Konkretan povod za pisanje ovog komentara su mnogobrojni slučajevi upućivanja pretnji određenim ličnostima uzvikivanjem parola na javnim skupovima ili pisanjem grafita. Podsetićemo na slučaj novinarke koja se nalazi pod policijskom zaštitom jer joj je prećeno sa tribina stadiona, i na poslednji slučaj kada je prećeno jednom političaru ispisivanjem grafita „Smrt …“. Mediji su preneli da su protiv osumnjičenih lica podnete krivične prijave zbog krivičnog dela „Ugrožavanje sigurnosti“.
1. Ugrožavanje sigurnosti
Krivični zakonik (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) – u daljem tekstu: KZ, u Posebnom delu, Glava 14, KRIVIČNA DELA PROTIV SLOBODA I PRAVA ČOVEKA I GRAĐANINA JAVNOG REDA I MIRA, GLAVA ČETRNAESTA, u članu 138. propisuje krivično delo „Ugrožavanje sigurnosti“. Tekst navedenog člana glasi:
(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Šta čini radnju radnju izvršenja ovog dela? Čini je upućivanje pretnje nekom licu ili grupi lica, jer je reč o ugrožavanju sigurnosti ozbiljnom pretnjom.
Postoje i kvalifikovani oblici ovog dela, definisani u st. 2. i 3. koji kao teži oblik dela predviđaju upućivanje pretnje prema više lica ili ako takva radnja izazove uznemirenost građana ili druge teške posledice odnosno ako je pretnja upućena predsedniku ili članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja.
Kod osnovnog oblika dela reč je o pretnji napadom (fizičkim) na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica. O pretnji napadom radi se i kod upućivanja pretnje prema više lica ili upućivanju pretnje prema predsedniku ili članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja. Ali kod druge varijante kvalifikovanog oblika dela iz stava 2. nije reč osamo o pretnji napadom već o pretnji koja izaziva uznemirenje građana i druge teške posledice. Kako se ocenjuje da li je došlo do uznemirenja građana i šta može biti ta „druga teška posledica“, nije rečeno. Ali, recimo da to mogu biti onemogućavanje rada državnih organa, pravosuđa, javnih službi i sl. te izazivanje poremećaja na tržištu ili snabdevanju robama i sl.
Krivično delo istvetnog naziva bilo je propisano i ranije Krivičnim zakonom Republike Srbije (“Sl. glasnik SRS”, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i “Sl. glasniku RS”, br.16/90, 49/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002, 80/2002, 39/2003 i 67/2003) u članu 67., koji je glasio:
(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica ozbiljnom pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do godinu dana.
(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica, ili ako ovo delo izazove uznemirenost građana, ili ako je delo izazvalo teške posledice, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(3) Gonjenje za delo iz stava 1. ovog člana preduzima se po privatnoj tužbi.
Razlika u odnosu na novo zakonsko rešenje iz KZ je, što se ranije gonjenje za osnovni oblik preduzimalo samo po privatnoj tužbi, dok sada to može činiti i javni tužilac ako proceni da postoji društvena opasnost, i što ranije nije postojao kvalifikovani oblik dela kada se pretnja upućuje pretnja predsedniku ili članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja.
2. Pretnja
Kako je pretnja ključna za postojanje navedenog krivičnog dela, moramo postaviti pitanje šta je u stvari pretnja?
Zanimljivo je da odgovor na ovo pitanje nije dat u KZ, niti u ranijim zakonima, već pomenutom Krivičnom zakonu Republike Srbije i Osnovnom krivičnom zakonu (“Sl. list SFRJ”, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 i “Sl. listu SRJ”, br.35/92, 16/93, 37/93, 24/94, 61/2001 i “Sl. glasniku RS”, broj 39/2003), mada svi navedeni zakoni propisuju mnoštvo dela u kojima biće dela, tj. radnju izvršenja predstavlja upravo pretnja.
Pomenućemo recimo dela iz KZ: Otmica iz člana 134, Prinuda iz člana 135, Iznuđivanje iskaza iz člana 136, Zlostavljanje i mučenje iz člana 137, Sprečavanje javnog skupa iz člana 151, Povreda prava glasanja iz člana 155, Sprečavanje održavanja glasanja iz člana 159, Povreda prava na upravljanje iz člana 165, Povreda prava na štrajk iz člana 166, Silovanje iz člana 178, Navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama iz člana 185a, Nasilje u porodici iz člana 194, Razbojnička krađa iz člana 205, Razbojništvo iz člana 206, Neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila iz člana 213, Iznuda iz člana 2014, Ucena iz člana 2015, Krijumčarenje iz člana 230, Neovlašćeno pribavljanje i ugrožavanje bezbednosti nuklearnim materijama iz člana 287, Otmica vazduhoplova, broda i drugog prevoznog sredstva iz člana 293, Napad na ustavno uređenje iz člana 308, Sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322, Napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323, Sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336, Ometanje pravde iz člana 336b, Pobuna lica lišenih slobode iz člana 338, Bekstvo i omogućavanje bekstva lica lišenog slobode iz člana 339, Ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 372, Rasna i druga diskriminacija iz člana 387, Trgovina ljudima iz člana 388, Terorizam iz člana 391, Ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom iz člana 392, Prinuda prema vojnom licu u vršenju službene dužnosti iz člana 403, Napad na vojno lice u vršenju vojne službe iz člana 404.
U svim ovim delima upotrebljava se slična formulacija tipa: „Ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi način…“, ili „Ko radi ostvarenja cilja preti“. Reč je dakle o upućivanju pretnje radi ostvarenja nekog cilja, tj. primoravanja nekog da nešto učini ili ne učini odnosno izazivanja neke posledice. Ali, nigde u KZ nije data definicija pretnje. Da li se radi o običnom, ili možda svesnom previdu, jer je zakonodavac smatrao da je pojam pretnje toliko jasan i opštepoznat da nije potrebno njegovo definisanje. Ne znamo posigurno, ali je zanimljivo da u članu 112. KZ u kome je dato značenje izraza u ovom zakoniku (definicije), imamo definiciju službenog lica, teritorije države, deteta, maloletnika, pa čak i kompjuterskog virusa, ali nema definicije pretnje. Zanimljivo je da nema definicije ni šta je sila, koja se skoro uvek pominje uz pretnju, ali postoji odrednica da se silom smatra i primena hipnoze ili omamljujućih sredstava, s ciljem da se neko protiv svoje volje dovede u nesvesno stanje ili onesposobi za otpor. Zanimljivo je i da se u članu 21. KZ kaže da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno pod dejstvom neodoljive sile a ako je krivično delo učinjeno pod dejstvom sile koja nije neodoljiva ili pretnje, da se učiniocu kazna može ublažiti. To je recimo razumljivo, ali i dalje ne znamo šta predstavlja silu a šta pretnju, da bi u odnosu na to mogli da cenimo da li je sila neodoljiva ili je u pitanju pretnja ili šta već.
2.1. Definicija pretnje
Kako već definicija pretnje nije data u propisima, moramo se korisiti nekom od definicija iz pravne teorije. Navešćemo onu koja je po mišljenju autora ovog teksta, najjednostavnija a istovremeno i najpreciznija i najobuhvatnija.
Pretnja je stavljanje u izgled nanošenja nekog zla.
Stavljanje u izgled može se definisati kao davanje do znanja nekom licu, odnoso činjenje izvesnim da će do neke radnje doći. Najčešće se pretnja upućuje rečima, ali se šire posmatrano može učiniti i gestom (preteće pokazivanje ili mahanje rukama), stavom tela (zauzimanje borbenog polozaja), uzimanjem u ruke nekog predmeta podobnog da se njime nanesu povrede (oružje ili neka alatka npr.) i sl.
Zlo koje se stavlja u izgled može biti različito. Kod dela ugrožavanje sigurnosti reč je o pretnji napadom (fizičkim) na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, što znači da su u smislu zaštićenog dobra navedeni samo život i telo (fizičko povređivanje ili izazivanje smrti nekog lica). Ali u širem smislu, nanošenje zla može ići i u pravcu uništenja imovine, narušavanja ugleda itd. U tom smislu nije jasno zašto zakonodavac nije išao na širu zaštitu. Da li recimo pretnja nekome da će mu spaliti kuću, uništiti auto, pobiti stoku i sl. nije sposobna da izazove strah i uznemirenje tog lica, odnosno ugrožavanje njegove sigurnosti?
Vratimo se na delo „Ugrožavanje sigurnosti“. Pretnjom napada na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica može se smatrati stavljanje u izgled primene sile odnosno upotrebe nekog sredstva prunude.
Već smo rekli da u KZ ne postoji definicija ni šta je sila, ali postoji odrednica da se silom smatra i primena hipnoze ili omamljujućih sredstava, s ciljem da se neko protiv svoje volje dovede u nesvesno stanje ili onesposobi za otpor. Međutim u neki drugim propisima postoje neke relevantne odrednice, koje možemo ovde upotrebiti.
Recimo, Zakon o policiji (“Sl. glasnik RS”, broj 101/2005, 63/2009-OUS, 92/2011 i 64/2015), u članu 84. kaže da su sredstva prinude: fizička snaga, službena palica, sredstva za vezivanje, specijalna vozila, službeni psi, službeni konji, sredstva za zaprečavanje, uređaji za izbacivanje mlazeva vode, hemijska sredstva, posebne vrste oružja i eksplozivnih sredstava i vatreno oružje. Znači upotreba bilo čega od navedog smatra se upotrebom fizičke sile. Recimo, prema članu 88. navedenog zakona upotrebom fizičke snage smatra se upotreba različitih zahvata borilačkih veština ili njima sličnih postupaka na telu drugog lica, kojima je cilj odbijanje napada ili savlađivanje otpora lica. A napadom (isti član) smatra se svaka radnja preduzeta da se napadnuti povredi ili liši života ili da se nasilno uđe u neki objekat ili prostor oko objekta.
Znači svako udaranje, hvatanje, obaranje, držanje, vezivanje ili guranje nekog lica, upotreba oružja, oruđa ili bilo kog sredstva sposobnog da izazove povrede, prskanje opasnom hemikalijom, nahuškavanje psa itd., jeste upotreba fizičke sile, tj. napad na život i telo. A stavljanje u izgled takvog postupka bila bi pretnja u smislu krivčnog dela „Ugorožavanje sigurnosti“.
2.2. Ozbiljnost pretnje
Kako se kod krivičnog dela „Ugrožavanje sigurosti“ radi o ugrožavanju sigurnosti, odnosno mira i spokojstva nekog lica, znači da pretnja mora da bude takva da kog lica kome je upućena može da izazove takve posledice, odnosno osećaj ugroženosti, strah i uznemirenje tog lica. Znači, pretnja mora da bude ozbiljna i ostvariva.
Ozbiljnost upućene pretnje ne može se meriti nekim objektivnim kriterijumom već u svakom konkretnom slučaju u odnosu na lice kome se preti i lice koje pretnju upućuje i sve druge okolnosti slučaja. Recimo, pretnja malog deta da će povrediti odraslu osobu nikako ne može bit ozbiljna jer je realizacija pretnje praktično nemoguća i kod lica kome se preti ne bi smela da izazove strah po objektivnim merilima. S druge strane ista takva pretnja u suprotnom smeru od odraslog lica upućena malom detetu jeste ozbiljna, jer je realizacija pretnje realno ostvariva.
Mogućnost da se pretnja sprovede u delo, tj. njena ostvarivost je itekako bitna. Na izvesnost ostvarenja pretnje utiču mnogi faktori (daljina, svojstva ličnosti, ekonomska moć itd.).
Nema dakle, ugrožavanja sigurnosti ukoliko reči ili ponašanje nekog lica ne predstavljaju ozbiljnu pretnju, podobnu da se kod prosečnog čoveka stvori osećaj straha i ugroženosti.
U presudi Apelacionog suda u Kragujevcu, Kž1. 5440/2012 od 7. decembra 2012. god. kaže se:
„[…] nesporno utvrđeno da je okrivljena u vreme, na mestu i na način […] uputila reči oštećenom […] u situaciji i pod okolnostima koje su opisane, ne predstavljaju ozbiljnu pretnju, podobnu da se kod prosečnog čoveka stvori osećaj straha i ugroženosti posebno u situaciji kad su iste upućene od strane ženske osobe […], muškarcu […]“.
U vezi navedog, zanimljiva je i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Kž3 39/2013 od 25. decembra 2013. god. gde se u obrazloženju kaže:
„[…] potrebno je da su upućene kvalifikovane pretnje i da je tim pretnjama kod oštećenih izazvan osećaj straha i ugroženosti pa činjenica da je kritičnom prilikom okrivljeni M.V. zaista i držao pravi pištolj ili ne, nije od značaja za odlučivanje u ovoj krivičnopravnoj stvari. […] pretnje upućene od strane okrivljenog objektivno mogle kod oštećenih izazvati osećaj ugroženosti i nesigurnosti i što su oštećeni sa bliskog odstojanja videli kod okrivljenog predmet koji u svemu liči na pravi pištolj, a što je kod njih izazvalo osećaj straha i ugroženosti. […]“.
Navešćemo i deo iz presude Okružnog suda u Valjevu, Kž.br. 256/03 od 10. novembra 2003. god:
[…] Naime, faktičko je pitanje kada se isključivo verbalna pretnja može smatrati radnjom u smislu krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti, tu treba ceniti ličnost okrivljenog, ličnost oštećenog, sadržaj pretnje i druge okolnosti slučaja i na osnovu svega toga se može utvrditi da li se ovde radi o ozbiljnoj pretnji.“.
Kao još jednu karakteristiku možemo navesti i kvalifikovanost pretnje. Pretnja mora da bude određena, da se tačno zna koje dobro i na koji način je ugroženo. Ne može se smatrati pretnjom izjava da će neko nekom nešto učiniti, već se mora reći šta je to tačno. Dakle, da bi postojalo ugrožavanje sigurnosti, pretnja mora da bude upućena konkretnom licu (ili licima), ozbiljna, konkretna i takva da kod tog lica (ili više njih, ali odredivih) izazove osećaj ugroženosti.
Zanimljiv za razmatranje može da bude i slučaj „uslovne“ pretnje, koja postoji u situacijama kad se licu kome se preti, ustvari govori da će ako ono nešto učini biti njemu nešto učinjeno. Na primer, kada se nekome kaže da ne prilazi jer će biti napadnut.
U vezi navedenog zanimljiva je Presuda Okružnog suda u Užicu Kž 520/09 od 21. septembra 2009. god. u kojoj se kaže:
„[…] Dokazima je utvrđeno da se okrivljeni nalazio udaljen 10 met. od oštećenih, držeći u ruci tesarsku sekiru, obratio se oštećenima s pozivom da mu priđe da pokaže kako seče, pri čemu je oštećeni pošao kada je i zaustavljen od ostalih prisutnih lica. […] radi o uslovnoj pretnji, odnosno navedena pretnja je uslovljena nekom radnjom oštećenog koju oštećeni nije izvršio. Ovakav postupak oštećenog sam po sebi ukazuje na spremnost oštećenog za dalje razračunavanje sa okrivljenim i time odsustvo bilo kakvog osećaja ugroženosti za sopstveni telesni integritet ili telesni integritet prisutnih ostalih lica. […].“
2.3. Protivpravnost pretnje
Ono što se često zaboravlja je da pošto se radi o krivičnoj odgovornosti mora postojati protivpravnost. Prema odredbama KZ, krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.
Ne može se smatrati pretnjom u smislu krivično-pravne odgovornosti stavljanje u izgled recimo tužbe sudu, pretnja otkazom i sl., jer se radi o pravno dozvoljenim sredstvima, ukoliko postoji osnov za nih. Iako se i to može smatrati nanošenjem nekog zla u širem smislu, za postojanje krivičnopravne odgovornosti potrebno je da se preti preduzimanjem neke nedozvoljene radnje i da je pretnja upućena radi izvršena nekog krivičnog dela predviđenog zakonom.
2.4. Krivica kod pretnje
Kako smo već naveli, krivično delo je ono delo koje je skrivljeno i nema krivičnog dela ukoliko je isključena krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Dakle, za postojanje krivične odgovornosti potrebno je da postoji krivica.
Ovde moramo dati neke osnovne definicije iz KZ.
Prema članu 22. KZ, krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa.
Dakle, kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio prekršaj postupao sa umišljajem ili iz nehata.
Dalje, prema članu 23. KZ, nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti a neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. Učiniocu krivičnog dela čija je sposobnost da shvati značaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena usled nekog od navedenih stanja (bitno smanjena uračunljivost) može se ublažiti kazna.
Krivično delo je učinjeno sa umišljajem (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao. S druge strane krivično delo je učinjeno iz nehata (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
U vezi sa upućivanjem pretnje moramo istaći da po logici stvari, pretnja može biti upućena samo sa umišljajem nikako iz nehata, jer se ista upućuje radi ostvarenja nekog cilja što isključuje nehat. Ali bitno je reći da je potrebno da postoji namera da se izazivanje strah i nesigurnosti kod lica kome se pretnja upućuje a da nije bitno da li postoji namera da se pretnja i realizuje. Radnja izvršenja kod pretnje sastoji se u izazivanju strah i nesigurnosti kao krajnjoj posledici, kojom se deluje u pravcu ostvarenja nekog od ciljeva propisanog posebnim krivičnim delima (prinuda, iznuda i sl.). Ostvarenje pretnje (nanošenje povreda ili izazivanje smrti) je već drugo krivično delo.
U rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu, Kž1 2972/2013 od 27. septembra 2013. god. kaže se:
„[…] pod ozbiljnom pretnjom po pravilnoj primeni Zakona, treba razumeti takvu pretnju koja je po svom karakteru i okolnostima pod kojima je izražena objektivno podobna, da kod lica kome je upućena izazove osećaj straha, lične ugroženosti, nesigurnosti ili nespokojstva. Nije potrebno da je pretnja od strane onog koji preti ozbiljno smišljena, odnosno da je sredstvo kojim se preti podesno da se njime drugo lice liši života, odnosno da se telesno povredi ili mu se zdravlje naruši. Objekat napada ovog krivičnog dela je lična sigurnost drugog lica, njegovo pravo da živi spokojno i nesmetano, i to pravo na duševni mir i osećaj sigurnosti ne sme biti povređeno ma čijim pretnjama. […] Nema sumnje da sloboda građana i njihovo pravo na miran život mogu da budu povređeni već i takvim pretnjama koje onaj ko preti nije nameravao da realizuje, ukoliko se radi o pretnjama napadom na život ili telo koje se objektivno mogu uzeti kao ozbiljne, tj. kao podobne da kod onih kojima su namenjene izazovu osećaj ugroženosti i uverenje da će biti ostvarene. […]“.
2.5. Individualizacija pretnje
Ovde dolazimo do najspornijeg elementa kod pretnje, odnosno do određenosti pasivnog subjekta.
Kod krivičnog dela „Ugrožavanje sigurnosti“ ništa ne može biti sporno kad se pretnja upućuje jednom licu, problem nastaje kad je pretnja upućena ka više lica. Pasivni subjekt kod ovog krivičnog dela koje je učinjeno prema više lica mora biti u dovoljnoj meri individualizovan, a osećaj nesigurnosti određenog lica mora zaista i nastupiti usled upućene pretnje. Prema praksi domaćih sudova, dakle, nužno da pretnja bude usmerena prema određenom licu, odnosno prema više određenih lica.
Apelacioni sud u Beogradu, u presudi Kž2 PO3 45/2011 od 5. januara 2012. god. kaže:
„[…] u konkretnoj situaciji nije individualizovan pasivni subjekt krivičnog dela s obzirom da je okrivljeni postavio pretnju na društvenoj mreži […] javni tužilac je izneo mišljenje kako nije potrebno da su pretnje upućene pojedinačno i ponaosob svakom od oštećenih, već je potrebno da je pretnjom ugrožena sigurnost više lica, pri čemu se u konkretnom slučaju tačno zna na koja lica se pretnja odnosi.
Međutim, iako su tačni su navodi iz žalbe javnog tužioca da pretnja ne mora biti upućena svakom oštećenom pojedinačno, već uznemirenost građana postoji i onda kada je ista stvorena kod tačno određenog kruga, odnosno grupe lica (npr. uznemirenje određene porodice), neosnovano se izjavljenom žalbom ističe da se u konkretnom slučaju tačno zna na koja lica se pretnja odnosi. Naime, ovaj sud nalazi da pasivni subjekt nije u dovoljnoj meri individualizovan navođenjem da je opisana pretnja upućena svim osobama koje nameravaju da učestvuju na javnom skupu, niti se može pretpostavljati da će se svako od eventualnih učesnika javnog skupa osećati nesigurno usled upućene pretnje. […] lice koje je deo grupe kojoj je upućena pretnja mora biti individualizovano kako bi sud ispitivanjem tog lica mogao da utvrdi da li se isto u konkretnoj situaciji osećalo nesigurnim, s obzirom da ugrožena sigurnost pasivnog subjekta predstavlja posledicu krivičnog dela koja se određuje subjektivno, dakle u zavisnosti od ličnog osećaja pasivnog subjekta. Pri tome, trebalo bi imati u vidu da osećaj nesigurnosti određenog lica kod ovog krivičnog dela mora zaista i nastupiti usled upućene pretnje, a ne sme biti buduća neizvesna okolnost uslovljena učešćem lica na javnom skupu i održavanjem manifestacije. […]“.
Isti sud u rešenju, Kž2 Po3 16/2011 od 4. maja 2011. god. kaže i:
„[…] u konkretnom slučaju nije ostvaren bitan element krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti, imajući u vidu da nije došlo do individualizacije pasivnog subjekta, gde se kao posledica krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti javlja upravo osećaj nesigurnosti pasivnog subjekta, odnosno gde pasivni subjekt pretnju mora shvatiti ozbiljno. […]za postojanje dela nužno da učinilac ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, iz kog proizlazi da je nužno da se kod određenog lica stvori osećaj jačeg nespokojstva ili straha, tako što bi se oštećeno lice osećalo ugroženim, odnosno da iskazana pretnja mora biti ozbiljna u tom smislu što bi morala izazvati jači osećaj straha, odnosno osećaj veće lične nesigurnosti, pri čemu je nužno da pretnja bude usmerena samo prema određenom licu, odnosno prema više lica, […]“.
3. Umesto zaključka
Autor ovog komentara ne smatra sebe stručnjakom za krivično pravo niti pokušava to da bude, ali na postavljena pitanja, svakako treba dati odgovore. Ako ne prethodno (pri pisanju propisa) odgovor se mora dati u toku postupka kada se konkretno odlučuje o nečijoj krivičnoj odgovornosti..
Razumljivo je htenje zakonodavca da se sankciniše ponašanje koje kod oštećenih kao krajnju posledicu izaziva samo osećaj straha i ugroženosti, bez ostvarenja neke druge teže posledice. Jer i osećaj straha je ozbiljno stanje koje kod oštećenog izaziva krajnje negativne posledice (stres, promene u ponašanju, neracionalne odluke, psihosomatska oboljenja i sl.). Ali generalno, nameće se zaključak da je kod krivičnog dela „Ugrožavanje sigurnosti“ (odnosno kod pisanja KZ) zakonodavac napravio nekoliko propusta, usled čega je norma kojom je delo propisano je nedorađena. Ponovićemno kao najvažnije, da ne postoji definicija pretnje (koja predstavlja radnju izvršenja kod ovog i bitna je kod mnogih drugih dela), i da su kao zaštićena dobra navedeni samo život i telo (ne i imovina).
Da ne bude zabune, ovim komentarom se nikako ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće. Sva izneta razmišljanja i stavovi koja se tiču teksta propisa, lični su i vrednosni sud autora, koji uopšte nije bitan. Reč je dakle, samo o konstatacijima i postavljanju uopštenih pitanja koja radi boljeg funkcionisanje pravbnog sistema, načelno zahtevaju odgovore.
