Konkretan povod za pisanje ovog komenatara je Stav krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda (u daljem tekstu: VKS) oko spornog pravnog pitanja u vezi kog nije postignuta saglasnost predstavnika apelacionih sudova, od 30. novembra 2020. god.
Stav je zauzet kao odgovor na pitanje koje je glasilo: „Kako se izračunava polovina raspona propisane kazne iz člana 55a stav 1. KZ?“.
Pitanje je jasno, a VKS je dao sledeće tumačenje: „Raspon propisane kazne predstavlja razliku između posebnog maksimuma i posebnog minimuma zaprećene kazne, pa se polovina raspona propisane kazne iz člana 55a stav 1. KZ izračunava na taj način što se navedena razlika podeli brojem dva.“.
Na prvu loptu, zaprepastio sam se i pitanjem i odgovorom. Pitao sam se da li je moguće da ovo pravi nedoumicu?
Da li je moguće da sudijama problem prave opšti pojmovi kao što su „raspon“ i „polovina“. Da li je stvarno bilo neophodno da VKS zauzima stav? Da na nižim instancama (uključujući i apelaciju) nije bilo moguće postići saglasnost oko tumačenja? Međutim, kada sam krenuo sa razmišljanjem i analizom, shvatio sam da problem zaista postoji i da je i VKS pogrešio (i to strahovito).
Pre same analize, ograda. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko uradio ili izjavio, ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su na Pravnom portalu.
Najpre da u celosti citiram član 55a Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, čije odredbe izazivaju problem:
„Za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, sud će izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne, pod sledećim uslovima:
1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu;
2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.“.
Inače, citirani član u KZ nalazi se u delu „2. Odmeravanje kazne“, glave četvrte „KAZNE“.
1. Šta je raspon a šta polovina?
Pisanje i tumačenje propisa je zanat koji ima svoja pravila i zahteva određena znanja i stručnost. O nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, bavio sam se u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?” Ovde ću samo podsetiti na najvažnije.
U procesu stvaranja propisa mora se truditi da se pravna norma što preciznije napiše, da bi se kasnije uvek mogao tačno utvrditi njen smisao. Ali, bez obzira na to, propusti u pisanju propisa nikako se ne smeju nadomešćivati slobodnim tumačenjem istih,a što se najčešće čini.
Kod razumevanja smisla neke odredbe kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi, inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta u okviru predmeta Uvod u pravo, te na pravno-biroteničkim smerovima u gimnazijama po „usmerernom obrazovanju” (predmet Osnovi prava). To su neka pravila koja je morao da zna svaki maturant gimnazije ili student prve godine prava. Ona kažu, prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže, odnosno namera, intencija).
A pre svega kod tumačenja se mora veoma voditi računa o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Dakle, osim pravničkih potrebna su i druga opšta znanja a pre svega stručnost i iskustvo.
Sam propis koji je predmet tumačenja bi trebalo da daje definicije ključnih pojmova kojima barata. Ali, opšte definicije (opštepoznati pojmovi) ne uređuju se propisima. Značenje reči u srpskom jeziku, dato je u drugim knjigama, koje se izdaju već više od dva veka, počev od „Srpskog rječnika“ – Vuka Stefanovića Karadžića, prvi put štampanog 1818. god.
Ali, u svemu tome ne smemo da zaboravimo na logiku. O logičkim sposobnostima je nezahvalno govoriti, ali postavljene premise uvek moraju davati konkluziju.
Ovde ću zaboraviti da se i u postavljenom pitanju i u stavu VKS govori o stavu 1. člana 55a KZ, koji inače ima samo jedan stav (sa dve tačke). Dakle, zanemariću pravilo da se nikada ne navodi broj stava u članovima koji imaju samo jedan stav (znači nemaju 2 i više stavova). Uzeću da je to minorna greška pri pisanju. A zanemariću i to da zauzeti stav nema nikakvo obrazloženje (ne znamo koji je ratio, kakva logika je bila pri donošenju zaključka niti čime se to brani).
U ovoj analizi najvažnija su dva pojma. Šta predstavlja raspon (značenje pojma) možda najbolje možemo definisati preko sinonima. Reč „raspon“ u stvari određuje odstojanje, rastojanje, razmak, udaljenost, odmaknutost, ali i domašaj,doseg, opseg, obuhvat, obim, širinu, dijapazon, granice, okvir, dalekosežnost, veličinu, rasprostranjenost, raširenost… A kao veličina raspon se određuje odrednicama „od“ i „do“. Najjednostavnije rečeno, veličina između ovih odrednica jeste raspon.
Polovina može predstavljati jedan od dva jednaka dela ali i sredinu nečega (u prostoru, vremenu itd.). Matematički se određuje tako što se jedno celo deli sa dva (1/2).
2. Kolika je polovina ako se primeni tumačenje VKS?
I sad da uzmemo stav VKS i pretvorimo ga u matematičku formulu. Dakle, razliku maksimuma i minimuma podelićemo sa dva. Da li ćemo na taj način u svakom slučaju dobiti tačnu računicu (ono što je zakonodavac želeo)?
Evo, primenićemo formulu VKS na neka konkretna krivična dela i zaprećene kazne za ista.
Član 113. KZ predviđa da se onaj ko drugog liši života, kažnjava zatvorom od pet do petnaest godina.
I po formuli VKS, njemu treba izreći kaznu iznad 5 godina zatvora (što može biti i 6, i 7, ali i 5 i po) sa maksimumom od 15?!?! Besmisleno, ako uzmemo u obzir da sama odredba člana predviđa kaznu od 5 do 15 godina zatvora. A upravo ovo što sam naveo dobijamo ako uradimo računicu po formuli VKS. Dakle, ako najpre izračunamo razliku koja je ovde 10 (15 minus 5, jer podsećam, po VKS raspon propisane kazne predstavlja razliku između posebnog maksimuma i posebnog minimuma zaprećene kazne), a onda to podelimo sa 2 i dobijemo 5 (jer VKS kaže da se navedena razlika podeli brojem dva). Tako dobijamo minumum kazne koja će se izreći, koji u konkretnom slučaju iznosi 5, što je isto kao i minimum zaprećene kazne. Dakle, besmisleno u potpunosti.
Ovde je reč o odmeravanju kazne višestrukim povratnicima, dakle ljudima koji su više puta (najmanje dva) učilinili teža krivična dela i za to osuđivani na kaznu zatvora od najmanje godinu dana. Dakle, zakonodavac je želeo da se oni strožije kazne, znači da im se izriču kazne iznad granice od polovine zaprećene kazne. U konkretnom slučaju za ubistvo, intencija je bila da se učiniocima – povratnicima izriču kazne od preko 10 godina zatvora, a po računici VKS, ispada da mogu dobiti i 6.
Evo drugog primera. Za osnovni oblik dela „Sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje“ iz člana 322. KZ, predviđena je kazna zatvora od jedne do pet godina.
Po formuli VKS, povratniku će se za ovo delo izreći kazna od dve do 5 godina zatvora, jer razlika je 4 (5-1), a polovina od 4 jeste 2. Znači, izreći će mu se kazna ispod aritmetičke sredine, što je tek besmisleno. Jer, obratite pažnju na sledeće, ovde aritmetička sredina nije ni 2 i po, već je pomerena. Jer, minmum nije 0, već jedna godina zatvora. Znači, po logici stvari, učiniocu – povratniku u ovom slučaju, trebalo bi izreći najmanje 3 godine zatvora.
A najveći problem je sa kaznama gde nema odrednice za minumum. Da li su to (npr. kazne gde se kaže „do tri godine“ ili sl.), isto tako kazne u rasponu? Po mom mišljenju jesu, a tu je raspon od ništa do nekog broja.
A po stavu VKS je diskutabilno (nisu precizirali) da li se ove kazne uopšte uzimaju u obzir. Jer, ako nema izričito preciziranog minimuma šta oduzeti od maksimuma?
Evo recimo, ako tumačimo da minimum kazne nije propisan ako nije decidno određen, za delo „Povreda ravnopravnosti“, iz člana 128. KZ, učiniocu povratniku moguće je izreći i samo mesec dana zatvora, jer predviđena je kazna zatvora do tri godine, bez određenja minimuma. A da li je zakonodavac hteo baš to? Sumnjam.
3. Kolika bi polovina kazne zaista trebala biti?
Kao prvo, u tumačenju VKS najpre nedostaje preciziranje šta se smatra minimumom, da bi u obzir mogli da uzmemo sve varijacije kazni u rasponu, uključujući i one gde nije decidno određen minimum.
Drugi i veći problem u stvari je to što VKS polovinu raspona zaprećene kazne posmatra kao deo celine, daklekao matematičku polovinu, umesto kao sredinu. To je nerazumevanje (mašenje) pojma u značenju (kontekstu) u kom se koristi.
I dalje, u formuli VKS po kojoj se vrši obračuna koja je dobijena na osnovu onog kako su protumačili, nedostaje da se na polovinu razlike između maksimalno zaprećene kazne i minimuma iste, doda minimum zaprećene kazne. Onda bi računica bila potpuno tačna.
Evo, po formuli koju sam predstavio, u gore navedenim primerima računica bi izgledala ovako.
Za krivično delo ubistva, povratniku se izriče kazna zatvora od najmanje 10 godina zatvora. Jer, (15-5)/2=5, a 5+5=10. A to je aritmetička sredina između 5 i 15.
Za krivično delo sprečavanja službenog lica u vršenju službene radnje povratniku se izriče kazna zatvora od najmanje 3 godine zatvora. Jer, (5-1)/2=2, a 1+2=3. A to je aritmetička sredina između 1 i 5.
Za krivično delo povrede ravnopravnosti povratniku se izriče kazna zatvora od najmanje 1 i po godine zatvora. Jer, (3-0)/2=1,5, a 0+1,5=1,5. A to je aritmetička sredina između ništa i 3.
4. Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? A najporaznija je činjenica, da je ovde reč o zaključcima vrhovne i najvažnije sudske instance u našoj zemlji, gde bi po logici stvari trebalo da sede najbolji pravnici koja ova država ima.
Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke. Lično ću izneti samo sopstveni utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Ostaje nada da će neko relevantan pročitati i ova razmatranja, i bar se zamisliti ako ništa drugo. Dok se to ne desi, svima koji se pravom bave u praksi želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći. Učiniocima krivičnih dela neću želeti sreću. Najpre, jer, ne zaslužuju to, a drugo, sa tumačenjima poput ovog koje sam analizirao već imaju mnogo sreće.
Izvor: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 91, mart 2022.
