Ovaj tekst predstavlja deo serije komentara na Pravnom portalu, započetih tekstom „Čovek koji nije bio tamo“. Ne, ovde nije reč o filmu braće Koen (Joel i Ethan Coen) iz 2001. god. istoimenog naziva (The Man Who Wasn’t There), već о nečemu što se dešava u zemlji Srbiji u 2022. god. Оvde govorim o tome na šta su se nažalost napravile institucije kod nas.
Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto, da za sve imam pismeni dokaz itd.), važe i ovde.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Činjenje „čoveka koji nije bio tamo“, opisano je u tekstu „Čovek koji nije bio tamo“. Ukratko stavlja mu se na teret da je nešto uradio iako postoje dokazi da nije ni bio na kritičnom mestu u kritično vreme. Štaviše, to tvrde i dokazuju upravo oni koji mu prekršaj stavljaju na teret. Potpuni paradoks.
Sećate li se ekoloških protesta krajem 2021. god? Da, neka lica zaista jesu blokirala saobraćaj na nekim saobraćajnicama, i neka lica su dobila prekršajne naloge zbog saobraćajnih prekršaja učinjenih tim povodom, ali ovde pričam o čoveku koji nije bio na protestu, a ipak je dobio da plati novčanu kaznu izrečenu prekršajnim nalogom, zbog čega ga u ovom i povezanim komentarima označavam sa „čovek koji nije bio tamo“ ili kraće „čovek“.
Da ono za šta se „čovek“ tereti (izvršena radnja, tj. navodno delo) uopšte nije prekršaj ni po propisima o bezbednosti saobraćaja ni po drugim propisima (recimo o javnom redu i miru) niti krivično delo objašnjeno je u komentaru „Postoji li prekršaj “čoveka koji nije bio tamo”?“. Zašto izdavanje prekršajnog naloga u konkretnom slučaju bilo po pravilima razmatrao sam u tekstu „Da li je izdavanje prekršajnog naloga “čoveku koji nije bio tamo” zakonito?“. O onome šta je i kako dokazamo pisao sam u tekstu „Šta je dokazano u slučaju “čoveka koji nije bio tamo”?“. Ovde ću se baviti opštim pitanjima krivice.
1. Da li se krivica pretpostavlja?
Čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveo nadležni organ u zakonitom postupku,i kada je dokazano sve, za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica. U kokretnom slučaju „čovek“ ne može biti kažnjen ni po opštim pravilima, jer postoje okolnosti koje isključuju njegovu prekršajnu odgovornost, odnosno nema krivice u smislu zakona.
Jer, pošto se za izvršenje prekršaja traži i krivica, treba dokazati i svest učinioca o nepravilnosti tih postupaka (umišljaj) ili svesno zanemarivanje mogućnosti (nehat) da postoji prekršaj.
U vezi prekršajne odgovornosti, nema zakonske pretpostavke da je okrivljeno lice automatski odgovorno, već se odgovornost mora utvrđivati.Tu nema objektivne odgovornosti, kao, na primer, kod držalaca opasne stvari. To opet znači da se prvo mora utvrditi ko je konkretno učinilac prekršaja i u kakvim okolnostima (kako je i zašto preduzeo neku radnju), pa tek onda iz toga izvoditi odgovornost.
Prema Zakonu o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019) – u daljem tekstu: ZOP, fizičko lice je odgovorno za prekršaj ako je u vreme izvršenja prekršaja bilo uračunljivo i prekršaj izvršilo sa umišljajem ili iz nehata. Krivica je definisana članom 18. ZOP, gde se kaže da je kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio prekršaj postupao sa umišljajem ili iz nehata. Za prekršajnu krivicu dovoljan je nehat učinioca ako propisom o prekršaju nije određeno da će se kazniti samo ako je prekršaj učinjen sa umišljajem. Prekršaj je učinjen iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Prekršaj je učinjen sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, i pristao je na njeno nastupanje.
Za postojanje krivice potreban je, dakle, umišljaj ili nehat, a isti ne mogu postojati ako okrivljeno lice uopšte nije znalo, niti moglo da pretpostavi, da čini nešto u suprotnosti sa propisima. Jer, ako iz okolnosti ne može da pretpostavi da čini prekršaj, okrivljeno lice mora nekako biti upoznato s time da čini prekršaj, da bi se uopšte moglo raspravljati o njegovom umišljaju (nameri) da prekršaj učini. Čak ne može biti govora ni o nehatu, jer na kritičnom mestu u kritično vreme nisu postojale nikakve indikacije koje bi upućivale da je nešto sporno.
Tu treba povesti računa o još jednom detalju. ZOP predviđa da nije odgovoran za prekršaj učinilac koji je u vreme izvršenog prekršaja bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi koja postoji ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje prekršaja ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila postupak učinioca dozvoljenim (član 21.), ili u neotklonjivoj pravnoj zabludi koja postoji ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je takav postupak zabranjen (član 22.).
A pravna pravila kažu da, čak i da jeste izvršena prekršajna radnja, ako okrivljeno lice nije znalo niti mogalo da zna da je neko postupanje protivzakonito (jer nije upozoreno a okolnosti su ga upućivale na pogrešan zaključak), onda postoji zabluda, te opet ne postoji krivica odnosno odgovornost okrivljenog lica.
Znači, ako je neko zaista bio na kolovozu van pešačkog prelaza (što izdavalac naloga mora nesumnjivo da dokaže), a ako je u tom trenutku saobraćaj već bio onemogućen, taj neko je bio u zabludi u vezi karaktera te površine u tom trenutku, da li je to kolovoz ili „pešačka staza“.
2. Da li i krivicu treba dokazati?
I najvažnije, prekršajna odgovornost okrivljenog lica u smislu zakona ne postoji ako nije dokazana krivica istog. A krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje. I opet se vraćamo na dokazivanje. Čak i u situaciji kada je činjenično stanje nesporno, za postojanje prekršajne odgovornosti mora biti dokazano da postoji krivica.
Nakon što se dokaže da prekršaj postoji (ovde postupanje suprotno zabrani), te da je u pitanju prekršaj za koji se tereti, te da je učesnik u saobraćaju propisno upozoren i da mu je izdata naredba, te da je okrivljeno lice zaista učinilo prekršaj, potrebno je dokazati i da je radnjom učinioca ostvarena zabranjena posledica, odnosno bar pretpostavka sankcije, odnosno dokazati da postoji posledica preduzete radnje i da su ta radnja i ta posledica u direktnoj vezi, što je opet obaveza onog ko pokreće postupak.
A pre svega podnosilac zahteva je trebao da objasni kako se određenim činjenjem ili propuštanjem nešto čini na nepropisan način. Dakle, trebao je sve ono gore rečeno da dokaže u pozitivu (da postoji, da jeste), jer se navodima odbrane dokazuje negativno (da isto ne postoji, da nije). A uvek je teže dokazati negativne činjenice (da nečega nema) od pozitivnih (da nečega ima).
Prekršajni sud u Beogradu јe precizno odredio i prema dokazivanju krivice, u gore pominjanoj presudi 9 Pr.br. 23411/17, gde je rekao (citat):
„[…] podnosilac zahteva nije obezbedio ni dokaze iz kojih bi proizašla odgovornost […] tj. da je okrivljeno […] lice postupalo umišljajno ili nehatno […].“.
A svakako je nemoguće dokazati da postoji krivica onog ko čak i nije bio na mestu izvršenja prekršaja u vreme izvšenja istog, što je obrazloženo u tekstovima „Čovek koji nije bio tamo“ i „Šta je dokazano u slučaju “čoveka koji nije bio tamo”?“.
3. Umesto zaključka
Dakle, na pitanje postavljeno u naslovu ovog komentara, može se odgovoriti da krivica u konkretnom slučaju ne postoji pre svega zato što čovek nije bio „tamo“.
Sve što sam imao da iznesem kao lični stav, rekao sam na kraju teksta „Čovek koji nije bio tamo“.
Ponoviću lični utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
A svima nama zajedno poželeću mnogo sreće, jer izgleda da nam samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
