U jednoj od novijih presuda Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) Pavlov i drugi protiv Rusije objavljenoj na HUDOC (baza sudske prakse ESLJP) 11. oktobra 2022. godine zauzet je stav o nepreduzimanju adekvatnih mera od strane države za smanjenje dugotrajnog prekomernog industrijskog zagađenja (postoji više sličnih presuda na koje se i u ovoj presudi ESLJP poziva).
Možda će neki delovi ovog teksta i građanima Srbije zvučati poznato.
1. Relevantne odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
Podnosioci predstavke pozivali su se na povredu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.
Članom 8. Konvencije propisano je sledeće:
„1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.“
2. Obrazloženje presude
NAPOMENA: Radi se nezvaničnom prevodu dela obrazloženja presude, a presuda u vreme objavljivanja ovog teksta još uvek nije bila konačna/pravnosnažna.
U presudi je između ostalog navedeno sledeće:
Dvadeset dva podnosioca zahteva žive u Lipecku, industrijskom gradu. Podnosioci predstavke su bezuspešno pokrenuli postupak protiv četrnaest saveznih i regionalnih agencija zbog propusta da zaštite, između ostalog, njihovo pravo na poštovanje privatnog života po članu 8. Posebno su tvrdili da je koncentracija štetnih materija u vazduhu i vodi za piće, koja se emituje od velikih industrijskih preduzeća koja posluju u okolini Lipecka, dosledno premašila maksimalno dozvoljene nivoe i da vlasti nisu preduzele značajne mere kako bi poboljšale ekološku situaciju.
Iako se pritužba podnosilaca predstavke odnosila na njihovu stalnu izloženost industrijskom zagađenju koja datira mnogo godina unazad, mogao se uzeti samo period nakon što je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Rusiju, odnosno nakon 5. maja 1998. u obzir.
Činjenica da su se domovi podnosilaca predstavke nalazili nekoliko kilometara od lokacija velikih industrijskih preduzeća nije sama po sebi bila dovoljna da isključi njihovu pritužbu iz primene člana 8, već je jedan od relevantnih faktora koji treba uzeti u obzir, između ostalih okolnosti. ESLJP je utvrdio da su podnosioci predstavke bili stanovnici Lipecka i izričito je priznao, ne uzimajući u obzir udaljenost između njihovih domova i preduzeća zagađivača, na osnovu dokaza pred njim, da su se emisije iz industrijskih preduzeća širile i dostizale delove grada u kojima su podnosioci zahteva živeli i doprinose ozbiljnoj degradaciji kvaliteta vazduha u svim delovima grada, prekoračujući relevantne norme. Ovi nalazi su bili u skladu sa ekološkim izveštajima koje su sačinili regionalni državni organi. Zagađenje vazduha je bilo glavni faktor rizika po zdravlje stanovnika Lipecka. Dalje, ispitujući osnovanost njihove žalbe, Okružni sud je priznao da su podnosioci predstavke imali ovlašćenje prema domaćem zakonu da pokrenu postupak i podnose pravne lekove u vezi sa štetom koju su navodno pretrpeli kao rezultat zagađenja životne sredine i stoga bi se moglo smatrati da je direktno pogođen industrijskim emisijama u Lipecku.
Iako se, u nedostatku medicinskih dokaza, ne može reći da je industrijsko zagađenje vazduha nužno prouzrokovalo štetu po zdravlje podnosilaca predstavke, ESLJP je smatrao da je utvrđeno, na osnovu brojnih dokaza pred njim, da je život na tom području obeležen zagađenjem koje je očigledno iznad važećih bezbednosnih standarda što je izložilo podnosioce predstavke povećanom riziku po zdravlje. Ovaj slučaj se stoga mogao razlikovati od drugih slučajeva u kojima su podnosioci predstavke živeli na znatnoj udaljenosti od izvora zagađenja i nisu dostavili nikakve pouzdane i relevantne podatke u prilog svojim argumentima, što je dovelo do zaključka o neprimenjivosti člana 8.
Podnosioci predstavke su bili primorani da žive u okruženju gde su nivoi zagađenja vazduha od strane domaćih vlasti prepoznati kao konstantni i nenormalno visoki i konzumirali su vodu za piće za koju je utvrđeno da je kontaminirana toksičnim supstancama. Nivoi zagađenja koje su doživljavali tokom više od dvadeset godina tokom svog svakodnevnog života nisu bili zanemarljivi, prevazilazili su ekološke opasnosti svojstvene životu u svakom modernom gradu i uticali su, štetno i u dovoljnoj meri, na njihove privatne živote, tokom perioda koji se razmatra.
Iz zvaničnih izveštaja se pokazalo da je industrijsko zagađenje vazduha bilo glavni faktor koji je doprineo ukupnom pogoršanju životne sredine u Lipecku. Vlasti su bile svesne kontinuiranih ekoloških problema i izdavale su dozvole za rad industrijskim preduzećima u gradu, regulisale njihove aktivnosti, vršile ekološke procene, vršile inspekcije i primenile određene sankcije za njihovo poboljšanje. Ekološka situacija na koju se žale bila je dugotrajna i dobro poznata. Vlasti su stoga bile u poziciji da procene opasnosti od zagađenja i preduzmu adekvatne mere da ih spreče ili smanje. Kombinacija ovih faktora pokazala je dovoljnu vezu između emisije zagađujućih materija i države da pokrene pitanje pozitivne obaveze države prema članu 8. Shodno tome, ESLJP je ispitao slučaj sa stanovišta dužnosti države da preduzme razumne i odgovarajuće mere da obezbediti prava podnosilaca predstavke prema članu 8 stav 1.
U meri u kojoj se pritužba podnosilaca predstavke odnosila na propust vlasti da regulišu rad industrijskih preduzeća uspostavljanjem zona sanitarne zaštite oko glavnih pogona i fabrika, ESLJP je primetio da stvaranje takvih zona unutar kojih bi zagađenje moglo zvanično da premaši bezbedni nivo je bilo obavezno prema ruskom zakonu. Njihova glavna svrha je bila da odvoje stambena naselja od izvora zagađenja, a u nedostatku uspostavljene zone sanitarne zaštite, industrijsko preduzeće je moralo biti zatvoreno ili značajno restrukturirano. ESLJP je imao na umu činjenicu da je stvaranje takvih zona bio dug proces koji je, kao i svaki složeni multisektorski projekat, zahtevao finansijske, logističke, tehničke resurse i savesnu saradnju i napore uključenih strana, uključujući i državne organe. U konkretnom slučaju, međutim, do kašnjenja preduzeća u izradi projektne dokumentacije i njenom odobravanju ne bi došlo bez određene inercije nadležnih i njihove popustljivosti u sprovođenju propisa koji se odnose na stvaranje zona sanitarne zaštite. Dalje, nijednom preduzeću, osim iz jednog pogona, nije naloženo da obustavi rad ili zatvori zbog kršenja relevantnih ekoloških propisa ili neuspeha da se stvori zona sanitarne zaštite, kako to zahteva domaći zakon.
Neprekidan rad industrijskih preduzeća bio je važan za regionalnu i nacionalnu ekonomiju i imao je za cilj postizanje pravične ravnoteže između suprotstavljenih interesa podnosilaca predstavke i zajednice, imajući u vidu posledice teške ekonomske krize koju je tužena država imala da se nosi sa njima tokom relevantnog vremena. Štaviše, za razliku od slučajeva direktnog mešanja države, domaća zakonitost je bila samo jedan od faktora koji je trebalo uzeti u obzir pri proceni da li je država ispunila svoju pozitivnu obavezu, jer država bi mogla da izabere druga sredstva koja se smatraju prikladnim da osigura „poštovanje privatnog života“.
Okružni sud se ograničio samo na utvrđivanje mera koje su preduzele vlasti i nije se pozabavio centralnim pitanjem da li su te mere zaista bile efikasne i sposobne da isprave štetne posledice industrijskog zagađenja za podnosioce predstavke, u svetlu državnih izveštaja o životnoj sredini. Zaista, činilo se da interes podnosilaca predstavke za život u bezbednom okruženju nije na odgovarajući način uzet u obzir, odnosno nije uspostavljen balans između takvog života i opšteg ekonomskog interesa regiona.
Ocenjujući u celini materijal koji su stranke dostavile na osnovu podataka o visokom stepenu zagađenosti vazduha u periodu 1999-2013, ESLJP je utvrdio da mere preduzete od 5. maja 1998. do kraja 2013. godine nisu imale značajan efekat na smanjenje industrijskih emisija ili koncentracija štetnih materija u atmosferskom vazduhu Lipecka, ili drugih vrsta zagađenja. One su takođe bile nedovoljne u meri u kojoj su imale za cilj da obezbede usaglašenost privatne industrije sa relevantnim ekološkim standardima. Vlasti se stoga nisu marljivo pozabavile nepovoljnom ekološkom situacijom u Lipecku, propustivši svoju pozitivnu obavezu da zaštite pravo podnosilaca predstavke na poštovanje privatnog života tokom tog perioda.
Mere i politike koje je tužena država sprovodila nakon 2013. godine bile su više ciljane (naročito od 2018.) i dovele su do opipljivog napretka poslednjih godina u smanjenju nivoa industrijskih emisija i poboljšanju kvaliteta vazduha i uslova životne sredine u Lipecku. S obzirom na to, zagađenje životne sredine je još uvek trebalo da se reši, a industrijsko zagađenje vazduha u Lipecku nije bilo dovoljno suzbijeno, kako bi se sprečilo da stanovnici grada budu izloženi povezanim zdravstvenim rizicima. Domaće vlasti stoga nisu uspele da postignu pravičnu ravnotežu u izvršavanju svojih pozitivnih obaveza da obezbede pravo podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog privatnog života.
ESLJP je shodno tome našao da je došlo do povrede člana 8. Konvencije u odnosu na sve podnosioce predstavke i dosudio im naknadu nematerijalne štete.
3. Zaključak
Možemo reći da je zaključak ESLJP sledeći:
Došlo je do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, jer domaće vlasti nisu preduzele adekvatne zaštitne mere za smanjenje efekata dugotrajnog prekomernog industrijskog zagađenja vazduha kako bi se sprečila izloženost aplikanata zdravstvenim rizicima, odnosno nije uspostavljen balans između života u bezbednom okruženju i opšteg ekonomskog interesa.
Opet ponavljamo, možda će neki delovi ovog teksta i građanima Srbije zvučati poznato, pa možda jednog dana vidimo i stav ESLJP i u odnosu na odgovornost za sve veće zagađenje u Srbiji.
Izvor: izvod iz propisa je preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, a presuda iz časopisa “Advokatska kancelarija”, br. 99, novembar 2022.
