Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li se neko može uvrediti uopštenim komentarom na društvenoj mreži?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 118, jun 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti). Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Povod za pisanje gore navedenog komentara je zanimljiv slučaj u kom sam imao profesionalnog učešća (napisao sam odgovor na tužbu). Znači, za sve što opisujem i navodim imam pismeni dokaz. Koristim sopstvena iskustva kao pokazni primer, naravno uz pridržavanje pravila pisanja stručnih tekstova (bez navođenja konkretnih imena osoba i sl.). Niti ja niti tužena osoba nemamo više nikakav direktan interes, jer postupak je završen povoljno po istu. Naime, nedugo po odgovoru na tužbu, tužilac je sudu podneo podnesak u kome se odrekao tužbenog zahteva, iako, kako je naveo, odgovor na tužbu smatra neosnovanim. Izvinite, ako je neosnovan, zašto se povukao?
1. Šta se desilo?
U konkretnom slučaju (pokazni primer), po mom sudu, reč je bila o onome što zovu „SLAPP“ tužbom (Strategic lawsuits against public participation), iako nije podneta protiv novinara ili medija.
Zašto to jeste bila SLAPP tužba? Zato što je istovetna tužba (sa malim varijacijama) podneta protiv više lica koje su na bilo koji način komentarisala konkretnu situaciju. Neću ovde ulaziti u politički kontekst, niti me to zanima. Niti, ko je i zašto pisao tužbu koju je potpisao tužilac lično (prepoznatljivo jeste, ali nije bitno). Ovde razmatram pravna pitanja.
Naime, jedna osoba podnela je tužbu (u daljem tekstu: tužilac) protiv druge osobe (u daljem tekstu: tužena), koja je nešto komentarisala na privatnom Facebook profilu.
Naime, tužilac je u svojoj tužbi naveo da je tužena, nekogdana u neko vreme, uvredljivim, pogrdnim i rečima koje vređaju njegovu čast i ugled, komentarisla istog na društvenoj mreži Facebook, na profilu treće osobe, koja je okačila vest sa nekog medijskog portala pod naslovom “(naziv političke partije) nasilnik koji je pretukao bivšu ženu i njenog oca podnosi ostavku“.
Tužilac je kao uvredljivo protumačio ono što je tužena napisala (citat): “Malo je ostavka. Zatvor bi bio za sada dovoljan i mnogo godina robije. Zlo!“. Čime je navodno povredila čast i ugled tužioca i nanela mu duševni bol. I još je ocenio da je tužena bila svesna svog dela i htela njegovo izvršenje. Izvinite, (pre analize), moram da pitam, kog dela? I šta je tačno uvredljivo u navedenom komentaru? Koga je tužena komentarisala?
Kao dokaz tužilac je naveo „odštampan Facebook profil“ tužene (i to u boji)?!?. Valjda je tužilac mislio da je odštampao printscreen (snimak ekrana) tog profila. A to što je u boji, ne daje dokazu na težini, već to čine činjenice (ono što tamo piše). Samo, jedno nije jasno. Izvinite, odakle tužiocu pristup privatnom profilu tužene? Šta predstavlja društvena mreža? Kanal (sredstvo) komunikacije nekih lica koja se smatraju poznanicima (i jedni drugima dozvoljavaju pristup) ili medij (sredstvo javnog informisanja)? Tužilac je tužio tuženu za nešto što je „izrekla“ u privatnoj komunikaciji nekome drugom a ne njemu lično?!?!?
I zašto uopšte tužilac „pretražuje“ društvene mreže i privatne profile drugih lica i njihovu komunikaciju (koje i ne poznaje lično)? Koja je svrha toga? Kakvu poruku time želi poslati?
Tužilac je naveo da je kritičnom prilikom a i nakon kritičnog događaja, trpeo nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova, koji su posledica povrede časti i ugleda, i u privatnoj i u profesionalnoj sferi života. Jer, zaboga, on je bivši narodni poslanik i pomoćnik predsednika opštine. Napisanim (grubim i uvredljivim rečima?!?!) je tužiocu navodno bio ugrožen moralni integritet, te dostojanstvo profesije.
Izvinite, o kakvom moralnom integritetu jer reč? Čijem? Koga je tužena tačno komentarisala? Koje je to profesije povređeno dostojanstvo? Jer, nije bilo navedeno njegovo ime ni šta je tužilac po profesiji. Narodni poslanik je funkcija, a što je i zvanje pomoćnika predsednika opštine. To nisu profesije, pogotovo ako je neko nešto bio. Profesija je pravnik, lekar, mašinski inženjer…
Navedenim su kod tužioca navodno izazvani duševni bolovi jakog inteziteta, u smislu negativnih efekata, osećanja stida, srama, žalosti, tuge. I to posebno snažno, kako je napisao tužilac u tužbi, jer je to izrečeno od strane ženske osobe zrele životne dobi?!?
Osim što su reči stid i sram, te žalost i tuga sinonimi, te ne vidim svrhu navođenja i ponavljanja nekih izraza, kakve veze ima životna dob sa bilo čim? Osim ako je tužilac mislio na to da je tužena punoletna, te da mora razumeti implikacije svojih postupaka i da snosi zakonsku odgovornost za svoje postupke. Pri čemu je istu bez pardona uvredio, dajući mizoginu i starosno uvredljivu opasku da je ono što se narodski kaže „zrela žena“. Pri čemu, tužena, po godinama ne spada u sredovečne i starije osobe, štaviše jedva je prešla starosonu granicu onoga što zovu „mladima“ u zvaničnim dokumentima (strategijama i akcionim planovima) ove države (jer, mladima se kod nas smatraju lica do 30 godina starosti). Nepotrebno i uvredljivo. I veoma lično.
Tužilac je još pojasnio i da su čast i ugled moralne vrednosne kategorije koje kumulativno čine ljudsko dostojanstvo, koje je garantovano Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022). Naveo je i da je čast subjektivna kategorija i predstavlja mišljenje koje neko ima o sebi, dok je ugled mišljenje koje ima sredina i predstavlja objektivnu kategoriju. I da novac predstavlja satisfakciju za povredu tih dobara čime će se uspostaviti emotivna ravnoteža. Što i nije sporno. Ali… ima tu par „začkoljica“.
Tužilac je predložio donošenje presude, kojom se dosuđuje neki iznos na ime nematerijalne štete, sa pripadajućom zateznom kamatom na (citat): „prednji iznos“, počev od dana presuđenja kao dana pada u docnju, pa do konačne isplate, sve u roku od 8 dana. A tražio je i troškove parničnog postupka, i to: za sastav tužbe po „AT“, taksu na tužbupo odmerenju suda, svako održano i neodržano ročište po „AT“ i veštačenje po odmerenju suda.
Pre analize postavljenog tužbenog zahteva (izreke zahtevane presude) i obrazloženja istog, podsetiću na par „sitnica“. Pre svega, na osnovne postulate pravnog sistema i pravila tumačenja propisa, o čemu sam uz druga pitanja, pisao u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, tako da ovde neću ponavljati.
Samo da se podsetimo, prema članu 7. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tekstu ZPP, stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. A prema članu 192. ZPP, tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak. A na tužiocu je teret dokazivanja s skladu sa članom 231. ZPP, i to svega (i postojanja uvrede, i pretrpljene štete itd.).
2. Ko je koga vređao?
Kako se prema članu 230. ZPP, ne dokazuju se činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, odnosno činjenice koje nije osporila, činjenice koje su opštepoznate, u odgovoru na tužbu je na početku rečeno, čisto da bi izbegli gubitak vremena, da ono što je tužilac citirao tužena jeste napisala na svom profilu na društvenoj mreži Facebook. I šta s tim? Šta je u tome problematično?
Hajdemo redom.
Tužena nije poznavala tužioca od ranije, niti lično. Žive u različitim gradovima. Nikada nisu bili ni u kakavom kontaktu. Sva saznanja o tužiocu tužena je stekla putem medija – sredstava javnog informisanja.Dakle, ne postoji lični odnos tužene i tužioca.
Ono što je tužena napisala na svom profilu predstavlja komentar na vest o tome da je (kako je razumela), neka osoba, koja je počinila nasilje prema bivšoj supruzi (i zbog toga u vestima i medijima označena kao nasilnik = osoba koja čini nasilje nad drugim licem), a što je dokumentovano video snimkom (koji se emitovao u medijima) i zbog čega je protiv istog pokrenut zvaničan postupak zbog počinjenog kaznenog dela, zbog osećanja moralne odgovornosti podnela ostavku na javnu funkciju koju obavlja.
I ono što je tužena iznela predstava njen lični stav o tome (komentar, vrednosni sud…), njeno razmišljanje na temu. A sloboda mišljenja i izražavanja je garantovana Ustavom (član 46.). Tužena je komentarisala šta bi trebalo da predstavlja pravičnu kaznu za nekog bezimenog nasilnika (osobu koja je dokumentovano počinila nasilje nad drugim licem, ženskog pola, i to posredno priznala podnošenjem ostavke). Dakle, tužena nije komentarisala tužioca lično, već generički, sve osobe koje vrše nasilje. I dala karakterizaciju nasilja kao zla u širem društvenom kontekstu. E sad, možda neko smatra da je nasilje društveno prihvatljivo, i da to nije zlo kao takvo?
Ostavka na neku funkciju je moralni čin, nema veze sa kaznom za učinjeno delo. Zato je tužena smatrala da nije dovoljno da neko ko je počinio nasilje nad bilo kime „prođe“ samo s ostavkom. I to je sve.
Koju pogrdnu reč je tužena uputila tužiocu? Čime ga je tačno i konkretno uvredila? Tužena nije čak ni iznela karakterizaciju tužioca kao nasilnika. Podsećam, tako je označen u medijima.
Pri čemu, tužena je samo konstatovala ono što piše u zakonima ove države, odnosno ono što piše u Krivičnom zakoniku („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu KZ.
Naime, za svako delo iz KZ za koje bi tužilac mogao da se tereti („Nasilje u porodici“ iz člana 194. KZ, „Teška telesna povreda“ iz člana 121. KZ, „Laka telesna povreda“ iz člana 122. KZ, „Nasilničko ponašanje“ iz člana 344. KZ…), odnosno za šta jeosumnjičen, optužen ili šta god (ne znamo u kojoj je fazi postupak), predviđena je kazna, bez obzira da li je reč o pokušaju ili svršenom delu.
I ono što je tužena napisala predstavlja njeno mišljenje kao žene (osobe ženskog pola u smislu biološke definicije i rodnog određenja), odnosno stav o tome, kakve kazne zaslužuju oni koji čine nasilje nad ženama. Ništa više.
Jer, delo „Nasilje u porodici“ iz člana 194. KZ, koje je ovde najverovatnije posredi, podrazumeva zatvorsku kaznu za učniioca (tri meseca do tri godine u osnovnom obliku), a prema stavu sudova ove zemlje, to delo može izvršiti i bivši supružnik prema drugom bivšem supružniku. To je u svojim presudama (npr. Kzz 640/2016 od 27. maja 2016. god., Kzz 65/2013 od 26. marta 2013. god.) rekao Vrhovni kasacioni sud (kako se zvao nekad, odonos Vrhovni sud po novom) – u daljem tekstu: VKS (jer se u vreme donošenja navođenih odluka zvao po starom). A i mnogi drugi sudovi, npr. Viši sud u Novom Sadu, u presudi Kž1 68/2022 od 30. marta 2022. god., Viši sud u Čačku, u presudi Kž 148/2018 od 18. jula 2018. god., Apelacioni sud u Nišu, u presudi 7Kž1 657/2013 od 13. juna 2014. god.
Šta je tu problematično? Gde je uvreda u svemu navedenom? Koje reči tačno, u onome što je tužena napisala, predstavljaju vređanje, omalovažavanje, nipodaštavanje i sl. u odnosu na ličnost tužioca? Čime je tačno povređena čast i ugled tužioca?
Pri svemu, kako su mediji preneli, sam tužilac je podneo ostavku na javnu funkciju, upravo zbog osećaja moralne odgovornosti i shvatanja neprimerenosti svog ponašanja. Ostavka podrazumeva svojevoljno napuštanje funkcije, to nije razrešenje koje sprovodi neko drugi.I takav čin kao dokaz moralnosti mora se pozdraviti. Jer, svako može da pogreši. Ako neko na bilo koji način prizna grešku, to treba pohvaliti.Ako je tužilac podneo samo zbog pritiska javnosti a u odsusutvu navedenog, o čemu onda pričamo?
Kako god, sam tužilac je svojim postupcima naneo štetu svom ugledu i časti, i to je ostavkom posredno priznao. To nije izazvano postupcima tužene.
3. Šta je ovde sporno pre svega?
Zašto je tužbeni zahtev neosnovan objasnio sam u „Ima li osnova za naknadu štete kod uopštenog komentara na društvenoj mreži?“ Tehničkim nedostacima tužbenog zahteva pozabavio sam se u „Kad se duguje kamata i troškovi postupka po presudi u parničnom postupku?“
Ovde ću da se osvrnem na neke „problemtične“ okolnosti.
Prvo i osnovno pitanje ovde je, odakle tužiocu lični podaci tužene? Adresu stanovanja je možda i mogao saznati raspitijući se po mestu gde tužena živi (što baš i nije mali grad), ali odakle mu njen jedinstveni matični broj građana (u daljem tekstu: JMBG)? Koja služba, institucija, osoba… mu je otkrila ono što se smatra ličnim podatkom u smislu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, broj 87/2018) i KZ? Na osnovu kog ovlašćenja? I kakvo delo je time učinjeno? Osim prekršaja po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti,verovatnije je neko delo iz korpusa dela protiv službene dužnosti iz KZ.
Inače, ZPP jedino traži da se JMBG navede u presudi (član 355. stav 3.), ali ne zahteva navođenje istog u tužbi (samo određenje tuženog). A tužena bi isti morala dati sudu. Zato mi ovo mi izgleda kao nekakva „poruka“ (da tužilac zna sve o tuženoj, da može sve, da sve institucije rade za njega…). Što opet liči na pokušaj nekog zastrašivanja, što je krivično delo u krajnjoj konsekvenci, ako je učinjeno sa namerom da se tužena (ili njoj bliska lica) „prinudi“ na nešto (recimo da prestane da komentariše bilo šta).
Ovde moram istaći da, prema stavu 2. člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud mora voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Jer, članom 13. ZOO, propisana je zabrana zloupotrebe prava, odnosno zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Što će reći, nije dozvoljeno podnositi tužbu kada ne postoji osnov za istu, u cilju pritiska, „pretnje“, zastrašivanja, da bi se neko na nešto prinudio i sl. A konkretna tužba je imala takav karakter, jer njen cilj očito nije neka satisfakcija (što će biti objašnjeno u povezanim tektovima „Ima li osnova za naknadu štete kod uopštenog komentara na društvenoj mreži?“ i „“), već da se spreči bilo kakvo komentarisanje postupaka tužioca u javnosti.
S druge strane, zloupotreba zakonskih sredstava (pominjana zloupotreba prava), može da predstavnja i kazneno delo. Jer, iako samo obraćanje nadležnom organu nije problematično, neosnovano pokretanje postupka ponekad jeste. Na stranu to što nije dozvoljeno maltretirati bilo koga, tužilac nije neko ko ne razume stvari, a ima i koga da konsultuje po pravnim pitanjima a i mogućnost da to ostvari. Dakle, on mora znati da ovde nema uvrede i osnova za naknadu štete. Tako da se podnošenje ove tužbe može posmatrati kao nekakva kvazi „pretnja“ (protivpravna, jer zna da nema pravo) u smislu neke kvazi iznude ili prinude. A tužilac, kao osoba koja je obavljala ozbiljne društvene funkcije nije neuka osoba, on je očigledno sposoban da shvati sve gore navedeno, znači njegovo postupanje je voljno i sa namerom (umišljajno), tako da je zaključak jasan.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.