Skoro svakodnevno, u raznim životnim situacijama upućeni smo na određene rokove, kako u izvršavanju privatnih obaveza tako i u „pravnom životu“. Rok je izvesna, buduća činjenica koja uvek nastupa, zapravo izvestan period vremena u kom se mora izvršiti (preduzeti) određena radnja u postupku, odnosno vreme koje mora da protekne da bi se određena radnja započela vršiti.
Ono što je specifično za rokove je upravo ta njihova determinisanost tj. određenost početka (terminus a quo, početni termin – rok od koga se nešto računa) i završetka vremenskog perioda u kome se izvesne radnje moraju izvršiti (terminus ad quem, konačni rok – rok do koga se nešto mora izvršiti) kako bi se nesmetano odvijali postupci i dosledno sprovodilo načelo ekonomičnosti i efikasnosti. U skladu sa tim, ideja autora teksta je da se ovom prilikom ne bavi teorijskim razmatranjima i definisanjem pojmova i vrsta rokova, već da pruži praktičan primer računanja rokova s obzirom da, iako ustaljena, pravila o računanju rokova u praksi neretko stvaraju probleme kod njihovog sprovođenja. Ovo posebno ako se ima u vidu računanje rokova na dane u situacijama kada poslednji dan roka pada u subotu (s obzirom da je njen uticaj na početak toka roka irelevantan) koja, za razliku od nedelje, nije izričito zakonom definisana i regulisana kao neradni dan (uz izuzetak ZKP), a što u praksi stvara brojne nedoumice, naročito kada se podnesci upućuju poštom preporučeno ili telegrafski, odnosno telefaksom s obzirom da je subota radni dan pošte.
Kada je u pitanju računanje rokova na mesece ili godine tu su stvari mnogo jasnije i ujednačenije i zbog toga ćemo posebnu pažnju posvetiti upravo računanju rokova na dane.
Pokušaćemo da kroz paralelni prikaz konkretnih zakonskih rešenja pojasnimo da li, i kakav uticaj ima subota na tok i završetak roka propisanog Zakonom o parničnom postupku (ZPP), Zakonom o opštem upravnom postupku (ZUP) i Zakonikom o krivičnom postupku (ZKP) uz praktične primere iz sudske prakse. Pre svega toga, krenućemo od samog pojma „neradni“ i „radni“ dani i posledica različitih formulacija rokova.
– Subota kao „neradni“ ili „radni“ dan –
Sam pojam „neradni“ i „radni“ dan može se različito posmatrati i tumačiti, naročito ako se uzme u obzir da u današnje vreme subota ima potpuno drugačiji tretman nego ranijih godina i da se u velikom broju slučajeva tretira kao radni dan (šestodnevna radna nedelja) a što bi moralo biti propisano konkretnim opštim aktima, te je upravo to morao biti razlog da se postojeća zakonska rešenja koja se tiču rokova, usaglase, preciziraju i prilagode novonastalim životnim prilikama a sve u cilju otklanjanja brojnih nedoumica, kako na strani pravnika, advokata tako i neukih stranaka čija prava neretko bivaju dovedena u pitanje zbog različitog i pogrešnog tumačenja i zauzimanja stavova.
Time bi se stvorila pravna sigurnost jer svakako je velika razlika između formulacije „prigovor se može izjaviti u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja rešenja“, i formulacije „Prigovor se može izjaviti u roku od pet dana od dana dostavljanja rešenja“, kod kojih samo jedna reč („radnih“) direktno utiče na tok roka koji je duži u prvom slučaju, a samim tim i na preduzimanje ostalih povezanih radnji, a prvenstveno na samo pravo podnosioca ukoliko prigovor nije blagovremen.
Pre svega, po logici stvari, pitanje radnog i neradnog dana može da definiše samo zakon kojim se tretira rad, a to je Zakon o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) koji u članu 55. stav 1. propisuje: „Radna nedelja traje, po pravilu, pet radnih dana.“ Navedena formulacija, iako propisuje trajanje radne nedelje od pet radnih dana, ipak upotrebom reči „po pravilu“ ostavlja prostora i za drugačija rešenja, a samim tim i za pogrešna tumačenja koja iz toga proizilaze. Mnogo je praktičnija i jednostavnija formulacija sadržana u članu 70. istog zakona: „Pri utvrđivanju dužine godišnjeg odmora radna nedelja računa se kao pet radnih dana.“, a iz koje se takođe može izvesti zaključak da postoje i slučajevi u kojima se radna nedelja ne računa na propisan način, jer čemu onda naglašavanje ako se nešto podrazumeva tj. ako je po pravilu tako, biće tako i u svim ostalim situacijama.
Na ovu temu Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, dalo je mišljenje br. 117-00-7470/2006-02 od 20. oktobra 2006. god. u kome se između ostalog navodi:
„… pri utvrđivanju dužine godišnjeg odmora, radna nedelja se računa kao pet radnih dana. Kod računanja radnih dana bez uticaja je raspored radnog vremena kod poslodavca, da li radna nedelja traje pet ili šest radnih dana. Shodno tome, pod radnom nedeljom se smatra kalendarska nedelja od ponedeljka do nedelje, pri čemu se u dane godišnjeg odmora računaju dani od ponedeljka do petka, a subota i nedelja se ne računaju. Ovo se primenjuje i na zaposlene čiji se dani nedeljnog odmora ne poklapaju sa subotom i nedeljom.
Ukoliko je raspored radnog vremena utvrđen tako da radna nedelja traje šest radnih dana, a zaposlenom se završava godišnji odmor u petak, prvi radni dan je subota. Pri tome, da se u toj radnoj nedelji računa da je pet radnih dana koristio odmor.”
Navešćemo primere iz sudske prakse koji idu u prilog svemu izloženom:
“…propušten je rok za žalbu ako ista nije predata zadnjeg dana Službi za platni promet i finansijski nadzor koja je tog dana radila, bez obzira što pošta istog dana, zbog verskog praznika, nije radila.“ (Viši privredni sud, Urs. 119/92)
„…okolnost da prijemna služba organa uprave, kome treba predati žalbu, radi subotom, može biti od uticaja na protek roka za žalbu samo ako je rad te službe subotom stalan, sa punim radnim vremenom, što treba da bude objavljeno na način kako je to propisima predviđeno.“ (Vrhovni sud Srbije, Uvp. I. 79/81 od 9. februara 1981. god.)
„…budući da je poslednji dan roka za žalbu bila subota kada organ kojem je trebalo predati žalbu ne radi, to je rok za žalbu isticao prvog narednog radnog dana, pa kako je tužilac svoju žalbu i predao pisarnici prvostepenog organa tog dana, učinjena je povreda pravila postupka koja je od uticaja na rešenja ove upravne stvari.“ (Vrhovni sud Srbije, U.3041/95 od 1. februara 1996. god.)
Zakonska rešenja u pogledu neradnih dana sadrže formulaciju: „kada poslednji dan roka pada na državni praznik ili u nedelju ili u neki drugi dan…“, pri čemu se izdvaja nedelja a subota se podvodi pod „neki drugi dan“. Bilo bi dosta jednostavnije i praktičnije, da je i subota jasno definisana, naročito sa stanovišta današnjice kada je subota mnogima radni dan, kao što to čini ZKP, kako bi se otklonile nedoumice svih onih koji ih eventualno imaju. Iako mnogima sve ovo deluje jednostavno i jasno, u praksi često dolazi do pogrešnog tumačenja i postupanja, upravo zbog ove situacije.
Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji (“Sl. glasnik RS”, br. 43/2001, 101/2007 i 92/2011) kojim se uređuju dani državnih i verskih praznika u Republici Srbiji u članu 3a u obzir uzima samo nedelju: „Ako jedan od datuma kada se praznuju državni praznici Republike Srbije padne u nedelju, ne radi se prvog narednog radnog dana.“.
Na ovom mestu nije na odmet spomenuti i ukazati na činjenicu da rokovi u statusnim stvarima ne poznaju neradne dane, što je takođe slučaj i kod stupanja na snagu pravnih akata npr: „… zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Sl. glasniku Republike Srbije”, osim odredaba člana … koje se primenjuju po isteku 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.“, iz koje formulacije jasno proizilazi da nema razlike između radnih i neradnih dana tj. računaju se i subote, nedelje, praznici.
S druge strane, Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014) jedini, u okviru dela kojim reguliše rokove, navodi i subotu kao neradni dan: „Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u subotu ili u nedelju ili u neki drugi dan kad državni organ nije radio, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana.“
– Postojeća zakonska rešenja –
Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014, dalje: ZKP), u članu 224. se navodi:
„Rokovi predviđeni ovim zakonikom ne mogu se produžiti, osim kad to zakonik izričito dozvoljava. Ako je u pitanju rok koji je ovim zakonikom određen radi zaštite prava odbrane i drugih procesnih prava okrivljenog, taj rok se može skratiti ako to zahteva okrivljeni pismeno ili usmeno na zapisnik pred organom postupka.
Rokovi se računaju na časove, dane, mesece i godine.
Čas ili dan kad je dostavljanje ili saopštenje izvršeno, odnosno u koji pada događaj od kada treba računati trajanje roka, ne uračunava se u rok, već se za početak roka uzima prvi naredni čas, odnosno dan. U jedan dan računa se 24 časa, a mesec se računa po kalendarskom vremenu.
Rokovi određeni po mesecima, odnosno godinama završavaju se protekom onog dana poslednjeg meseca, odnosno godine koji po svom broju odgovara danu kad je rok otpočeo. Ako nema tog dana u poslednjem mesecu, rok se završava poslednjeg dana tog meseca.
Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u subotu ili u nedelju ili u neki drugi dan kad državni organ nije radio, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana.“
Dalje u članu 225. istog Zakona se navodi:
„Kad je podnošenje podneska vezano za rok, smatra se da je predat u roku, ako je pre nego što je rok istekao predat onom ko je ovlašćen da ga primi.
Kad je podnesak upućen preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafskim putem, dan predaje pošti smatra se kao dan predaje onome kome je upućen. Predaja vojnoj pošti u mestima gde ne postoji redovna pošta smatra se kao predaja pošti preporučenom pošiljkom.
Kada je podnesak upućen elektronskim putem, dan i čas kada je uređaj za elektronski prenos podataka zabeležio da je podnesak upućen smatra se kao dan predaje onome kome je upućen.
Okrivljeni koji se nalazi u pritvoru može podnesak koji je vezan za rok dati i usmeno na zapisnik kod suda koji vodi postupak ili ga predati preko zavoda, a lice koje se nalazi na izdržavanju krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode može takav podnesak predati preko zavoda u kojem je smešteno. Dan kad je sastavljen takav zapisnik, odnosno kad je podnesak predat preko zavoda, smatra se kao dan predaje organu koji je nadležan da ga primi. Zavod izdaje okrivljenom potvrdu o predaji podneska.
Ako je podnesak koji je vezan za rok, zbog neznanja ili očigledne omaške podnosioca, predat ili upućen nenadležnom javnom tužiocu ili sudu pre isteka roka, pa nadležnom javnom tužiocu ili sudu stigne posle isteka roka, smatraće se da je na vreme podnesen.“
U vezi sa navedenim je i stav Višeg suda u Valjevu, rešenje br. Kr. 2/2014 od 17. januara 2014. god.:
„… uvidom u povratnicu koja se nalazi u spisima ovog predmeta utvrđeno je da je osuđeni nalog za izdržavanje kazne zatvora Ik. br. …/12 od …10.2013. godine lično primio dana … 11.2013. godine, da je poslednji dan roka za izjavljivanje žalbe bio … 11.2013. godine, a da je 11.11.2013. godine bio neradni dan – Dan primirja u Prvom svetskom ratu iz člana 1a Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji. Usled navedenog, rok za izjavljivanje žalbe ističe protekom prvog narednog radnog dana shodno članu 224. stav 5. Zakonika o krivičnom postupku, dakle 12.11.2013. godine, kada je osuđeni i podneo molbu za odlaganje izvršenja kazne zatvora, koja se stoga ima smatrati blagovremenom.”
Zakonom o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014, dalje: ZPP), članom 103. propisano je:
„Rokovi se računaju na dane, mesece i godine.
Kao prvi dan roka određenog na dane uzima se dan posle dana dostavljanja ili saopštenja odluke ili posle dana u koji pada događaj od koga se po zakonu računa početak roka.
Rok određen na mesece ili godine završava se onog dana u poslednjem mesecu ili godini koji po svom broju odgovara danu u koji ga je sud odredio ili danu u koji pada događaj od koga se po zakonu računa početak roka.
Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u nedelju ili u neki drugi dan kad sud ne radi, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana.
Odredbe stava 4. ovog člana primenjuju se i na rok u kome po posebnim propisima mora da se podnese tužba, kao i na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava.“
Dalje u članu 104. istog Zakona se navodi:
„Podnesak koji je vezan za rok je blagovremen ako je podnet sudu pre isteka roka.
Dan podnošenja podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem smatra se kao dan podnošenja sudu.
Ako je podnesak upućen telegrafskim putem, smatraće se da je podnet u roku samo ako uredan podnesak naknadno bude podnet sudu ili bude upućen sudu preporučenom pošiljkom u roku od tri dana od dana predaje telegrama pošti.
Ako je podnesak upućen elektronskom poštom, kao vreme podnošenja sudu smatra se vreme koje je naznačeno u potvrdi o prijemu elektronske pošte.
Za lica koja se nalaze u Vojsci Srbije na vojnoj službi i ostala lica koja se nalaze u službi u vojnim jedinicama, odnosno vojnim ustanovama, dan predaje podneska vojnoj jedinici, odnosno vojnoj ustanovi smatra se kao dan podnošenja sudu.
Za lica lišena slobode dan predaje podneska zavodu za izvršenje krivičnih sankcija smatra se kao dan podnošenja sudu.
Ako je podnesak koji je vezan za rok predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, a stigne nadležnom sudu posle isteka roka, smatraće se da je podnet na vreme, ako se njegovo podnošenje nenadležnom sudu može pripisati neznanju ili očiglednoj omašci podnosioca.
Odredbe st. 1. do 7. ovog člana primenjuju se i na rok u kome po posebnim propisima tužba mora da se podnese, kao i na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava.“
Da prikažemo sve ovo na jednom praktičnom primeru. Apelacioni sud u Novom Sadu u rešenju br. Gž. 1258/2012 od 20. marta 2012. god. zauzeo je stav: „…Kako je poslednji dan roka za podnošenje tužbe za naknadu štete, tačnije 18.02.2012. godine, padao u subotu kada sud nije radio, to se kao poslednji dan roka uzima 20.02.2012. godine kao prvi naredni radni dan. Pošto je tužilac tužbu podneo upravo 20.02.2012. godine, njegova tužba se ima smatrati blagovremenom… „
Privredni apelacionog suda u rešenju br. Pž. 8503/2012 od 27. septembra 2012. god. zauzeo je stav: „U postupku pripreme predmeta, radi rešavanja po žalbi tužioca, utvrđeno je da je tužilac žalbu punomoćnika izjavio telegrafskim putem, dana 7.8.2012. godine, a koji telegram je primljen u sud 8.8.2012. godine, u 9,30 časova. Punomoćnik tužioca nije, nakon toga, postupio shodno članu 104. stav 3. ZPP, i nije uredan podnesak naknadno podneo sudu, ili isti uputio preporučenom pošiljkom, u roku od tri dana od dana predaje telegrama pošti, pa se tako izjavljena žalba, u smislu člana 104. stav 3. ZPP, ima smatrati neblagovremenom.”
Zakon o opštem upravnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 33/97, 31/2001 i “Sl. glasnik RS”, br. 30/2010, dalje: ZUP) član 90. kaže:
„(1) Rokovi se računaju na dane, mesece i godine, a mogu se računati i na časove.
(2) Kad je rok određen po danima, dan u koji je dostavljanje ili saopštenje izvršeno, odnosno u koji pada događaj od kog treba računati trajanje roka, ne uračunava se u rok, već se za početak roka uzima prvi naredni dan. Rok koji je određen po mesecima, odnosno po godinama završava se istekom onog dana, meseca, odnosno godine, koji po svom broju odgovara danu kad je dostavljanje ili saopštenje izvršeno, odnosno danu u koji pada događaj od kog se računa trajanje roka. Ako nema tog dana u poslednjem mesecu, rok se završava poslednjeg dana tog meseca.
(3) Završetak roka može se označiti i određenim kalendarskim danom.“
Dalje, u članu 91 istog zakona se navodi:
„(1) Početak i tok rokova ne sprečavaju nedelje i dani državnih praznika.
(2) Ako poslednji dan roka pada u nedelju ili na dan državnog praznika, ili u neki drugi dan kad organ pred kojim treba preduzeti radnju ne radi, rok ističe istekom prvog narednog radnog dana.“
U članu 92. se navodi:
„(1) Podnesak je podnesen u roku ako je pre nego što rok istekne stigao organu kome je trebalo da bude predat.
(2) Kad je podnesak upućen poštom preporučeno ili telegrafski, odnosno telefaksom, dan predaje pošti, odnosno dan prijema telefaksa smatra se kao dan predaje organu kome je upućen.
(3) Za lica koja se nalaze u Vojsci Srbije dan predaje podneska vojnoj jedinici, odnosno vojnoj ustanovi ili štabu smatra se kao dan predaje organu kome je upućen.
(4) Za lice lišeno slobode, dan predaje podneska upravi ustanove u kojoj se nalazi smatra se kao dan predaje organu kome je upućen.
(5) Ako je organ odredio dan kad će se raspravljati o podnesku koji je stranka dužna da podnese, pa je pozvao stranku da podnesak dostavi do određenog dana, organ je dužan da uzme u razmatranje podnesak koji je primljen pre početka raspravljanja.“
Ono što ZUP razlikuje od prethodna dva zakonska rešenja je, najpre, činjenica da se radi o zakonu koji je poslednji put menjan 2010. god. i to više kroz terminološke, a ne suštinske izmene. Drugo, iako je reč o dobrom, stabilnom, skoro dve decenije primenljivom zakonu ipak bi trebalo poraditi na ideji izmena i dopuna postojećeg zakona ili jednostavno doneti nov zakon prilagođen novonastalim prilikama, u cilju bolje efikasnosti i veće brzine u rešavanju upravnih stvari a što nije predmet ove teme, te ćemo se zadržati na komentaru postojećih rešenja koja se tiču računanja rokova. U tom segmentu, ono što ovaj zakon razlikuje od ZPP i ZKP je izostanak zakonskog rešenja koje se odnosi na upućivanje podnesaka elektronskom poštom.
Prikazaćemo sve ovo i kroz stavove postupajućih organa:
„…tužilji je prvostepeno rešenje uručeno dana 25.2.2002. godine. Tuženi organ u obrazloženju osporenog rešenja nalazi da je tužilja na ovo rešenje izjavila žalbu koja je prema prijemnom štambilju pisarnice prvostepenog organa podneta 6.3.2002. godine, pa nalazi da je žalba neblagovremeno podneta jer je od prijema rešenja do predaje žalbe protekao period duži od 8 dana. U spisima koje je tuženi organ dostavio ovom sudu između ostalog, nalazi se i fotokopija koverte koja je upućena prvostepenom organu poštanskim putem 28.2.2002. godine, a tužilja je uz tužbu ovom sudu kao dokaz dostavila i originalnu potvrdu pošte o preporučenoj pošiljci koja je upućena prvostepenom organu ovog datuma. Kod takvog činjeničnog stanja, ovaj sud nalazi da se tužbom osnovano ukazuje na nezakonitost rešenja tuženog organa. Ovo sa razloga što je odredbom člana 92. stav 2. ZUP-a između ostalog, propisano da kada je podnesak upućen poštom preporučeno, dan predaje pošti smatra se kao dan predaje organu kome je upućen.“ (Vrhovni sud Srbije, U. 1895/02 od 31. januara 2003. god.)
„…Činjenica da je korišćenjem kurirskih usluga izvršena dostava određene pošiljke koja ima status registrovane poštanske pošiljke u smislu člana 2. stav 1. tačka 5. Pravilnika, znači da predaja podneska kurirskom servisu da bi isti bio uručen organu nadležnom za odlučivanje nema za procesnu posledicu da se dan predaje podneska takvoj službi smatra kao dan predaje organu kome je upućen, u smislu odredbe člana 92. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da se, isključivo kada je podnesak upućen poštom preporučeno, dan predaje pošti smatra kao dan predaje organu kome je upućen.
Dakle, odredba člana 92. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku se ne odnosi na sve registrovane poštanske pošiljke, kako to podnosilac zahteva smatra, već isključivo na podneske upućene poštom preporučeno, što znači da prema trenutno važećim zakonskim i podzakonskim propisima predaja podneska kurirskom servisu da bi isti bio uručen organu nadležnom za odlučivanje nije identična preporučenoj pošiljci, tako da navedeni način upućivanja podneska nema za procesnu posledicu da se dan predaje podneska takvoj službi smatra kao dan predaje organu kome je upućen, na način na koji tu posledicu ima podnesak koji je upućen poštom preporučeno. Stoga, imajući u vidu način dostave spornog zahteva za zaštitu prava, blagovremenost istog se ne može ceniti prema danu kada je predat kurirskom servisu, već samo u odnosu na dan kada je isti primljeno kod nadležnog organa.“ (Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki br. 4-00-1727/2013 od 15. oktobra 2013. god.)
Sasvim suprotan stav iznetom stavu Republičke komisije, o istom pitanju, zauzeo je Apelacioni sud u Beogradu na sednici građanskog odeljenja održanoj 19. novembra 2013. god. u kome se navodi: „Preporučena pošiljka je registrovana pismonosna pošiljka, bez označene vrednosti, za koju se pošiljaocu izdaje potvrda o prijemu, a primaocu se uručuje uz potvrđenje prijema (član 20. stav 1. Pravilnika o opštim uslovima za obavljanje poštanskih usluga). Ekspres usluga je poštanska usluga sa dodatnom vrednošću koja podrazumeva prijem, preradu, prevoz i uručenje registrovanih ekspres pošiljki u najkraćim rokovima, kako u unutrašnjim tako i u međunarodnom poštanskom saobraćaju (član 33. stav 1. navedenog pravilnika).
Iz izloženog sledi da je “post ekspres” vrsta poštanske usluge koju karakteriše kratkoća rokova u kojima se pošiljka uručuje primaocu – u unutrašnjom poštanskom saobraćaju, najkasnije narednog radnog dana i uz garanciju vremena do kojeg će pošiljka biti uručena primaocu. Ova vrsta poštanske usluge smatra se uslugom dodatne vrednosti i koristi se za uručenje registrovanih pošiljaka, pa i preporučene pošiljke koja se smatra registrovanom pošiljkom.“
– Rezime –
Iz svega navedenog može se zaključiti, da nezavisno od činjenice o kom postupku je reč, neradni dani odnosno nedelja i državni/verski praznici ne utiču na početak i tok roka ali utiču na njegov završetak. Dan predstavlja osnovnu mernu jedinicu i rok počinje da teče prvog narednog dana od dana dostavljanja ili saopštenja, ili posle dana u koji pada događaj od kada treba računati trajanje roka, što bi značilo da rok određen na dane teče svakog kalendarskog dana bez obzira da li se radi o prazniku, nedelji ili drugom neradnom danu. Samo u slučaju kada poslednji dan roka pada na državni praznik, nedelju ili drugi dan kada sud ili drugi organ ne radi, rok ističe prvog naredenog radnog dana.
Da bi stvari bile jasnije i kako bi zaokružili celokupnu problematiku navešćemo primer iz prakse jednog advokata koji se našao u spornoj situaciji, a koja je zapravo bila povod za pisanje ovog teksta:
Ako je stranci prvostepeno rešenje dostavljeno u petak 25. aprila 2014. god., koji je poslednji dan roka ako je rok za izjavljivanje žalbe 15 dana?
Rok počinje da teče u subotu 26. aprila (što nije sporno), zatim u toku tog roka slede dva državna praznika: Praznik rada 1. i 2. maj (četvrtak i petak kao neradni dani) i Dan pobede 9. maj (petak koji se praznuje radno) ali koji ne utiču na tok roka (iako mnoge i ta činjenica zbunjuje i stvara problem oko računanja rokova u praksi), tako da petnaesti dan roka pada u subotu 10. maja. Ovde dolazimo do suštine celokupne problematike. Da li žalbu uputiti poštom preporučeno u subotu, ili predati organu/uputiti poštom preporučeno u ponedeljak 12. maja? Prvi naredni radni dan je ponedeljak 12. maj, što znači da će žalba biti blagovremena ako je izjavljena najkasnije tog dana (12. maja). Advokat je žalbu izjavio upravo tog dana (12. maja) preko pošte. Međutim, nadležni organ za odlučivanje je cenio da je žalba NEBLAGOVREMENA jer ista nije predata u subotu 10. maja, s obzirom da je subota radni dan pošte, ne uzimajući u obzir činjenicu da je ta ista subota neradni dan organa kome se upućuje (pri čemu se dogodilo i to, da je baš ta subota tom organu bila radna).
Ovaj naš primer potkrepićemo sudskom praksom Vrhovnog suda Srbije, koji je povodom iste situacije zauzeo dva potpuno različita stava, koji u potpunosti oslikavaju izložen primer:
„…Ako poslednji dan za izjavljivanje žalbe protiv rešenja pada u subotu kada organ ne radi, rok za žalbu ističe narednog radnog dana, tj. u ponedeljak u smislu čl. 91 ZUP po kome se pod organom podrazumeva samo organ pred kojim treba preduzeti radnje a ne i pošta koja radi i subotom.“ (Vrhovni sud Srbije, U.7690/96 od 27. marta 1997. god.)
„…Kako je tužilja rešenje o prestanku radnog odnosa primila 10. avgusta 2001. god., a tužbu podnela sudu preporučenom pošiljkom 27. avgusta 2001. godine, to su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbu tužilje odbacili kao neblagovremenu. Poslednji dan roka u kome je tužilja mogla blagovremeno podneti tužbu u ovom sporu je bila subota, 25.08.2001. god., a tužbu je podnela 27.7.2001. god., pa je stoga tužba neblagovremena. Rok od 15 dana za pokretanje spora kod nadležnog suda, predviđen članom 114. stav 1. Zakona o radnim odnosima je materijalno pravni, prekluzivni rok, koji se ne može produžavati iz RAZLOGA što je poslednji dan roka bio neradni dan, pa su navodi revizije tužilje, kojima se ukazuje na neophodnost primene člana 112. stav 4. ZPP, neosnovani.“ (Vrhovni sud Srbije, Rev.2.995/02 od 9. avgusta 2003. god.)
Konkretni primeri sudske prakse nam potvrđuju da je predmet ove naše teme opravdan, čak i neophodan, jer kako očekivati od neukih stranaka da pravilno izračunaju poslednji dan roka koji pada u subotu, koliko god se to nekima činilo jasno i lako, kada i sami nadležni organi u identičnim situacijama donose različite odluke i zauzimaju pogrešne stavove.
Da rezimiramo, u celokupnoj predmetnoj situaciji bitno je sledeće: najpre, da subota ne utiče na početak i tok roka već isključivo na završetak roka, koji se u tom slučaju pomera za prvi naredni radni dan. Drugo, da će se subota smatrati neradnim danom organa pred kojim se preduzima konkretna radnja, ako je kao takva propisana opštim aktom, pri čemu je bez uticaja okolnost da je isti radio upravo te subote koja je bila poslednji dan roka. I treće, činjenica da je subota radni dan pošte, nikako ne može imati uticaja na rok, jer se pod „organom“ podrazumeva samo organ pred kojim treba preduzeti radnje, a ne i pošta.
dipl.prav. Irena Drča
