Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Ko sme da izriče novčane kazne?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 105, maj 2023. god. Konkretan povod za pisanje navedenog komentara bilo je nešto što sam već razmatrao ranije u tekstu „Ko ima ovlašćenje za izricanje sankcija?“, koji je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 62, oktobar 2019. god. Ali, ono što je problematično ne da nije popravljeno, već se uočena nepravilnost širi.
U tekstu „Kakve to kazne izriče Komisija za hartije od vrednosti?“ sam objasnio kako i čime su propisane kazne o kojima je reč, te kako se izriču. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
Pitanjem, šta su uopšte tzv. administrativne sankcije bavio sam se u „Šta je to administrativna sankcija koju izriče Komisija za hartije od vrednosti?“. Dakle, analiziram novčane kazne predviđene čl. 374., 377. i 406-411. Zakona o tržištu kapitala („Službeni glasnik RS”, broj 129/2021) – u daljem tektu: Zakon, koje izriče Komisija za hartije od vrednosti (u daljem tekstu: Komisija) u postupku propisanim Pravilnikom o novčanim kaznama („Sl. glasnik RS”, br. 77/2022) – u daljem tekstu: Pravilnik.
Pitanja koja su postavljena, a na koja ni Pravilnik ni Zakon nisu dali odgovor su, kako Komisija kažnjava? U kom postupku, po kojim pravilima, na osnovu kog ovlašćenja? Kakav je to kazneni postupak koji sprovodi?
U komentaru „Zašto Komisija za hartije od vrednosti ne sme da izriče kazne?“ sam analizirao zašto Komisija ne sme da izriče bilo kakve sankcije. A ovde ću pokušati da razmotrim pozadinu svega.
1. Zašto je ovako?
Za ovu analizu je posebno zanimljiv stav 5. člana 374. Zakona o tržištu kapitala („Službeni glasnik RS”, broj 129/2021) – u daljem tektu: Zakon, koji kaže, prihod ostvaren po osnovu naplaćenih novčanih kazni predstavlja prihod Komisije. Zanimljivo, stav 6. pominjanog člana 275. prethodnog Zakona o tržištu kapitala („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011, 112/2015, 108/2016, 9/2020 i 153/2020), koji zakon je takođe predviđao izricanje nekakvih kazni, propisivao je da prihod ostvaren po osnovu naplaćenih novčanih kazni predstavlja prihod budžeta RS. Odakle ovakva promena?
Inače, novčane kazne, iznos položen kao jemstvo (u slučaju kad okrivljeni pobegne ili napusti teritoriju RS), iznos dobijen prodajom oduzetog predmeta, te imovinska korist oduzeta presudom su prihodi budžeta RS (iliti javni prihodi). Zakon o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013-isp, 108/2013, 142/2014, 68/2015-dr.zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019, 149/2020, 118/2021, 118/2021-dr.zakon i 138/2022) u članu 2. propisuje da su javni prihodi (pored ostalog) i svi neporeski prihodi koji se naplaćuju pravnim ili fizičkim licima zbog kršenja ugovornih ili zakonskih odredbi (penali i kazne).
Ovo sve je čudno, jer za razliku od Narodne banke Srbije, koja sa prihodom može slobodno da raspolaže, o čemu sam pisao u “Ko ima ovlašćenje za izricanje sankcija?”, u delu “3. Ostala sporna pitanja”, prema članu 349. Zakona, iz prihoda koje ostvari izdvajaju se sredstva za rezerve Komisije odakle se pokriva višak rashoda nad prihodima, dok se višak godišnjih prihoda nad rashodima uplaćuje u budžet RS. Mogu da shvatim da neko pravi neku “kombinatoriku” da bi se time nešto “ućarilo” za sebe, ali ovo mi je nejasno. Znači, nebitno je ko izriče kaznu, sve to na kraju ide u državni budžet. Zašto onda davati nenadležnom organu da ih izriče?
Ne želim da špekulišem šta sve može da “uđe” u rashod, ni kako se ta sredstva koriste. Zaustaviću se na tome da je sve nejasno i nelogično.
2. Umesto zaključka
Nadam se da i ovo pojašnjava zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. I zašto me sve zajedno podseća na ono što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
