Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta ako vam državni organ neosnovano nešto naplati?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 119-120, jul 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti). Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenjuju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Šta se konkretno desilo?
Konkretan povod za pisanje ovog komentara je nešto sa čime se mnogo ljudi susrelo.
Počeću pitanjem, koliko puta vam je neki državni organ nešto pogrešno naplatio (nepotrebnu taksu, veći iznos iste, poreza…). Verovatno mnogo puta,ali većina ljudi ne želi da se upušta u postupak povraćaja, što zbog malog iznosa, što zbog komplikovane procedure. A mnogo onih koji se upuste u to, na kraju odustanu.
Iako u svojim tekstovima generalno izbegavam da dajem savete, ovde ću ponovo reći, ko ne reaguje sam ili angažuje advokata da u njegovo ime preduzme radnje (znači opet sam inicira nešto), neće ni ostvariti svoja prava. Niko se neće sam setiti da vam vrati ono što je vaše, ukoliko mu to ne tražite i ne budete uporni. A nijedan iznos, ma koliko mali bio, nije beznačajan. Prvo, jer malo ovde, malo onde, na kraju ispadne mnogo. A drugo, ono što je naplaćeno bez osnova uvek je previše.
Kao ilustraciju (pokazni primer) u komentaru uzimam slučaj iz sopstvenog iskustva, naravno uz pridržavanje pravila pisanja stručnih tekstova (bez navođenja konkretnih imena i sl.). Sve ono o čemu pišem ovde, zaista se desilo, u konkretnom postupku u kom sam profesionalno učestvovao (napisao žalbu). Dakle, za sve što navodim imam pismeni dokaz. Niti ja niti osoba koja je potraživala povraćaj sredstava (u daljem tekstu: oštećena) nemamo više nikakav direktan interes, jer povraćaj novca je izvršen. A sigurno da lično nisam zainteresovan da pravim skandale niti da radim posao onih koji bi trebalo da štite prava građana.
U konkretnom slučaju koji opisujem, u postupku kod Nacionalne službe za zapošljavanje (u daljem tekstu: NSZ), oštećenoj je naplaćen ne tako mali iznos na ime takse (nekih 18.000,00 din.), a što se ispostavilo kao neosnovano. I NSZ je potvrdila da taksu nije trebalo platiti.
2. Šta činiti ako zahtev za povraćaj bude odbijen?
Naravno, žaliti se.
Kako kod nas sve takse idu preko jedinastvenog računa izvršenja budžeta, povraćaj se ne traži od organa koji je konkretno postupao, već od nadležne službe Ministarstva finansija.
U pokaznom primeru oštećena se obratila Poreskoj upravi – Odeljenju za poresko računovodstvo (u daljem tekstu: postupajući organ), podnela dokaze, ali je odbijena, jer je zahtev za povraćaj ocenjen kao nepotpun.
Usledila je žalba Sektoru za drugostepeni poreski i carinski postupak Ministarstva finansija (u daljem tekstu: drugostepeni organ), a na osnovu čl. 140-143. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 84/2002-isp., 23/2003-isp., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005-dr.zakonik, 62/2006-dr.zakon, 61/2007, 20/2009, 72/2009-dr.zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012-isp., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019, 144/2020, 96/2021 i 138/2022) – u daljem tekstu: ZPPPA i čl. 151., 153., i 158. Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016, 95/2018-aut.tumačenje i 2/2023-OUS) – u daljem tekstu: ZUP.
Žalba protiv rešenja prvostepenog organa (u daljem tekstu: ožalbeno rešenje) podneta je praktično iz svh zakonskih razloga, jer su sprovedeni postupak i samo rešenje bili prepuni nedostataka. Dakle, zato što u njemu nije pravilno primenjen propis, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja a iz čega (neutvrđenih činjenica) je izveden nepravilan zaključak o činjeničnom stanju, te zbog nepravilnosti sprovedenog postupka, odnosno povrede pravila postupka, tj. nepoštovanja propisanih procedura i jer se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja bi bila od uticaja na rešavanje, kao i nedostataka donetog rešenja (obrazloženje je bilo nejasno i manjkavo).
Postupajući prvostepeni organ je u ožalbenom rešenju konstatovao da je podnet zahtev za povraćaj sa „nedostatkom“, te da je u dva navrata oštećenoj uručivan zahtev za dopunu, sa rokom za dostavu dodatne dokumentacije. Traženo je da se dostave (u originalu) potvrda od NSZ i uplatnica o izvršenoj uplati. Na kraju prvostepeni organ kaže da nije postupljeno po zahtevu, i da je podesak odbačen u smislu člana 59. stav 2. ZUP, što je situacija kada organ rešenjem odbacuje podnesak jer isti nije uređen u ostavljenom roku.
3. Umesto zaključka – šta je bilo na kraju?
Ovde sam opisao šta se konkretno desilo i otvorio temu.
Zašto su procedura i ožalbeno rešenje bili manjkavi analizirao sam u “Koje su obaveze organa koji sprovodi postupak povraćaja neosnovano naplaćenog?”.
A ono što se po pravilu prenebregava, a to su kaznena dela koja čine postupajuća ovlašćena službena lica koja ne znaju svoj posao i ko odgovara za štetu koja zbog toga nastane, analizirao sam u “Šta u stvari čine postupajući službenici koji nepravilno sprovode procedure?”.
Ono što je bilo zanimljivo u pokaznom primeru je to što žalba nije ni stigla do drugostepenog organa. Naime, postupajući organ je neposredno po prijemu iste, obavestio oštećenu da je žalba usvojena, i na kraju izvršio povraćaj sredstava.
Inače, članom 166. ZUP propisano je da ako prvostepeni organ ne odbaci žalbu, ne poništi pobijano rešenje iz propisanih razloga, niti udovolji žalbenom zahtevu, prosleđuje žalbu drugostepenom organu u roku od 15 dana od prijema žalbe, odnosno 30 dana ako je žalba poslata na odgovor protivnoj stranci. A šta ovlašćeno lice čini ako tako tako ne postupi objasnio sam u tekstu „Šta u stvari čine postupajući službenici koji nepravilno sprovode procedure?“.
Izgleda da je ono što je bilo izneto u žalbi, a što je opisano u „Šta u stvari čine postupajući službenici koji nepravilno sprovode procedure?“, uplašilo postupajuće službeno lice, pa je stvar rešena ekspresno i povoljno po oštećenu. Samo, da bude jasno, sve ono što je u žalbi bilo izneto nije činjeno kao nekakva pretnja. Po definiciji, pretnja je stavljanje u izgled nanošenja nekog zla i nije samostalno delo, već radnja izvršenja kod nekih drugih dela (iznude, prinude, ucene, ugrožavanja sigurnosti…). Da bi pretnja predstavljala radnju izvršenja u okviru kaznenog dela, mora biti protivpravna, a reč je bila o stavljanju u izgled pravno dozvoljenih sredstava i radnji. Drugo, pretnja mora biti upućena u svrhu ostvarenja nečega za šta pravnog osnova nema, a ovo je samo predočavanje posledica u skladu sa propisima (ono što se može desiti kao zakonski sled stvari).
Zato se nemojte ustručavati da postupajuće organe uvek „podsetite“ na odredbe propisa. Vidite da deluje.
Izvor: Izvod iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
