrhovni kasacioni sud u presudi Kzz 925/2015 od 26. novembra 2015. god, zauzima sledeći stav (isti stav zauzet je i u presudi Kzz 827/2015 od 22. septembra 2015. god.):
“…po nalaženju ovog suda, a kako se to osnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, sudovi u pobijanim rešenjima nisu mogli da okrivljenom ne priznaju pravo na naknadu dnevnica i putnih troškova koje je imao njegov branilac zbog pristupa na glavne pretrese pred Osnovnim sudom u S, sa razlogom da kako je prebivalište okrivljenog u S. to je isti mogao da angažuje branioca sa područja Osnovnog suda u S, a ne branioca iz N. S. Ovo stoga, jer ne postoji propisana obaveza okrivljenog da prilikom izbora i angažovanja branioca, izabere branioca sa teritorije svog prebivališta, pri čemu nije sporno da je branilac u predmetnom postupku pristupao na glavne pretrese koji su održavani pred Osnovnim sudom u S, a da mu je kancelarija na teritoriji grada N. S, te da je u zahtevu za naknadu troškova postupka istaknuto da je branilac na te pretrese dolazio sopstvenim vozilom.
S tim u vezi, a imajući u vidu da okrivljenom u ovom postupku pripadaju nužni izdaci koje je imao njegov branilac, pa i izdaci za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije, odnosno naknada za prevoz sopstvenim vozilom i naknada za dnevnice, čije visine se tačno mogu odrediti na osnovu napred citirane odredbe člana 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, to nižestepeni sudovi nisu mogli da odbiju zahtev za njihovu naknadu iz razloga što je okrivljeni mogao da angažuje branioca sa teritorije Osnovnog suda u S, a ne branioca iz N. S.”
VKS u ovoj presudi ističe dve stvari:
1. da ne postoji propisana obaveza okrivljenog da prilikom izbora i angažovanja branioca, izabere branioca sa teritorije svog prebivališta, i
2. da se visina troškova za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije tačno može odrediti na osnovu odredbe člana 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.
Ne postoji ni propisana obaveza stranke u parničnom postupku da prilikom izbora i angažovanja punomoćnika, izabere istog sa teritorije svog prebivališta ili teritorije suda, odnosno kancelarije punomoćnika.
2.3. Dokazivanje troškova
U rešenju Višeg suda u Beogradu, Gž 1797/2014 od 7. maja 2014. god. navodi se:
“…Odredba tarifnog broja 6 stav 2. tačka 3. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, važeće u vreme donošenja odluke, predviđa da advokatu pripadaju troškovi pristupa na ročište van sedišta advokatske kancelarije sopstvenim automobilom u iznosu od 30% cene najkvalitetnijeg benzina po pređenom kilometru, ali samo u situaciji kada je takav trošak zaista i učinjen, što u konkretnoj pravnoj stvari nije slučaj obzirom da punomoćnik tužioca nije dostavio dokaze za učinjeni trošak pristupa na ročište van sedišta advokatske kancelarije, zbog čega je pogrešio prvostepeni sud kada je tužiocu priznao pravo na naknadu tako učinjenih troškova.”
U presudi Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 333/2016 od 14. aprila 2016. god. stoji:
“…imajući u vidu da okrivljenom u ovom postupku pripadaju nužni izdaci koje je imao njegov branilac, pa i izdaci za obavljanje poslova izvan sedišta advokatske kancelarije, odnosno naknada za prevoz sopstvenim vozilom čija visina se tačno može odrediti na osnovu napred citirane odredbe člana 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, te kako nije propisana obaveza da se prilikom zahteva za naknadu ovih troškova dostavi i dokaz o ceni goriva i računi na ime podnosioca zahteva, to nižestepeni sudovi nisu mogli da odbiju zahtev za njihovu naknadu iz razloga što isti nisu posebno dokazani.”
3. Stav Evropskog suda
U Odluci u predmetu Zlatko FAJKOVIĆ protiv Bosne i Hercegovine i drugi, po predstavci br. 38868/17 od 5. marta 2020. godine, Evropski sud za ljudska prava navodi, između ostalog, sledeće:
Podnosioci su vodili različite parnične postupke pred različitim sudovima u Bosni i Hercegovini. Budući da su se kancelarije njihovih advokata nalazile izvan sedišta sudova, Podnosioci su morali da im plate značajne iznose na ime putnih troškova, u skladu s tarifom utvrđenom od strane domaćih advokatskih komora. U svim ovim predmetima, uprkos činjenici da su podnosioci dobili parnicu, građanski sudovi su njihove zahteve da im stranka koja je izgubila parnicu nadoknadi putne troškove odbili kao troškove koji nisu bili nužni. Oni su se pozvali na razne faktore, poput onoga šta je za podnosioca dovedeno u pitanje (potraživani troškovi su ponekad bili viši od glavnog duga), da li su zahtevi bili potkrepljeni, te da li bi advokati putovali u mesto sedišta suda čak i kada nije održano ročište u predmetu o kojemu je reč (advokati su ponekad morali biti prisutni na nekoliko ročišta koja su se održavala istoga dana u različitim predmetima, ali su naplaćivali puni iznos putnih troškova u svakom od tih predmeta). Ustavni sud je potvrdio odluke građanskih sudova.
Dana 30.01.2014. godine, Panel za ujednačavanje sudske prakse BiH iz građanske oblasti, sastavljen od predstavnika četiri najviša suda u zemlji koji postupaju u građanskim stvarima, doneo je pravno mišljenje prema kojem neuspešna stranka u parničnom postupku, u načelu, ne bi trebala snositi bilo kakve dodatne troškove postupka samo zbog toga što je stranka koja je dobila parnicu odabrala advokata čija se kancelarija nalazi izvan sedišta suda, osim ako sud, izuzetno, takve troškove oceni „nužnima“. Prema mišljenju Panela, takvi troškovi bi se mogli smatrati „nužnim“ ako, na primer, nema advokata koji imaju kancelariju u mestu sedišta suda, ili ako niko od njih nije u mogućnosti ili nije voljan da zastupa određenog klijenta.
Prema tarifi koju su utvrdile lokalne advokatske komore („Sl. novine Federacije BiH“, br. 22/04 i 24/04; „Sl. glasnik Republike Srpske“, broj 68/05), advokati mogu od svojih klijenata naplaćivati, inter alia, putne troškove.
Podnosioci su se žalili prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju da su odluke o naknadi troškova bile proizvoljne.
Pritužba prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
Podnosioci su naveli da građanski sudovi nemaju diskreciono pravo u tom pogledu i da moraju narediti stranci koja je izgubila parnicu da nadokandi sve troškove stranke koja je dobila parnicu na osnovu tarife koju se utvrdile domaće advokatske komore. Oni su dostavili dve odluke Ustavnog suda u kojima je u sličnim predmetima utvrđena povreda člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima (AP-3310/14 od 27.10.2015. i AP- 4616/15 od 27.02.2018. godine). Takođe, podnosioci su dostavili tri presude donesene u građanskim predmetima u kojima je, za razliku od predmetnih slučajeva, stranci koja je izgubila parnicu zaista naređeno da nadoknadi putne troškove advokata stranke koja je dobila parnicu čija se kancelarija nalazila izvan sedišta suda (18 0 P 017598 14 Rev od 5.01.2016. godine, te 65 0 Rs 237688 14 Rsž i 65 0 Rs 237716 14 Rsž, obje od 18.10.2018. godine).
Sudu je poznato da je Ustavni sud u dva slična slučaja smatrao da su naredbe o troškovima domaćih sudova bile proizvoljne. Jedan od njih odnosio se na parnični postupak pred Općinskom sudom u Bihaću koji je vodio sudija istog suda. Budući da su advokati iz Bihaća redovno zastupali stranke u postupcima u kojima je on postupao kao sudija, podnosilac apelacije je imenovao advokata iz drugog grada da ga zastupa. Građanski sudovi su smatrali da je podnosilac apelacije mogao imenovati advokata iz Bihaća, te su stoga odbili njegov zahtev da stranka koja je izgubila parnicu nadoknadi putne troškove njegovog advokata, kao nepotrebne. Uzimajući u obzir izuzetne okolnosti toga predmeta, Ustavni sud je smatrao da je odluka o kojoj je reč proizvoljna. U drugom predmetu, u kojem je podnosilac apelacije takođe imao advokata čija kancelarija je bila izvan sedišta suda, građanski sudovi su naredili da stranka koja je izgubila parnicu plati putne troškove apelantovog advokata za jedan deo postupka, ali su za preostali deo postupka odbili njegov zahtev za nadoknadu putnih troškova advokata kao nepotrebnih, bez valjanog razloga. Ustavni sud je smatrao da je i ta odluka proizvoljna. Za razliku od navedenih slučajeva, u predmetnim slučajevima Ustavni sud nije našao takve izuzetne okolnosti, te je stoga potvrdio pobijane odluke o troškovima. Sud ne vidi razlog da se ne složi sa utvrđenjima Ustavnog suda.
Sud je takođe primio k znanju presude donesene u tri druga predmeta u kojima su građanski sudovi došli do drugačijeg zaključka od onog u predmetnim slučajevima. Međutim, osim u slučaju očigledne proizvoljnosti, uloga Suda, u načelu, nije da dovodi u pitanje tumačenje domaćeg prava od strane domaćih sudova ili da poredi različite odluke domaćih sudova. Prema tome, pobijane naredbe o troškovima nisu bile proizvoljne, a ova pritužba je očigledno neosnovana, te se mora odbaciti prema članu 35. stavovi 3.(a) i 4. Konvencije.
Pritužba prema članu 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju
Opšta načela koja se tiču koncepta „imovine“ iz člana 1. Protokola br. 1 nedavno su ponovljena u predmetu Radomilja i drugi protiv Hrvatske:
Sud ponavlja da podnosilac može tvrditi da je došlo do povrede člana 1. Protokola br. 1. samo ukoliko se pobijane odluke odnose na njegovu ili njenu „imovinu“ u smislu te odredbe (vidi Kopecký protiv Slovačke). „Imovina“ može biti „postojeća imovina“ ili potraživanja koja su dovoljno utvrđena da se mogu smatrati „vlasništvom“ (ibid.). Kada je vlasnički interes u prirodi potraživanja, ono se može smatrati „imovinom” samo ako postoji dovoljno uporište za taj interes u nacionalnom pravu (na primer, kad postoji utvrđena sudska praksa domaćih sudova koja to potvrđuje), to jest, kad je potraživanje dovoljno utvrđeno da se može izvršiti (predmet Kopecký i Stran Greek Refineries i Stratis Andreadis protiv Grčke).
Sud je takođe upućivao na potraživanja u odnosu na koja podnosilac može tvrditi da ima barem „legitimno očekivanje“ da će ista biti ostvarena, tj. da će on ili ona steći delotvorno uživanje vlasničkog prava (Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke i predmet Kopecký). Međutim, legitimno očekivanje ne postoji samo za sebe, ono mora biti povezano s vlasničkim interesom koji sam ima dovoljan temelj u nacionalnom pravu (Kopecký).
Prema tome, pitanje koje treba ispitati jeste da li su zahtevi podnosilaca za nadoknadu putnih troškova njihovih advokata imali dovoljno uporište u domaćem zakonu da bi se mogli smatrati „vlasništvom“, te stoga „imovinom“ zaštićenom članom 1. Protokola br. 1.
S obzirom na njegova utvrđenja da pobijane naredbe o troškovima nisu bile proizvoljne, Sud zaključuje da zahtevi podnosilaca za nadoknadu putnih troškova njihovih advokata nemaju dovoljan temelj u domaćem pravu da bi se mogli smatrati „imovinom“ u smislu člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Prema tome, ova pritužba je ratione materiae nespojiva s odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3. (a), te se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4.
Umesto zaključka
U parničnom postupku prema stavu sudske prakse troškove izabranog punomoćnika snosiće stranka, a u krivičnom padaju na teret budžeta suda (u slučajevima iz čl. 265. ZKP).
Bez obzira na ispravnost ili neispravnost zauzetog stava, ono što najviše smeta, bar autoru ovog teksta, je nedostatak kvalitenog obrazloženja domaćih sudova za nepriznavanje predmetnih troškova u parničnom postupku, odnosno svođenje istog na jednu jedinu mogućnost (bar iz obrazloženja dostupnih odluka), a to je da stranka nije mogla angažovati advokata iz mesta suda.
Dakle, ako uzmemo u obzir da je Ustavni sud Bosne i Hercegovine dao objašnjenje na čemu se zasniva razlika između slobodnog izbora advokata u krivičnom i parničnom postupku, zaključak bi bio da ta razlika postoji zbog odredaba Evropske konvencije:
“…pravo na slobodan izbor advokata, determinisano članom 6. stav 3-c) Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, zagarantovano samo osobama u postupku utvrđivanja krivične odgovornosti, a da je izbor advokata u postupcima odlučivanja o građanskim pravima i obavezama pred sudom lični izbor stranke…”
Takođe, Panel za ujednačavanje sudske prakse BiH dao je bar objašnjenje da bi se takvi troškovi mogli smatrati „nužnim“ ako, na primer, nema advokata koji imaju kancelariju u mestu sedišta suda, ili ako niko od njih nije u mogućnosti ili nije voljan da zastupa određenog klijenta.
Stranka koja je uspela u sporu, a pri tom je angažovala advokata van sedišta suda, snosiće predmetne troškove.
Stranka ima pravo da brani svoje interese i da u tom smislu pronađe najbolji način za to. To je pravo koje niko ne može ograničavati, a tu izbor stručnjaka koji ima iskustvo na određenom pravnom polju može biti presudan. To što na teritoriji suda ima veliki broj advokata, stranci ne mora ništa da ne znači, ako nijedan nije specijalizovan za određenu konkretnu materiju, jer i sami advokati, npr. na sajtovima advokatskih kancelarija ističu one oblasti za koje su specijalizovani. Ili ako je tužilac iz mesta X, a tuženi iz mesta Y (gde će najčešće biti i nadležni sud – čl. 39. ZPP), tužilac će najverovatnije uzeti advokata iz mesta X, a ne iz Y, jer ne želi da putuje u Y, svaki put kad želi da se konsultuje sa advokatom.
Dakle, ukoliko stranka ne želi da snosi troškove puta punomoćnika-advokata, trebalo bi da angažuje advokata iz mesta suda koji vodi postupak, odnosno stranka je slobodna u izboru advokata van sedišta suda ukoliko ima novca da plati troškove puta.
Na kraju stav Evropskog suda protiv BiH, ne mora biti isti u odnosu na Srbiju ako se pred njim nađe predstavka nekog podnosioca protiv Republike Srbije, a naročito ako uzmemo gore navedeno u obzir – nedostatak kvalitetnog obrazloženja domaćih sudova.
Izvor: Izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 81, maj 2021. god.
