Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Ko je odgovoran ako se pešak povredi na trotoaru?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 117, maj 2024. god. U komentaru „Gde je osnov i šta čini štetu kad se pešak povredi na trotoaru?“, sam pored opisa konkretnog primera, razmatrao osnov za naknadu i šta čini navedenu štetu. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Time ko odgovara za štetu koju pešak pretrpi zbog oštećenja trotoara, bavio sam se u „Ko je štetnik kada se pešak povredi na trotoaru?“.
Ovde ću se pozabaviti samom procedurom naplate štete.
1. Kome se obratiti za ovu štetu?
Štetniku naravno, a što je upravljač puta. Zašto je tako, objasnio sam u „Ko je štetnik kada se pešak povredi na trotoaru?“.
U slučaju koji je pokazni primer, došlo je do pismenog obraćanja Javnom preduzeću PUTEVI BEOGRADA. Na web prezentaciji istog može se pronaći nešto što se zove Uputstvo za ostvarivanje prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete (u daljem tesktu: uputstvo), gde je objašnjena procedura za naplatu štete.
U pokaznom primeru, zahtev za naknadu štete je detaljno obrazložen (opis događaja, zakonski osnov), u skladu sa gore navedenim uputstvom, i priloženi su dokazi. Priložene su fotografije lokacije na kojoj se dogodila predmetna nezgoda, fotografije nastalih povreda (izgled noge neposredno nakon povrede, tokom nošenja gipsane longete, i nakon skidanja iste, da bi se videle posledice – atrofija mišića), medicinska dokumentacija (izveštaji lekara specijalista, ortopeda i fizijatra), dokazi identiteta (lična karta) i podataka za tekući račun. Napomenuto je da se mogu dostaviti i rendgenski snimak preloma (ako je potrebno), kao i izjave svedoka događaja, jer pretpostavka je bila da će zatrebati u nekom trenutku, iako uputstvo o tome ne kaže ništa konkretno.
2. Ko će na kraju isplatiti štetu?
U slučaju koji je pokazni primer, sve je bilo nesporno te dobro obrazloženo i dokumentovano, tako da štetnik – javno preduzeće koje je upravljač puta, nije mnogo „zatezalo“.Veoma brzo su priznali štetu (nadležni organ je doneo odluku o tome) i prosledili slučaj svom osiguravaču (osiguravajuće društvo iliti osiguranje) radi likvidacije iznosa.
Pitate se, otkud sad osiguravač?
Po pravilu, oni koji obavljaju delatnosti od javnog interesa za ovakve stvari zaključuju ugovor sa osiguravačem koje pokriva štete u vezi odgovornosti. Tako da su iznosi koji se mogu dobiti kao naknada, uslovljeni premijom osiguranja, i time koliko je predviđeno za takvu vrstu štete.
Ali, to obično nisu fiksni iznosi, već u nekom rasponu. Drugo, ako isplaćeni iznos osiguranja ne pokriva svu štetu, oštećeno lice i dalje ima pravo na naknadu ukupne štete koju je pretrpelo, što će reći da razliku može potraživati od štetnika, tj. od upravljača puta.
Tako da se u pokaznom primeru u priču uključilo i osiguravajuče društvo (nebitno koje). Sa njima je bilo više prepiske nego sa štetnikom, ali ni oni nisu previše „zatezali“. Dostavljeno im je šta su tražili dodatno (izjava svedoka), a čim su počeli da tumače propise i „razmišljaju“, izvršeno je (pismeno) podsećanje na neke stvari.
Naime, pored izjava svedoka tražili su i (citat): „dokaz da je nezgoda nastala na mestu i na način kako je opisano u odštetnom zahtevu“. Zato su pitani, zar navedena izjava svedoka nije taj dokaz? Ne znam šta su očekivali, možda video snimak u realnom vremenu?
Izvinjavam se, ko, osim onog ko hoće da prevari nekog, zna i može da pretpostavi da će do povrede doći, ili preventivno vodi snimatelja sa sobom? A s druge strane, oštećeno lice ne sprovodi istragu i nije istražni organ pa da može da zahteva snimke nadzornih kamera koje su eventulano postavljene negde u blizini. Dakle, reč je o primerenim dokazima koje oštećeno lice zaista može da to pribavi, bez dodatnih troškova i komplikacija. Snimak neke kamere (ukoliko se može pribaviti) bio bi odličan dokaz (a mnoge zgrade imaju video nadzor), ali nije obavezan. Kao dokaz nastanka štete, izjava svedoka (osobe koja je prisustvovalau trenutku povređivanja), potvrđena od strane javnog beležnika, sasvim je dovoljna.
A pošto su tražili ono što je već dostavljeno (fotografije mesta nastanka štete, opis događaja…), pitani su na osnovu čega su pristupili obradi slučaja? Njima je morao biti prosleđen zahtev za naknadu štete sa propratnom dokumentacijom, koji je predat štetniku.Tako da im je sugerisano da malo više pogledaju i čitaju ono što već imaju, a ne da slede besmislenu proceduru.
U pokaznom primeru, jedini dokaz nastanka štete je izjava svedoka, s obzirom da hitna pomoć i policija nisu izlazili na lice mesta. I da jesu, policijski zapisnik i napomene u izveštaju službe hitne pomoći ne znače ništa, i nisu potrebne radi naknade štete. Zapamtite to. Jer, oni mogu samo da konstatuju ono što im je neko rekao o onome šta se, kako i zašto dogodilo, a ne da potvrde kako se to nešto dogodilo. Jer, nisu bili prisutni. I dovoljna je samo jedna izjava svedoka. Bez obzira što će osiguranje verovatno tražiti izjave, u množini. Jer, i potvrđivanje od strane javnog beležnika iliti overa, košta i uzrokuje gubitak vremena. A to je pogotovo neprimereno tražiti ukoliko su svedoci osobe koje ne poznajete i koje morate moliti za uslugu. Dakle, nema potrebe za dodatnim troškovima, jer jedna ili pet izjava, svejedno je, ako će sve reći isto. Jer, to što se desilo ne može se promeniti. Broj svedoka nije od značaja, već njihova verodostojnost.
U slučaju koji je pokazni primer, i osiguravajuće društvo je vrlo brzo ponudilo sporazum o vansudskom poravnanju, i kako je ponuđeni iznos bio korektan, sve je veoma brzo završeno (uključujući i isplatu).
Ono što je bitno reći je da, u slučaju koji razmatram (šteta za pešaka izazvana stanjem trotoara) oštećeno lice i osiguravač štetnika nisu ni u kakvom direktnom – obligacionom odnosu. Nastankom štetnog događaja uspostavlja se obligacioni odnos između oštećenog lica i štetnika. Osiguravajuće društvo je osiguravač nekog drugog, ko se kod istog osigurao od posledica profesionalne odgovornosti u obavljanju delatnosti (ili nečeg sličnog, zavisi od aranžmana). A oštećeno lice je samo korisnik osigurane sume. O priznanju odštetnog zahteva odlučuje upravljač puta kao štetnik. Osiguravač isplaćuje odštetu – naknadu štete (vrši likvidaciju kako to zovu) u ime štetnka, i to je sve.
Ne može osiguravač da odbije oštećeno lice (korisnika puta) i odluči o šteti. On jedino može da odbije isplatu iznosa ako nedostaje neophodna dokumentacija ili smatra da je posredi prevara u osiguranju (što je krivično delo), a to je potpuno druga priča. A ako se osiguravač pozove na interna pravila, podsetite ih da ko god da je osnivač – vlasnik osiguravajućeg društva, kada isto posluje u RS mora poštovati propise RS (nije to naša izmišljotina, svuda je tako, primenjuje se propis mesta gde se nešto dešava). Inače, naši propisi su identični sa propisima koji važe u zemlji porekla osnivača osiguranja koje je postupalo u pokaznom primeru. A ako vam traže nešto dodatno, tražite im da preciziraju šta tačno i zašto zahtevaju (objašnjenje i osnov u propisu, a ne njihovim pravilima). Jer, ponavljam, oštećeno lice i osiguravač u ovom slučaju nisu u ugovornom odnosu, pa da je oštećeno lice, voljno, davanjem saglasnosti ili konkludetnom radnjom prihvatilo pravila osiguravača. U tom smislu je veoma važno da pazite šta potpisujete od dokumenata koja vam kao „tehnički“ uslov za likvidaciju štete daju na potpis. Da ne date neku saglasnost ili prihvatite nešto što vas može onemogućiti u ostvarenju prava.
Dakle, ukoliko vas osiguravač upravljača puta odbije, ponovo se obratite upravljaču puta (pa nek se oni rasprave sa svojim osiguravačem), ili tužite direktno upravljača puta.
3. Umesto zaključka – nešto kao savet
A ako stvar dođe do suda, ako već morate da dokazujete nekome nešto, onda neka to bude pred nadležnim organima. A tada se ne priča samo o materijalnoj i nematerijalnoj šteti, već i o kaznenoj odgovornosti. Upravljač puta mora objasniti sudu zašto se putevi (što uključuje i trotoare) ne održavaju na način predviđen Zakonom o putevima („Sl. glasnik RS“, br. 41/2018 i 95/2018-dr.zakon). A osiguravač s druge strane bi morao objasniti Narodnoj banci Srbije kako to svoju delatnost obavlja na način kojim se ne povređuju prava i interesi korisnika osiguranja, odnosno trećih oštećenih lica. Dakle, ne oklevajte da podneste prijave i drugim nadležnim organima.
Ali, novčane kazne za te prekršaje, koliko god bile velike (a velike su, milionske) nisu najgora stvar. Jer, mogu se izreći i neke mere (npr. zabrana obavljanja delatnosti fizičkim i pravnim licima). A u smislu Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) neko bi mogao da iskonstruiše i neko delo u smislu izazivanja opšte opasnosti na strani štetnika, te da u postupanjima ovlašćenih lica kod osiguravajućeg društva prepozna neko delo kojima se vrši povreda prava drugog ili nanosi imovinska šteta. A ako se iskonstruiše odgovornost nekog fizičkog lica onda i pravno lice odgovara u smislu Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela („Sl. glasnik RS“, broj 97/2008), što opet povlači neke mere (zabrana obavljanja delatnosti).
A oštećeno lice ništa ne sprečava ni da se obrati medijima, jer to nije zabranjeno. To je moguće samo ukoliko postoji razlog da javnost bude isključena iz postupka naredbom suda, a ovde toga objektivno nema.
Zato sve to „pomenite“ upravljaču puta i osiguravaču. I ne, time nećete učiniti ništa nedozvoljeno. То „pominjanje“ ne čini pretnju, u smislu kaznenog dela. Po definiciji, pretnja je stavljanje u izgled nanošenja nekog zla i nije samostalno delo, već radnja izvršenja kod nekih drugih dela (iznude, prinude, ucene, ugrožavanja sigurnosti…). Da bi pretnja predstavljala radnju izvršenja u okviru kaznenog dela, mora biti protivpravna, a ovde je reč o stavljanu u izgled pravno dozvoljenih sredstava i radnji. Drugo, pretnja mora biti upućena u svrhu ostvarenja nečega za šta pravnog osnova nema, a ovo predstavlja samo predočavanje nekih stvari i posledica delanja nekih lica (npr. organa gonjenja) u skladu sa propisima.
Zapamtite, svako gleda svoj interes, a interes upravljača puta i osugiravača je da štetu ne plate. I to je sasvim legitimno, posao je u pitanju. A s druge strane, interes oštećenog lica je da štetu naplati. Znači, morate biti spremni na sve.
Za kraj, ponoviću, ako ste oštećeni, niko drugi (osim advokata koga eventualno angažujete da vas zastupa) neće brinuti o vašim pravima i interesima, sami se morate izboriti za to.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.