Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Kada i zašto se isplaćuje naknada za neiskorišćeni godišnji odmor?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze br. 3, avgust 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Osnovnim pitanjima, na osnovu čega, kada i kome se isplaćuje ova naknada bavio sam se u komentaru „Zašto se isplaćuje naknada za neiskorišćeni godišnji odmor?“. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
U tekstu „Da li naknada za neiskorišćeni godišnji odmor predstavlja naknadu štete?“ objasnio sam koji je pravi karakter ove naknade. Zašto krivica ipak jeste od značaja analizirao sam u „Da li je krivica od značaja kod naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor?“. A da pravo na ovu naknadu može postojati i ako radni odnos još uvek traje pokazao sam u „Da li postoji osnov za naknadu zbog neiskorišćenog odmora ako radni odnos nije prestao?“. Fiskalnim aspektom bavio sam se u komentaru „Da li se porez i doprinosi plaćaju na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor?“.
U ovom tekstu ću se pozabaviti onime što se prenebregava, odnosno time zašto pravo na ovu naknadu postoji samo ako je rada zaista bilo.
1. Zašto je efektivni rad važan?
Ovde se postavlja još jedno zanimljivo pitanje, nešto što sam već razmatrao u komentaru „Kada se stiče i kako se koristi pravo na godišnji odmor?“. Podsetiću, po logici stvari a i po onome što piše u propisima, odmor (vreme za odmaranje) podrazumeva i neki umor (vreme rada). Znači, pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora može postojati samo za efektivno ostvaren rad.
Tako rezonuju i sudovi, recimo Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju svoje presude br. Gž1 2271/2018 od 28. februara 2019. god. kaže (citat):
„ […] kada zaposleni ne radi, on nema ni potrebu za godišnjim odmorom, odnosno kada zaposleni, kao u konkretnom slučaju tužilac, nije radio celu godinu za koju potražuje naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, a zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, tada on za taj period nije imao utrošak radne energije, pa time ni potrebu za njenom revitalizacijom, ali za deo godine dok je radio, imao bi pravo na ovu naknadu, u srazmernom delu i ukoliko mu poslodavac nije omogućio da koristi godišnji odmor, a čime se prvostepeni sud nije bavio.
Takođe, kako je tužiocu za ceo period pokrivena šteta u imovini nastala zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, s obzirom da mu je dosuđena naknada štete u visini izgubljene zarade, postavlja se pitanje da li je na taj način ostvaren poseban razlog zbog čega tužilac nema pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za deo godine kada nije radio zbog otkaza, jer tužilac ne može istovremeno kumulirati izgubljenu zaradu i naknadu štete po osnovu neiskorišćenog godišnjeg odmora. Zaključak prvostepenog suda, te pozivanje na odredbu člana 76 Zakona o radu, odnosno krivicu poslodavca što zaposleni nije koristio godišnji odmor, zanemaruje da se u konkretom slučaju o ovome ne radi, s obzirom da su u pitanju različite pravne situacije, jer u navedenom spornom periodu tužilac nije ni radio, a to je upravo uslov da bi on ostvario pravo na godišnji odmor, a time i naknadu štete ukoliko isti nije iskoristio krivicom poslodavca.
Radi toga, prvostepeni sud će u ponovnom postupku, imajući u vidu primedbe date u ovoj odluci, upotpuniti činjenično stanje, tako što će ispitati da li je tuženi doneo rešenje o korišćenju godišnjeg odmora tužiocu za 2010. godini, da li je tužilac koristio godišnji odmor dok je radio, ako nije, na koliko dana srazmernog godišnjeg odmora tužilac ima pravo, s obzirom da mu je radni odnos prestao 30.06.2010. godine, pa kada pravilno utvrdi sve činjenice, doneće novu i na zakonu zasnovanu odluku, u ovom delu.“.
Navedeni sud je i ranije rezonovao ovako, npr. u presudi Gž1 56/2013 (citat):
„Svrha godišnjeg odmora je revitalizacija radnih sposobnosti koju zaposleni utroši za vreme rada pa kada je rad izostao tada zaposleni i nema utrošaka radne energije i s tim u vezi potrebu za njenom revitalizacijom. Na to upućuje i član 4 Konvencije o plaćenom godišnjem odmoru prema čijem sadržaju lice čiji je rad u jednoj godini manji od onog koji je potreban za sticanje prava na pun odmor predviđen prethodnim članom ima pravo na plaćeni odmor u srazmeri sa dužinom radnog staža te godine. […] Ovo sa razloga što tužilja u tom periodu nije radila pa nije ni ostvarila uslove za korišćenje godišnjeg odmora. […] tužilja za celi period ima pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade što po prirodi stvari je još jedan razlog koji isključuje njeno pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Na taj vid naknade štete tužilja nema pravo iz dva razloga: što nije radila i utrošila energiju u vidu rada i zbog rada i što će za ceo period ostvariti naknadu štete po osnovu izgubljene zarade kao pokriće za zaradu koju bi tužilja ostvarila prema redovnom toku stvari da je radila. U prisustvu ovih razloga a na koje se osnovano ukazuje u suštini navodima žalbe tužene pobijana presuda je preinačena u stavu tri izreke ožalbene presude i odbijen tužbeni zahtev tužilje.“.
Isto potvrđuje i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi br. Gž1 241/2014 od 26. maja 2014. god. (citat):
„U pogledu naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2010. godinu, 2011. godinu i 2012. godinu, naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor pripada radniku, kome je uskraćeno pravo na godišnji odmor, ali samo ako je u toj kalendarskoj godini aktivno radio. Kako tužilac u ovom periodu nije radio, ne pripada mu naknada štete, zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Nije od značaja što tužilac nije radio krivicom tuženog, jer je smisao korišćenja godišnjeg odmora – odmor od aktivnog rada tokom godine, a ako aktivnog rada nema, ne postoji ni šteta za neiskorišćeni godišnji odmor. Kako tužilac nije radio u vreme kada je trebalo da koristi godišnji odmor, a primio je naknadu štete u vidu izgubljene zarade , naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor je konzumirana u naknadi štete za izgubljenu zaradu.“.
2. Šta u slučaju odsustva sa rada?
Videli samo da po stavu suda pravo na ovu naknadu ne može postojati ako zaposleni nije radio u nekom periodu. A to podrazumeva i slučaj odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad (bolovanja), osim tačno određenih izuzetaka. Jer, stav 4. člana 73. ZOR predviđa samo da zaposleni koji nije u celini ili delimično iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini ima pravo da taj odmor iskoristi do 30. juna naredne godine ako je reč o odsustvu sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. „Obično“ bolovanje (odsustvo sa rada iz drugih zdravstvenih razloga) ne daje pravo na odmor a samim tim i naknadu o kojoj pričamo. Ovo je posredno potvrdilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (u daljem tekstu: Ministarstvo), u svom Mišljenju br. 011-00-510/2006-02 od 3. maja 2006. god. gde kaže (citat):
„ […] ukoliko zaposleni zbog privremene sprečenosti za rad (bolovanje) nije koristio prvi deo godišnjeg odmora u toku kalendarske godine, nema pravo da godišnji odmor za tu kalendarsku godinu, koristi u narednoj godini.“.
U vezi sa obavljanjem efektivnog rada kod poslodavca, može biti zanimljivo i pitanje da li postoji pravo na godišnji odmor pa time i pravo na naknadu štete zbog nekorišćenja istog kod mirovanja radnog odnosa? Ministarstvo je u Mišljenju br. 011-00-759/2015-02 od 14. avgusta 2015. god. dalo svoj pogled na to u slučaju mirovanja radnog odnosa zbog imenovanja na funkciju (citat):
„Član 79. Zakona propisuje da zaposlenom, koji odsustvuje s rada zbog izbora, odnosno imenovanja na funkciju u državnom organu, sindikatu, političkoj organizaciji ili drugu javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca, miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, uključujući i pravo na godišnji odmor, osim ako je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drugačije određeno.
Iz navedenog sledi da zaposlenom kome miruju prava i obaveze zbog imenovanja na funkciju, miruje i pravo na godišnji odmor kod tog poslodavca, osim ako je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drugačije određeno.
Kod poslodavca kod koga zaposleni obavlja funkciju, zaposleni ostvaruje sva prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, uključujući i pravo na godišnji odmor, u skladu sa Zakonom, ukoliko posebnim propisom nije drugačije određeno.
U skladu sa Zakonom, zaposleni će kod poslodavca kod koga obavlja funkciju imati po pravilu pravo na srazmeran godišnji odmor u kalendarskoj godini u kojoj počinje da obavlja funkciju i u kalendarskoj godini u kojoj prestane da obavlja funkciju. Ukoliko u kalendarskoj godini u kojoj prestane da obavlja funkciju ne iskoristi u celini ili delimično pripadajući godišnji odmor, zaposleni ima pravo na naknadu štete u skladu sa članom 76. Zakona o radu.“.
Ovde je izneto par problematičnih zaključaka. Zanemariću da Ministarstrvo u svom tumačenju govori o nečemu čega nema u propisu kada kaže da zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, uključujući i pravo na godišnji odmor. Naime, član 79. ZOR u uvodu stava 1. kaže: „Zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drukčije određeno…“. Da, pravo na godišnji odmor jeste pravo po osnovu rada, ali ono što je problematično kada se takvo što napiše je činjenica da mirovanje radnog odnosa nastupa i u nekoliko situacija koje ne podrazumevaju rad. Jer do mirovanja može doći zbog upućivanja na rad u inostranstvo od strane poslodavca ili u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva, privremenog upućivanja na rad kod drugog poslodavca ili izbora, odnosno imenovanja na funkciju u državnom organu, sindikatu, političkoj organizaciji ili drugu javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca. Ali, može nastupiti i zbog odlaska na odsluženje, odnosno dosluženje vojnog roka, i kod izdržavanja kazne zatvora, odnosno izrečene mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere, u trajanju do šest meseci, kada zaposleni ne radi efektivno kod nekog poslodavca kod koga bi mogao ostvariti prava po osnovu rada. A pravo na mirovanje radnog odnosa ima i bračni drug zaposlenog koji je upućen na rad u inostranstvo u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva. Dakle, ne sme se generalizovati i učitavati nešto što u zakonu ne piše. Ali, možda je reč o lošoj formulaciji.
Problematičnije je što Ministarstvo govori o „mirovanju prava na godišnji odmor“, što je u zakonu nepoznat pojam. Zaposleni naprosto ostvaruje pravo na godišnji odmor ili naknadu za nekorišćenje istog, ali u odnosu na efektivan rad negde. Ako nije koristio pripadajući odmor, pitanje naknade štete zavisi od krivice, što je objašnjeno u tekstu „Da li je krivica od značaja kod naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor?“..
Tako, jedino što je potpuno tačno u zaključcima Minstarstva je da zaposleni ostvaruje sva prava i obaveze kod poslodavca kod koga obavlja rad (funkciju), te da kod tog poslodavca ima pravo na srazmeran godišnji odmor u kalendarskoj godini u kojoj počinje da obavlja i u kalendarskoj godini u kojoj prestane da obavlja rad (funkciju), pa da ukoliko u godini u kojoj prestane da obavlja funkciju ne iskoristi u celini ili delimično pripadajući godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete. Inače, ovo isto se odnosi i na poslodavca kod koga mu miruje radni odnos, za godinu u kojoj počinje i godinu u kojoj prestaje mirovanje, sve ostalo je suvišna interpretacija. A čim neko ima pravo na odmor ima pravo i na naknadu o kojoj pričamo.
3. Umesto zaključka
Kada do kraja budu pročitani svi povezani tekstovi, biće jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
