Napomena na početku, u vreme pisanja ovog teksta i njegovog objavljivanja u časopisu Advokatska kancelarija, važio je Zakon o trgovini („Sl. glasnik RS”, broj 53/2010, 10/2013 i 44/2018-dr.zakon). U međuvremenu je donet novi Zakon o trgovini („Sl. glasnik RS“, broj 52/2019), ali su stvari kojima sam se bavio u tekstu ostale neizmenjene. Štaviše novim zakonom su brisane neke (po meni sporne) odredbe iz Zakona o oglašavanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016), i u neizmenjenom obliku integrisane u novi zakon.
Konkretan povod za pisanje ovog komentara je nešto sa čime se svakodnevno srećemo. U svim maloprodajnim objektima naići ćemo na razne popuste, akcijske prodaje i sl. koje važe za tačno određenu kategoriju lica, najčešće penzionere. Pojedine lokalne samouprave su čak otišle toliko daleko da su za razne usluge i proizvode, obezbedile „penzionerske popuste“ u svojim javnim preduzećima, a čak su i kod „privatnih“ firmi isposlovale takve popuste. To je veoma lepo, humano, ali da li je to ustavno i zakonito?
Da ne bude zabune, nemam ništa protiv penzionera, oni su uzeti samo kao primer. Ne želim ni da raspravljam o tome da li ugroženim kategorijama lica treba dati neke posebne pogodnosti. To se podrazumeva, ovde raspravljam samo o onome što piše u propisima te načinu na koji je nešto uređeno i na koji se nešto sprovodi. Zato ću ovde načiniti mali iskorak u odnosu na ono što je manir u mojim tekstovima. Iako uvek razmatram samo ono što je napisano i što se jedino može tumačiti zbog čega uvek i podsećam na osnovna pravila kod tumačenja napisanog, ovde ću se baviti i logikom kod donošenja propisa i onim što je intencija zakonodavca i prvobitna namera, a koja se negde usput izgubila.
1.Zabrana svake vrste diskriminacije
Zabranu diskriminacije propisuju mnogi međunarodni dokumenti, npr. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (čiji smo potpisinici kao država), koja u članu 14. kaže da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
Zabranu diskriminacije u svakom obliku propisuju mnogi domaći propisi (o radu, socijalnoj sigurnosti…), ali ovde ću se baviti samo onima koji su zanimljivi za ovo razmatranje.
Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/2006), u članu 21. propisuje zabranu diskriminacije i kaže da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. U istom članu se precizira da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima.
Zakonom o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“, broj 22/2009) uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije.
Prema članu 2. tog zakona izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.
Član 3. navedenog zakona kaže da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Načelo jednakosti propisano članom 4. istog zakona, kaže između ostalog, da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.
Navedeni zakon dalje (čl. 5., 6., 7.) kaže da diskriminacija može biti neposredna i posredna. Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.
Član 8. navedenog zakona govori o povredi načela jednakih prava i obaveza koja postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.
Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) propisuje krivično delo „Rasna i druga diskriminacija“ u članu 387. kojim je predviđena kazna za onog ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima od strane Srbije. E sad, ovde ne možemo govoriti o direktnoj diskriminaciji u smislu sloboda ali možemo u smislu prava zajamčenih Ustavom, zakonima te opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima.
Zakon o trgovini („Sl. glasnik RS”, broj 53/2010, 10/2013 i 44/2018-dr.zakon), propagira načelo ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, ali govori o trgovcima u tom smislu, jer kaže da je zabranjen svaki oblik diskriminacije u pogledu uslova za obavljanje trgovine ili narušavanja ravnopravnosti trgovaca na tržištu. Trgovac u smislu ovog zakona je pravno ili fizičko lice koje ispunjava uslove za obavljanje prodaje robe, odnosno usluga, propisane ovim zakonom. Ali, možemo uzeti da idejno podržava i opštu zabranu diskriminacije prema potrošačima kada kaže da je zabranjen svaki oblik diskriminacije.
Članom 44. navedenog zakona uređuju se prodajni podsticaji, gde se kaže da trgovac može da nudi robu/usluge sa naročitim prodajnim podsticajima (akcija, popust, rasprodaja, promocija i sl.), odnosno pod povoljnijim uslovima u odnosu na redovnu ili prethodnu ponudu, i to naročito sa sniženom cenom, posebnim uslovima prodaje, isporuke ili drugim pogodnostima, sa obećanjem nagrade, učešćem u nagradnoj igri, pratećim poklonima, odnosno drugim pogodnostima, u skladu sa zakonom. Ponuda prodajnog podsticaja mora da sadrži određenje vrste podsticaja (popust, prateći poklon…), preciznog i jasnog određenja robe/usluge na koju se odnosi, perioda važenja i dr. i sve eventualne posebne uslove vezane za ostvarivanje prava na podsticaj. A dalje kaže da se na ove uslove, shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje oglašavanje.
Zakon o oglašavanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016) propisuje direktnu zabranu podsticanja diskriminacije. Član 8. tog zakona kaže da je zabranjeno da oglasna poruka, neposredno ili posredno, podstiče diskriminaciju po bilo kom osnovu, a posebno po osnovu uverenja, nacionalne, etničke, verske, rodne ili rasne pripadnosti, političkog, seksualnog ili drugog opredeljenja, društvenog porekla, imovinskog stanja, kulture, jezika, starosti, ili psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
U vezi oglašavanja prodajnih podsticaja isti zakon u članu 16. predviđa da je oglašivač dužan da prilikom oglašavanja prodajnih podsticaja u oglasnoj poruci navede sve elemente koje sadrži ponuda prodajnog podsticaja u skladu sa zakonom kojim se uređuje trgovina, a ako se oglašava roba ili usluga po cenama povlašćenim za određene kategorije lica, za određeno područje i određeni period vremena, mora se tačno označiti kategorija lica, područje i period za koje cena važi.
Zakon o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS”, br. 62/2014, 6/2016-dr.zakon i 44/2018-dr.zakon), u članu 26. kaže da ukoliko trgovac nudi posebne prodajne podsticaje pri kupovini roba i usluga, u skladu sa zakonom kojim se uređuje trgovina, dužan je da ih jasno i vidljivo istakne, navede uslove za njihovo ostvarivanje i da ih se pridržava.
Ali, kada se govori o pristupu uslugama od opšteg ekonomskog interesa, u članu 83. navedenog zakona kaže se da potrošač ima pravo na uredno i neprekidno snabdevanje uslugama od opšteg ekonomskog interesa odgovarajućeg kvaliteta po pravičnoj ceni, u skladu sa posebnim propisima. A stav 2. navedenog člana u tački 4) decidno kaže, trgovac je dužan da ne vrši diskriminaciju potrošača. Ali zanimljivo, navedeni zakon iako decidno kaže da je to zabranjeno, ne propisuje direktan prekršaj za kršenje te odredbe?!?!
Zaključak ovog dela je da iako nije decidno rečeno uvek, možemo uzeti da svi navedeni propisi načelno podržavaju opštu zabranu diskriminacije.
2.Ima li diskriminacije u favorizovanju neke grupe lica?
I sad, neko će reći da u ponašanjima koja su povod za pisanje ovog teksta nema ništa sporno jer nema neposredne diskriminacije. A da li je tako? Šta čini trgovac koji vas u najboljoj nameri pita: “Da li ste penzioner“?
Već smo rekli da je neposredna diskriminacija kada se lice ili grupa lica, zbog ličnog svojstva stavlja u nepovoljniji položaj. E sad, zakonodavac je zaboravio da kaže da osim što može biti neposredna i posredna, diskriminacija može biti pozitivna (favorizovanje) koja postoji kada se lice ili grupa lica, zbog ličnog svojstva stavlja u povoljniji položaj (daje prednost). A čim nekog stavite u povoljniji položaj (u konkretnom slučaju penzionere), sve ostale ste stavili u nepovoljniji položaj, znači vršite direktnu neposrednu diskriminaciju tih lica.
Zakon o zabrani diskriminacije, podsećamo, predviđa (član 8.) da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog ličnog svojstva, neopravdano nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica. Član 17. navedenog zakona zakona kaže da diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, na osnovu ličnog svojstva lica za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica. A kaže (član 23.) i da je zabranjeno diskriminisati lica na osnovu starosnog doba.
Član 13. navedenog zakona čak govori o teškim oblicima diskriminacije, što između ostalog može biti i propagiranje diskriminacije putem javnih glasila, te diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica. A to se čini ovakvim prodajnim popustima (ponavljanje u dužem vremenskom periodu, oglašavanje istog).
Što je najneverovatnije član 52. navedenog zakona propisuje čak i prekršaj pravnog lica, odnosno preduzetnika, ako u okviru svoje delatnosti, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od ostalih lica ili grupa lica, odnosno ako u pružanju usluge neopravdano da prvenstvo drugom licu ili grupi lica, koji se kažnjeva novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara, a takođe je predviđena i novčana kazna od 5.000 do 50.000 dinara za odgovorno lice u tom pravnom licu, odnosno fizičko lice – preduzetnika.
Inače, postoji jedna zanimljivnost, navedeni zakon stalno barata odrednicom „neopravdano“, recimo kaže da diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica. I svugde (u raznim javnim službama, ustanovama, državnim organima…) ćemo videti natpise „prvenstvo imaju …“. I naravno da neke kategorije lica treba imaju prednost (invalidi, trudnice…), ali nigde nema definicije šta je „opravdano“ (ili neopravdano), što nekad uzrokuje komične a nekad ozbiljne konfliktne situacije.
Kako god, ovo izgleda nikome ne upada u oči, čak ni Povereniku za zaštitu ravnopravnosti (inače organ nadležan za nadzor i pokretanje postupka prema Zakonu o zabrani diskriminacije).
3.Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da su nam propisi manjkavi i prepuni praznina?
A zašto je to tako? Zato što nedostaje znanja i stručnosti. Očigledno je da pisci teksta propisa ne vladaju pravilima „nomotehnike“ koja se odnose na stvaranje pravnih normi i pravnih akata. O logičkim sposobnostima je nezahvalno govoriti, ali ne sme se zaboraviti na elementarnu logiku, a mora se voditi računa o celokupnom pravnom sistemu, o duhu propisa i opštim načelima i postavkama.
Odgovornost pisaca teksta propisa ogromna, jer od njihovog delanja (i znanja) zavisi ono što ćemo primenjivati kao pozitivno pravo. Tu nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog. U procesu stvaranja propisa moramo se truditi da se pravna norma što preciznije napiše, da bi se kasnije uvek mogao tačno utvrditi njen smisao.
A najbolji primer nedostatka znanja i stručnosti je ono što sam citirao.
Ima li većeg pokazatelja neznanja ako propišete dispoziciju (da neko ne sme nešto da čini) ali ne predvidite da će suprotno ponašanje biti sankcionisano? Pa zašto ste uopšte propisivali to? Propagirate nešto? Ne razumem zaista. A propisi su nam prepuni toga, daklarativnog navođenja načela i promovisanja principa, a suštine i mehanizma da se obezbedi funkcionisanje toga svega nigde.
A šta tek činite ako jednu normu poništavate drugom, kad u istom propisu kažete (napred citirano) da je zabranjeno ono što podstiče diskriminaciju po bilo kom osnovu, a onda kažete da neko, nekim aktom da bi nešto sproveo, obavezno mora da praktično izvrši diskriminatorsko postupanje (da precizno utvrdi povlašćene kategorije lica)?!?? I sve to bez ikakve ograde.
A nepreciznost i praznina u propisu dalje uzrokuje slobodno i široko tumačenje i različito postupanje pri primeni istog. A tamo gde nema istovetnog postupanja u istim ili sličnim situacijama nema ni pravne sigurnosti.
A što je najčudnije, izgleda da su zakonopisci u nekim ranijim periodima vodili računa o pitanjima kojima se bavim ovde.
Zakon o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru („Sl. glasnik RS“, br. 39/96, 20/97, 46/98, 34/2001, 80/2002 i 101/2005) koji je prestao da važi 2011. god. na osnovu pominjanog Zakona o trgovini, u članu 35. tačkom 4. predviđao je da su preduzeća i preduzetnici koji obavljaju promet robe na malo dužni da u prodajnom objektu prodaju robu svim potrošačima pod istim uslovima. A tačkom 12. stava 1. člana 53. predviđao je novčanu kaznu za pravno lice koje delatnost obavlja suprotno navedenoj odredbi. Šta reći na to?
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela odnosno napisala, i postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 59-60, jul-avgust 2019. god.
