Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta će se desiti ako trgovci zovu potrošače koji to ne žele?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 114, februar 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
U komentaru „Šta je Registar „NE ZOVI“? sam objasnio o čemu je reč, dao osnovne definicije pojmova i objasnio kako se vrši upis i ispis iz pomenutog registra. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Pitanjem, da li su upisom u registar rešene sve muke potrošača, i zašto nisu, bavio sam se u „Da li su upisom u Registar „NE ZOVI“ rešene sve muke potrošača?“. Uputstvo šta može da preduzme potrošač koji primi neželjeni poziv od trgovca dao sam u „Šta da čini potrošač koji primi neželjeni poziv?“.
Ovde ću dati odgovor na osnovno pitanje kojim se bavim u ovom i navedenim tekstovima, kakve konsekvence će snositi trgovac koji poziva telefonom potrošača koji je upisan u Registar „NE ZOVI“, ustanovljen Pravilnikom o registru potrošača koji ne žele primati pozive i/ili poruke u okviru promocije i/ili prodaje telefonom („Sl. glasnik RS”, br. 118/2023)? I daću odgovor, najverovatnije nikakve, tj. ništa se neće desiti. Zašto tako mislim biće jasno na kraju teksta.
1. Kakve kazne su predviđene?
Zakonom o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS”, broj 88/2021) propisana je „simbolična“ kazna za prekšaj, a koja će verovatno biti u fokusu u postupcima protiv nesavesnih trgovaca. Jer, tako se po pravilu postupa kod nas, jedan propis, jedan put, ništa se ne povezuje. Naime, stav 1. člana 188. Zakona o zaštiti potrošača, predviđa novčanu kaznu za trgovca koji postupa suprotno odredbama člana 37. ovog zakona (tačka 12), u iznosu od 30.000,00 din. ako je preduzetnik, a 50.000,00 din. ako je reč o pravnom licu, na šta se dodaje i 8.000,00 din. kazne za odgovorno lice u pravnom licu (direktor).
Međutim, značajnije kazne za povezane prekršaje predviđene su Zakonom o oglašavanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 i 52/2019-dr.zakon), i to bi trebalo primenjivati.
Stav 1. člana 78. tog zakona, predviđa novčanu kaznu za trgovca koji vrši direktno oglašavanje suprotno članu 63. ovog zakona (tačka 30), u iznosu od u iznosu od 50.000,00 do 500.000,00 din. ako je preduzetnik, a od 300.000,00 do 2.000.000,00 din. ako je reč o pravnom licu, na šta se dodaje i 50.000,00 do 150.000,00 din. kazne za odgovorno lice u pravnom licu (direktor).
A prema članu 79. Zakona o oglašavanju, uz prekršajnu kaznu mogu se izreći i određene mere, što nije naivno. Naime, trgovcu (pravnom licu i preduzetniku) može se izreći zaštitna mera zabrane vršenja određenih delatnosti od šest meseci do godinu dana, a odgovornom licu u pravnom licu (direktoru) zabrana vršenja određenih poslova u istom trajanju.
Inače, sve što je navedeno predstavlja odvojene prekršaje (koji povlače odvojene kazne), samo je tehničko pitanje da li će biti procesuirani zajedno. Dela i kazne svakako se ne konsumiraju, već svako delo ponaosob povlači kaznu za prekršaj. Jer, propisani su posebnim zakonima, koji regulišu različite stvari (postupak za prekršaj propisan jednim zakonom ne onemogućava postupak po drugom). A ako jeste reč o jednoj radnji kojoj se izvršava delo po više propisa, i da se kažnjavanjem po jednom, isključuje mogućnost postupka po drugom propisu, ako se želi ostvariti svrha kažnjavanja (sprečavanje neželjenih poziva), trebalo bi ići na veću zaprećenu kaznu. Jer veća kazna ima više efekta sigurno.
2. Šta će zaista snaći trgovca koji krši zabranu zvanja?
Po mom mišljenju, ako postupak dođe do prekršajnog suda, na bilo koji od dva, u tekstu „Šta da čini potrošač koji primi neželjeni poziv?“, navedena načina (putem zahteva za sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu ili direktno zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka), to je sve što će se desiti.Ako trgovac ima nekog ko se „malo“ razume u pravo, postupak će tu stati. Naravno, ako se bude radilo onako kako je sada praksa, i ako ne bude nekih postupaka u kojima se „preskaču“ procedure (što se često dešava u prekršajnim postupcima) i zanemaruje ono što piše u propisima. Dakle, ako se domogne suda, trgovac koji krši zabranu zvanja će se najverovatnije „izvući“.
Jer, po članu 89. Zakona o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti je na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka (odnosno izdavaocu prekršajnog naloga), što je tržišna inspekcija. Sud izvodi dokaze na predlog stranaka u postupku (okrivljeni i podnosilac zahteva, podnosilac predstavke to nije), a svaka stranka je dužna da pribavi dokaze čije je izvođenje predložila. Izuzetno, sud može po službenoj dužnosti pribaviti dokaze ako okrivljeni nije u stanju da to sam učini ili je to opravdano iz razloga celishodnosti i efikasnosti vođenja.
Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP takođe predviđa nešto slično u stavu 2. člana 15., gde kaže, na tužiocu je teret dokazivanja optužbe. Ovo pominjem jer ZOP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe ZKP. Znači, prema procesnim pravilima (zakonska obaveza) onaj ko tvrdi da prekršaj postoji u obavezi je da obezbedi dokaze, za sve. Dakle, ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio.
A o čemu ovde pričamo? O nekom pozivu putem telefona. Znači, mora se dokazati da je trgovac izvršio taj poziv. A kako to učiniti?
Ovo što dalje pričam već je, nažalost, potvrđeno u praksi, što sam razmatrao u tekstu: „Ko i kako pribavlja dokaze u prekršajnom postupku?“.
Operator će odbiti da izda listing poziva jer to predstavlja „zadržani podatak“. A iako je donet i stupio na snagu novi Zakon o elektronskim komunikacijama („Sl. glasnik RS“, broj 35/2023), u vezi zadržanih podataka i dalje se primenjuje član 128. starog Zakona o elektronskim komunikacijama („Sl. glasnik RS“, br. 44/2010, 60/2013-OUS, 62/2014 i 95/2018-dr.zakon), koji će ostati na snazi dok se ne donese poseban zakon kojim će biti uređena oblast zakonitog presretanja i zadržavanja podataka, kao i obaveze operatora u vezi s tim.
A član 128. starog Zakona o elektronskim komunikacijama predviđa da pristup zadržanim podacima nije dopušten bez pristanka korisnika, osim na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti RS.
E sad, ko je ovde korisnik koji daje pristanak? Pa trgovac, koji upućuje poziv. Jer, njegov poziv predstavlja odlazni u odnosu na njega, i dolazni saobraćaj u odnosu na potrošača. Svaki korisnik može uvek tražiti i dobiti listing svog odlaznog saobraćaja. A listing dolaznog saobraćaja operator će odbiti da izda jer se odnosi na druga lica.
Kako god, operator neće izdati kompletan listing, ni po nalogu suda, jer ovde je reč o prekršajnom postupku. I pozvaće se na Mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, br. 073-11-530/2017 od 24. aprila 2017. god., u kome se za pristup zadržanim podacima zahteva kumulativno ispunjenje oba gore navedena uslova (da postoji odluka suda i da je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka), koje se suštinski i ne odnosi na ove situacije, ali se nažalost primenjuje, što sam objašnjavao u tekstu „Ko i kako pribavlja dokaze u prekršajnom postupku?“.
A bez tog listinga nemoguće je dokazati da je poziv postojao. I tu je prekršajni sud nemoćan, i može doneti jedino presudu kojom se okrivljeni oslobađa odgovornosti,u skladu sa tačkom 3. člana 250. ZOP, jer ne može biti dokazano da je okrivljeni učinio prekršaj za koji je protiv njega podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.
3. Umesto zaključka
Šta reći na kraju a ne ponoviti ono već toliko puta rečeno?
Da je za svaki posao potrebna određena stručnost, teorijsko znanje, ali i iskustvo. Da i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? Da se mora povesti računa o onome što se u stručnim krugovima naziva nomotehnikom, jer odgovornost pisaca teksta propisa je ogromna, zato što od njihovog delanja (i znanja) zavisi ono što se primenjuje kao pozitivno pravo. Jer, primenjuje se samo ono što stvarno piše u propisu, a ne ono što je neko mislio da je napisao.
Kako god, ne mogu da se otmem utisku, da je i ovo što je ovde i povezanim tekstovima razmatrano, puka forma. Da se nešto donosi samo da bi postojalo, da neko ne kaže da ga nema. Ali, bez suštine (bez efekta), jer suštinu je nemoguće ostvariti ovako kako je sad postavljeno.
Sad je valjda jasno zašto uvek kažem da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, a što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
