Povod za pisanje ovog teksta je najava većine sindikata u prosveti da će pred početak godine organizovati proteste kao način ostvarivanja svojih prava.
Odmah na početku skrećemo pažnju da protest nije štrajk, odnosno da protest kao način borbe za ostvarivanje prava iz radnog odnosa ne poznaje ni sam Zakon o štrajku (“Sl. list SRJ”, br. 29/96 i “Sl. glasniku RS”, br. 101/2005 i 103/2012-OUS.)
Organizovani protest kao oblik javnog okupljanja regulisan je odredbama Zakona o javnom okupljanju (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016) kojim su propisane i novčane kazne za učesnike tj. za fizička lica kao i organizatore tih javnih okupljanja za pobrojane prekršaje.
Zaposleni u prosveti su slobodni u odabiru načina za ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa ali se opravdano može postaviti pitanje mogućnosti uspeha u zahtevima putem protesta, kada ni štrajk kao poslednje sredstvo na raspolaganju, svedoci smo poslednjih godina, ne daje mnogo pozitivnih rezultata po pitanju istaknutih zahteva.
Ovim komentarom se nikako ne pozivaju zaposleni da na navedeni način ostvaruju svoja prava, već se samo skreće pažnja na moguće pravne posledice istog, ukoliko do toga dođe.
Postavlja se pitanje ko, na koji način i pod kojim uslovima zaposlenog može kazniti za učešće u štrajku?
Štrajk zaposlenih predstavlja osnovni mehanizam odbrane onima koji su na neki način ugroženi, socijalno ili ekonomski, to je pravno uokvireno sredstvo borbe koje zaposleni imaju na raspolaganju za ostvarivanje ili zaštitu prava koje im garantuje radno zakonodavstvo.
Ili, u skladu sa zakonskom definicijom:
„Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada.“ (član 1. stav 1 Zakona o štrajku)
Pravo na štrajk je Ustavom zajemčeno pravo. Ustav Republike Srbije (“Službeni glasnik RS”, broj 98/2006) u čl. 61. predviđa pravo na štrajk:
„Zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom.
Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti.“
Pravne posledice za zaposlene u prosveti
Imajući u vidu da je na zvaničnim sajtovima sindikata u prosveti najavljen protest za kraj avgusta, kao i dugogodišnju praksu štrajka prosvetnih radnika karakterističnu za početak školske godine, na ovom mestu pozabavićemo se pravnim posledicama po učesnike štrajka u ovoj delatnosti.
Kada je u pitanju štrajk prosvetnih radnika i eventualne posledice analiziraćemo pre svega, neke odredbe relevantnih propisa koje direktno upućuju kako i pod kojim uslovima poslodavac može kazniti zaposlenog za učešće u štrajku i pri tom primeniti najradikalniju meru a to je otkaz ugovora o radu, posebno uzimajući u obzir sve specifičnosti prosvete koja spada u krug delatnosti na koje se primenjuju specifična pravila prilikom organizovanja i sprovođenja štrajka.
Pre svega, čl. 1. Zakona o štrajku nakon definicije štrajka navodi u stavu 2 da je svaki zaposleni slobodan da odlučuje o svom učešću u štrajku. Dakle, stvar je slobodne volje, svakog zaposlenog da odluči da li će stupiti u štrajk ili ne.
Štrajk se može organizovati kod poslodavca, u grani ili delatnosti i kao generalni štrajk. Pored navedenih, postoji i štrajk upozorenja koji se može organizovati sa maksimalnim trajanjem od 1. sata.
Odluku o stupanju u štrajk donose različiti organi definisani čl. 3 Zakona o štrajku u zavisnosti od toga o kojoj vrsti štrajka se radi.
Čl. 7. Zakona o štrajku reguliše obaveze učesnika u štrajku na sledeći način:
„Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku dužni su da štrajk organizuju i vode na način kojim se ne ugrožava bezbednost lica i imovine i zdravlje ljudi, onemogućava nanošenje neposredne materijalne štete i omogućava nastavak rada po okončanju štrajka.
Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne mogu sprečavati poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost.
Štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne smeju sprečavati zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade.“
Kada je u pitanju štrajk zaposlenih u prosveti neophodno je naglasiti da se radi o delatnosti koja spada u delatnost od javnog interesa definisanu čl. 9. Zakona o štrajku u kojoj zaposleni mogu ostvariti pravo na štrajk samo ukoliko se ispune i posebni uslovi predviđeni zakonom.
U čl. 9. se pravi razlika između delatnosti od javnog interesa i delatnosti čiji bi prekid rada zbog prirode posla mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu velikih razmera, a oblast prosvete je stavom 2 svrstana u ove prve.
Pa tako, u skladu sa čl. 10. Zakona o štrajku, zaposleni u prosveti, kao delatnosti od javnog interesa mogu početi štrajk ukoliko se obezbedi minimum procesa rada.
U skladu sa čl. 10 stav 2 Zakona o štrajku predviđa da minimum procesa rada utvrđuje osnivač, odn. direktor u zavisnosti od toga da li je reč o javnim službama i javnim preduzećima ili drugom poslodavcu.
Što se tiče prosvete, minimum procesa rada je regulisan za osnovno i srednje obrazovanje zasebno, Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju (“Sl. glasnik RS”, broj 55/2013, 101/2017, 27/2018-dr.zakon i 10/2019) koji u čl. 79. stav 1 i 2 navodi sledeće:
„Nastavnici, odnosno stručni saradnici u školi ostvaruju pravo na štrajk, pod uslovom da obezbede minimum procesa rada škole, u ostvarivanju prava građana od opšteg interesa u osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
Minimum procesa rada za nastavnika je izvođenje nastave u trajanju od 30 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda i obavljanje ispita, a za stručnog saradnika i nastavnika u produženom boravku 20 časova rada nedeljno.“
Stavovima 3 i 4 pomenutog člana propisana je posledica odnosno sankcija za nepoštovanje minimuma procesa rada od strane nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika koji ne obezbeđuje minimum procesa rada iz stava 2 ovog člana, i kome se po sprovedenom disciplinskom postupku za navedeno u skladu sa stavom 4 izriče mera prestanka radnog odnosa.
Zakon o srednjem obrazovanju (“Sl. glasnik RS”, broj 55/2013, 101/2017, 27/2018-dr.zakon, 6/2020 i 52/2021) u čl. 92. stav 1 i 2 propisuje:
„Nastavnik, vaspitač i stručni saradnik ostvaruju pravo na štrajk pod uslovom da obezbede minimum procesa rada škole, u ostvarivanju prava građana od opšteg interesa u srednjem obrazovanju i vaspitanju.
Minimum procesa rada za nastavnika je izvođenje nastave u trajanju od 30, odnosno 40 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda i obavljanje ispita, a za stručnog saradnika, odnosno vaspitača – 20 časova rada nedeljno.“
Stavovima 3 i 4 pomenutog člana, kao i u slučaju osnovnom obrazovanja, propisana je posledica odnosno sankcija za nepoštovanje minimuma procesa rada od strane nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika koji ne obezbeđuje minimum procesa rada iz stava 2 ovog člana, i kome se po sprovedenom disciplinskom postupku za navedeno u skladu sa stavom 4 izriče mera prestanka radnog odnosa.
Pored pomenutih stavova, kako u zakonu koji reguliše osnovno tako i u zakonu koji reguliše srednje obrazovanje i vaspitanje, sam Zakon o štrajku u čl. 20. propisuje novčane kazne za prekršaj :
1) član štrajkačkog odbora i zaposleni koji sprečavaju zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade (član 7. stav 3);
2) zaposleni koji za vreme štrajka odbije da sarađuje s poslodavcem radi obezbeđivanja minimuma procesa rada u delatnostima predviđenim ovim zakonom ili odbije da izvršava naloge poslodavca (član 10. stav 1. i član 13. stav 2).
Dakle, tačno je precizirano na koji način se u oblasti obrazovanja obezbeđuje minimum procesa rada, te svako postupanje suprotno tome, kao što je npr. potpuna obustava rada predstavlja kršenje zakona i nosi sa sobom određene posledice.
U skladu sa čl. 11. Zakona o štrajku, kada su u pitanju delatnosti od javnog interesa, kakva je prosveta „…štrajk se najavljuje poslodavcu, osnivaču, nadležnom državnom organu i nadležnom organu lokalne samouprave najdocnije deset dana pre početka štrajka, dostavljanjem odluke o stupanju u štrajk i izjave o načinu obezbeđivanja minimuma procesa rada.“
Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (“Sl. glasnik RS”, broj 21/2015, 16/2018-sporazum, 8/2019-sporazum i 92/2020) u glavi VI reguliše pravo na štrajk članovima 45-49. U čl. 46. stav 2 takođe propisuje obaveznu najavu štrajka.
Članom 12. Zakona o štrajku, pored obaveza definisanih u čl 6. Zakona koje se odnose na sve učesnike u štrajku, uvodi i posebnu obavezu kada su u pitanju delatnosti od javnog interesa i to da su štrajkački odbor, poslodavac i predstavnici nadležnog državnog organa, odnosno organa lokalne samouprave obavezni da u periodu od najave štrajka do dana određenog za početak štrajka ponude predlog za rešavanje spora i da s tim predlogom upoznaju zaposlene koji su najavili štrajk i javnost.
U skladu sa čl. 13. zaposleni u delatnostima od javnog interesa dužni su da za vreme štrajka sarađuju sa poslodavcem a takođe su dužni da za vreme štrajka izvršavaju naloge poslodavca.
Samo organizovanje i učestvovanje u štrajku pod uslovima predviđenim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog, što garantuje čl. 14. Zakona o štrajku.
Isti član u stavu 3 navodi da zaposleni koji učestvuje u štrajku koji nije organizovan u skladu sa zakonom ne uživa navedenu zaštitu.
Navedenu zaštitu, odn. onemogućavanje diskriminacije štrajkača ni po kom osnovu, predviđa i čl. 48. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika koji navodi da:
„Zbog učestvovanja u štrajku, organizovanom u skladu sa zakonom i ovim ugovorom, zaposleni ne mogu biti stavljeni u nepovoljan položaj.
Zaposleni koji učestvuju u štrajku ostvaruju osnovna prava iz radnog odnosa, u skladu sa zakonom.“
Dakle, navedenim članom je definisano u kojim uslovima se može zaposlenom izreći mera prestanka radnog odnosa, sa posebnim osvrtom na mogućnost izricanja navedene mere zaposlenom u delatnostima od javnog interesa koji ne izvrši nalog poslodavca izdat radi obezbeđivanja minimuma procesa rada.
Protiv zaposlenog u prosveti se može pokrenuti disciplinski postupak predviđen čl. 165. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i izreći jedna od mera iz čl. 166. istog zakona, koje mogu biti novačana kazna, udaljenje sa rada i prestanak radnog odnosa.
Zaposleni koji učini težu povredu radne obaveze iz čl. 164. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja može mu biti, po sprovedenom disciplinskom postupku, izrečena mera prestanka radnog odnosa.
Međutim, skrećemo pažnju na ovom mestu, da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u navedenom članu 166. kada je u pitanju mogućnost prestanka radnog odnosa kao mera koja se izriče po sprovođenju disciplinskog postupka u stav. 5. i 7. navodi:
„(5) Zaposlenom koji izvrši povredu zabrane propisane čl. 110, 111. i 113. ovog zakona, odnosno koji drugi put izvrši povredu zabrane propisane članom 112. ovog zakona i zaposlenom koji učini povredu radne obaveze iz člana 164. tač. 1)-7) ovog zakona, izriče se mera prestanka radnog odnosa.
…
(7) Za povredu radne obaveze iz člana 164. tač. 8)-18) ovog zakona izriče se novčana kazna ili udaljenje sa rada u trajanju do tri meseca, a mera prestanka radnog odnosa ukoliko su navedene povrede učinjene svesnim nehatom, namerno ili u cilju pribavljanja sebi ili drugome protivpravne imovinske koristi.“
Kada su u pitanju teže povrede radne obaveze iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koje se eventualno mogu pripisati zaposlenom učesniku u štrajku, iste su propisane čl. 164. stav 1 tač. 14)-16):
„14) nezakonit rad ili propuštanje radnji čime se sprečava ili onemogućava ostvarivanje prava deteta, učenika ili drugog zaposlenog;
15) neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje poslova ili naloga direktora u toku rada;
16) zloupotreba prava iz radnog odnosa;“
Imajući u vidu navedeno, može se zaključiti da se shodno Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja mera prestanka radnog odnosa može se zaposlenom za navedene povrede izreći samo učinjene svesnim nehatom, namerno ili u cilju pribavljanja sebi ili drugome protivpravne imovinske koristi.
Dakle, vrlo je važno naglasiti da su novčana kazna kao i mera prestanka radnog odnosa specifične mere koje se mogu izreći u tačno propisanim situacijama, kako prema Zakonu o štrajku, tako i prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u domenu težih povreda radnih obaveza koje se zaposlenima eventualno mogu pripisati u štrajku, a neosnovana pretnja istim može se smatrati krivičnim delom Povreda prava na štrajk, jer se može smatrati pretnjom kojom se sprečavaju ili ometaju zaposleni da ostvare pravo na štrajk.
Članom 166. Krivičnog zakonika (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016) predviđena je i novčana kazna ili kazna zatvora do dve godine za poslodavca i odgovorno lice koje otpusti jednog ili više zaposlenih zbog njihovog učešća u štrajku koji je organizovan u skladu sa zakonom ili prema njima primeni druge mere kojima se povređuju njihova prava iz rada.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz programa “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com
