Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta je to tuča? (Zašto je važno jasno definisati osnovne pojmove?)“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 109, septembar 2023. god.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulаtorna tela i svi ostali, neprestano greše pri pisanju i tumačenju propisa. Konkretan povod za pisanje ovog komentara su zaključci iz presude najviše redovne sudske instance u našoj zemljи. Kako god se zvao, Vrhovni (po novom) ili Vrhovni kasacioni sud, reč je o jednom te istom sudu, koji je menjao nazive. Pošto je u trenutku donošenja presude koju razmatram naziv bio Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu upotrebljavaću skraćenicu: VKS.
U komentaru „Zašto je važno definisati pojam tuče?“, dao sam uvod, objasnio osnovne postavke u slučaju koji je povodom za pisanje ovog i povezanih komentara, te otvorio ključna pitanja za temu, Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu važe i ovde. Definiciju pojma i osnovne postavke, te gde VKS greši objašnjavao sam u „Šta predstavlja tuča u smislu kaznenog zakonodavstva?“. Ovde ću odgovoriti na preostala pitanja.
1. Sukob koliko lica čini tuču?
Ono što me takođe zbunjuje, VKS potvrđuje neke stavove sudova koji uopšte nemaju uporište u KZ, niti у bilo kom drugom propisu. Mislim na stanovište sudske prakse, da u tuči moraju učestvovati najmanje tri lica. Gde to piše?
Jasna mi je logika, da u konkretnoj tuči o kojoj je reč, mora biti neko ko je oštećen (povređen ili usmrćen), zatim onaj ko je povredio ili usmrtio oštećenog, te bar još jedan učesnik (koji je samo učestovao a nije izazvao fatalnu posledicu). Znači, bar trojica. To jeste tako, kod tuče u smislu krivičnog dela „Učestvovanje u tuči“ iz člana 123. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ. Ali, nije kod ostalih dela. Kod dela „Ugrožavanje opasnim oruđem pri tuči i svađi“ iz članа 124. KZ, to može biti tuča samo dva lica, gde se jedno mašilo za opasan predmet. A kod dela „Nasilničko ponašanje“, iz člana 344. KZ, nije ni potrebno da okrivljeni aktivno učestvuje u tuči. Dovoljno je da izazove istu, da dovede do sukoba dva druga lica a da on dalje ne učestvuje u tome.
Međutim, postoji problem o kome zakonodavac nije mislio kod krivičnog dela „Učestvovanje u tuči“ iz člana 123. KZ. Naime, moguć je scenario gde su u tuči učestvovala samo dva lica, a da je oštećeni (onaj ko je pretrpeo povredu) istovremeno onaj ko je tuču započeo napadom na drugo lice, aktivno učestovovao u njoj, ali naleteo na jačeg od sebe pa gore prošao. Inače, to je čest problem kod rezonovanja naših tužilaca i sudija, jer krivicu cene upravo tako (ko bolje prođe kriv je), zanemarujući pravila o nužnoj odbrani, i odgovornosti za izazivanje sporne situacije, uopšte doprinosu nekog lica nastanku dela. O tome sam recimo pisao u „Ko je kriv za saobraćajnu nesreću?“. Ali da ne širim priču u tom smeru. Da se vratim na izneti problem.
I sad, drugi učesnik će biti procеsuiran za nanošenje povrede, ali, da li onog ko je tuču započeo i aktivno učestovovao u istoj treba osloboditi svake odgovornosti i ne procesuirati, samo zato što je „izvukao deblji kraj“? Samo zato što je u članu 123. KZ rečeno „drugom nanesena teška telesna povreda“, takav može biti oslobođen svake krivice.
Trenutno, takav učesnik tuče može biti gonjen jedino za prekršaj iz st. 2. i 3. člana 9. ZJRM. Jer, zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari (Ne bis in idem) je opšte načelo, opšti princip u kaznenom pravu, ali ne pokriva ovu situaciju. Naime, Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS), zaista u članu 8. propisuje zabranu ponovnog suđenja u istoj stvari, i kaže da nikome se ne može ponovo suditi niti mu može ponovo biti izrečena prekršajna sankcija za prekršaj o kome je pravnosnažno odlučeno u skladu sa zakonom, te da protiv učinioca prekršaja koji je u krivičnom postupku pravosnažno oglašen krivim za krivično delo koje obuhvata i obeležja prekršaja ne može se za taj prekršaj pokrenuti postupak, a ako je pokrenut ili je u toku, ne može se nastaviti i dovršiti. A član 4. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS), kaže da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.
Oba navedena zakona govore o pravosnažnoj odluci, tako da mogućnost procesuiranja za prekršaj ipak postoji. I zato je pri definisanju pojma tuče potrebno poći od definicije iz ZJRM, koja podrazumeva uzajamnost u vršenju nasilja.
2. Umesto zaključka
Nažalost, ovde je bila reč o zaključcima najviše redovne sudske instance u zemlji, gde po logici stvari rade najiskusnije i najbolje sudije, oni koji kontrolišu rad nižih sudova. Ako su oni najbolji, šta očekivati od ostalih?
Sada je valjda jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, a što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
