Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta kada prijavu vrši onaj ko je u stvari kriv za prekršaj?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 121, septembar 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
U komentaru „Šta činiti kada vas prijavi onaj ko je u stvari odgovoran za prekršaj?“ sam opisao šta se konkretno desilo (predstavio slučaj koji je pokazni primer) i otvorio temu, te ukazao na osnovne postavke u svakom kaznenom postupku. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Iako generalno ne dajem savete, u tekstu „Zašto je bolje dati pisanu odbranu?“ sam obrazložio zašto je u svakom postupku (pogotovo kaznenom) uvek bolje nešto staviti na „papir“.
Svrhom propisivanja nečega, konkretno čemu to služi evidencija stvarnih vlasnika i kako se na osnovu toga pravi konstrukcija kaznenog dela u slučaju nepoštovanja propisanog, odnosno time koja je svrha sankcionisanja, bavio sam se u „Šta je svrha upisa u evidenciju stvarnih vlasnika?“.
Iz čega proizilazi pretpostavka krivice razmatrao sam u „Čija je odgovornost ako se nešto ne izvrši zbog nefunkcionisanja sistema?“.
A ovde sam se pozabavio onim najspornijim, konkretno time ko po onome što zaista piše u propisima u stvari ima obavezu da upiše zastupnika udruženja u evidenciju stvarnih vlasnika.
1. Kada se u stvari vrši evidentiraje stvarnih vlasnika?
Kako ovde pričamo o nečemu za šta se može snositi odgovornost za prekršaj, bitno je razjasniti ko ima obavezu da izvrši konkretno evidentiranje u Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika koju vodi Agencija za privredne registre (u daljem tekstu: APR). Kako sam već objasnio u „Ko je odgovoran za funkcionisanje sistema prijave u evidenciju stvarnih vlasnika?“, APR je dužna da ovlašćenom licu omogući nesmetan pristup Centralnoj evidenciji radi evidentiranja podataka preko Internet strane (portala) APR.
Drugo i bitnije je da, po stavu 3. člana 7. Zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika („Sl. glasnik RS“, br. 41/2018, 91/2019, 105/2021 i 17/2023) – u daljem tekstu: Zakon, ovlašćeno lice evidentiranje u Centralnu evidenciju vrši posredno putem korisničke aplikacije za prijem elektronske prijave za osnivanje registrovanih subjekata.
E sad, gore navedena odredba je nejasna, i može da znači i nešto sasvim drugo, da se jednom prijavom APR pri osnivanju, u stvari izvršava sve što je potrebno (što je i logično i na šta upućuju i sam Zakon a i drugi propisi), a što bi opet značilo da prekršaj ne postoji.
2. Ko u stvari mora da izvrši evidentranje?
Ovde je pored svrhe, što sam razmatrao „Šta je svrha upisa u evidenciju stvarnih vlasnika?“, sporna i procedura upisa, ako se uzme u obzir da, po članu 4. Zakona, Centralnu evidenciju vodi APR u elektronskoj formi, preko registratora.
Iako domaći propisi jesu malo manjkavi i nedorečeni, propusti u njihovom pisanju nikako se ne smeju nadomešćivati slobodnim tumačenjem. Pravo ima svoje postulate i pravila. Kod primene propisa mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi, te veoma voditi računa o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova itd. Dakle, ono što ne piše u propisu to ne postoji. O nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, tako da ovde neću ponavljati.
Pravni poredak je jedinstven kako u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije i ponavlja u članu 194. A inače, i sam zakon u stavu 3. člana 3. kaže da drugi pojmovi koji se upotrebljavaju u ovom zakonu, a koji nisu definisani u stavu 1. ovog člana, imaju značenje definisano posebnim zakonima.
Pa tako, iako u propisima koja regulišu njen rad, nije jasno napisano šta primenjuje APR (pravila kog postupka), to sigurno nisu pravila sudskog postupka, već upravnog. Jer, po Zakonu o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016, 95/2018-aut.tumačenje i 2/2023-OUS), po tim pravilima postupaju državni i drugi organi i organizacije, javna preduzeća, te posebni organi preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija kao i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja kada postupaju u upravnim stvarima (situacija u kojoj organ, neposredno primenjujući propise pravno ili faktički utiče na položaj stranke tako što donosi upravne akte, pruža javne usluge i sl.).
A po pravilima upravnog postupka, svaki organ u postupanju je dužan da po službenoj dužnosti, vrši uvid, pribavlja (od drugih organa) i obrađuje podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija. Što je donekle sprovedeno i u Zakonu. Jer, po stavu 1. člana 7. Zakona, evidentiranje podataka u Centralnu evidenciju vrši:
- registrator, na osnovu preuzetih podataka od nadležnih državnih organa o registrovanom subjektu iz člana 5. stav 1. Zakona (poslovno ime, odnosno naziv, adresa sedišta, datum upisa podatka, matični broj, poreski identifikacioni broj, podatke o članovima, zastupnicima itd.), dakle, svih onih podataka koji su upisani u registar APR pri osnivanju;
- ovlašćeno lice (ovde zastupnik udruženja), u slučaju podataka iz člana 5. stav 2. Zakona ( a to su, za domaće fizičko lice – lično ime, JMBG, prebivalište i osnov za sticanje svojstva stvarnog vlasnika, a što je i status zastupnika udruženja).
A po stavu 2. člana 7. Zakona, registrator je dužan da preuzme podatke najkasnije u roku od dva radna dana od dana nastupanja promene podataka, odnosno od prijema obaveštenja o nastaloj promeni dobijenog od strane nadležnog državnog organa (a on to već zna, jer je isti organ posredi).
I evo prostog pitanja. Koji organ je izvršio upis osnivanja udruženja? APR naravno. Koji organ vodi Centralni registar stvarnih vlasnika? Opet APR.
Ovde postoji „mala“ konfuzija u tekstu propisa, jer, pod jedan, pričamo o unošenju podataka koji su već uneti u registar organa koji vodi Centralnu evidenciju – APR. Znači, APR traži od zastupnika da sam unese iste podatke koji su već uneti u neki registar APR?!?! Koja je svrha?
Drugo, ako sam registrator ima obavezu da unese podatke u evidenciju na osnovu preuzimanja svih onih podataka koji su upisani u registar APR pri osnivanju (jer APR je taj „drugi“ nadležni organ), zašto je ne izvršava? Već se ta besmislena obaveza (jer, već je upisan podatak) prevaljuje na zastupnika udruženja?
Što će reći da je evidencija zastupnika u Centralnom registru morala biti izvršena po službenoj dužnosti, i to daleko pre isteka roka od 15 dana od osnivanja, čime bi obaveza zastupnika da izvrši evidentiranje postala besmislena, jer je to već registrovano.
3. Umesto zaključka
U slučaju onog što sam razmatrao u ovom i poveznaim tekstovima, da je neko malo bolje promislio pri pisanju propisa, izbegli bi mnogo šta. Pre svega, besmislene poslove i procedure, jer tražena evidentranja sam sistem može da odradi automatski (naravno ako se postavi tako). Drugo, izbegli bi besmislene kaznene postupke. Mada, kad je o kažnjavanju reč, sve ono što se radi kod nas upućuje na to da je naplata kazni (obezbeđivanje javnih prihoda) u stvari svrha propisa, a ne rešenje nekog problema, omogućavanje funkcionisanja nečega i olakšanje procedura.
I ovo sve, nadam se, objašnjava, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.