U jednoj od najnovijih presuda Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) protiv Švajcarske koja je objavljena na HUDOC (bazi prakse ESLJP) 9. aprila 2024. godine, ovaj sud zauzima stav o odgovornosti države da ispoštuje pozitivnu obavezu u borbi protiv klimatskih promena.
Dakle, odmah da ponovimo još jednom kako bismo mogli da pređemo na prikaz ove presude – da, Švajcarska, kao jedna od najuređenijih i najodgovornijih država prema svojim građanima, nije poštovala svoje obaveze u vezi sa klimatskim promenama.
1. Relevantne odredbe
ESLJP se u ovom predmetu bavio pre svega procenom da li je došlo do povrede člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP), odnosno povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života.
Ovim članom EKLJP je propisano:
“1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.”
2. Presuda ESLJP
Sud je na početku primetio da su klimatske promene jedno od najhitnijih pitanja našeg vremena. Dok je primarni uzrok klimatskih promena proizašao iz akumulacije gasova staklene bašte u Zemljinoj atmosferi, posledice po životnu sredinu i njeni negativni efekti na uslove života različitih ljudskih zajednica i pojedinaca bili su složeni i višestruki. Sud je, međutim, mogao da se bavi pitanjima koja proističu iz klimatskih promena samo u granicama svoje nadležnosti prema članu 19. EKLJP, koji je trebalo da obezbedi poštovanje obaveza koje su preuzele visoke strane ugovornice EKLJP i svojim protokolima. S tim u vezi, Sud je morao imati na umu činjenicu da su mere koje su osmišljene za borbu protiv klimatskih promena i njihovih štetnih efekata u velikoj meri zahtevale zakonodavnu akciju kako u okviru političkog okvira tako iu različitim sektorskim oblastima. Sudska intervencija, uključujući i ovaj Sud, nije mogla da zameni ili obezbedi bilo kakvu zamenu za radnju koju su morale da preduzmu zakonodavna i izvršna vlast. Zadatak domaćih sudova i Suda bio je da obezbede neophodan sudski nadzor nad poštovanjem zakonskih uslova.
U isto vreme, neadekvatnost prethodnih akcija države u borbi protiv klimatskih promena na globalnom nivou je pogoršala rizike od štetnih posledica i pretnji koje su usledile za uživanje ljudskih prava – pretnje koje su vlade širom sveta već prepoznale. Sadašnja situacija je stoga uključivala ubedljive današnje uslove, potvrđene naučnim saznanjima, koje Sud nije mogao zanemariti u svojoj ulozi pravosudnog tela zaduženog za sprovođenje ljudskih prava.
Ovaj predmet, zajedno sa predmetima Duarte Agostinho i drugi protiv Portugala i drugih [Vv] i Careme protiv Francuske [Vv] koje je saslušao isti sastav Velikog veća, pokrenuo je pitanja bez presedana pred Sudom koja su podrazumevala različita pravna pitanja od onih kojima se bavila u dosadašnjoj sudskoj praksi u oblasti životne sredine. Postojeća sudska praksa se ticala situacija koje su uključivale specifične izvore iz kojih je nastala šteta po životnu sredinu, dok su se u kontekstu klimatskih promena ključne karakteristike i okolnosti značajno razlikovale. Nakon nabrajanja fundamentalnih razlika, Sud je zaključio da ne bi bilo ni adekvatno ni prikladno da se postojeća sudska praksa u oblasti životne sredine direktno transponuje u kontekst klimatskih promena. Shodno tome, crpeći izvesnu inspiraciju iz principa izloženih u toj sudskoj praksi, Sud je nastojao da razvije prikladniji i prilagođeniji pristup u pogledu različitih pitanja EKLJP koja bi se mogla pojaviti u kontekstu klimatskih promena.
U tom smislu, trebalo je voditi računa o postojećim naučnim dokazima koji se stalno razvijaju o neophodnosti borbe protiv klimatskih promena i hitnosti rešavanja njihovih štetnih efekata, uključujući ozbiljan rizik od njihove neminovnosti i nepovratnosti, kao i naučne, političko i sudsko priznanje veze između štetnih efekata klimatskih promena i uživanja (različitih aspekata) ljudskih prava.
Sud je takođe primetio da iako se pravne obaveze koje proizlaze za države prema EKLJP proširuju na one trenutno žive pojedince koji su, u datom trenutku, potpadali pod jurisdikciju date strane ugovornice, bilo je jasno da će buduće generacije verovatno nositi sve više teškog tereta posledica sadašnjih neuspeha i propusta u borbi protiv klimatskih promena i da, istovremeno, nisu imali mogućnost da učestvuju u relevantnim aktuelnim procesima donošenja odluka. Stoga je međugeneracijska podela tereta dobila poseban značaj u ovom kontekstu. Svojom posvećenošću Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC), države ugovornice su preuzele obavezu da zaštite klimatski sistem za dobrobit sadašnjih i budućih generacija čovečanstva.
2.1. Pozitivne obaveze država u kontekstu klimatskih promena
2.1.1. Sloboda slobodne procene država
Države su uživale određeno polje procene u ovoj oblasti. Međutim, trebalo je napraviti razliku između obima margine u pogledu, s jedne strane, posvećenosti države neophodnosti borbe protiv klimatskih promena i njihovih štetnih efekata, i postavljanja potrebnih ciljeva i zadataka u tom pogledu, i, s druge strane, izbor sredstava dizajniranih za postizanje tih ciljeva. Što se tiče prvog aspekta, prirode i težine pretnje i opšteg konsenzusa u vezi sa ulozima koji su uključeni u obezbeđivanje sveobuhvatnog cilja efikasne zaštite klime kroz sveukupne ciljeve smanjenja GHG (gasovi sa efektom staklene bašte (eng. greenhouse gases)) u skladu sa prihvaćenim obavezama ugovornih strana da postignu neutralnost ugljenika, sud se pozvao na smanjenu marginu procene za države. Što se tiče poslednjeg aspekta, odnosno njihovog izbora sredstava, uključujući operativne izbore i politike usvojene da bi se ispunili međunarodno ukorenjeni ciljevi i obaveze u svetlu prioriteta i resursa, državama treba dati široku slobodu procene.
2.1.2. Sadržaj pozitivne obaveze država
Primarna dužnost države ugovornice bila je da usvoji i primeni u praksi propise i mere koje mogu da ublaže postojeće i potencijalno nepovratne buduće posledice klimatskih promena. Ta obaveza proizilazi iz uzročne veze između klimatskih promena i uživanja prava iz EKLJP, kao i činjenice da je cilj i svrha EKLJP, kao instrumenta za zaštitu ljudskih prava, zahteva da se njene odredbe tumače i primenjuju tako da garantovati prava koja su praktična i delotvorna. Sud je istakao da je samo nadležan da tumači odredbe EKLJP i njenih protokola. Međutim, istakao je da u skladu sa međunarodnim obavezama koje su preuzele države članice, posebno u okviru UNFCCC Pariskog sporazuma o klimi, i u svetlu ubedljivih naučnih saveta koje je pružio, posebno, od strane IPCC (The Intergovernmental Panel on Climate Change), države treba da donesu neophodne propise i mere koje imaju za cilj da spreče povećanje koncentracija gasova sa efektom staklene bašte u Zemljinoj atmosferi i porast globalne prosečne temperature iznad nivoa koji mogu da proizvedu ozbiljne i nepovratne štetne efekte na ljudska prava prema članu 8. Efektivno poštovanje tih prava zahteva od država da preduzmu mere za smanjenje nivoa svojih emisija GHG sa ciljem postizanja neutralnosti mreže u principu u naredne tri decenije.
Prilikom procene da li je država ostala u okviru svog polja slobodne procene, Sud je morao da ispita da li su nadležni domaći organi, bilo na zakonodavnom, izvršnom ili sudskom nivou, uzeli u obzir potrebu da:
1. usvoje opšte mere koje određuju ciljni vremenski okvir za postizanje neutralnosti ugljenika i ukupni preostali budžet za ugljenik za isti vremenski okvir, ili drugu ekvivalentnu metodu kvantifikacije budućih emisija GHG, u skladu sa sveobuhvatnim ciljem za nacionalne i/ili globalne klimatske promene obaveze ublažavanja;
2. postaviti srednje ciljeve i puteve smanjenja emisija GHG (po sektorima ili drugim relevantnim metodologijama) za koje se u principu smatralo da su sposobni da ispune ukupne nacionalne ciljeve smanjenja GHG u relevantnim vremenskim okvirima preduzetim u nacionalnim politikama;
3. obezbede dokaze koji pokazuju da li su propisno poštovali, ili su u procesu usaglašavanja, sa relevantnim ciljevima smanjenja GHG;
4. održavaju relevantne ciljeve smanjenja stakleničkih plinova ažuriranim sa dužnom pažnjom i na osnovu najboljih dostupnih dokaza; i
5. postupati blagovremeno i na odgovarajući i dosledan način prilikom osmišljavanja i primjene relevantnog zakonodavstva i mera.
S tim u vezi, Sud je istakao da nedostatak samo u jednom posebnom pogledu ne mora nužno značiti da je država prekoračila svoje relevantno polje slobodne procene.
Štaviše, efikasna zaštita prava pojedinaca u ovom kontekstu zahtevala je da mere ublažavanja budu dopunjene merama prilagođavanja koje imaju za cilj ublažavanje najtežih ili neposrednih posledica klimatskih promena, uzimajući u obzir sve relevantne posebne potrebe za zaštitom.
Dostupnost proceduralnih mera zaštite bila je posebno važna za utvrđivanje da li je tužena država ostala u okviru svog polja slobodne procene. Oslanjajući se na pristup koji se primenjuje u slučajevima zaštite životne sredine i konstatujući specifične karakteristike i složenost pitanja koja se tiču klimatskih promena, sledeće vrste proceduralnih mera zaštite trebale su biti uzete u obzir u pogledu procesa donošenja odluka države u kontekstu klimatskih promena:
1. informacije koje poseduju državni organi od značaja za donošenje i sprovođenje relevantnih propisa i mera za borbu protiv klimatskih promena moraju biti dostupne javnosti, a posebno onim licima na koja bi ti propisi i mere mogli uticati ili odsustvo istog. Proceduralne zaštitne mere moraju biti dostupne kako bi se osiguralo da javnost može imati pristup zaključcima relevantnih studija, omogućavajući im da procijene rizik kojem su izloženi.
2. moraju biti dostupne procedure putem kojih bi se u procesu donošenja odluka mogli uzeti u obzir stavovi javnosti, a posebno interesi onih koji su pogođeni ili u opasnosti da budu pogođeni relevantnim propisima i merama ili njihovo odsustvo.
3. Primena gore navedenih principa na ovaj slučaj
Sud je utvrdio da je bilo nekih kritičnih praznina u procesu švajcarskih vlasti da uspostave relevantni domaći regulatorni okvir, uključujući njihov propust da kvantifikuju, putem budžeta ili na drugi način, nacionalna ograničenja emisija GHG. Štaviše, kao što su priznali nadležni organi, država ranije nije uspela da ispuni svoje prethodne ciljeve smanjenja emisije GHG. Vlasti nisu delovale blagovremeno i na odgovarajući i dosledan način u vezi sa osmišljavanjem, razvojem i primenom relevantnog zakonodavnog i administrativnog okvira. Shodno tome, tužena država je prekoračila svoje polje slobodne procene i nije ispunila svoje pozitivne obaveze iz člana 8 u sadašnjem kontekstu/u kontekstu klimatskih promena.
4. Zaključak
Možemo reći da je zaključak iz navedene presude EKLJP sledeći:
Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života obuhvata pravo pojedinaca na efektivnu zaštitu državnih organa od ozbiljnih štetnih posledica efekata klimatskih promena na njihove živote, zdravlje, blagostanje i kvalitet života, te je član 8. koji garatnuje ovo pravo primenjiv u ovom slučaju.
Primarna dužnost države je da usvoji i efektivno primenjuje u praksi propise i mere koje mogu da ublaže postojeće i potencijalno nepovratne, buduće posledice klimatskih promena, u suprotnom čini povredu prava garantovanih EKLJP.
Dakle, da ponovimo još jednom – da, jedna Švajcarska nije poštovala svoje obaveze u vezi sa klimatskim promenama. Da li Srbija poštuje obaveze propisane Zakonom o klimatskim promenama („Sl. glasnik RS“, br. 26/2021) i različite ratifikovane međunarodne konvencije procenite sami.
NAPOMENE:
Nezvanični prevod.
Presuda je konačna.
Izvor: Izvod iz propisa i sudske prakse preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
