Ono što često pravi zabunu kod zaposlenih jeste uverenje da se svaki rad duži od punog radnog vremena plaća kao prekovremeni rad. Odgovor na pitanje dato u naslovu možemo naći u relevantnim propisima i sudskoj praksi.
Zakon koji uređuje prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada jeste Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje), u daljem tekstu: Zakon, koji pre svega u čl. 104. kaže da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.
Zakonom je propisano da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Ono što je sporno jeste kako treba tumačiti vreme provedeno na radu, kada zaposleni posle punog radnog vremena nastavi da radi. Iako zaposleni uglavnom smatraju da se takav rad treba platiti kao prekovremeni, Vrhovni kasacioni sud je u svojim odlukama zauzeo drugačiji stav.
Šta je prekovremeni rad?
Prekovremeni rad je regulisan čl. 53. Zakona koji kaže:
„Na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (u daljem tekstu: prekovremeni rad).
Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno.
Zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad.“
Prekovremeni rad se pominje i u čl. 108. Zakona u smislu da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice.
Kakav je stav suda po pitanju prekovremenog rada?
Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu VKS, je u presudama Rev2 2545/2018, Rev2 286/2021 od 11. marta 2021. god. zauzeo stav da ako je zaposleni redovno dolazio na posao pre početka radnog vremena i ostajao duže nakon radnog vremena, to se ne može smatrati prekovremenim radom, ali ima pravo na zaradu za takav rad bez uvećanja predviđenog kod prekovremenog rada.
Osnov za ovakvu odluku je činjenica da obaveza prekovremenog rada ne nastaje automatski, već isključivo na zahtev poslodavca, pa ukoliko takav zahtev ne postoji ne može se govoriti o prekovremenom radu.
U odluci se navodi da je kolektivnim ugovorom kod poslodavca predviđeno da je zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena na zahtev poslodavca, pored slučajeva propisanih zakonom i u slučaju zamene iznenada odsutnog radnika; hitne potrebe za završetkom određenog procesa rada čije se trajanje nije moglo predvideti, a čije bi prekidanje ili odlaganje nanelo znatnu materijalnu štetu poslodavcu; izuzetno povećanog obima posla i obavljanja redovnih i vanrednih popisa. Shodno članu 64. stav 1. tačka 1. tog opšteg akta, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj tim opštim aktom i ugovorom o radu, i za prekovremeni rad (26%).
Zaposleni koji je tražio uvećanje po osnovu prekovremenog rada je u spornom periodu do otkaza ugovora o radu na posao dolazio 30 minuta pre početka radnog vremena, kako bi pre otvaranja objekta za kupce popunio mesarski pult i frižider mesom i ostalim proizvodima, a posle zatvaranja prodavnice ostajao je još 30 minuta kako bi očistio mesaru dezinfekcionim sredstvom. Dakle, iako nije postojala pismena naredba poslodavca, fakat je da je poslodavac tražio od zaposlenog da dolazi ranije na posao i da kasnije odlazi, jer nijedan zaposleni neće da obavlja rad duže od propisanog ukoliko poslodavac ne zahteva, a prihvatanje dužeg rada jeste po logici u stvari cilj zaposlenog da primi veću zaradu.
U presudi se takođe navodi da Ugovorom o radu koji je tužilac-zaposleni zaključio sa tuženim-poslodavcem ugovoreno je da se kroz osnovnu zaradu vrednuje i smenski rad.
Međutim, Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž1 483/2020 od 21. februara 2020. god. tumači prekovremeni rad malo drugačije u smislu da zaposleni ima pravo na uvećanje zarade za obavljanje časova prekovremenog rada kada je takav rad obavljen po zahtevu poslodavca i van slučajeva u kojima je zaposleni po zakonu dužan da radi duže od punog radnog vremena.
Naime, u presudi se navodi da je ustavno pravo ograničeno radno vreme, kao i to da je zakonodavac utvrdio obavezu zaposlenog da radi duže od punog radnog vremena samo izuzetno u slučajevima propisanim odredbom čl. 53. Zakona. Kada je takav rad, međutim, na zahtev poslodavca obavljen, zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu za obavljene časove prekovremenog rada, bez obzira na okolnost da li je obavljanje prekovremenog rada poslodavac zahtevao iz razloga propisanih odredbom člana 53. Zakona. Smatraju da naznačena norma ima zaštitni karakter, jer je ustanovljena u cilju zaštite prava zaposlenog na ogranično radno vreme, a ne u cilju uskraćivanja prava zaposlenom na isplatu uvećane zarade za obavljene časove prekovremenog rada, kada je obavljen po zahtevu poslodavca van slučajeva u kojima je zaposleni po zakonu dužan da radi duže od punog radnog vremena. Osim toga cilj norme iz člana 108. Zakona je isplata uvećane naknade za rad koji za zaposlenog predstavlja pojačani napor, jer ga obavlja po isteku punog radnog vremena.
Kako postupiti ako rad duži od radnog vremena nije evidentiran?
Smenski rad je regulisan čl. 63. Zakona koji kaže:
„Rad u smenama je organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja.
Zaposleni koji radi u smenama je zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena.“
U presudi VKS, zaposleni ne traži uvećanje zato što je vršio izmenu smena, pa je u određenom periodu menjao smenu, već traži uvećanje jer je radio duže od punog radnog vremena, što znači da je deo posla obavljao u jednoj smeni, a zatim nastavio da radi puno radno vreme u svojoj smeni.
Osnovni problem jeste to što zaposleni nije dokazao svoje tvrdnje, odnosno ne postoji pismena naredba poslodavca, niti je takav rad evidentiran.
U ovom slučaju je VKS dobro ocenio formalno pravno pitanje, jer zaposleni nije dokazao da je radio preko punog radnog vremena, ali ono što je sporno jeste navođenje da i ako je postojao takav rad, da je isti isplaćen kao smenski rad.
Kao što je napred navedeno, ovde se ne radi o izmeni smena, već se radi o radu preko punog radnog vremena, zaposleni je dolazio pola sata ranije na posao i odlazio pola sata kasnije s posla, što upućuje na zaključak da bi u tom slučaju, ukoliko zaposleni dokaže svoje tvrdnje, imao pravo na uvećanje zarade od 26 % od osnovice po osnovu prekovremenog rada.
Umesto zaključka
Nije redak slučaj da zaposleni ranije dolaze na posao, radi primopredaje pazara i smene, i odlaze sa posla pola sata nakon završetka smene, radi sređivanja kase i računa. Ono što je poražavajuća činjenica jeste da se takav rad ne vrednuje, odnosno ne samo da ne dobijaju uvećanje od 26% od osnovice po osnovu prekovremenog rada, već nažalost ti zaposleni nemaju ni po nekom drugom osnovu veću zaradu, iako obavljaju rad duže od onog što je predviđeno ugovorom o radu.
U stvari najveći problem jeste to što zaposleni uglavnom ne mogu da dokažu da je poslodavac „tražio“ da se na posao dolazi pre početka radnog vremena i odlazi posle završetka radnog vremena, jer poslodavci najčešće to usmeno nalažu, a očigledno je da se toliki posao ne može završiti za vreme trajanja punog radnog vremena, obavljanje posla pre radnog vremena ili posle radnog vremena iziskuje pojačan napor zaposlenog zbog čega bi bilo realno da se isplati uvećana zarada za takav rad.
