Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Kako se praznuje u Srbiji?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 14, jun 2024. god.
U komentaru „Šta se i kako praznuje kod nas?“ sam otvorio temu i naveo šta se sve i kako praznuje u RS, tj. naveo sam šta se i kako praznuje po Zakonu o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji („Sl. glasnik RS“, br. 43/2001, 101/2007 i 92/2011) – u daljem tekstu: Zakon. Objasnio sam i koji dani su neradni za vreme praznika, te šta se plaća zaposlenima koji rade ili ne u te dane. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
Ovde ću se pozabaviti onim što mi je najspornije u celoj priči.
1. Da li su verski praznici ujedno i državni?
Zakon u članu 2. predviđa, u RS praznuju se neki verski praznici:
– prvi dan Božića (7. januar);
– Vaskršnji praznici počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Vaskrsa.
A prema članu 3. Zakona, u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u RS ne rade državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga, što sam objašnjavao u „Šta se i kako praznuje kod nas?“. Da li neko već sad vidi nešto sporno?
Gore navedeno su verski praznici koji slave pripadnici pravoslavne veroispovesti, odnosno praznici koje proslavlja Srpska pravoslavna crkva (u daljem tekstu: SPC). Naime, decidno je rečeno da je to prvi dan Božića – 7. januar, što je pravoslavni Božić (jer katolički pada ranije), i Vaskršnji praznici, gde odrednica Vaskrs govori o čijem prazniku je reč. Jer, kod nas se, iako nema nikakvu jezičku ni istorijsku potporu, uobičajilo da Vaskrs slave pravoslavci a katolici Uskrs, iako je reč o obeležavanju istog događaja. Jer, eto i tu se mora tražiti nekakva razlika iako je suštinski nema.
Jer u Zakonu je posebno navedeno koja prava imaju katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica u dane njihovog Božića i Uskršnjih praznika.
Naime, u članu 4. Zakona, navedeno je da zaposleni imaju pravo da ne rade u dane verskih praznika, i to:
1) pravoslavci – na prvi dan krsne slave;
2) katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica – na prvi dan Božića i u dane Uskršnjih praznika počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Uskrsa, prema njihovom kalendaru;
3) pripadnici islamske zajednice – na prvi dan Ramazanskog bajrama i prvi dan Kurbanskog bajrama;
4) pripadnici jevrejske zajednice – na prvi dan Jom Kipura.
Ovde mi je posebno zanimljivo i što je rečeno da katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica, svoj Božić i Uskrs slave prema njihovom kalendaru. Valjda je zakonopisac mislio na verski kalendar, jer taj „njihov“ kalendar je onaj koji se zvanično primenjuje i kod nas. Jer, i Milankovićev kalendar je samo dorada (unapređenje) Gregorijanskog kalendara.
Na stranu navedeno, da li neko vidi problem u navedenom? Pravoslavni Božić i Vaskrs su praktično državni praznici, jer su neradni za sve. Kako su verski praznici jedne verske zajednice postali državni u onome što se deklariše kao svetovna država?
Naime, Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022), u članu 11. predviđa da je RS svetovna država, da su crkve i verske zajednice odvojene od države i da se nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna. Dalje, Ustavom (član 43.)se jemči i sloboda misli, savesti, uverenja i veroispovesti, pravo da se ostane pri svom uverenju ili veroispovesti ili da se oni promene prema sopstvenom izboru. Kaže se da niko nije dužan da se izjašnjava o svojim verskim i drugim uverenjima, da je svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja.
Po članu 44. Ustava, crkve i verske zajednice su ravnopravne, slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede i sl.
Iako Ustav predviđa da je RS država svih onih koji u njoj žive (bar je navodno tako), zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima, zbog toga kako je to rečeno ispada da nije baš tako. Jer, u članu 1. Ustava doslovce piše (citat): „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“. Da li ovo znači da je to država prvenstveno Srba pa potom i onih drugih, ili država svih koji žive na teritoriji RS?
Dodatni problem kod nas pravi i to što se kod nas vera uplela u pitanje nacionalnog određenja, pa se Srbima tradicionalno smatraju samo oni koji su pravoslavci u smislu veroispovesti. Jer, oni koji govore isti jezik a po verosipoovesti su musulimani, katolici ili bilo šta drugo, oni su i u nacionalnom smislu nešto drugo.
Takođe, Ustav predviđa i zabranu diskriminacije, jer u stavu 2. člana 21. kaže, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
A prema Ustavu (član 194.), deo pravnog poretka RS su i potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Pa tako, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protokoli uz istu (zakoni o ratifikaciji objavljeni su u „Sl. listu SCG“ – Međ. ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005-ispravka, “Sl. glasniku RS” – Međ. ugovori br. 12/2010 i 10/2015), članom 14. zabranjuje diskriminaciju.
Postoji i poseban zakon koji uređuje ovu materiju, Zakon o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“, broj 22/2009 i 52/2021), prema kome izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se između ostalog zasniva i na verskim ubeđenjima.
Zabranu diskriminacije predviđa i ZOR, koji u članu 18. kaže, zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija zaposlenih, pored ostalih ličnih svojstava i u odnosu na veroispovest.
I kako sad pravoslaci imaju svoj državni praznik a ostali ne. Da li je ovime posredno rečeno da je pravoslavlje uspostavljeno kao državna religija iako Ustav to ne dozvoljava?
2. Da li su samo pravoslavci privilegovani?
Još jedna sporna stvar je što pravoslavci, pod kojima se izgleda misli samo na vernike pod okriljem SPC, imaju pravo na slavu a drugi hrišćani ne. Naime, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u svom mišljenju br. 011-00-825/2015-02, od 26. avgusta 2015. god. kaže (citat):
“Polazeći od navedenih odredaba Zakona, zaposleni – katolici ili pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica imaju pravo na odsustvo s rada za božićne i uskršnje praznike prema Gregorijanskom kalendaru. Pravo na odsustvovanje s rada na prvi dan krsne slave imaju zaposleni – pravoslavci.
Prema tome, zaposleni pripadnici grkokatoličke veroispovesti nemaju pravo na odsustvovanje s rada na dan slave, koje je utvrđeno za pripadnike pravoslavne veroispovesti.“.
U vezi prava na neradne dane i slavljenja slave, otvara se poseban problem, to, kako se proverava i dokazuje činjenica da li je neko vernik i kojoj religiji pripada. Pošto je to stvar ubeđenja (vere), tu se valjda mora verovati na reč? A dodatno pitanje je i šta ako neko promeni veru u toku godine, hoće li moći da iskoristi prava po obe religije (i prethodnoj i trenutnoj)?
Propisi o tome ne kažu ništa, moje mišljenje je da bi to trebalo praktično posmatrati. Da se takve promene dozvole i priznaju samo jednom u toku kalendarske godine. Pa ako se nekom menja vera, nek mu bude, ali da time ne ostvari više prava, odnosno da ne zloupotrebi zakon.
S druge strane, oni koji nisu pravoslavci, recimo katolici su ipak u povlašćenom položaju, jer mogu više dana da ne rade. Jer, oni, osim na Vaskrs mogu da ne rade ni na Uskrs. Ako uzmemo da pravoslavci imaju pravo na neradni dan za krsnu slavu, pripadnici jevrejske zajednice za Jom Kipur, ispade da će katolici (i pripadnici drugih zapadnih hrišćanskih crkava), imati jedan neradni dan godišnje više.
To u svom mišljenju br. 011-00-1211/2015-02 od 21. januara 2016. god. potvrđuje Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, gde kaže (citat):
„[…] Prema tome, verski praznici iz člana 2. Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji (prvi dan Božića i Vaskršnji praznici počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Vaskrsa) jesu neradni dani za sve zaposlene, bez obzira na versku pripadnost. Pored ovih praznika, zaposleni katoličke veroispovesti imaju pravo da ne rade u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. tačka 2) navedenog zakona. […]
Imajući u vidu navedeno, zaposleni katoličke veroispovesti imaju pravo da ne rade u dane verskih praznika koji su neradni dani za sve zaposlene, bez obzira na versku pripadnost, kao i u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. tačka 2) Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji.
Takođe, zaposleni katoličke veroispovesti imaju pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada u dane verskih praznika koji su neradni dani za sve zaposlene, bez obzira na versku pripadnost, kao i u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. tačka 2) Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, odnosno pravo na uvećanu zaradu ako rade u dane tih praznika. […]“.
Jedan neradni dan više imaće i pripadnici islamske zajednice, jer oni slave dva bajrama. Ali, imaće možda čak tri neradna dana više od vernika pravoslavne vere. Ove godine sigurno dva neradna dana više. Jer, nakon objave stručnog komentara „Kako se praznuje u Srbiji?“, u „Sl.glasniku RS“, broj 51/24, objavljen je Zaključak Vlade RS, 05 broj 06-5279/2024, kojim je kojim je preporučeno poslodavcima da svojim zaposlenima, pripadnicima islamske zajednice omoguće da ne rade na drugi dan Kurban bajrama. A oni koji zbog prirode posla moraju da rade (hitne službe i sl.), da takvim zaposlenima obezbede prava prava za rad na dan praznika koji je neradan. Isto se odnosi na decu, učenike i studente pripadnike islamske zajednice u pogledu obaveznosti prisustva nastavi i radu u obrazovno-vaspitnim ustanovama.
Neću sada da ulazim u obaveznost preporuke kao akta. Iako formalno ne postoji, u praksi se preporuke poštuju, jer ko bi se zamerao? Uostalom, imali smo sijaset „preporuka“ i „apela“, koji ispadoše jače od zakona, jer po njima se i kažnjavalo.
Kako god, Vlada je „preporučila“ da pripadnici islamske zajednice ne rade ni na drugi dan Kurbanskog bajrama, pa se i za onaj sledeći Ramazanski može očekivati isto. Što će reći, kad se sve preračuna, imaće tri neradna dana više od pravoslavaca po godini, a od katolika i judaista dva dana više. Ne ulazim u razloge za takvu odluku Vlade, ali „pomalo“ je nepravično prema ostalim vernicima, zar ne?
3. Umesto zaključka
Na kraju postavlje se i pitanje, a šta ćemo sa onima koji jesu vernici, ali nisu hrišćani, muslimani ili judaisti? Sa budistima npr? Zašto oni nemaju pravo da ne rade na svoje praznike? Vera je valjda stvar slobodnog izbora? Sve religije su ravnopravne, koliko znam.
I šta ćemo sa onima koje je baš briga za religiju? Oni rade više, jer nemaju pravo na neradni dan za verske potrebe. Uzeću sopstveni slučaj kao primer. Naime, lično ne znam da li bog (ili viša sila u bilo kom obliku) postoji ili ne, niti me to zanima. Ne kažem da bog ne postoji, ja samo nisam vernik u smislu da upražnjavam verske običaje i izjašnjavam se tako. Smatram da onom ko iskreno veruje u nešto nije potreban posrednik između njega i tog u koga (ili šta) veruje, niti da je potrebno preduzimati nešto simbolično (obrede) da bi se to dokazalo i iskazalo.
Kako god, „nevernike“ niko ne zarezuje. Oni nemaju pravo ni na šta.
I ovo sve, nadam se, objašnjava, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
