Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta je potrebno dokazati kod prekršaja?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 104, april 2023. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
Ovde ponovo pričam o prekršajima, o nabrojnijoj vrsti kaznenih dela, koja, iako najlakša u svojoj biti, zbog broja izvršenja istih predstavljaju društvenu opasnost s kojom se mora računati. S druge strane, prihodi koji se ubiraju od prekršajnih kazni su značajna stavka u budžetu. Tako da…
Kao pokazni primer uzeću prost prekršaj – nepropisno parkiranje, kojim sam se već bavio u tekstu „Kakvo parkiranje je problematično?“. Tamo sam razmatrao šta uopšte predstavlja taj pojam, kakva je to radnja, dalje kakvo parkiranje je nepropisno, kada postoji prekršaj u vezi s tim, te ko je nadležan za kontrolu zaustavljanja i parkiranja vozila, tako da to ovde neću ponavljati.
U tekstu „Šta je potrebno dokazati kod prekršaja?“ pokušao sam na jednom mestu da dam pregled svega što je od značaja po tom pitanju. Ovaj i tekstovi „Zašto se nešto mora dokazati?, Ko snosi teret dokazivanja kod prekršaja?, Zašto se dokazuje da prekršaj postoji?, Zašto se kod prekršaja dokazuje krivica?“,i „Da li pravno lice može odgovarati za nepropisno parkiranje?“ su delovi tog razmatranja.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Zašto dokazivati činjenično stanje?
Ako govorimo o nepropisnom parkiranju, veoma je važno utvrditi čime je na mestu izvršenja prekršaja parkiranje i zaustavljanje zabranjeno (saobraćajnim znakom ili opštim pravilom saobraćaja), te da li je zabrana propisno obeležena, jer iz toga dalje proizilazi zaključak da li je učinilac prekršaja mogao da zna da čini nešto nepropisno (na osnovu čega se ceni krivica).
A važno je dokazati i da li vozilo svojim položajem zaista ometa odvijanje, odnosno ugrožava bezbednost saobraćaja? Jer, za postojanje nekih prekršaja potrebno je da u okviru pretpostavke sankcije, dođe do ostvarenja zabranjene posledice,daje nekom radnjom izazvana specifična posledica koja je propisana kao zabranjena (što bi konkretno bilo onemogućavanje odvijanja i ugrožavanje bezbednosti saobraćaja). A to se može ceniti samo u odnosu na konkretnu situaciju. Ovo sam detaljno objašnjavao u pominjanom tekstu „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“, te u „Šta je to zabranjena posledica?“.
A pre navedenog važno je dokazati o kakvoj površini je reč, jer biće prekršaja određuje i mesto gde može biti izvršen, jer npr. ne može prekršaj u vezi letenja vazduhoplovom biti izvršen na zemlji. E tako ne može prekršaj u kome se navodi da se ometa korišćenje ulice biti izvršen na livadi, već mora biti na ulici (na javnom putu u naselju). Dalje, nikako nije svejedno gde je prekršaj učinjen, jer nekada i desetak cenitmetara određuje da li prekršaj postoji. Jer tačna konstatacija položaja vozila u odnosu na oznake na kolovozu pravi distinktivnu razliku.
Da bi se mogao doneti zaključak od presudne važnosti je kako je sačinjen zapisnik (da li je precizno i jasno konstatovano šta, gde, kada i kako) i fotodokumentacija (snimci sa lica mesta na kojima je jasno sve).
Prekršajni sud u Beogradu je u pominjanoj presudi 9 Pr.br. 23411/17 utvrdio da fotodokumentacija sama za sebe, nije dokaz kojim se može nesumnjivo dokazati postojanje prekršaja, već samo činjenično stanje (mesto i vreme događaja npr.) i ništa drugo. Jer, sud tu kaže (citat): […] Naime, nije sporno da je vozilo okrivljenog […] u vreme i na mestu naznačenom u zahtevu bilo parkirano, ali nema pouzdanih dokaza da li se radi o prostoru javne zelene površine ili ne, jer sama foto dokumentacija koju je dostavio podnosilac zahteva […] nije dovoljno pouzdan dokaz da bi se na osnovu nje ta činjenica mogla nesporno utvrditi, […] podnosilac zahteva nije dokazao sve navode zahteva, a pre svega u pogledu mesta izvršenja prekršaja – da se radi o prostoru javne zelene površine […]“.
Inače, u konkretnom slučaju sud je osnovu dokaza koje su podneli okrivljeni (podaci iz katastra) i izveštaja gradske službe koja se bavi održavanjem zelenih površina, utvrdio da nije bila reč o javnoj zelenoj površini (već neizgrađenoj građevinskoj, na kojoj ostavljanje vozila zavisi od volje vlasnika iste), tako da prekršaj nije postojao.
A nekad nepostojanje prekršaja dokazuju upravo oni koji tvrde da prekršaj postoji i to time što nisu preduzeli druge radnje na koje su ovlašćeni (i obavezni). Ovim sa se detaljno bavio u tekstu tekstu „Kada postoji ometanje korišćenja površine parkiranjem?“ i „Da li se obavezne procedure mogu selektivno primenjivati?“. Ovde ću samo ukratko reći, ako službeno lice ne preduzima zakonom propisane radnje u cilju otklanjanja neke nepravilnosti, onda po njegovoj oceni ista i ne postoji, što znači da ne postoji ni prekršaj. To je logička i zakonska pretpostavka.Jer po zakonu primarni cilj nadzora je prevencija i otklanjanje štetnih posledica, a pre kažnjavanja koje je sekundarno.
Ali, važnije, ono što se tvrdi da je dokazano, mora biti logično (i tu postoje neka pravila). Ako je propisana zabranjena posledica, ista činjenjem prekršaja mora biti i ostvarena (za pokušaj se kažnjava samo ako je to posebno propisano). Znači, ako se neko procesuira zbog onemogućavanja odvijanja ili ugrožavanja bezbednsti saobraćaja, odnosno korišćenja neke površine, ta nemogućnost mora objektivna. Tako, ako svi ostali, pa i sami oni koji procesuiraju prekršaj (saobraćajna policija npr.), svojim vozilom prođu nekuda bez problema (nema blokade prolaska ili dužeg zastoja), onda to znači da ne postoji stvarno onemogućavanje. A to važi za sve površine (ne samo saobraćajne), čak i kod povreda komunalnog reda.
2. Zašto je važno pravilno utvrditi činjenično stanje?
Zato što su pitanja vezana za saobraćaj regulisana Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018, 23/2019 i 128/2020-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZOBS. Tim zakonom i podzakonskim aktima donetim na osnovu njega, uređuju se pravila saobraćaja, ponašanje učesnika, ograničenja, posebne mere i ovlašćenja koja se primenjuju, kao i druga pitanja koja se odnose na saobraćaj. Ono što je ovde važno je, da ZOBS (a ne neki drugi propis) propisuje pravila u vezi kretanja i zaustavljanja vozila, kao i ovlašćenja nadležnih organa u vezi s tim.
A najvažnije ZOBS u članu 66. ne propisuje da je parkiranje uvek i svuda i apriori zabranjeno, već da postoje slučajevi, način i uslovi pod kojima je to dozvoljeno i na kolovozu, čak i na trotoaru. To je potvrdio i Vrhovni kasacioni sud, u svojoj presudi KZZ Pr 8/2015 od 2. aprila 2015. god. gde kaže (citat): „Iako iz navedene zakonske odredbe, proizilazi da nije svako parkiranje vozila na trotoaru zabranjeno, odnosno da je parkiranje dozvoljeno pod određenim uslovima, okrivljeni je oglašen krivim za postupanje protivno toj zakonskoj odredbi, sa nejasnim obrazloženjem da je „bez obzira na razlog, parkiranje na trotoaru zabranjeno“, iz kojeg, dakle proizilazi zaključak organa uprave koji je doneo prvostepeno rešenje da je parkiranje na trotoaru u svakom slučaju zabranjeno.“.
Ovo sam detaljno razmatrao u tekstu „Kakvo parkiranje je problematično?“.
Da bi odgovorili na pitanje postavljeno u naslovu ovog dela, u svakom konkretnom slučaju moramo prethodno odgovoriti na par pitanja:
– o kakvoj površini je reč (saobraćajnoj ili drugoj), jer nam mesto određuje mnogo toga (i nadležnost i da li prekršaj postoji);
– da li je na konkretnom mestu parkiranje i zaustavljanje zabranjeno saobraćajnim znakom ili opštim pravilom saobraćaja;
– ako je zabranjeno znakom, da li je zabrana propisno obeležena (horizontalnom i vertikalnom saobraćajnom signalizacijom),
– da li vozilo svojim položajem zaista ometa korišćenje te površine, odnosno ugrožava bezbednost saobraćaja, tj. ometa pešake i druga vozila u kretanju?
Dakle, najpre se mora utvrditi činjenično stanje. U tome najčešće greše pripadnici komunalne milicije, kada kažnjavaju nekog za parkiranje na javnoj (dostupna svima) zelenoj površini (za šta jesu nadležni), jer uopšte ne provere status te površine. Pa na kraju ispadne da ta površina nije javna već privatna (vlasnik parkirao svoje vozilo ili to dozvolio nekome), a ni zelena. Jer, to što negde sporadično raste trava i nema ograde, ne definiše površinu kao zelenu ili javnu.
3. Umesto zaključka
Sve je poprilično jasno, samo treba slediti ono što piše u propisima. Ali, nažalost, ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Zato ponavljam, ostaje nada da će neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima želim mnogo sreće, jer tamo gde se propisi slobodno tumače (i primenjuju), samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
