Ovaj tekst predstavlja deo serije komentara na Pravnom portalu, započetih tekstom „Čovek koji nije bio tamo“. Ne, ovde nije reč o filmu braće Koen (Joel i Ethan Coen) iz 2001. god. istoimenog naziva (The Man Who Wasn’t There), već o nečemu što se dešava u zemlji Srbiji u 2022. god. Оvde govorim o tome na šta su se nažalost napravile institucije kod nas.
Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto, da za sve imam pismeni dokaz itd.), važe i ovde.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Činjenje „čoveka koji nije bio tamo“, opisano je u tekstu „Čovek koji nije bio tamo“. Ukratko stavlja mu se na teret da je nešto uradio iako postoje dokazi da nije ni bio na kritičnom mestu u kritično vreme. Štaviše, to tvrde i dokazuju upravo oni koji mu prekršaj stavljaju na teret. Potpuni paradoks.
Sećate li se ekoloških protesta krajem 2021. god? Da, neka lica zaista jesu blokirala saobraćaj na nekim saobraćajnicama, i neka lica su dobila prekršajne naloge zbog saobraćajnih prekršaja učinjenih tim povodom, ali ovde pričam o čoveku koji nije bio na protestu, a ipak je dobio da plati novčanu kaznu izrečenu prekršajnim nalogom, zbog čega ga u ovom i povezanim komentarima označavam sa „čovek koji nije bio tamo“ ili kraće „čovek“.
Da ono za šta se „čovek“ tereti (izvršena radnja, tj. navodno delo) uopšte nije prekršaj ni po propisima o bezbednosti saobraćaja ni po drugim propisima (recimo o javnom redu i miru) niti krivično delo objašnjeno je u komentaru „Postoji li prekršaj “čoveka koji nije bio tamo”?“. Zašto izdavanje prekršajnog naloga u konkretnom slučaju nije bilo zakonito razmatrao sam u tekstu „Da li je izdavanje prekršajnog naloga “čoveku koji nije bio tamo” zakonito?“. A da postoje i druge okolnosti koje isključuju prekršajnu odgovornost biće jasno nakon čitanja komentara „Da li je “čovek koji nije bio tamo” kriv za bilo šta?“. A ovde ću se pozabaviti dokazivanjem.
1. Šta i kako mora biti dokazano?
Čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveo nadležni organ u zakonitom postupku, mora biti dokazano da postoji prekršajna radnja te da je okrivljeno lice učinilo prekršaj i da snosi odgovornost za to. O ovim pitanjima postoje i stavovi suda.
U konkretnom slučaju nije dokazano ništa od toga, štaviše, ovlašćena službena lica koja su navodni prekršaj uočila i izdavalac prekršajnog naloga svojim postupcima i preduzetim službenim radnjama dokazuju upravo suprotno.
Jer, u tekstu „Postoji li prekršaj “čoveka koji nije bio tamo”? rekao sam da je kretanje pešaka po kolovozu pod određenim uslovima dozvoljeno. Zato se vraćamo na pitanja šta je to „čovek“ tačno učinio a može se kvalifikovati kao prekršaj na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, a što je objašnjeno u navedenom tesktu.
A najbitnije, šta je sa teretom dokazivanja, tj. sa ulogom onog ko tvrdi da prekršaj postoji, da mora da dokaže sve uključujući i krivicu okrivljenog? Ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio nego onaj ko tuži da jeste. Nečija procena nije dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno delo.
Zakon o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019) – u daljem tekstu: ZOP, u članu 89. kaže da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa zakonom a da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. A to potvrđuje i Prekršajni sud u Beogradu, u svojoj presudi 9 Pr.br. 23411/17 od 10. jula 2018. god., gde kaže (citat): „[…] Po članu 89. Zakona o prekršajima, teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti je na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. […]“.
Da se podsetimo još jednog veoma važnog pravila u vezi dokazivanja. ZOP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019), koji u članu 16. kaže da u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje postupka, postojanje obeležja dela ili primena neke druge odredbe zakona, biće rešena u korist okrivljenog.
Znači, prema procesnim pravilima (zakonska obaveza) policija je u obavezi da obezbedi dokaze, za sve. Najpre da dokažu da je zaista reč o prekršaju koji je „čoveku“ stavljen na teret, odnosno da se ono što je isti navodno učinio može podvesti pod odredbu Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018 i 23/2019) – u daljem tekstu: ZOBS, po kojoj se preduzima kažnjavanje.
Dalje, obaveza policije je i da dokaže (obezbedi dokaze) kada (u koje vreme) se „čovek“ i kuda kretao. A najvažnije je da dokažu da je svojim radnjama zaista onemogućavao odvijanje saobraćaja, jer to je ono što mu se stavlja na teret.
2. Šta dokazuju postupanja policije u konkretnom slučaju?
Šta to dokazuje famozna službena beleška koja se pominje kao dokaz u postupku, objasnio sam u komentaru „Čovek koji nije bio tamo“, tako da ne bih ponavljao ovde. Jasno je da „čovek“ nije odgovoran ni za šta, jer nije ni bio „tamo“ u vreme protesta, to sam sastavljač beleške tvrdi u istoj.
Osim onim što su naveli u službenoj beleški koja je praktično jedini dokaz u ovom postupku, da se „čovek“ nije kretao kolovozom i da ometanje – onemogućavanje saobraćaja nije postojalo, policijski službenici sami dokazuju i time što nisu preduzeli druge radnje na koje su ovlašćeni i obavezni. Jer ZOBS kaže da svrha zakona nije kažnjavanje (i ne samo tog) već omogućavanje nesmetanog odvijanja saobraćaja. Dakle, prioritetno je omogućavanje odvijanja saobraćaja, kažnjavanje je sekundarno. A ako neko tvrdi da je vršeno onemogućavanje odvijanja saobraćaja, prvo je trebalo preduzeti radnje u cilju normalizacije saobraćaja, pa tek onda preduzimati radnje u cilju kažnjavanja.
A radnje u cilju omogućavanja odvijanja saobraćaja vrše se naredbom, jer ZOBS u članu 1. kaže da su njime uređene i naredbe kojih se moraju pridržavati učesnici u saobraćaju.
Pominjani Zakon o policiji u čl. 72. i 73.govori o uslovima za primenu upozorenja i naređenja. Policijski službenik upozoriće lice koje svojim ponašanjem, delovanjem ili propuštanjem određene radnje može da dovede u opasnost svoju bezbednost ili bezbednost drugog lica ili bezbednost imovine, da naruši javni red ili da ugrozi bezbednost saobraćaja na putevima ili kad se osnovano očekuje da bi to lice moglo da učini ili da izazove drugo lice da učini krivično delo ili prekršaj. Naređenje se može primeniti samo u odnosu na ponašanja, odnosno delatnosti i činjenja od kojih neposredno zavisi uspešno izvršavanje policijskih zadataka, a radi (između ostalog) sprečavanja izvršavanja krivičnih dela i prekršaja kao i bezbednosti saobraćaja na putevima. Način primene upozorenja i naređenja uređen je članom 74. navednog zakona, prema kome se upozorenja i naređenja daju usmeno, pisano ili na drugi pogodan način, svetlosnim i zvučnim signalima, rukom i slično, s tim da njihovo značenje bude jasno izraženo.
A u čl. 20. i 166. ZOBS propisano je da su učesnici u saobraćaju dužni da postupaju u skladu sa naredbom koju daje ovlašćeno lice koje vrši neposredno regulisanje saobraćaja, pa čak i u situaciji kada time odstupaju od značenja svetlosnog saobraćajnog znaka ili značenja drugog saobraćajnog znaka ili značenja oznake na kolovozu i trotoaru ili pravila saobraćaja. Nepostupanje po naredbi predstavlja mnogo teži prekršaj, po tač. 47) stava 1. člana 331. ZOBS, jer predviđena je novčana kazna u iznosu od 20.000 do 40.000 dinara ili kazna zatvora u trajanju do 30 dana.
Znači, ako je vršeno onemogućavanje odvijanja saobraćaja policijski službenik (saobraćajne policije ili bilo koji drugi) morao je najpre da upozori lica koja vrše takvu radnju, i da im izda naredbu da prestanu sa izvršenjem takvih radnji (da se uklone sa kolovoza).
Kako god, logička i zakonska pretpostavka je da ako službeno lice ne preduzima zakonom propisane radnje u cilju otklanjanja neke nepravilnosti, onda po njegovoj oceni ista i ne postoji, što znači da ne postoji ni prekršaj. Dakle, u ovom konkretnom slučaju pretpostavka je da, ako službeno lice ne preduzima radnje na omogućavanju nesmetanog odvijanja saobraćaja onda po njegovoj oceni ne postoji ometanje tj. onemogućavanje istog.
Jer ponavljam, po zakonu, primarni cilj nadzora je prevencija i otklanjanje štetnih posledica, a pre kažnjavanja koje je sekundarno. Znači, ovlašćeno lice koje uoči nepravilnost mora da naloži ispravljanje iste pre nego što kazni nekoga za to. I tada se vrtimo u krug. Prekršaj je postupanje suprotno zabrani ili obavezi, a ako ovlašćeno lice ne nalaže otklanjanje iste (što je obavezno po zakonu), onda smatra da nepravilnost ne postoji, a ako ne postoji nepravilnost onda ne postoji ni nepravilno postupanje (prekršaj).
A ovlašćeno lice ako ne naloži otklanjanje nepravilnosti a tvrdi da prekršaj postoji upada u drugu logičku i zakonsku zamku. Jer, tada ono čini neko kazneno delo jer nije preduzelo radnju koju je po službenoj dužnosti obavezno da uradi. A dalje, ako sud prihvati da postoji prekršaj a da neko službeno lice nije izvršilo svoju zakonsku obavezu (službenu radnju), pre (čime je omogućilo, odnosno nije sprečilo izvršenje prerkršaja), onda bi po službenoj dužnosti morao da obavesti drugi nadležni organ da preduzme mere iz svoje nadležnosti, jer u suprotnom lica u sudu čine neko delo (nisu obavestili nadležni organ o onome što su saznali u obavljanju službene dužnosti…). I tako u nedogled.
Kako se postupa kada nešto nije dokazano pokazao je Prekršajni sud u Beogradu, u gore navedenoj presudi 9 Pr.br. 23411/17, kada je rekao (citat):
„[…] oslobađaju se odgovornosti […], jer nije dokazano da su […] učinili prekršaj […] nema pouzdanih dokaza da su okrivljeni učinili prekršaj koji im je prekršajnim nalogom, a sada zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka stavljen na teret. […]“.
3. Umesto zaključka
Dakle, na pitanje postavljeno u naslovu ovog komenatara, može se odgovoriti da je dokazano samo da čovek i nije bio „tamo“.
Sve što sam imao da iznesem kao lični stav, rekao sam na kraju teksta „Čovek koji nije bio tamo“.
Ponoviću lični utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
A svima nama zajedno poželeću mnogo sreće, jer izgleda da nam samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
