I UVOD
Izmene Zakona o radu koje su stupile na snagu 29. jula ove godine ocenjene su kao pozitivne, kako od strane poslodavaca i sindikata, tako i od strane EU i stranih investitora, a ponajviše samog predlagača navedenih izmena Vlade R. Srbije, koja je ceneći dalekosežne posledice ovog zakona kao najbitnije navela omogućavanje lakšeg zapošljavanja i približavanje domaćeg zakonodavstva evropskom zakonodavstvu.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasniku RS“, br. 75/2014) donosi brojne novine, koje su generalno gledano usmerene u dobrom pravcu, ali čijom (ne) celishodnošću se ovde nećemo baviti.
Povod za pisanje ovog komentara je nerazumevanje velikog broja zaposlenih i poslodavaca kako u privatnom, tako i u javnom sektoru pitanja “minulog rada” koji je odomaćen u našem zakonodavstvu dugi niz decenija. Tačnije, nejasnoće se javljaju oko mogućnosti smanjenog obračuna plate, a što je predmet interesovanja kako zaposlenih, tako i poslodavaca, svakog iz sopstvenih pobuda. A pre svega toga, diskriminacije privatnog sektora koja je vidno izražena trenutnim pozitivnim zakonodavstvom, a koja je svoju još zamršeniju konkretizaciju dobla usklađivanjem Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama sa Zakonom o radu.
II ZAKONSKA REŠENJA
Tekst člana 108. Zakona o radu (Sl. glasniku RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013) pre navedenih izmena je glasio:
“Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) za rad na dan praznika koji je neradni dan – najmanje 110% od osnovice;
2) za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice;
3) za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice;
4) po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu – 0,4% od osnovice.
Ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja.
Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.
Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.”.
Nakon navedenih izmena tekst čl. 108. Zakona o radu (Sl. glasniku RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) glasi:
“Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) za rad na dan praznika koji je neradni dan – najmanje 110% od osnovice;
2) za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice;
3) za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice;
4) po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (u daljem tekstu: minuli rad) – najmanje -0,4% od osnovice.
Pri obračunu minulog rada računa se i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika iz člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica saposlodavcem u skladu sa zakonom.
Ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom odosnova uvećanja.
Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovurada u smenama.
Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.”
Kao što se iz navedenog može sagledati, pored brisanja prava na obavezno uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, s tim da ovo pravo i dalje može biti uređeno opštim aktom i ugovorom o radu, druga novina, koja je predmet naše priče, je izvršeno preciziranje da se uvećanje zarade za minuli rad, koje se obračunava najmanje 0,4 % od osnovice, obračunava samo na osnovu radnog vremena provedenog kod poslednjeg, odn. aktuelnog poslodavca, a ne kao do sada za sve godine radnog staža.
III POVEZANA ZAKONSKA REŠENJA
Dodat je i nov stav kojim je predviđeno da se pri obračunu minulog rada računa i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca predhodnika iz čl. 147 Zakona, kao i kod povezanih lica u skladu sa Zakonom.
Čl. 147. Zakona o radu dakle predviđa zaštitu zaposlenih u slučaju promene poslodavca, pa tako:
“U slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sveu govore o radu koji važe na dan promene poslodavca.“
Čl. 62. stav 2. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasniku RS“, broj 36/2011, 99/2011 i 83-2014-dr.zakon), predviđeno je šta se smatra povezanim licima kada su u pitanju pravna lica:
“Povezanim licem u smislu ovog zakona u odnosu na određeno pravno lice smatra se:
1) pravno lice u kojem to pravno lice poseduje značajno učešće u kapitalu, ili pravo da takvo učešće stekne iz konvertibilnih obveznica, varanata, opcija i slično;
2) pravno lice u kojem je to pravno lice kontrolni član društva (kontrolisano društvo);
3) pravno lice koje je zajedno sa tim pravnim licem pod kontrolom trećeg lica;
4) lice koje u tom pravnom licu poseduje značajno učešće u kapitalu, ili pravo da takvo učešće stekne iz konvertibilnih obveznica, varanata, opcija i slično;
5) lice koje je kontrolni član tog pravnog lica;
6) lice koje je direktor, odnosno član organa upravljanja ili nadzora tog pravnog lica.”
Narednim stavovima je precizirano da značajno učešće u kapitalu postoji ako jedno lice poseduje više od 25 % udela prava glasa u društvu, samo ili sa dr. licima, a većinsko učešće postoji ako takvo lice poseduje više od 50 % prava glasa u društvu.
Kontrolom pravnog lica smatra se pravo ili mogućnost jednog lica, samostalno ili sa drugim licima da vrši kontrolni uticaj na poslovanje drugog lica putem učešća u osnovnom kapitalu, ugovora ili prava na imenovanje većine direktora, odnosno članova nadzornog odbora.
Kontrolni član pravnog llica je ono lice koje samostalno ili sa povezanim licima poseduje većinsko učešće u osnovnom kapitalu društva.
Pod zajedničkim delovanjem smatra se delovanje dva ili više lica, kada na osnovu izričitog ili prećutnog sporazuma koriste glasačka prava u određenom licu ili preduzimaju dr. radnje u cilju zajedničkog uticaja na društvo.
IV USKLAĐIVANJE POSEBNIH ZAKONA SA ZAKONOM O RADU
Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike je dalo saopštenje da ni jedan zaposleni neće biti izuzet od primene Zakona o radu, uključujući i odredbe o obračunu minulog rada, da li kroz njegovu direktnu primenu, na zaposlene na koje se taj zakon direktno odnosi, ili izmenom posebnih zakona (Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama).
Zakon o radu kao opšti propis ne može da derogira posebne zakone, već će se, kako se navodi u saopštenju, posebni zakoni uskladiti sa Zakonom o radu u delu koji reguliše pitanje minulog rada.
Nakon sprovedene procedure po hitnom postupku za izmene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, kojima će se na isti način kao u Zakonu o radu regulisati pitanje minulog rada, konačno su navedene izmene i objavljene u Sl.glasniku 99/2014 11. septembra.
Dakle, do izmena navedenih zakona, odn. njihovog usklađivanja sa Zakonom o radu na zaposlene u državnom sektoru na koje se primenjuju Zakon o platama državnih službenika i nameštenika (ministarstva, posebne organizacije i službe Vlade I dr.) i Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (zdravstvo prosveta, kultura i dr.) senije primenjujivalo novo zakonsko rešenje po pitanju obračuna minulog rada. Dakle, njima se još uvek, prilikom obračuna minulog rada uzimao u obzir celokupni radni staž, a ne samo staž kod aktuelnog poslodavca.
Zakon o platama državnih službenika I nameštenika (Sl. glasniku RS”, broj 62/2006, 63/2006-ispr., 115/2006-ispr., 101/2007, 99/2010 i 108/2013) pre navedenih izmena u čl. 23. predviđa dodatak na platu po osnovu minulog rada:
„Državni službenik ima pravo na dodatak na osnovnu platu od 0,4% osnovne plate za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu (minuli rad).“
Nakon izmena navedenog zakona Zakonom o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštnika („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014) koji je u primeni od 19. septembra, pomenuti član glasi:
“Državni službenik ima pravo na dodatak na osnovnu platu od 0,4% osnovne plate za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca, bez obzira u kom državnom organu je bio zaposlen (minuli rad).”
Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (Sl. glasniku RS”, br. 34/2001, 62/2006-dr.zakon, 116/2008-dr.zakon, 116/2008-dr. zakon i 92/2011, 99/2011-dr.zakon, 10/2013 i 55/2013) pre navedenih izmena u čl. 5. stav 1 tač 1. je predviđao dodatak na platu za:
“1) vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) – u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu;“
Nakon izmena ovog zakona Zakonom o dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasniku RS“, br. 99/2014) koji je takođe u primeni od 19. septembra, navedeni član predviđa dodatak na platu za:
“1) vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) – u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca, u smislu člana 1. ovog zakona;”
Dodat je i stav 2 koji predviđa:
“Sve ustanove u istoj delatnosti obuhvaćene istim planom mreže, odnosno osnovane od istog nivoa vlasti smatraju se istim poslodavcem u smislu stava 1. ovog člana.”
V PITANJE JAVNIH PREDUZEĆA
Dodatnu zbrku uvodi i pitanje javnih preduzeća, koja se analizom navedenih zakona ne mogu podvesti pod kategoriju na koju se primennjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.
Čl. 1 Zakona o platama u državnim organima i javnim službama koji predviđa na koga se sve ovaj zakon primenjuje u stavu 1 tač 3) i 4) predviđa da se njime uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja:
„3) zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave;
4) zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje;“
Zakon o javnim službama u čl. 1. stav 1 definisano je šta su javne službe, pa tako:
„Javnom službom u smislu ovog zakona smatraju se ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom, koji obavljaju delatnosti odnosno poslovekojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana odnosno zadovoljavanje potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesau određenim oblastima.“
Članom 3. navedenog zakona napravljenja je distinkcija između ustanova i preduzeća prema delatnosti za koju se osnivaju, pa tako:
Stav 1 predviđa:
„Radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti: obrazovanja, nauke, kulture, fizičkekulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja,osnivaju se ustanove.“
Stav 3 predviđa:
„Za obavljanje delatnosti odnosno poslova utvrđenih zakonom u oblasti: PTT saobraćaja, energetike, puteva, komunalnih usluga i drugim oblastima određenimzakonom, osnivaju se preduzeća.“
Dakle, da rezimiramo, javno preduzeće se ne može podvesti pod kategoriju na koju se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, jer se pre svega finansira iz sopstvenih prihoda.
Između ostalog izdato je i saopštenje, da se paket zakona kojim se usklađuje minuli rad u privatnom i javnom sektoru (Zakona o državnim službenicima i Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, Zakona o dopuni zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Zakona o izmenama i dopunama zakona o državnoj upravi) ne odnosi na javna preduzeća.
VI ZAKLJUČAK
Ako stavimo po strani činjenicu da se do stupanja na snagu usklađivanja navedenih zakona sa Zakonom o radu primenjuje različit tretman za zaposlene u privatnom i javnom sektoru, kao minornu činjenicu, jer je samo pitanje ekspeditivnosti zakonodavnih organa pitanje donošenja a samim tim i stupanja na snagu navedenih izmena, postavlja se pitanje opravdanosti različitog tretmana zaposlenih i nakon navedenog usklađivanja.
Naime, ministarka državne uprave i lokalne samouprave se zalagala da se prilikom navedenih izmena po pitanju minulog rada novo zakonsko rešenje ne primenjuje u institucijama i ustanovama koje su osnovane od strane istog nivoa vlasti.
Te ako bi neko ko je radio u bolnici prešao u državnu upravu, neće mu se računati staž proveden u bolnici. Takođe ista je situacija ukoliko neko pređe iz lokalne uprave u republičku administraciju.
Međutim, ukoliko nastavnik pređe iz jedne škole u drugu, njemu će se prilikom obračuna minulog rada u obzir uzeti sve godine radnog staža, dakle i one iz predhodne škole.
Lekar koji nakon Doma zdravlja, osnovanog od strane opštine radni odnos zasnuje u bolnici čiji je osnivač Republika Srbija, njemu će se takođe računati ukupni radni staž prilikom obračuna minulog rada.
Poslednji slučaj predstavlja čak i izuzetak od izuzetka da se novo zakonsko rešenje nece primenjivati u institucijama i ustanovama osnovanim od strane istog nivoa vlasti, odn. primenjivaće se u onim osnovanim od strane različitih nivoa vlasti, što je opravdano kroz obrazloženje da su navedene izmene pa i izuzeci u skladu sa omogućavanjem pokretljivosti zaposlenih u zdravstvu.
Navedeno zalaganje je i konkretizovano novim stavom 2 čl 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, s tim što je kao izuzetak od novog obračuna minulog rada (samo za svaku punu godinu rada ostvarenu kod aktuelnog poslodavca) pored institucija osnovanih od strane istog nivoa vlasti, precizirano da se novo rešenje ne primenjuje ni u situaciji kada su poslodavci ustanove obuhvaćene istim planom mreže.
Postavlja se pitanje, da li se minulom radu mogu radovati samo nastavnici, lekari i sl. izuzeci uz svu čast ukazanu navedenim profesijama ili je “zakon isti za sve” i po čemu su oni zaslužniji od bilo kod drugog zaposlenog u R. Srbiji u javnom, a da ne govorimo o privatnom sektoru, koji je po svemu sudeći zasebna kategorija i gde pokretljivost zaposlenih na tržištu rada očigledno “nema nikakvog smisla”.
dipl. pravnik Jelena Petrović
