Cilj ovog komentara je da razjasni prestanak radnog odnosa ispunjenjem uslova za odlazak u penziju, odn. „istekom radnog veka“ zbog nedoumica koja se javljaju u praksi.
Situacija se dodatno komplikuje usklađivanjem lex specialisa u oblasti radnih odnosa sa Zakonom o radu u poslednje vreme, stvarajući konfuziju po pitanju obaveznog ili svojevoljnog prestanka radnog odnosa u navedenom slučaju. Posebno kada se uzme u obzir racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru, koja je započela donošenjem Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru (“Sl. glasnik RS”, broj 68/2015).
Pokušaćemo da na najednostavniji mogući način kroz navođenje pozitivnih propisa u relevantnom delu i primera iz prakse, odnosno mišljenja ministarstva, objasnimo sam pojam prestanka radnog odnosa u navedenom slučaju, te na taj način približiti kako zaposlenima tako i poslodavcima prestanak radnog odnosa u ovom slučaju i eventualno sprečiti moguće sporove nastale usled pogrešne primene propisa nastupanjem činjenica koje predstavljaju ispunjenje uslova za odlazak u penziju.
1. Lex generalis
Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) kao krovnim zakonom u oblasti radnih odnosa u Republici Srbiji u čl. 175. tač. 2) predviđen je prestanak radnog odnosa „2) kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sporazumeju“.
Pomenuta odredba ukazuje da zaposlenom koji navrši radni vek, radni odnos prestaje, osim u slučaju ako se on i poslodavac drugačije ne sporazumeju.
Vrhovni sud Srbije je u presudi br. Rev. 1614/03 od 24. juna 2004. potvrdio navedeno dodajući pri tom da zaposlenom radni odnos prestaje po sili zakona danom sa kojim je navršio radni vek. (Navedeni stav Vrhovnog suda Srbije odnosi se na čl. 97. Zakona o radu iz 2001,ali je u pitanju ista odredba kao i u trenutno važećem zakonu).
Nije na odmet ovde pomenuti, da je u tom slučaju kasnije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa samo deklarativnog karaktera.
Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike u mišljenju br. 011-00-494/2005-02 od 8. jula 2005. god. iznosi sledeći stav o navedenom pitanju:
„U slučaju kada su ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa koji su utvrđeni u članu 175. tačka 2) Zakona, poslodavac može da odluči, uz saglasnost zaposlenog, da zaposleni nastavi da radi kod poslodavca.
Dakle, odluku o tome da li će zaposleni nastaviti da radi donosi poslodavac u skladu sa planiranjem i organizacijom poslova. Samo ako postoji saglasnost zaposlenog i poslodavca, zaposleni može da ostane u radnom odnosu.
Prema tome, da bi zaposleni koji je navršio 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja nastavio da radi kod poslodavca, potrebna je obostrana saglasnost, dakle, i zaposlenog i poslodavca, a odluku o tome donosi poslodavac.”
Dakle, shodno Zakonu o radu, navršenjem 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, odsustvo sporazuma između poslodavca i zaposlenog, povlači prestanak radnog odnosa. A krajnja odluka je naravno na poslodavcu.
2. Ispunjenje uslova za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju
2.1. Uslovi
Često pitanje sa kojim se susrećemo u praksi odnosi se na nedoumicu oko ispunjenja uslova za penziju shodno propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju i s tim u vezi prestanka radnog odnosa.
Ovom prilikom pominjemo samo relevantne odredbe koje se se odnose na tekuću 2015. godinu, čime želimo da izbegnemo bespotrebno navođenje preostalih odredaba u koje po potrebi možete ostvariti uvid.
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju (“Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 85/2005, 101/2005, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014 i 142/2014) u čl. 19. navodi:
„Osiguranik stiče pravo na starosnu penziju:
1) kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja;
2) kad navrši 45 godina staža osiguranja.“
U skladu sa čl.19a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju izuzetno od člana 19. tačka 1) ovog zakona, osiguranik žena koja navrši najmanje 15 godina staža osiguranja, stiče pravo na starosnu penziju kad navrši u 2015. godini, 60 godina i šest meseci života;
Dakle, kada osiguranik stekne jedan od dva navedena uslova stiče pravo na starosnu penziju (ili 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja (muškarci) /60 godina i šest meseci života (žene) ili 45 godina staža osiguranja bez obzira na godine života).
2.2. Penzija pre vremena i penali
Nije na odmet ovde pomenuti prevremenu starosnu penziju na koju shodno čl. 19 b osiguranik stiče pravo kad navrši najmanje 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života. Te u skladu sa čl. 19 v izuzetno od člana 19b ovog zakona, osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši u 2015. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 55 godina života (muškarac), odnosno 36 godina i četiri meseca staža osiguranja i najmanje 54 godine i četiri meseca života (žena);
Kada je u pitanju prevremena starosna penzija ne treba zaboraviti „penale“ koji se plaćaju za odlazak u penziju pre navršenih 65 god. (odnosno 60 godina i 6 meseci života kada je u pitanju osiguranik žena za 2015. godinu) koji nisu zanemarljivi jer se visina prevremene starosne penzije utvđuje na isti način kao i visina starosne penzije, stim što se shodno čl. 70a i 70b umanjuje za 0,34. Ova činjenica bi možda bila zanemarljiva kada bi navedeni penali prestali navršavanjem propisanog broja godina za starosnu penziju, ali shodno pozitivnim propisima ovo umanjenje je trajnog karaktera, što složićete se nije zanemarljivo.
2.3. Prestanak radnog odnosa
Česta nedoumica u praksi nastaje upravo u situaciji kada zaposleni stekne pravo na starosnu penziju, a to nije „65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja“ da li mu tada prestaje radni odnos po sili zakona ili samo na sopstveni zahtev.
Shodno Zakonu o radu, zaposleni koji je ispunio uslov za odlazak u penziju prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, može slobodno da odluči da li će ostvariti pravo na penziju, ili će nastaviti da radi do navršenih 65 god. Dakle, može mu na sopstveni zahtev prestati radni odnos, ali mu on ne može prestati po sili zakona, odn. samim ispunjenjem uslova.
O navedenom je isti stav zauzelo Ministarstvo rada i socijalne politike u više navrata, te ćemo Vam ovom prilikom priložiti neka od mišljenja:
„U skladu sa članom 175. tačka 2) Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 – dalje: Zakon), radni odnos prestaje kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sporazumeju.
To znači da zaposlenom koji ne ispunjava uslove iz člana 175. tačka 2) Zakona, poslodavac ne može da otkaže radni odnos zbog ispunjenja uslova za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Naime, zaposleni koji po osnovu staža osiguranja ispunjava uslove za penziju, a nema navršenih 65 godina života, može sam da odlučuje da li će ostvariti pravo na penziju ili će nastaviti da radi do navršenih 65 godina života.“ (Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-13/2013-02 od 23. januara 2013. god.)
„…da bi poslodavac mogao zaposlenom da otkaže ugovor o radu po navedenom osnovu potrebno je da su se stekla oba navedena uslova, odnosno da zaposleni ima 65 godina života i da ima najmanje 15 godina staža osiguranja. To znači da zaposlenom koji ne ispunjava uslove iz člana 175. tačka 2) Zakona o radu poslodavac ne može da otkaže radni odnos zbog ispunjenja uslova za penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju.“ (Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-83/2010-02 od 5. marta 2010. god.)
„….Ako zaposleni ispunjava uslove za odlazak u penziju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali nema navršenih 65 godina života, to nije osnov za prestanak radnog odnosa.
Naime, zaposleni koji ispunjava uslove za penziju, a nema navršenih 65 godina života, može slobodno da odlučuje da li će ostvariti pravo na penziju ili će nastaviti da radi do navršenih 65 godina života.” (Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 11-00-00235/2008-02 od 24. marta 2008. godine)
Naravno, po sili zakona radni odnos prestaje samo ako se kumulativno ispune oba uslova.
Ovome dodajemo i problem u pogledu načina regulisanja navedenog prestanka radnog odnosa ispunjenjem uslova za odlazak u penziju po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. Naime, prestanak radnog odnosa zbog ispunjenja uslova za penziju je u svakom slučaju neophodno kontatovati rešenjem o prestanku radnog odnosa, međutim smatramo da je u ovom slučaju neophodno da poslodavac i zaposleni zaključe i sporazum o prestanku radnog odnosa zbog ispunjenja uslova za odlazak u penziju, iz razloga što se predmetna situacija svakako ne može podvesti pod otkaz, a Zakon o radu ne reguliše mimo čl. 175. stav 1 tač. 2) prestanak radnog odnosa zbog odlaska u penziju ispunjenjem uslova prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju.
3. Rok trajanja u javnom sektoru
Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru kojim se utvrđuje način određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i obim i rokovi smanjenja broja zaposlenih do dostizanja utvrđenog maksimalnog broja zaposlenih, ili ukratko, kojim se sprovodi racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru u R. Srbiji u čl. 20. stav 1 propisuje:
„Zaposlenom u javnom sektoru za vreme primene ovog zakona prestaje radni odnos kada navrši godine života i staž osiguranja koji su propisani zakonom za odlazak u starosnu penziju.“
Ovom prilikom napominjemo i to da se odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru primenjuju od 11. oktobra 2015. god.
Shodno čl. 1. stav 2 ovog zakona „Javni sektor, u smislu ovog zakona, jeste javni sektor koji je definisan propisom o budžetskom sistemu, osim javnih preduzeća osnovanih od strane Republike Srbije, pravnih lica osnovanih od strane tih preduzeća, preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom osnovanih od strane Republike Srbije, odnosno koja posluju sa većinskim državnim kapitalom, javnih medijskih servisa, organizacionih oblika u javnom sektoru koji su osnovani međunarodnim ugovorom ili u kojima se broj zaposlenih određuje u skladu sa međunarodnim ugovorom.“
U skladu sa čl. 2. stav 1 tač. 13) Zakona o budžetskom sistemu (“Sl. glasnik RS”, broj 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013-isp, 108/2013, 142/2014 i 68/2015-dr.zakon):
„Javni sektor je deo nacionalne ekonomije koji obuhvata opšti nivo države, kao i nefinansijska preduzeća pod kontrolom države (javna preduzeća) koja se primarno bave komercijalnim aktivnostima;“
Dakle, shodno čl. 20 stav 1 Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zaposleni/a u momentu kada ispuni uslove predviđene (čl. 19. I 19a) Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju prestaje im radni odnos po sili zakona.
3.1. Radni vek u prosveti kao izuzetak
Pitanje racionalizacije sa jedne strane, tj. opšteg interesa i svakog pojedinačnog interesa kao prava na rad sa druge strane biće u međusobnom sukobu, ali tek od oktobra, početkom primene čl. 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.
Do navedenog datuma, situacija u javnom sektoru po pitanju prestanka radnog odnosa u ovom slučaju je mahom išla ili ide u pravcu usklađivanja lex specialisa sa Zakonom o radu. Gde se posebno može kao primer istaći prosveta, odn. čl. 144. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasnik RS”, broj 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015-aut. tumačenje i 68/2015) koji je pretrpeo nekoliko izmena od kako je počeo da se primenjuje, s tim što te izmene nisu baš svaki put imale jasno definisan cilj, u smislu šta se njima htelo postići u kratkom periodu pre nego nastupi nova izmena i tako sve do poslednje koja će biti na snazi sve do derogiranja navedene odredbe pomenutim Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.
Naime, možemo napraviti kratak pregled izmena čl. 144. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja radi boljeg uvida u prethodno navedeno:
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasnik RS”, broj 72/2009) koji je počeo da se primenjuje 11. septembra 2009. god. je glasio:
„Radni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom, na osnovu rešenja direktora.“
Navedeno, je u konkretnom slučaju značilo da se u nedostatku drugačijeg određenja ovim zakonom, kao lex specialisom kada su u pitanju zaposleni u prosveti, primenjuje Zakon o radu kao lex generalis, shodno čijem čl. 175. postoji mogućnost sporazuma između poslodavca i zaposlenog o produžetku radnog odnosa nakon navršenih 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja.
Naime, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasniku RS”, broj 55/2013) u čl. 34. vrši zamenu čl. 144. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasniku RS”, broj 72/2009 i 52/2011) tako što dodaje stav 2 koji glasi:
„Nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj navrši 40 godina staža osiguranja ili 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja.”
Dodavanjem navedenog stava 2, zaposlenima u prosveti je radni odnos prestajao po sili zakona ispunjavanjem propisanog uslova na kraju školske godine, bez mogućnosti produžetka radnog veka, shodno Zakonu o radu.
Zakonom o izmeni Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasniku RS”, broj 68/2015) čl. 1 izvršena je izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 52/11, 55/13 i 35/15 – autentično tumačenje) tako što je u čl. 144 brisan stav 2.
Dakle,ovom poslednjom izmenom, koja je u primeni od 12. avgusta 2015. god. brisanjem stava 2 u čl. 144. izvršeno je usklađivanje sa Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014). Naime, obezbeđuje se prestanak radnog odnosa u skladu sa opštim propisima iz oblasti rada i penzijskog i invalidskog osiguranja.
Što bi u konkretnom slučaju značilo da radni odnos zaposlenih u prosveti ponovo ne prestaje po sili zakona ispunjavanjem propisanih uslova, već se shodno Zakonu o radu, sporazumom može produžiti radni odnos.
Navedeno, uz napomenu, da je tako nešto moguće samo do 11. oktobra 2015. god. kada počinje primena člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru shodno kom je takav sporazum moguć, ali samo do navršenih 65 godina života i 15 godina staža osiguranja.
4. Radni odnos nakon isteka radnog veka
Pomenutim čl. 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru u stavu 2 je predviđena mogućnost sporazuma između poslodavca i zaposlenog o nastavku radnog odnosa i dužini njegovog trajanja, a sve u cilju obezbeđivanja stručnog i kontinuiranog obavljanja neophodnih funkcija organizacionog oblika.
Već u narednom stavu 3 je propisano ograničenje navedenog sporazuma, kao krajnju granicu do koje takav sporazum odn. radni odnos produžen sporazumom može da traje, navodi se 65. godina života i najmanje 15 godina staža.
Ako se uzme u obzir racionalizacija koja se želi sprovesti tj. drastično smanjiti broj zaposlenih u javnom sektoru, mišljenja smo da u praksi najčešće neće ni dolaziti do zaključenja takvog sporazuma, osim u izuzetnim slučajevima.
Sa druge strane Zakon o radu u čl. 175. tač. 2) predviđa mogućnost sporazuma zaposlenog i poslodavca o produžetku radnog odnosa nakon 65 godina života i najmanje 15 godina staža, bez ograničenja u tom pogledu.
Dakle, navedenim zakonom je ograničen radni vek zaposlenih u javnom sektoru na 65 godina života, te ne postoji mogućnost sporazuma propisana zakonom o radu, rezervisana za privatni sektor, o zaključenju sporazuma sa poslodavcem o nastavku radnog odnosa i nakon navršenih 65 godina.
Kada je u pitanju ograničenje propisima dužine radnog veka nije na odmet, kao interesantnu činjenicu, pomenuti sudstvo odn. sudije Vrhovnog Kasacionog suda. Naime, Zakon o sudijama (“Sl. glasnik RS”, broj 116/2008, 58/2009-OUS, 104/2009 i 101/2010, 8/2012-OUS, 121/2012, 124/2012 – OUS, 101/2013, 111/2014-OUS, 117/2014, 40/2015 i 63/2015-OUS) u čl. 59. koji nosi naziv „Navršenje radnog veka“ navodi sledeće:
„Sudiji prestaje radni vek kad navrši 65 godina života, po sili zakona.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, sudiji Vrhovnog kasacionog suda prestaje radni vek kada navrši 67 godina života, po sili zakona.“
Kada su u pitanju sudije Vrhovnog Kasacionog suda, rok trajanja njihovog radnog veka predstavlja izuzetak u odnosu na ostala lica, kako pripadnike sudijske funkcije tako i na ostala lica u Republici Srbiji, u smislu njegovog drugačijeg ograničavanja propisima.
Obrazloženje koje su dali predlagači Zakona o dopuni Zakona o sudijama (“Sl. glasnik RS”, broj 40/2015), kojim je uvedena ova novina, se sastoji u važnosti koju ima Vrhovni kasacioni sud u sistemu sudstva, koji kao najviši sud u Republici Srbiji (shodno čl. 31. Zakona o uređenju sudova) obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima, te u cilju zaštite prava na pravično suđenje, sudijama Vrhovnog kasacionog suda kao najstručnijim sudijama, neophodno je bilo zakonom omogućiti da sudijsku funkciju vrše dve godine duže od sudija sudova nižeg stepena.
5. Umesto zaključka
Pitanje prava na rad je zajemčeno i Ustavom R. Srbije (“Službenom glasniku RS”, broj 98/2006), ali i sam Ustav pravo na rad ostavlja na razradu zakonima, naime čl. 60. stav 1 Ustava koji nosi naziv Pravo na rad propisuje sledeće:
„Jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom.“
Dakle, navedeno pravo je shodno ovoj odredbi ostavljeno zakonima na dalju razradu, definisanje, pa i ograničavanje, shodno cilju koji se želi postići u svakom konkretnom slučaju.
Te mu se, shodno navedenom, može odrediti i rok trajanja.
Postavlja se pitanje, pogotovu kada se uzme u obzir višestruka izmena jednog istog člana zakona koja se tiče zaposlenih u prosveti, te ograničeno trajanje zakona čija je jedina svrha racionalizacija broja zaposlenih u prosveti, šta je krajnji cilj, da li je on jasno definisan, ili je po sredi brzopletost u donošenju propisa.
Svojevoljan ili na sili zakona zasnovan odlazak u penziju, kao pravo ili ograničenje u zavisnosti od profesije, haotičnost i neprecizno definisanje, česta izmena propisa, penali za raniji odlazak u penziju, i penzionisanje po sili zakona sa druge strane, ili postojanje mogućnosti sporazumnog produženja radnog odnosa, ostavljaju mnogo prostora pre svega za nerazumevanje a konačno i započinjanje sporova čiji krajnji ishod zavisi od mnoštva okolnosti.
