Konkretan povod za pisanje ovog komentara je tekst objavljen u najtiražnijim dnevnim novinama pod nazivom „DA LI ĆETE I DALJE DAVATI MITO – U zatvor ako častite lekara čokoladom“, u kome je izneto par „neverovatnih“ besmislica, neistina pa i neka pogrešna tumačenja. U tekstu je rečeno, citiat: “Zakon je jasan. Davanje poklona lekaru, pa čak i bombonjere ili viskija, krivično je delo zbog koga se ide u zatvor. … Robiju od tri godine, po Krivičnom zakoniku, mogu da očekuju pacijenti – koji poklone daju, i lekari koji ih primaju. … ”. U svemu, novinski tekst se poziva na navodne izjave stručnjaka iz krivično-prave oblasti.
Naravno, na početku dajemo odgradu, da novinari možda, kao i u mnogim slučajevima nisu preneli tačno ni u potpunosti ono što je rečeno. Autoru ovog teksta je potpuno neverovatno (i ne želi da veruje u to) da bi neki ozbiljan stručnjak mogao dati tako pogrešnu ocenu, te je sklon da veruje da se radi o ustaljenoj praksi, odnosno senzacionlaističkom (tabloidnom) pisanju putem prilagođavanja izjava, izvlačenju iz konteksta i sl.
Ali, bez obzira, ono napisano je potpuno netačno, i na to se mora reagovati.
Iako autor ovog komentara nije stručnjak za krivično pravo (niti pokušava to da bude), par stvari u celoj postavci stvari su nelogične i nameću se određena pitanja.
Da krenemo redom.
Možda je najbolje odmah na početku izneti mišljenje autora ovog teksta, prema trenutno važećim propisima davanje bilo kakvog poklona lekaru nije i nikako ne može biti krivično delo, i to iz najmanje dva razloga:
- prvi je u domenu pravne filozofije a tiče se radnje izvršenja i samog bića dela;
- drugi je na polju formalnih pretpostavki, odnosno propisanosti zakonom.
Da ne bude zabune, stav autora je da zahtevanje, nuđenje, primanje i davanje koristi lekaru zaposlenom u državnoj ustanovi zdravstvene zaštite (ili bilo kome drugom), da bi ovaj radio svoj posao na koji ga zakon obavezuje, svakako mora biti kažnjivo. Ali, ako tumačimo zakon onako kako sada glasi, nažalost sada nije.
Na početku podsetićemo na dva osnovna postulata krivičnog prava, data u prva dva člana KZ. Prvo, nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno. Drugo, nema kazne bez krivice. Kazna i mere upozorenja mogu se izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo.
Dakle, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.
U navedenom novinskom tekstu se govorilo da su u pitanju dela, primanje i davanje mita.
Krivični zakonik (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) – u daljem tekstu: KZ, u Posebnom delu, Glava 33. KRIVIČNA DELA PROTIV SLUŽBENE DUŽNOSTI, članovima 367. i 368, sankcioniše krivična dela „Primanje mita“ i „Davanje mita“.
Pre bilo kakve analize, daćemo navedene članove, onako kako oni doslovce glase:
„Primanje mita
Član 367.
(1) Službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina.
(2) Službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti, kazniće se zatvorom od dve do osam godina.
(3) Službeno lice koje izvrši delo iz st. 1. ili 2. ovog člana u vezi sa otkrivanjem krivičnog dela, pokretanjem ili vođenjem krivičnog postupka, izricanjem ili izvršenjem krivične sankcije, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.
(4) Službeno lice koje posle izvršenja, odnosno neizvršenja službene radnje, navedene u st. 1. do 3. ovog člana, a u vezi s njom, zahteva ili primi poklon ili drugu korist, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(5) Strano službeno lice koje učini delo iz st. 1. do 4. ovog člana, kazniće se kaznom propisanom za to delo.
(6) Odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu koje učini delo iz st. 1, 2. i 4. ovog člana, kazniće se kaznom propisanom za to delo.
(7) Primljeni poklon i imovinska korist oduzeće se.
Davanje mita
Član 368.
(1) Ko službenom ili drugom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist da službeno lice u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili ko posreduje pri ovakvom podmićivanju službenog lica, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(2) Ko službenom licu ili drugom učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist da službeno lice u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili ko posreduje pri ovakvom podmićivanju službenog lica, kazniće se zatvorom do tri godine.
(3) Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjuje se i kada je mito dato, ponuđeno ili obećano stranom službenom licu.
(4) Učinilac dela iz st. 1. do 3. ovog člana koji je prijavio delo pre nego što je saznao da je ono otkriveno može se osloboditi od kazne.
(5) Odredbe st. 1, 2. i 4. ovog člana primenjuju se i kad je mito dato, ponuđeno ili obećano odgovornom licu u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu.“.
Dakle, da rezimiramo, prema članu 367. KZ primanje mita čini službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog, da, u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem:
– izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti,
– izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti.
– posle izvršenja, odnosno neizvršenja neke službene radnje, a u vezi s njom.
Takođe, predviđeno je da se kažnjava i strano službeno lice koje učini neko od nevedenih dela kao i odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu koje učini takvo delo.
Prema članu 368. KZ, davanje mita čini onaj ko službenom ili drugom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist ili ko posreduje pri podmićivanju da službeno lice u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem:
- izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti;
- izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti.
Navedene odredbe primenjuje se i kada je mito dato, ponuđeno ili obećano stranom službenom licu ili odgovornom licu u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu.
Dakle, generalno, radi se o nekim radnjama koje čini neko lice u okviru svog posla, ali zloupotrebom svoje pozicije i ovlaćenja. Mito se daje i prima da se nešto uradi ili ne uradi u vezi nekih ovlašćenja, npr. da se neka situacija reši preko reda, ili nešto dodeli ako nema zakonskog osnova, ili da se spreči neka radnja (recimo rušenje nelegalnog objketa) itd.
Ne može se, dakle, govoriti da mito postoji kada dodatno plaćate zidaru da Vam hitno izvede građevinske radove pre nego nekom drugom, ali može kad referenta u državnom organu platite da izda rešenje o građevinskoj dozvoli preko reda ili ako nisu podneti svi potrebni dokumenti.
Da li je primanje poklona uopšte bilo kakvo delo?
Za davanje odgovora na ovo pitanje analiziraćemo elemente ovih dela.
Dakle, rekli smo šta predstavlja primanje a šta davanje mita.
Prvo, vidimo da, iako su to tehnički dva dela, ona su povezana, da se radi o “dvostranim” delima. Jer, po logici stvari nema primanja mita bez davanja istog. Moraju da postoje najmanje dva izvršioca čija su činjenja povezana.
Tu, dolazimo do pitanja, da li se u našem pravnom sistemu (trenutno) može nekome “poturiti” to delo, odnosno da li se neko može “navući” da primi mito. Govorimo o često sprovođenoj policijskoj proceduri sa obeleženim novčanicama koja se praktikuje, pogotovo kod otkirvanja ovih dela kod lekara. Ono što moramo postaviti kao pitanje, šta je tu sa licem koje je “dalo” mito tj. obeležene novčanice, koji je njegov formalno-pravni tretman? Da li je on oslobođeni izvršilac dela ili nešto drugo? Ne može biti “insajder” jer takvo što nije zakonom regulisano. Da li je on možda svedok saradnik i da li ispunjava uslove za istog? Ako jeste, onda je on (po slovu zakona) okrivljeni koji je u potpunosti priznao da je učinio krivično delo (okrivljeni saradnik), a značaj njegovog iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnog dela je pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinio.
KZ kaže da se jedino može osloboditi od kazne učinilac dela – davalac mita, koji je prijavio delo pre nego što je saznao da je ono otkriveno, ali u tom slučaju on je ipak označen kao učinilac dela.
Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) svrstava ova dela u krivična dela u odnosu na koja se primenjuju posebne dokazne radnje. U čl. 174. kaže da ako su ispunjeni uslovi, na obrazloženi predlog javnog tužioca sud može odrediti simulovanu kupovinu, prodaju ili pružanje poslovnih usluga ili simulovano davanje ili primanje mita.
Ali isti zakon u čl. 176. kaže da sprovođenje simulovanih poslova, izvršava, po pravilu, ovlašćeno lice policije, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojnobezbednosne agencije, a ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja i drugo ovlašćeno lice. O sprovođenju simulovanih poslova sačinjavaju se dnevni izveštaji koji se zajedno sa prikupljenim snimcima dostavljaju sudiji za prethodni postupak i javnom tužiocu, na njihov zahtev. Ovlašćeno lice koje zaključuje simulovani posao ne čini krivično delo ako je radnja koju preduzima krivičnim zakonom predviđena kao radnja krivičnog dela. Zabranjeno je i kažnjivo da to ovlašćeno lice podstrekava drugog na izvršenje krivičnog dela.
Šta je onda davalac mita koji nije ovlašćeno lice već pacijent? U ranijem ZKP govorilo se o drugom licu koje može da sprovede ove radnje, ali samo ako postoji naredba istražnog sudije.
Da li je taj davalac mita možda prikriveni islednik koji je prema čl. 185. ZKP po pravilu, ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojnobezbednosne agencije, a ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja i drugo lice, koje može biti i strani državljanin. Međutim, ovog islednka pod pseudonimom ili šifrom određuje ministar nadležan za unutrašnje poslove, direktor Bezbednosno-informativne agencije ili direktor Vojnobezbednosne agencije, odnosno lice koje oni ovlaste kada sudija za prethodni postupak obrazloženom naredbom odredi da postoji potreba za posebnom dokaznom radnjom angažovanja prikrivenog islednika.
Ovo je postavljeno samo kao pitanje i nećemo dalje analizrati. Konstatovaćemo samo da tu postoji neka nelogičnost koja takve postupke (po mišljenju autora teksta) čini problematičnim.
Fokusiraćemo se na ono, po mišljenju autora bitno, tj. da se po slovu zakona kod primanja i davanja mita:
- zahteva ili nudi nešto (nekakva korist),
- radi o službenim licima;
- radi o službenim radnjama i službenim ovlašćenjima.
Znači, radi se o nekoj radnji koja se čini u okviru (ili prekoračenjem) službenih ovlašćenja, i još bitnije, postoji zahtev kod primaoca mita za nekakvom koristi ili ponuda iste kod davaoca mita.
Dakle, ovako kako je postavljeno, zahtev i ponuda (kod oba dela), moraju da postoje pre izvršenja odnosno neizvršenja te službene radnje, ili (samo kod primanja mita) da službeno lice posle službene radnje, a u vezi s njom, zahteva ili primi poklon ili drugu korist. Takođe, bitno je da postoji svest da je korist zahtevana ili ponuđena i da je u vezi sa tom radnjom, znači da kod primaoca postoji saznanje zašto je korist primio a kod davaoca zašto mu je učinio istu.
Ispravnost iznetog stava, dokazuje i sudska praksa.
Apelacioni sud u Beogradu, u svojoj presudi Kž1 6601/2010 od 27. decembra 2010. god. zaključuje da okrivljeni nije mogao da izvrši službenu radnju iz optužnog akta, jer ista prevazilazi okvire njegovih službenih ovlašćenja, te nije ni mogao izvrši predmetno krivično delo. Isti sud u presudi Kž1 6601/2010 od 27. decembra 2010. god. dalje zaključuje da je za postojanje umišljaja, odnosno krivice, neophodno i postojanje svesti okrivljenog da se zahteva ili prima poklon ili druga korist, kao i svest o izvršenju ili ne izvršenju službene radnje povodom koje se prima ili zahteva poklon ili korist.
Okružni sud u Nišu, u presudi Kž. 1559/2009 od 24. septembra 2009. godine kaže da bi postojalo krivično delo davanje mita neophodno je da radnja koju vrši službeno lice i za čije izvršenje primi poklon, spada u delokrug njegovih službenih ovlašćenja.
Međutim, zakonom uopšte nije predviđen slučaj da se davalac kažnjava za davanje mita u slučaju da se poklon učini nakon izvršene radnje, ako ga nije unapred nudio. Jer, po slovu zakona, mito u tom slučaju postoji samo na strani primaoca kada traži ili primi korist nakon radnje, ali za davaoca ta radnja nije inkriminisana.
I gde je tu dvostranost i povezanost dela? Kako uopšte dokazati svest kod primaoca, da zna zbog čega prima poklon ako sa druge strane davalac uopšte nije sankcionisan za davanje poklona?
Ono što autoru takođe nije nikako jasno, zašto se pronose tako neodgovorna i paušalna mišljenja kojima se zbunjuje javnost. Pa čak i u situacijama kada postoji namera da se nešto učini, ne mora uvek doći do osude. Šta je sa ostalim načelima u krivičnom pravu? KZ recimo, takođe predviđa (član 18.) da nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja. Delo je malog značaja postoji ako je stepen krivice učinioca nizak, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije a to važi za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna. Da li davanje na čokolade, čak i kada je dato kao mito, može da predstavlja delo malog značaja? Sigurno da.
Da ne ulazimo detaljno u dalje razlaganje, pa da cenimo krivicu koja postoji (čl. 22. KZ) ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Da li se s obzirom na kulturni milje, od svakog može očekivati da zna da je „davanje čokolade na poklon“ mito? Ili, da li možemo dokazati umišljaj (čl. 25. KZ), odnosno da je krivično delo je učinjeno sa umišljajem, tj. kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao.
Čak i kada se utvrdi da sve napred nevedeno (svest, krivica…) postoji, primenjuju se opšta pravila o odmeravanju kazne (član 54. KZ), prema kojima sud učiniocu krivičnog dela odmerava kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to delo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti), a naročito: stepen krivice, pobude iz kojih je delo učinjeno, jačinu ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, raniji život učinioca, njegove lične prilike, njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela, kao i druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca.
Zaključak u vezi svega iznetog je jasan. Izneta tvrdnja, (doslovno prenete iz novinskog teksta): „: “Zakon je jasan. Davanje poklona lekaru, pa čak i bombonjere ili viskija, krivično je delo zbog koga se ide u zatvor”, ne samo da je netačna, već (po mišljenju autora naravno), čak i ako nema namere za izazivanjem neke posledice, predstavlja posebnu vrstu dela, u svom kvalifikovanijem obliku, jer se čini putem sredstava javnog informisanja.
Da li lekar uopšte može da primi ili da mu se ponudi mito?
Drugo, mnogo značajnije pitanje (po mišljenu autora teksta) je, da li je lekar uopšte lice koje može da izvrši primanje mita i da li se lekaru uopšte može dati mito?
Po mišljenju autora ovog teksta, ako pođemo od onog što je napisano u zakonu a što je pretpostavljamo zakonodavac valjda hteo kad je sankcionisao ova ponašanja, uopšte se ne može govoriti o tome, bar ako govorimo o pružanju zdravstvenih usluga.
Zašto?
Veoma jednostavno. Zbog kruga lica koja mogu da prime mito odnosno izvrše zabranjenu radnju. U članu 367. KZ kaže decidno da delo primanja mita čini “službeno lice“ koje …. Kod davanja mita je stvar postavljena iz drugog ugla pa se kaže da delo davanja mita čini onaj ko „službenom ili drugom licu učini…“. Ovde se mora dati jedno pojašnjenje, drugo lice koje se pominje je lice koje prima korist ali da bi neko službeno lice učinilo nešto (neki posrednik, naredbodavac i sl). Lekar može biti to drugo lice, ako npr. kao posrednk utiče na nekog službenika državnog organa da izda neko rešenje i sl.
Dakle, po tekstu zakona primanje mita može učiniti samo službeno lice, a mito se može dati samo službenom licu. Kako god, radnju zbog koje se mito daje može izvršiti samo službeno lice.
KZ kaže da se mito se može dati i odgovornom licu u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu. Ali, zaboravlja se da to mora biti u vezi nekih službenih ovlašćenja. Znači, radi se o preduzećima, ustanovama ili drugim subjektima kojima je povereno vršenje nekih javnih ovlašćenja. Međutim, nisu sva zaposlena lica u nekom preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu autiomatski i odgovorna lica u njima. Status odgovornog lica je propisan posebnim zakonima i osnivačkim aktima tih subjekata.
Druga lica, osim službenih i odgovornih, nisu pomenuta u KZ
Postoji još jedno bitno obeležje. Zašto se mito traži odnosno daje? Kako zakon kaže, daje se da bi službeno lice u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvršilo ili ne neku službenu radnju.
Dakle, radi se o službenoj radnji u okviru službenog ovlašćenja koje mogu vršiti samo službena lica ili lica kojima su takva ovlašćejna poverena a koja se onda izjednačavaju sa službenim licima.
Tako da, svako lice koje vrši službene radnje u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem, jeste službeno lice u smislu zakona.
KZ u članu 112. stav 3. daje definiciju “službenog lica” pod kojim se smatra:
1) lice koje u državnom organu vrši službene dužnosti;
2) izabrano, imenovano ili postavljeno lice u državnom organu, organu lokalne samouprave ili lice koje stalno ili povremeno vrši službene dužnosti ili službene funkcije u tim organima;
3) javni beležnik, izvršitelj i arbitar, kao i lice u ustanovi, preduzeću ili drugom subjektu, kojem je povereno vršenje javnih ovlašćenja, koje odlučuje o pravima, obavezama ili interesima fizičkih ili pravnih lica ili o javnom interesu;
4) službenim licem smatra se i lice kojem je faktički povereno vršenje pojedinih službenih dužnosti ili poslova;
5) vojno lice.
Stav 4. istog člana kaže da se stranim službenim licem smatra lice koje je član, funkcioner ili službenik zakonodavnog ili izvršnog organa strane države, lice koje je sudija, porotnik, član, funkcioner ili službenik suda strane države ili međunarodnog suda, lice koje je član, funkcioner ili službenik međunarodne organizacije i njenih organa, kao i lice koje je arbitar u stranoj ili međunarodnoj arbitraži.
Stav 4. istog člana kaže dalje da se odgovornim licem u pravnom licu smatra lice koje na osnovu zakona, propisa ili ovlašćenja vrši određene poslove upravljanja, nadzora ili druge poslove iz delatnosti pravnog lica, kao i lice kome je faktički povereno obavljanje tih poslova. Odgovornim licem smatra se i službeno lice kad su u pitanju krivična dela kod kojih je kao izvršilac označeno odgovorno lice, a u ovom zakoniku nisu predviđena u glavi o krivičnim delima protiv službene dužnosti, odnosno kao krivična dela službenog lica.
Dalje, važi i opšta pretpostavka da je posebnim zakonima propisano ko su službena lica i kakva su im ovlašćenja. Generalno, bez obzira da li se radi o policiji, organima koji rešavaju u upravnom postupku ili pak šumarima, radi se o javnim ovlašćenjima.
S druge strane, ako nema statusa službenog lica ne možemo govoriti ni o službenoj dužnosti, jer. npr. lekara nema kod krivičnog dela “Zloupotreba službenog položaja” iz člana 359. KZ, koje čini službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog. Nema ih ni kod dela “Nesavestan rad u službi” iz člana 361. KZ, koje čini službeno lice koje kršenjem zakona ili drugih propisa ili opštih akata, propuštanjem dužnosti nadzora ili na drugi način očigledno nesavesno postupa u vršenju službe, iako je bilo svesno ili je bilo dužno i moralo biti svesno da usled toga može nastupiti teža povreda prava drugog ili imovinska šteta. Dakle postupanja lekara u vezi pružanja medicinske pomoći nisu u korpusu krivičnih dela protiv službene dužnosti iz glave 33. KZ.
Ali jesu u posebnoj grupi krivčnih dela iz glave 23. KZ “KRIVIČNA DELA PROTIV ZDRAVLJA LJUDI”., recimo “Nesavesno pružanje lekarske pomoći” iz člana 251. Kz koje čini lekar koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica. Ili “Neukazivanje lekarske pomoći” iz člana 253. KZ koje čini lekar koji protivno svojoj dužnosti odbije da ukaže lekarsku pomoć licu kojem je takva pomoć potrebna, a koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život ili opasnosti nastupanja teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja.
Ono što se postavlja kao pitanje kada su lekari postali službena lica i koja to oni javna ovlašćenja vrše? Koliko je autoru poznato, jedan od uvek aktulenih a neispunjenih zahteva komora zdravstvenih radnika, upravo jeste da dobiju status službenog lica da bi se napad na njih tretirao kao napad na službeno lice i kao takav strožije sankcionisao. Šta onda traže ako to već imaju tj. jesu?
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (“Sl. glasniku RS”, broj 107/2005, 72/2009-dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013-dr.zakon i 93/2014) zdravstvenim radnicima nije dat status službenih lica niti je propisano da oni vrše neka javna ovlašćenja. Zdravstvena delatnost, po ovom zakonu, je delatnost kojom se obezbeđuje zdravstvena zaštita građana, a koja obuhvata sprovođenje mera i aktivnosti zdravstvene zaštite koje se, u skladu sa zdravstvenom doktrinom i uz upotrebu zdravstvenih tehnologija, koriste za očuvanje i unapređenje zdravlja ljudi, a koju obavlja zdravstvena služba. Znači radi se o pružanju zdravstvenih usluga a ne o javnim ovlašćenjima.
S druge strane, zdravstvo možemo posmatrati kao vrstu javne službe. Prema Zakonu o javnim službama (“Sl. glasnik RS”, br. 42/91, 71/94, 79/2005-dr.zakon, 81/2005-ispr.dr.zakona, 83/2005-ispr.dr.zakona i 83/2014-dr.zakon), javnim službama smatraju se ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom, koji obavljaju delatnosti odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana odnosno zadovoljavanje potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesa u određenim oblastima. Takođe, i građani mogu obavljati određene delatnosti, odnosno poslove javnih službi u skladu sa zakonom.
Ali, po mišljnju autora teksta, postupak lečenja tj. pružanja medicinske pomoći je pružanje zdravstvene usluge, dok se poslovi u vezi ostvarenja prava na zdravstvenu zaštitu mogu posmatrati kao poslovi javne službe u vršenju javnih ovlašćenja. Da pojasnimo, po mišljenu autora, odbijanje lekara da nekome pruži medicinsku pomoć jer isti nema izabranog lekara ili karton u konkretnoj medicinskoj ustanovi je postupak vršenja javnog ovlašćenja (odlučivanje o nečijem pravu), ali sam pregled i pružanje pomoći, izvođenje zahvata ili prepisivanje lekova, je zdravstvena usluga, to je deo rada u okviru medicinskog zanata.
Postoje međutim i neke situacije gde lekari mogu da vrše neka javna ovlaćenja propisana posebnim propisima (npr. kod proglašenja epidemija ili kod utvrđivanja sposobnosti za rasuđivanje i stavljanja pod starateljstvo fizičkih lica, davanje nalaza i mišljenja od kojih zavisi tretman okrivljenih i sl.).
S druge strane, samo pojedini lekari su odgovorna lica (direktori) ustanova u kojima rade, ne svi.
Dakle, da bi mogli govoriti o mitu, moralo bi se prvo utvrditi koje je javno ovlašćenje u pitanju, da li se uopšte radi o ovlašćenju, koja su i kakva lica u pitanju… Znači, svaka konkretna radnja prvo mora da prođe ovu logičku proveru, pa tek onda da se utvrđuje da li mito postoji ili ne.
Umesto zaključka
Šta uopšte zaključiti nakon ovakve analize? Da je (ponovo) jedino što možemo da konstaujemo činjenica da ni sam zakon nije najbolje napisan i da zaista postoje nepreciznosti i nejasnoće koje sam postupak čine problematičnim?
Autor ovde jedino može da ponovi svoj stručni stav, da, bez obzira na lični stav prema nekoj vrsti ponašanja, ono što stoji u zakonu mora biti sprovedeno onako kako piše i bez slobodnog tumačenja. Ono na čemu se uvek mora insistirati je zakonitost i ispravna porcedura. Pri tumačenju, uvek moramo poći od jednog od osnovnih postulata u pravu, od ustavnih načela, i načela krivičnog postupka, a to je da se propisi u primeni tumače restriktivno, što uže, znači, prvo se gleda da li postoji direktna zabrana, pa dalje. Ovo je u stvari problem pravnog sistema i pisca zakona, ali ako propis već postoji mora da se primenjuje onako kako piše, poštujući postulate i logiku pravnog sistema. Ako nešto ne piše u propisu onda i ne postoji. Pravni sistem ne čini jedan propis i ne može se usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom i lex specialis propisu, da li se radi o prunudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, a šta pravila krivičnog postupka, da li postoji kolizija sa drugim propisima itd., a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na proj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). Prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Ono što se ne radi nikada, odnosno zabranjeno je, to je tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe.
Ovde se radi tumačenju od koga zavisi zakonitost sprovodenih radnji i izrečene kazne. Praksa možda jeste takva, ali to što se nešto radi oduvek ne znači da je zakonito.
Problem (koji je uzrok svega) na koji autor konstantno ukazuje je sistemski, loše napisani propisi i loše tumačenje istih. Ali, ovde teoretski ulazimo i u osnove našeg pravnog sistema, u sam pristup, od koga zavisi ne samo oblikovanje propisa nego i stručnjaka koje taj sistem iznedrava.
Ako propisu priđemo na takav način da ulazimo u sve pojedinosti, dolazimo do izvesnog stepena preciznosti, ali otvaramo druge probleme. Prvo, niko i nikada ne može da teoretski osmisli, predvidi i razradi sve moguće situacije. Uvek će život ići napred i davati nove izazove. Ali, drugo, ovakav sistem dugoročno pravi nesposobne kadrove, bez širine u razmišljanju i inertne, bez potrebe da stiču znanja (i stručna i opšta), jer će uvek tražiti tačno prepoznavanje situacije u konkretnoj normi. A ako ne nađu tačno poklapanje zaključiće da dela nema.
A ova situacija (kod mita) da imamo “usitnjeno” napisanu normu a da se primenjuje na osnovu slobodnog pristupa, e to već spada u slučajeve za Ripley-a, “Verovali ili ne”.
Inače, teoretski stav autora ovog teksta jeste da propisi, pogotovo zakoni treba da budu široko postavljeni a ne da ulaze u najsitnije pojedinosti. Međutim, za takav sistem potrebni su ozbiljni kadrovi, tj. veliki znalci sa širokim obrazovanjem koji će pisati i sprovoditi propise. A to “široko obrazovanje” ne podrazumeva samo poznavanje propisa i onoga što u njima tačno piše (što je preduslov bilo kakve priče na temu), već prave intelektualce, kulturne, načitane, sa velikim opštim znanjem (a ne pukom obaveštenosti), i veoma bitno, sa relevantnim profesionalnim ali i životnim iskustvom, te nespornim moralnim dignitetom. Znalce, koji se mogu nositi sa teretom odgovornosti i velike slobode u tumačenju i primeni propisa na konkretne životne situacije.
Znači, ako posmatramo šire, problem je ipak u neukosti (nedostatku formalnog pravnog ali i opšteg obrazovanja) pisaca propisa i onih koji te propise sprovode.
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, sve iznete tvrdnje predstavljaju vrednosni sud autora teksta i njegov kritički osvrt. Jedino to i ništa drugo.
U prilog navedednom govori i činjenica da je u prethodnom Krivičnom zakon Republike Srbije (“Sl. glasnik SRS”, br. 26/1977, 28/1977, 43/1977, 20/79, 24/q984, 39/1986, 51/1987, 619/89, 42/1989 i 21/1990 i ” Sl. glasnik RS”, br.16/1990, 49/1992, 23/1993, 67/1993, 47/1994, 17/1995, 44/1998, 10/2002, 80/2002, 39/2003 i 67/2003), postojalo posebno krivično delo “Korupcija u zdravstvu” iz člana 255e, koje se razlikovalo od dela primanja i davanja mita iz čl. 254. i 255.
Dakle delo Korupcije u zdravstvu iz član 255e tog zakona, činio je zdravstveni radnik u ustanovi zdravstvene zaštite čiji je osnivač Republika Srbija koji uslovi pružanje zdravstvene usluge ili iskoristi svoj položaj u ustanovi da bi pružio privatne zdravstvene usluge i na taj način pribavi kakvu korist za sebe ili drugoga, ili koji u vezi sa pružanjem zdravstvene usluge pribavi kakvu korist za sebe ili drugoga, i mogao je biti kažnjen zatvorom od jedne do pet godina, a od jedne do deset godina, ako je izvršenjem dela pribavljena imovinska korist u iznosu preko dvesta hiljada dinara, odnoso najmanje tri godine, ako je izvršenjem dela pribavljena imovinska korist u iznosu preko šeststo hiljada dinara.
U aktuelnom KZ zdravstveni radnici nisu uopšte pominjani, a oni kao što smo objasnili nisu službena lica.
