Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Značaj krivice zaposlenog kod otkaza“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 13, april 2024. god.
U komentaru „Šta rešenje o otkazu tehnički mora da sadrži?“ dao sam uvod, objasnio o čemu je konkretno reč (predstavio pokazni primer) i osvrnuo se na tehnički aspekt rešenja o otkazu. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
Zašto se zaposlenom moraju staviti na uvid opšta akta na koja se poslodavac u postupku otkaza poziva objasnio sam u “Da li zaposleni ima pravo uvida u opšta akta poslodavca?”. U komentaru “Postoje li neki rokovi za otkaz?” objasnio sam prirodu rokova za otkaz. U tekstu “Da li je krivica zaposlenog od značaja kod otkaza?”, razmatrao sam zašto je i kada važna krivica zaposlenog.
Ovde ću se pozabaviti onime šta mora biti dokazano, i na koji način.
1. Šta je važno utvrditi?
Ono što je izneto u Rešenju o otkazu (u daljem tekstu: Rešenje) nije dokaz, već nečije viđenje, ocena. A to nije nikakav dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno nešto sporno. Inače, postoji i pravilo da se sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi odlučivanje o nečijem pravu rešava u korist okrivljenog.
U sprovedenom postupku u pokaznom primeru još “ponešto” nije bilo u redu, osim predočenog u povezanim komentarima. Naime, šta je sa dokazima, činjenicama? Na osnovu čega je poslodavac utvrdio ono što je naveo u Rešenju kao činjenice? Koji dokaz pokazuje to, tačno i sveobuhvatno? Jer, nešto je zaposlenom stavljeno na teret, o tome je morao da se izjasni.
Da li su mu predočene izjave korisnika, drugih zaposlenih, neki drugi dokazi? Ne, navedeno je da su činjenice utvrđene uvidom u aplikacije banke?!? Dobro, i da ta aplikacija pokazuje sve (a ne pokazuje, jer postoje i drugi kanali komunikacije, kao i usmena komunikacija), čak i ako zapis iz iste pokazuje grešku, kako to dokazuje krivicu?Šta krivica podrazumeva objasnio sam u “Da li je krivica zaposlenog od značaja kod otkaza?”.
A najneverovatnije je što se u Rešenju konstatuje da zaposleni nije sporio činjenice?!? A šta drugo je radio u svom izjašnjenju na upozorenje? To ako nije potpuno netačna i pogrešna interpetacija, onda ne znam šta je.
Jer, da bi uopšte raspravljali o krivici, te dokazivali istu, mora biti utvrđeno činjenično stanje, ono što jeste objektivno istinito. Ponoviću, sve što je izneto je nečije subjektivno viđenje stvari. Zato ovdegovorim samo o tačnom i netačnom, ne o istini ili lažima.Laž se definiše kao izneta (saopštena) neistina, i podrazumeva neke subjektivne i objektivne elemente. Objektivan element je činjenica da li je nešto istinito ili ne (tačno ili netačno), tj. da li odgovara stvarnosti i činjenicama, a subjektivni element je svest onog ko laž iznosi o tome (da li zna) da li je nešto istina ili ne. Neko može govoriti neistinu a da ne laže. Kako? Prosto, ako ne zna da je to što govori laž (ako ima netačnu informaciju) onda on ne laže, jer nema nameru za to. Ali svakako saopštava nešto netačno.
Dakle, da vidimo, šta je poslodavac utvrdio kao činjenice? Kao ono što je zaista tačno.
Da je zaposleni u nekih 18 situacija nešto pogrešio u toku godine (iako je u Rešenju reč o 14, naveo sam 18, jer je to zbir po dva rešenja u toku kalendarske godine kao referentnom periodu). Recimo, pogrešno je iskopirao domen u e-mail adresi. To je tehnička greška, dešava se svakom, pogotovo ako taj neko kopira na desetine adresa dnevno (može tipka na tastaturi da ne odreaguje na copy npr.). A ako je nekome prosledio nešto jer je mislio da je nadležan, zar to nije stvar obuke i procedure, za koju bi po logici stvari trebala biti odgovorna nadređena osoba, koja je trebalo da mu izda uputstva za rad, da ga obuči?
Da zanemarimo trivijalnost opisanih “grešaka”, jer da bi one bile relevantne, banka bi morala da trpi neku šetu zbog njih, što se nije desilo.Da uzmemo neki objektivan kriterijum.U Rešenju poslodavac sam kaže da je utvrđeno da zaposleni mesečno obradi 342 zahteva (iako je zaposleni tvrdio da ih je nekoliko puta više, jer poslodavac posmatra samo jednu evidenciju). Ali, čak i da ih je toliko, to je više od 4.100 godišnje. Tih 18 “grešaka” koje je zaposleni navodno napravio predstavljaju manje od 0,44% od ukupnog broja urađenih zadataka koji su evidentirani (u samo jednoj evidenciji). Da li taj procenat “greške” može objektivno da dokaže ono što se zaposlenom stavlja na teret? Da je nemaran i nesavestan, i da je sve to uradio s namerom?
I naposletku, ono što uopšte nije uzeto u obzir je činjenica da je reč o zaposlenom koji je jedini sve vreme (i za vreme epidemije, dok su ostali radili od kuće), radio iz kancelarije, praktično preuzimajući sav posao na sebe. Da, to baš „dokazuje“ da je isti nemaran i nesavestan, te nezainteresovan za posao, lenj, da neće da pomogne…, što mu se posredno spočitava.
I šta uopšte znači poređenje sa drugim kolegama, ko je koliko uradio? To se inače čini u drugom postupku (npr. kod utvrđivanja tehnološkog viška), gde je ocena radnog učinka jedan od parametara koji se uzimaju u obzir pri izboru kome će biti dat otkaz. Drugo, kad se porede brojke, osim što evidencija nije kompletna, postoji i metodološki problem. Znate za izraz “mešati babe i žabe”? To bi bilo recimo kao da se porede dve građevinske firme, gde je jedini parametar broj izgrađenih objekata. I sad, jedna postavlja montažne kioske, a druga gradi nebodere. I kažete ova što postavlja kioske je uradila 10 objekata u godinu dana, a ova što gradi nebodere samo jedan, pa je ova sa kioscima uspešnija. Može li se to porediti? Kako porediti radni učinak samo po broju radnih zadataka, kad nijedan zadatak nije isti? Neki se urade za manje od minut (prosledi dalje e-mail npr.), a za neke treba pola sata, sat ili ceo dan.
2. Na šta se još mora obratiti pažnja?
Zaposleni u pokaznom primeru inače nikada nije zvanično negativno ocenjem. A u Rešenju se pominje da postoji nekakva Službena beleška o usmenoj opomeni sačinjena pet godina ranije. Kakva službena beleška? Ko je istu sastavio? Gde je zavedena i kada? Zašto zaposleni nikada nije saznao za nju? I ako postoji, zašto mu nije dostavljena ako je ona dokaz nečega? Ako se nešto pominje kao dokaz, onda se mora predočiti zaposlenom da bi se o istom izjasnio. S druge strane, o čemu god bila ta beleška, svaki rok za reakciju na to što se navodno desilo je istekao odavno?
Ali sve i da postoji, šta dokazuje službena beleška? Samo da je neko nešto napisao, a ne da je to tačno. Jer, službena beleška je zapis o radnjama u nekom postupku, kojim se konstatuju izvršene radnje. A pošto nema dvostranosti kod sastavljanja iste (recimo kao kod sastavljanja zapisnika), ako zaposleni nije potpisao neki dokument, kako znati da je nešto zaista tačno? Neko je nešto napisao, ali ako nema druge strane koja potvrđuje da je zapisano tačno, kako je to što je napisano i verodostojno? To, osim što postoji mogućnost da se nije desilo uopšte, može biti potpuno pogrešna interpretacija događaja. U službenu belešku je moglo biti uneto šta god i da se kasnije koristi kao “dokaz” nečega. Ko je kontrolisao i proveravao to što je uneto u belešku?
Zašto nije sproveden postupak tada, ako je imalo osnova? Recimo, najpre doneto rešenje o pokretanju disciplinskog postupka pa sproveden isti, ili ako je reč o krupnim nepravilnostima izdato upozorenje o postojanju razloga za otkaz, pa sprovedeno ono što Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 13/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) predviđa.
Dakle, u zakonskom smislu ta beleška nema apsolutno nikakav značaj.
Ono što je takođe moralo biti razmotreno, jer je moglo da utiče na izvršavanje radnih obaveza i zadataka, jeste ono što je zaposleni pomenuo u svom izjašnjenju. Reč je o zlostavljanju na radu, kolokvijalno zvanom “mobing”. Jer, poslodavac je znao da je isti bio na bolovanju zbog problema uzrokovanih stresom. Medicinska dokumentacija potvrđuje da je posao uzrok zdravstvenih problema. A naveo je i opisao šta je trpeo i od koga.
Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu („Sl. glasnik RS“, broj 36/2010) pod zlostavljanjem na radu – mobingom, podrazumeva svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Takođe, zlostavljanje predstavlja i podsticanje ili navođenje drugih na opisano ponašanje.
Ako je verovatno da je izvršeno zlostavljanje, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu. A medicinska dokumentacija je dobra osnova za takvu „verovatnoću“. Inače, Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) u članu 137. kaže da delo “Zlostavljanje i mučenje” čini i onaj ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, i za to predviđa kaznu zatvora do jedne godine.
S druge strane, ako neko nekog javno (pred svim kolegama, usmeno, putem grupne komunikacije…) vređa, “etiketira”, insinuira svašta, “preti otkazom”, da li to možda može uticati na koncentraciju pri obavljanju posla?
Zaposleni je izneo sumnju da je uzrok svega lični animozitet, netrpeljivost koju direktno nadređena osoba ima prema njemu. Zašto, nije mogao da objasni. Zna samo da je tu osobu učio poslu, da joj nikada nije uputio uvredu, bio grub prema istoj ili šta slično, ogovarao je, komentarisao rad… Čega se bojala ta osoba kada je toliko želela da ga se reši? Šta je to zaposleni mogao da iznese o njoj što je toliko uznemirava? Čime da joj naudi? Možda onime što je javno rekao o softverima koji su neupotrebljivi a za njih plaćeno mnogo osobama sa kojima postoji privatni odnos? Da li je trebalo utvrditi da li ima nečega tu?
3. Umesto zaključka
Nadam se da je sada jasno, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Ako ovako kako sam opisao rade najveći i najugledniji, šta očekivati od ostalih?
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
