U majskom broju časopisa “Advokatska kancelarija” predstavili smo jedan od problema koji se javlja kod obračuna zakonske zatezne kamate, što je bio uvod za nove tekstove koji će se baviti ovim pravnim i ekonomskim fenomenom. U ovom tekstu predstavićemo jedan sličan problem, ali u ovom slučaju ne radi se o neprimenjivanju izričitih zakonskih odredbi, već o pravnoj praznini, odnosno nepostojanju zakonske odredbe o stopi zatezne kamate na dugovanja u stranoj valuti i opštem stavu praktično svih sudova zauzetom o ovoj stopi, a primenom kog stava u praksi ne dolazi do potpunog obeštećenja poverioca.
Počnimo hronološkim pregledom zakona koji su uređivali, odnosno uređuju zateznu kamatu (pre svega misli se na obračun kamate, obzirom da opšta pravila o kamati uređuje Zakon o obligacinom odnosima).
Zakon o visini stope zatezne kamate (“Sl. list SRJ”, br. 32/93, 24/94 i 28/96) u članu 2. propisivao je da se na potraživanja između domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica koja glase na plaćanje u stranoj valuti, zatezna kamata plaća po stopi od 6% godišnje. Dakle, bila je predviđena fiksna stopa od 6%. Ovaj zakon je prestao da važi 3. marta 2001. godine, stupanjem na snagu Zakona o visini stope zatezne kamate (“Sl. list SRJ”, br. 9/2001). Upravo ovde nastaje problem kada je u pitanju stopa zatezne kamata na dugovanja u stranoj valuti, jer ovaj zakon ne sadrži normu kojom bi bila definisana ova stopa. Trenutno važeći Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, br. 119/2012), koji se primenjuje od 25. decembra 2012. god. predviđa u članu 4. da se stopa zatezne kamate na iznos duga koji glasi na evre, utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, odnosno ukoliko glasi na drugu stranu valutu, utvrđuje se na godišnjem nivou u visini referentne/osnovne kamatne stope koju propisuje i/ili primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija centralna banka zemlje domicilne valute uvećane za osam procentnih poena. U stavu 3. ovog člana stoji da ukoliko referentna/osnovna kamatna stopa, iz st. 1. i 2. ovog člana, nije utvrđena kao fiksna kamatna stopa, nego je utvrđena u određenom rasponu između minimalne i maksimalne kamatne stope od strane domicilne centralne banke, stopa zatezne kamate utvrđuje se kao aritmetička sredina minimalne i maksimalne referentne/osnovne kamatne stope uvećane za osam procentnih poena.
Dakle, kako Zakon iz 2001. godine nije propisivao stopu kamate na dugovanja u stranoj valuti, u periodu njegovog važenja postojala je pravna nesigurnost. Ono što ovaj problem čini i dalje aktuelnim jeste što kod svih dugovanja koja se protežu kroz period njegovog važenja – dugovanja u stranoj valuti za period docnje pre stupanja na snagu Zakona o zateznoj kamati iz 2012. godine, i dalje postoji isti problem.
Da bi otklonili ovu pravnu nesigurnost, sudovi su zauzimali različite stavove, a kao jedan od najvažnijih je stav Višeg trgovinskog suda utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove, od 27. septembra 2004. godine da se za period od 2. marta 2001. godine primenjuje stopa zatezne kamate u visini domicilne kamate zemlje porekla valute. Kako je nešto kasnije uveden evro, ovaj sud je potvrdio prethodni stav, s tim što se na potraživanje između domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica koja glase na plaćanje u evrima od 1. januara 2002. godine (obzirom da ne postoji zemlja valute) dosuđuje kamata po stopi koju određuje Evropska centralna banka (u daljem tekstu: ECB), te se konačno sudska praksa ustalila jer je prihvaćen navedeni stav Višeg trgovinskog suda i od strane Vrhovnog suda Srbije (presuda Prev 228/06 od 29. novembra 2006. god).
Dakle, opšti stav u sudskoj praksi je da se u slučaju docnje na potraživanja u stranoj valuti plaća zatezna kamata koju propisuje i naplaćuje centralna banka domicilne države iz koje potiče ista valuta. Kako ne postoji domicilna država u kojoj je valuta EURO, u slučaju docnje u izmirenju potraživanja izraženim u toj valuti, plaća zatezna kamata prema stopi koju određuje ECB. “Ovi stavovi su široko prihvaćeni pa čak i od najviših sudskih instanci u Srbiji što je rezultiralo sudskim odlukama u tom pravcu u svim postupcima u kojima je postavljen zahtev za plaćanje kamate na osnovana potraživanja u stranoj valuti. Imajući u vidu navedeno, te period u kome su se ovi stavovi primenjivali (više od 10 godina), nema mesta promeni prakse koja je uspostavljena s obzirom na to da bi to svakako vodilo ugrožavanju principa pravne sigurnosti. Takođe, kada bi se ranije postojeća pravna praznina iz Zakona o visini stope zatezne kamate sada popunjavala primenom rešenja koje predviđa Zakon o zateznoj kamati, to bi unelo neravnopravnost subjekata, s obzirom na dugi vremenski period u kome je pravna praznina popunjavana na opisani način od strane trgovinskih sudova, sada privrednih sudova, odnosno Vrhovnog suda Srbije, sada Vrhovnog kasacionog suda.” (Stav zauzet na sednici Odeljenja za privredne sporove Privrednog apelacionog suda održanoj 12. i 14. novembra 2013. godine).
Ovde dolazimo do problema koji je predmet ovog teksta. U doktrini, s druge strane, zauzeto je drugačije mišljenje, da bi trebalo tražiti dosuđivanje zatezne kamate po referentnoj kamatnoj stopi koju propisuje Centralna banka u državi valute plus 6% godišnje. Zašto? Iz prostog razloga što je stopa koja je prihvaćena u sudskoj praksi isuviše niska i poverilac nije u potpunosti “obeštećen” u skladu sa prirodom i svrhom zatezne kamate.
Sudovi nisu i dalje ne prihvataju ovakav stav zauzet u nauci, a da li su u pravu može se zaključiti iz odredaba važećeg Zakona o zateznoj kamati koji je predvideo uvećane referentne/osnovne kamatne stope ECB ili centralne banke zemlje domicilne valute za osam procentnih poena. Dakle, zakon je upravo potvrdio stav da je bez uvećanja od 8% (u doktrini je bio zauzet stav da bi trebalo 6%) sama stopa ECB za evro ili centralne banke zemlje druge valute bila suviše niska.
Takođe, stav u sudskoj praksi je i da kada bi se ranije postojeća pravna praznina iz Zakona o visini stope zatezne kamate iz 2001. godine, sada popunjavala primenom rešenja koje predviđa Zakon o zateznoj kamati, to bi unelo neravnopravnost subjekata, s obzirom na dugi vremenski period u kome je pravna praznina popunjavana na opisani način od strane trgovinskih sudova, sada privrednih sudova, odnosno Vrhovnog suda Srbije, sada Vrhovnog kasacionog suda.
Bez obzira na stav u sudskoj praksi, kada su u pitanju potraživanja u stranoj valuti, smatramo da bi tužbeni zahtev trebalo postaviti tako, da se za potraživanja na koja se primenjuje Zakona o visini stope zatezne kamate iz 2001. godine, koji ne određuje stopu za devizna dugovanja, traži referentna stopa ECB ili centralne banke zemlje druge valute uvećana za 6% ili za 8% (odnosno onaj procenat uvećanja primenom kog se u potpunosti obeštećuje poverilac). Pri tom, da bi sud usvojio ovakav zahtev tužilac će morati da dokaže zašto zahteva ovu razliku između stope u skladu sa opšte prihvaćenim stavom suda (stope ECB ili zemlje druge valute) i ove stope uvećane za 6% ili 8%.
Ono što posebno napominjemo, iako praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) nije predmet ovog teksta, čak i ovaj sud kada utvrdi povredu nekog prava, nakon što protekne rok u kom bi država trebalo da plati naknadu zbog povrede prava, utvrđuje da će država platiti i zateznu kamatu po stopi koja je jednaka najnižoj kamatnoj stopi ECB uz dodatak od tri procentna poena, što bi značilo da i ESLJP smatra da je sama stopa ECB bez dodatnih procentih poena suviše niska da bi naknadila štetu.
Pre svega poverilac, odnosno tužilac ima pravo na ovakav zahtev u skladu sa čl. 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), koji kaže:
“Ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio
na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete.”
Dakle, i kada je stopa kamate propisana zakonom, poverilac ima pravo na veći iznos od onog koji je dobijen na ime zatezne kamate do potpune naknade štete, a tim pre kada nije propisana, kao u ovom slučaju, već postoji samo stav u sudskoj praksi. Poverilac ima pravo da traži razliku između iznosa dobijenog na ime zatezne kamate i potpune štete na osnovu člana 278. stav 2. ZOO počev od dana nastanka dužnikove docnje do isplate. Pri tom, poverilac visinu štete može opredeliti u onom iznosu koji ga dovodi u situaciju u kojoj bi se nalazio da je dužnik dug izmirio u roku, što je cilj integralne štete, odnosno potpune naknade iz člana 190. ZOO, i u skladu sa načelom jednake vrednosti davanja (čl. 15. ZOO). Dakle, trebalo bi dokazati da primenom stava sudske prakse, zbog niske stope kamate, ne dolazi do potpunog obeštećenja poverioca.
LITERATURA:
Maja Stanivuković, „Stopa zatezne kamate na ugovorna potraživanja u stranoj valuti“, Pravni život br. 12/2008, tom IV, str. 217-233.
IZVORI:
Zakon o visini stope zatezne kamate (“Sl. list SRJ”, br. 32/93, 24/94 i 28/96);
Zakon o visini stope zatezne kamate (“Sl. list SRJ”, br. 9/01 i „Sl. glasnik RS“, br. 31/11 i 73/12-OUS);
Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, br. 119/2012);
Zakon o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89(USJ), 57/89 i “Sl. list SRJ”, br. 31/93).
