Pitanje očinstva u Srbiji je regulisano Porodičnim zakonom (“Sl. glasnik RS”, broj 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015) (u daljem tekstu: Zakon) i izuzev njega Ustavom Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, broj 98/2006 od 10. novembra 2006. godine) u delu odredbe koja se odnosi na zajemčeno pravo svakog lica da slobodno odlučuje o rađanju dece (čl. 63. stav 1 Ustava), ne ulazeći pri tom u dalje razmatranje navedene odredbe s bilo kog aspekta, s obzirom na činjenicu da nije najjasnije kako muškarac, s obzirom na biološku (ne)predodređenost, može doneti odluku o rađanju dece, sem u domenu da da pristanak odn. da se složi ili zakonski formulisano „slobodno odluči“ da određena osoba ženskog pola isto rodi.
Očinstvo kao činjenica je za razliku od materinstva s biološkog stanovišta posmatrano u toliko spornije iz razloga što je materinstvo vidljiva pojava, kako trudnoća tako i sam čin porođaja (te stoga „Majka deteta jeste žena koja ga je rodila.“), dok začeće deteta nije očigledna činjenica. Dakle, biološka istina o začeću ne može se uzeti u obzir na isti način način kao kod rođenja deteta.
Mada, iako nije predmet priče, nije na odmet pomenuti da kada je u pitanju definicija materinstva, kako se u Srbiji već povela polemika oko surogat materinstva, shodno tome se i ova definicija treba menjati.Te će kao i kod očinstva i materinstvo biti oboriva pretpostavka.
– UTVRĐIVANJE –
– Očinstvo u braku –
Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca. (čl. 3. Zakona), a isti se slobodnom voljom tj. na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika sklapa radi ostvarivanja zajednice života (čl. 16. a u vezi sa čl. 3. Zakona). Kako navedena zajednica života podrazumeva fizičku, emotivnu, intelektualnu i na kraju ali ne manje važnu i seksualnu zajednicu, te na osnovu navedenog i pretpostavka o bračnom očinstvu deteta (čl. 45. stav 1 Zakona) kao realna i u najvećem broju slučajeva nesporna činjenica:
„Ocem deteta koje je rođeno u braku smatra se muž majke deteta.“
Zakonodavac je pošao od pretpostavke da se ocem deteta rođenog u braku smatra muž majke deteta iz razloga što navedeno najčešće i biva u životu i u skladu sa tim izbegavanja nepotrebnih utvrđivanja u svakom konkretnom slučaju.
Navedena pretpostavka je međutim oboriva (praesumptio iuris tantum), što znači da, ukoliko se pretpostavka o očinstvu ne poklapa sa istinom o začeću, ista se može obarati dokazivanjem njene neistinosti. U navedenom slučaju osporavanje očinstva bi pretstavljalo utvrđivanje materijalne istine o poreklu deteta, i pre svega usklađivanja faktičkog i pravnog stanja stvari.
U stavovima 2 i 3 navedenog člana Zakona postavljene su sledeće pretpostavke:
„Ocem deteta koje je rođeno u roku od 300 dana od dana prestanka braka smatra se muž majke deteta iz tog braka ako je brak prestao smrću muža i ako majka nije sklopila novi brak u tom roku.
Ocem deteta koje je rođeno u novom braku smatra se muž majke deteta iz tog braka.“
– Očinstvo van braka –
Pored deteta rođenog u braku u stavu 4 navedenog čl. 45. Zakona utvrđeno je da se ocem deteta koje je rođeno van braka smatra muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem odn. čije je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom presudom.
Navedenim stavom je u neravnopravan položaj stavljena bračna i vanbračna zajednica kao i položaj dece rođene u njima, jer se kod dece rođenje van braka (dakle, u obzir se uzima i dete rođeno u vanbračnoj zajednici i dete rođeno u odsustvu postojanja bilo kakve zajednice) ne postavlja pretpostavka očinstva muškarca koji je sa majkom deteta u vanbračnoj zajednici, već se očinstvo istog utvrđuje i to priznanjem ili pravnosnažnom presudom.
Što se priznanja očinstva tiče, isto može da prizna muškarac koji je navršio 16. godina života i koji je sposoban za rasuđivanje (čl. 46. Zakona) i to samo ukoliko je dete živo u trenutku priznanja (čl. 47. stav 1 Zakona) a izuzetno se priznanje može dati i pre rođenja deteta, ali proizvodi dejstvo samo ako se dete živo rodi (stav 2).
Izjava o priznanju se daje pred matičarem, pred organom starateljstva, sudom ili javnim beležnikom, a ista se može dati i u testamentu. (čl. 51. Zakona)
Da bi očinstvo bilo utvrđeno priznanjem, sa istim se mora saglasiti majka deteta, dete ili staratelj. Naime, u čl. 48. stav 1 Zakona je navedeno da se sa priznanjem očinstva mora saglasiti majka deteta koja je navršila 16 godina života i sposobna je za rasuđivanje.
Tek, ukoliko majka ne može dati saglasnost, dovoljna je saglasnost deteta (čl. 48 stav 2), te se sa priznanjem očinstva mora saglasiti dete pod uslovom da se radi o detetu koje je navršilo 16 godina i sposobno je za rasuđivanje.
Stav 2 navodi isto oko alternativnog dobijanja saglasnosti sa priznanjem očinstva na relaciji majka deteta – dete, pa tako:
„Ako dete ne može dati saglasnost, dovoljna je saglasnost majke.“
Tek ukoliko ni majka deteta ni dete ne mogu dati saglasnost bilo alternativno ili kumulativno, saglasnost sa priznanjem očinstva može dati staratelj deteta, ali uz prethodnu saglasnost organa starateljstva. (čl. 50. Zakona)
Kada muškarac da izjavu o priznavanju očinstva, istu više ne može opozvati. Isto je i sa izjavom o davanju saglasnosti sa priznanjem koju alternativno daju majka deteta i/ili dete ili staratelj.
Član. 53. Zakona uređuje pitanje ništavosti priznanja, pa je u skladu sa navedenim članom ništava ona izjava o priznanju očinstva ili ona izjava o davanju saglasnosti na priznanje ukoliko nisu bili ispunjeni uslovi za njenu punovažnost (nedostatak sposobnosti za rasuđivanje ili nepostojanje navršenih 16 god kod davaoca izjave, ili izostanak saglasnosti organa starateljstva kada je u pitanju saglasnost data od strane staratelja deteta i dr.)
Izjave o priznanju očinstva i davanju saglasnosti sa priznanjem su rušljive ukoliko su date pod prinudom ili u zabludi. (čl. 54. Zakona)
Pored priznanja, očinstvo deteta rođenog van braka utvrđuje se i sudskom odlukom.
U skladu sa čl. 55. Zakona, pravo na utvrđivanje očinstva imaju: dete, majka i muškarac koji tvrdi da je otac deteta.
– Očinstvo u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć –
Prateći napredak u svim sferama života, pa tako i medicini, pozitivno zakonodavstvo reguliše i materinstvo i očinstvo u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć, koje je sve zastupljenije kako u svetu tako i kod nas. Kao i svaki drugi i ovaj odnos je morao biti pravno regulisan, zbog prava, obaveza i odgovornosti koje iz njega proističu. Kada je očinstvo u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć u pitanju, ono je regulisano čl. 58. Porodičnog zakona na sledeći način:
„(1) Ocem deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoć smatra se muž majke, pod uslovom da je za postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja dao pismeni pristanak.
(2) Ocem deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoć smatra se i vanbračni partner majke, pod uslovom da je za postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja dao pismeni pristanak.
(3) Očinstvo muškarca koji se smatra ocem deteta u smislu st. 1. i 2. ovog člana ne može se osporavati.
(4) Muškarac koji se smatra ocem deteta u smislu st. 1. i 2. ovog člana ima pravo na osporavanje očinstva samo ako dete nije začeto postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja.
(5) Ako je dete začeto uz biomedicinsku pomoć darovanim semenim ćelijama, očinstvo muškarca koji je darovao semene ćelije ne može se utvrđivati.“
Ono što se da primetiti je da je, kada je u pitanju začeće uz biomedicinsku pomoć, pored bračnog regulisano i vanbračno. Naime, za razliku od začeća prirodnim putem, kod začeća uz biomedicinsku pomoć, kada je u pitanju vanbračni partner saglasnost za isto daje unapred. Naime, u oba slučaja je neophodno da bračni odn. vanbračni partner da pismeni pristanak, čime na svom značaju dobija i odredba ustava o slobodnoj volji svakog lica da odluči o rađanju dece.
Ko da pristanak za začeće uz biomedicinsku pomoć, nema pravo kasnije da osporava očinstvo (stav 3), osim ukoliko se ispostavi da dete kojim slučajem nije začeto pomenutim postupkom (stav 4).
U stavu 5 je regulisano pitanje začeća darovanim semenim ćelijama, gde se navodi da se očinstvo muškarca koji je darovao semene ćelije ne može utvrđivati.
– OSPORAVANJE –
Član 56. Zakona reguliše pitanje osporavanja očinstva.
U skladu sa čl. 56. Zakona, osporavati se može prema zakonskoj formulaciji (stav 1) samo očinstvo muškarca upisanog u matičnu knjigu rođenih kao oca deteta, a isključena je mogućnost osporavanja očinstva:
– utvrđenog pravnosnažnom sudskom presudom (stav 3)
– utvrđenog priznanjem i to onim licima koja su se saglasila sa priznanjem (stav 4)
– posle usvojenja deteta (stav 5)
– posle smrti deteta (stav 6)
– Aktivna legitimacija –
Stav 2 navdenog člana reguliše pitanje aktivne legitimacije u postupku za osporavanje očinstva, pa tako pravo na osporavanje očinstva imaju: dete, majka, muž majke i muškarac koji tvrdi da je otac deteta ako istom tužbom traži i utvrđivanje svog očinstva.
U skladu sa navedenim, vanbračni partner ne bi imao mogućnost da osporava očinstvo deteta (osim naravno ukoliko istom tužbom ne traži i utvrđivanje svog očinstva), o čemu je stav zauzeo i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi broj Gž2 810/2012 od 9. januara 2013. god.
„… U preostalom delu prvostepeni sud pravilno odbija tužbeni zahtev, pošto tužilac, koji nije bio oženjen majkom tuženog, nije aktivno legitimisan da osporava očinstvo po odredbi čl. 56. st. 2. Porodičnog zakona. Po ovoj zakonskoj odredbi pravo na osporavanje očinstva imaju dete, majka, muž majke i muškarac koji tvrdi da je otac deteta i istovremeno tužbom traži utvrđenje svog očinstva…“
Takođe, lice čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, a koje usled npr. saznanja za nove činjenice i okolnosti želi da ospori isto, to neće moći, jer u skladu sa navedenom odredbom nije aktivno legitimisano za podnošenje tužbe, o čemu je stav zauzeo i Apelacioni sud u Beogradu u presudi broj Gž2 220/2010 od 17. marta 2010. god.:
„Naime, neosnovani su žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje da nije bilo mesta odbačaju tužbe, već kako je podneo tužbu radi osporavanja očinstva i predložio da sud izvede dokaz veštačenjem DNK metodom preko Biološkog fakulteta, kao i da tužene znaju da tužilac nije otac maloletne BB, da je veštačenjem preko Biološkog fakulteta trebalo da se isključi očinstvo tužioca. Navodi su neosnovani, jer kao što je napred navedeno iz spisa proizilazi da je tužilac priznao očinstvo, a koja izjava se ne može opozvati, niti je tužilac legitimisan u tom smislu da podnosi tužbu radi osporavanja očinstva predviđenu čl. 252 Porodičnog zakona, kojom odredbom je tačno predviđeno ko sve može podneti tužbu, odnosno da tužbu može podneti dete, majka, muž majke, muškarac koji tvrdi da je otac deteta i muškarac koji se smatra ocem deteta začetog uz biomedicinsku pomoć, a u koji krug lica ne spada tužilac.“
Dakle, prema navedenom, dolazi se do zaključka da ukoliko određeno lice prizna očinstvo i sticajem životnih okolnosti sa sigurnošću utvrdi da nije otac deteta (dobije priznanje, isto utvrdi dnk metodom i sl.) ne može osporavati svoje očinstvo, na prvom mestu iz razloga što se radi o licu čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, (a u skladu sa zakonom nije dozvoljeno osporavanje očinstva utvrđenog priznanjem), a takođe i zbog činjenice što, ukoliko se ne radi o mužu majke deteta, isti nema aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe, jer u skladu sa zakonom pravo na osporavanje očinstva imaju pored deteta i majke i:
– muž majke deteta
– muškarac koji tvrdi da je otac deteta, ali samo ukoliko istom tužbom zahteva i utvrđivanje svog očinstva;
Dakle, u skladu sa navedenim, trebalo bi detaljnije objasniti licu koje priznaje očinstvo o eventualnim posledicama do kojih može doći, odn. o nemogućnosti povlačenja navedene izjave, čak ni uz saznanje da dete čije očinstvo priznaje nije njegovo, bez obzira na trenutak saznanja, a navedeno je diskriminišuće kako sa aspekta ravnopravnosti polova, tako i vanbračne nad bračnom zajednicom. A u skladu sa čl. 4 Porodičnog zakona vanbračni partneri bi trebalo da imaju sva prava supružnika, što složićete se nije slučaj.
Članovima od 305.- 310. Porodičnog zakona regulisan je postupak priznavanja očinstva (izjava o priznanju očinstva, izjava o saglasnosti sa priznanjem očinstva, savetovanje oca, savetovanje majke, utvrđivanje ispunjenosti uslova za upis priznanja očinstva u matičnu knjigu, kao i sam upis priznanja očinstva u matičnu knjigu).
Na ovom mestu, kao jedino relevantno s obzirom na temu, pomenućemo savetovanje oca, koje se sastoji jedino iz poučavanja muškarca koji je priznao očinstvo, od strane matičara, o njegovom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom, u slučaju da majka i dete, odnosno majka ili dete, odnosno staratelj deteta, u roku od 30 dana od dana prijema poziva ne daju nikakvu izjavu ili izjave da odbijaju davanje saglasnosti sa priznanjem očinstva.
– Poništaj priznanja –
Jedino šta licu koje prizna očinstvo stoji na raspolaganju je tužba radi poništaja priznanja očinstva, ali samo pod uslovima propisanim Porodičnim zakonom.
Naime čl. 253. koji reguliše pitanje tužbe radi poništaja priznanja očinstva navodi sledeće:
„(1) Tužbu radi poništenja izjave o priznanju očinstva, kao i izjave o saglasnosti sa priznanjem očinstva, iz uzroka navedenih u čl. 46-51. ovog zakona, mogu podneti lica koja su dala izjavu, lica koja imaju pravni interes da izjava bude poništena te javni tužilac.
(2) Lice koje je izjavu o priznanju očinstva, kao i izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva, dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu radi poništenja izjave u roku od godinu dana od dana kada je prinuda prestala ili je zabluda uočena.“
Dakle, tužbu radi poništaja izjave o priznanju očinstva i izjave o saglasnosti sa priznanjem očinstva iz uzroka navedenih u čl. 46-51 (ukoliko je očinstvo priznao muškarac koji nije navršio 16 godina ili nije sposoban za rasuđivanje; ukoliko se dete ne rodi živo; ukoliko je izostala saglasnost majke, deteta ili staratelja deteta odn. saglasnost organa starateljstva; ili izjava o priznanju nije data na jedan od propisanih načina: pred matičarem, organom starateljstva, javnim beležnikom ili u testamentu;) mogu podneti lica koja su dala izjavu (muškarac koji je priznao očinstvo, majka deteta, dete, staratelj), lica koja imaju pravni interes da izjava bude poništena i javni tužilac.
Ukoliko je lice koje je dalo izjavu o priznanju očinstva, kao i izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva , istu dalo pod prinudom ili u zabludi može podneti tužbu radi poništenja izjave u roku od godinu dana od dana kada je prinuda prestala ili zabluda uočena.
Dakle, zakonodavac je u pomenutom članu predvideo subjektivni rok za podnošenje ove tužbe, koji nije ograničen nikakvim objektivnim rokom, čijim istekom se gubi pravo na podnošenje pomenute tužbe, kao što je recimo situacija kod tužbe za osporavanje očinstva.
Takođe, važno je navesti da se pomenuti subjektivni rok odnosi samo na podnošenje tužbe radi poništaja izjave o priznanju očinstva usled mana volje, a ne i u slučaju ništavosti izjave, u kom slučaju podnošenje tužbe nije ograničeno nikakvim rokom.
– Tužba za osporavanje očinstva –
Naime, čl. 252. reguliše pitanje tužbe za osporavanje očinstva, te prema navedenom članu dete nije ograničeno nikakvim rokom u kome može podneti tužbu za osporavanje očinstva.(čl. 252. stav 1), ali majka, muž majke deteta, muškarac koji tvrdi da je otac deteta i muškarac koji se smatra ocem deteta začetog uz biomedicinsku pomoć imaju pravo na podnošenje tužbe, koje je ograničeno kako subjektivnim rokom (godinu dana od dana saznanja) tako i objektivnim rokom od 10 godina (od rođenja deteta), posle čijeg proteka, ova lica gube pravo na podnošenje tužbe za osporavanje očinstva.
Kada protekne navedeni objektivni rok od 10 godina od rođenja deteta, bez obzira na subjektivni rok, odn. na saznanje da nije otac deteta, muškarac nema pravo na podnošenje tužbe za osporavanje očinstva. Ovo rešenje koje može imati nepovoljne posledice po lice koje nakon proteka roka nema pravo na podnošenje tužbe iako npr. ima nesumnjive dokaze da nije otac deteta, donekle je ublaženo rešenjem, da dete nije ograničeno nikakvim rokom za podnošenje ove tužbe.
Pitanje samog saznanja je propisano tako što je korišćena sledeća formulacija: „ godinu dana od dana saznanja da je/nije otac deteta“. Naime, Apelacioni sud u Kragujevcu je u rešenju br. Gž2 350/2012 od 06. septembra 2012. god. zauzeo sledeći stav po pitanju samog saznanja odn. stepena izvesnosti kod saznanja:
„…muž majke može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da on nije otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Dakle Zakon ne govori o saznanju činjenice da tužilac nije otac deteta kako to navodi žalba, a kako to i prvostepeni sud navodi na strani tri ožalbene presude, već zakon govori o saznanju da tužilac nije otac. Dakle u pitanju je očigledno manji stepen izvesnosti jer zakon ne govori o činjenici, a činjenica je ono iz čega nešto nedvosmisleno proizlazi.“
– POSTUPAK –
Inače, što se tiče samog postupka, Porodični zakon upućuje na Zakon o parničnom postupku.
Te je u skladu sa čl. 247. Porodičnog zakona, mesno nadležan sud određen zakonom kojim se uređuje parnični postupak.
Članom 278. precizirano je da se postupak o očinstvu tj. postupak radi utvrđivanja i osporavanja očinstva i postupak radi poništenja priznanja očinstva pokreće tužbom.
Kada je u pitanju sama tužba, treba obratiti pažnju na pitanje nužnih i jedinstvenih suparničara propisanih čl. 256. Porodičnog zakona, jer „ukoliko tužbom u sporu o materinstvu i očinstvu nisu obuhvaćena sva lica koja moraju biti stranke u postupku, sud je dužan da pouči tužioca da tuži i lice koje tužbom nije obuhvaćeno ili da to lice pozove da se pridruži tužbi kao novi tužilac.“
Nakon proteka roka koji odredi sud, ukoliko tužilac ne proširi tužbu na sva lica koja moraju biti stranke u postupku ili ukoliko se ta lica ne pridruže tužbi kao tužioci, sud uzima da je tužba povučena. A na kraju, ukoliko tužba bude vraćena bez navedene ispravke, sud će je odbaciti.
Inače, u skladu sa čl. 256. stav 3, 4 i 5:
„(3) Stranke u sporu radi utvrđivanja očinstva jesu: dete, majka, muškarac koji tvrdi da je otac deteta i muškarac koga majka smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni suparničari).
(4) Stranke u sporu radi osporavanja očinstva jesu: dete, majka, muškarac koji se po ovom zakonu smatra ocem i muškarac koji tvrdi da je otac deteta (nužni i jedinstveni suparničari).
(5) Stranke u sporu radi poništenja priznanja očinstva jesu: lice koje je dalo izjavu o priznanju očinstva, lice koje je dalo izjavu o saglasnosti sa priznanjem očinstva, a lice koje ima pravni interes da izjava bude poništena samo ako se radi o uslovima za ništavost priznanja (nužni i jedinstveni suparničari).“
U prilog navedenom i stav Vrhovnog Kasacionog suda zauzet u rešenju br. Gzz 17/2010 od 8. septembra 2010. god. u kom se navodi sledeće:
„nedozvoljeno raspolaganje stranaka koje je u suprotnosti sa prinudnim propisima – citiranim odredbama Zakona ogleda se u tome što u postupku nije učestvovalo lice koje se po zakonu smatra ocem deteta i koje je moralo biti obuhvaćeno tužbom za utvrđenje očinstva kao nužni i jedinstveni suparničar.”
Članovima 254. i 255. Zakona predviđene su situacije u slučaju smrti tužioca ili tuženog sa aspekta prava i obaveza naslednika na kontu započetog spora.
Pa tako, ako tuženi nije više živ, tužba se podnodi protiv njegovih naslednika, a u situaciji kada tuženi nema naslednike, tužba se podnosi protiv Republike Srbije kao naslednika.
Na strani tužioca, situacija je sledeća. Naime, shodno čl. 254. Zakona u paternitetskim i maternitetskim sporovima, pravo na tužbu ne prelazi na naslednike. Naslednici samo mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da je postojao osnov za utvrđivanje ili osporavanje materinstva ili očinstva, odnosno radi poništenja priznanja očinstva.
A u skladu sa stavom 3 navedenog člana staratelj maloletnog ili poslovno nesposobnog tužioca može podneti tužbu u sporu o materinstvu i očinstvu samo uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.
O nemogućnosti pokretanja spora od strane naslednika i stav Vrhovnog kasacionog suda u presudi broj Rev 2607/2010 od 21. juna 2010. god.:
„Ako je pretpostavljeni otac deteta saznao za začeće, odnosno rođenje deteta, a nije pokrenuo postupak za osporavanje očinstva, smatra se da nije želeo da osporava svoje očinstvo, pa to njegovo lično pravo ne prelazi na njegove naslednike.“
Član 259. Zakona dalje razrađuje navedenu situaciju propisujući pitanje smrti stranaka u sporu:
„(1) Ako u toku spora o materinstvu i očinstvu umru tužilac ili tuženi, prvostepeni sud će rešenjem utvrditi da se postupak obustavlja.
(2) Odredba stava 1. ovog člana ne dira u pravo naslednika da nastave postupak u skladu sa članom 254. stav 2. ovog zakona.“
Ukoliko se tužba podnosi preko punomoćnika u tom slučaju punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u ovom sporu. Takođe, ono mora da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe.
U sporu o materinstvu i očinstvu, shodno čl. 258. Zakona ne može se izreći presuda zbog propuštanja niti presuda na osnovu priznanja ili odricanja, niti stranke mogu da zaključe sudsko poravnanje.
U skladu sa čl. 260. Zakona u sporu o materinstvu i očinstvu sud je dužan da presudom odluči i o vršenju roditeljskog prava.
U skladu sa navedenim i stav Apelacionog suda u Kragujevcu zauzet u rešenju br. Gž 2478/2010 od 14. maja 2010. god. prema kome se presudom o osnovanosti zahteva za utvrđivanje očinstva istovremeno odlučuje o vršenju roditeljskog prava čak i kada stranke takav zahtev nisu istakle, jer navedeno proizlazi iz sadržine roditeljskog prava:
„Odlučujući o istaknutom prigovoru punomoćnika tuženih, prvostepeni sud je imao u vidu čl. 25 st. 1 tač. 7 Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.116/2008) kojim je propisano da Viši sud u prvom stepenu sudi u sporovima o osporavanju ili utvrđivanju očinstva ili materinstva, te je imao u vidu odredbu čl. 260 st. 1 Porodičnog zakona, kojim je propisano da je sud dužan da presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odlučuje i o vršenju roditeljskog prava. Naime, presudom o osnovanosti zahteva o očinstvu istovremeno se odlučuje o vršenju roditeljskog prava, čak i kada stranke takav zahtev nisu istakle. S obzirom da u sadržaj roditeljskog prava spadaju, čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, to prvostepeni sud, shodno Zakonu o uređenju sudova i Porodičnom zakonu, nalazi da presudom o osnovanosti zahteva za utvrđivanje očinstva istovremeno treba odlučiti i o vršenju roditeljskog prava.“
Sa druge strane, sud može, dakle nije dužan, kao kada je u pitanju vršenje roditeljskog prava, da presudom u sporu o očinstvu i materinstvu odluči i o potpunom ili delimičnom lišenju roditeljskog prava, kao i da odredi jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici.
– UMESTO ZAKLJUČKA –
Ukoliko se u obzir uzmu navedeni propisi, jedno je sigurno, da biti otac u Srbiji, u situaciji kada treba utvrditi i dokazati materijalnu istinu o poreklu deteta, i pre svega kada se pojavi potreba usklađivanja faktičkog i pravnog stanja stvari, dolazi se do zaključka da pored svih zajemčenih prava, situacija nije ni malo jednostavna. Te u skladu sa svim navedenim, neophodno je dobro biti upoznat sa svim pravima, obavezama i odgovornostima koje iz izjave o priznanju proizlaze, jer u određenim situacijama nema mogućnosti ispravke, posebno kada se uzme u obzir prekluzivnost rokova za podnošenje tužbi.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 11-12, jul-avgust 2015. god.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
